Књижевне новине

imati u viđu kad je reč o našem” interesovanju 1 simpatijama za napredne pravce inostrane renlističke umetnostiz.

Trifonova naglašava .da bi bilo veoma pogrešno insistirati ma nekoj srodnosti neorealizma i sOcijalističkog realizma i govori o razlikama između ova dva pravca. Pretstavnici savremenog kritičkog realizma, nastavlja Trifonova, ne raspolažu, »usled svoje iđejne ograničenosti, ni sposobmošću za onu širinu iđejno-umetničkog uopštavanja koju dostižu najbolji pretstavnici naše „umetnosti«. »Međutim, ovo ne znači da mi me moramo voditi računa o svim onim vrednostima koje su stvorili i stvaraju napredni inostrani pisci, kao što nasleđujemo i đostignuća klasične literature prošlosti. ·

»Jer ograničenost se ispoljava ne samo u tome što književnik uzima mali objekat za slikanje, Što usređsređuje pažnju na svakidašnjicu, na ljubav, na jednu, izdvojenu sudbinu. Idejna, politička i filozofska ograničenost može se ispoljiti i u delima koja su, spolja gledano, krupna i obuhvataju velike slojeve života, ali koja netačno osvetljavaju i tumače taj žvot. U tome je suštima raspravljanja povođom »Sentimentalnog romama« kao i povođom stvaranja V. Njekrasova«.

LO.

Safinaay Aevičt0

U broju od 12 marta Ketrin Kuh, kritičar i stručnjak za modermmu umetnost, pita se »Može li modđerna umetnost nadživeti svoOje prijatelje?«, jer joj se čini da savremenom slikarstvu i skulptuYi mnogo veća opasnost preti iz ređova njihovih privrženika nego neprijatelja, Pre 25 gođina bilo je nemogućno naći publiku koja bi savremenu umetnost ozbiljno shvatila i prilazila joj dobronamerno. Danas je jednako teško naći publiku za dela prošlosti, osim ako ona ne pripađaju primitivnoj umetnosti, koja je meposredno povezana sa savrememim slikarstvom i skulpturom. Damas su imena najvećih šavremenih slikara na svačijim usnama, ali se nikoga me tiče što su činjenice o njima ponekad netačne, sudovi ma brzinu doneseni, a cene njihovih slika apsurdno visoke. Pošto se mođerni pokreti javljaju zapanjujućom brzinom nema vremena da se oni naučno objasne i prouče. Ljudi koji su se svojevremeno borili da modernoj umetnosti otvore „put njsu nameravali đa zalupe za sobom. vrata prošlosti. - U. to vreme privrženici moderne umetnosti nisu smatrali da su joj nelojalni ako bi priznavali njene prethodnike. Jer šta bi bio Pikaso bez „#Velaskeza, „Kranaha, Grinevalđa i Delakroa, šta Modiljani bez MBotičelija, Dali bez Boša, a Brak bez Šardena. »Jer umetnost se ne razvija samo iz života; · ona takođe nastaje i iz umetnostic.

Današnje doba je izgubilo svaku razumnu meru za komparativnu ocenu vrednosti. Čini se da danas, što je delo pliče, veća mu je cena. Zašto se sada, kad

je bitka za mesto u svetu umetnosti dobijena, javljaju znaci sterilnosti, Ranije se težilo za po-

PUTOVANJA U VAJMAR — SLOVENSKI GOSTI KOD GETEA

Izdavačko pređuzeće »Ariome u Vajmaru objavilo je u zbirci »Prinosi nemačkoj Klasici« jednu veoma zanimljivu zbirku svedočanstava o raz nim slovenskim putnicima, Yećinom naučnicima i Kknjiževnicima, koji su svraćali u Vajmar i posećivali Getea (Fahrten nach Weimar. Slawische Giiste bei Goethe).

Prepiska ovih posetilaca sa Geteorm, ili pisma drugim ličnostima koja SOvore o njihovim susretima 5 najvećim nemačkim piscom, zabeleške iz Geteova dnevnika i drugi fragmenti probrani su tako da daju punu sliku tih susreta, Svako sveđočanstvo prate

KNJIŽEVNE NOVINE

štovanjem mođernog zajedno sa cenjenjem Klasičnog, jer između jednog i drugog nema mnikakve odvojenosti. Tađa se ktežilo da se dela „mođerne umetnosti spasu iz svoje kule „od slonove kosti, ili „, bolje reći, iz soblee ma mansarđi, a da cena buđe u skladu sa estetskom „vrednošću slike. Danas cene bezglavo skaču, a estetska vredmost kaska za mjima. Još pre nego što pravi začetmici novog pokreta uspeju da se potpuno razviju, sledbenici slabe njihovo delo »prijatnim adaptacijama. Cilj onih koji su propagirali mođerno slikarstvo bio je ne samo da ta umetnost stekne pravo građanstva, nego i opšte priznanje i populamost. Niko se tađa nije nađao da će Pikasovi poklonici, koji u tančine znaju gotovo svaki čas mjegovog života, mešati Karpača sa Karavađom, i Žorza đe la Tura sa Fanten-Laturom. Imajući pređ očima apsurđnu i tužnu sudbinu ·Sezana, Gogena, Van Goga mi se, bplašeći se da ne počinimo sličan greh, izlažemo opasnosti da buđemo neđo„pustivo tolerantni: „ako je delo novo nije važno što je nezrelo. Tad se obično doziva u sećanje da su Vam Gog i Lotrek umrli jako mlađi, ali se zaboravlja da su se Sezam i Renoar kasmo razvili, 1 da su Mone i Dega došli do vrhunca pred kraj 8VOE produktivmog života... Danas su biblioteke ljubitelja umetnosti ispunjene sa Ppo nekoliko momo= grafija o Pikasu, a nigđe nema nt spomena o onim „slikarima koji su mu pomogli da se razvije i obogati obim svoje vizije. Ketrin Kuh «bi volela da vidi izložbu gde bi odnosi prošle i savremene umetnosti bili jasno jukstapozirani, khmjigu u kojoj bi jedna opšta tema sjedđinjavala umetnost svih razdđobija.

»Građevine postaju važnije „od onoga Što se u njima nalazi, daYođavci poštovaniji od umetnika. Ponekad čovek čezne za samoćom

' one kule ođ slonovače iz devet-

naestog veka.« Danas su u razgovorima takozvanih ljubitelja umetnosti glavne teme cene, vređnost, takse, onaj »komercijalizam koji prati naš svakodnevni život i od koga se. obično okrećemo umetnostima da bi nas očarale i oslobođile.s« Činjenica da se danas izvesna đela umetnika =od imena« cene nerealno mnogo stvara opasnu situaciju, jer je samo ime umetnikovo dovoljno da određi visoku cenu. „»Mada čovek sluša »ponosne posednike«, kako govore o »jednom Deranu“, »jednom Braku«, »jednom Rusou«, ili »jednom Matisu#«, aristokralijja vlasništva ne mosi uvek obečanje besmrtnosti. Postoji fakođe jedam mig sumnje, sumnje koju će tek vreme rešiti kađ imena ne budu više delovala kao čarobne lozinke“, završava Ketrin Kuh.

D. P.

Sabrana dela

H.L. Menkena

Prvi put posle smrti H. L. Menkena, 1956 godine, u Americi su izđata njegova sabrana dela u deset knjiga. Ovđe su obuhvaćeni svi viđovi plodne delatnosti ovog vanrednog Hritićara, esejiste i lingviste, Tek iz OVOE potpunog pregleda njegovog rađa, čitalac dobija pravu sliku trajnih vrednosti ovog pisca, čiji se eseji, napisani još pre mekoliko decenija, čitaju sa nesmanjenim interesova=

njem.

objašnjenja i literatura, odakle Je uveto, Čuveni istoričari Raramzin i Aleksandđdar TurgenjeV, državnik Stroganov, profesor literature ŠBevirjov, pesnici Baćuškov, Kjuhelbeker i ŽukovSki nalaze se među deset ruskih posetilaca Getea, Od četiri Poljaka jeđan je Ađam Mickijević: iz Cehoslovačke među petoricom Pavle Josif Šafarik i Jam Kolar; od naših Vuk i Sima Milutinović Sarajlija, u svemu dvađeset i jeđan slovenski gost. rž

pPovođom Vuka dato je pismo filologa dawoba Grima koji 1 oktobra 1823 piše Geteu o Vuku i njegovom radu neposredno pred Vukovu posetu Geteu, opisanu u Vukovom pismu Kopitaru. Iz Geteova dnevnika, viđi

Meto JOVANOVSKI

PRVO ČOVEKOVO UMIRANJE

Ali ono što me je uznemiravalo bilo je mudro spokojno, Čekalo je svoj trenutak. Najpre je počeo noću da izbija. Jedne večeri legnem potpuno miran. Nađoh se kako sedim u gornjoj sobi, deljem nešto kao držalju za sekiru ili nešto drugo i sve oko mene je obično. Kod kuće nema nikoga. Samo vidim da je u prozorima

Nemam razloga da budem nezadovoljan životom. Doduše, delinjstvo sam proživeo teško, argatski, m porodici sa četrdeset duša gde je svako, ma i jedan «dan stariji ili jači od mene, imao puno pravo da mi zapoveda i da me izgrdi, ali zato mislim da upravo iom vremenu treba da zahvalim za svu onu energiju koja se u meni nakupila i s kojom sam ostvario sve što može da bude želja jednog seljaka. Na prvom mestu, pošto sam se oženio, učinio sam nešto što je bilo zazomo da se učini: odelio sam se od porodice i počeo da živim kao svoj čovek. Imao sam čak snage i za to da kod kuće ostavim svoju mladu ženu i da prečem okean,

Vratio sam se natrag s dosta novaca i uskoro sam bio čovek s najlepšom kućom u selu, a bog mi dade i muško dete baš tih dana kada sam se u nju uselio. Njive, vinogradi i sve za žim se. polakomi ljudsko oko nisu mi nedostajali. Želeo sam da imam i ugled i poštovanje. Stekao sam ih u tolikoj meri da ubrzo niko nije išao vlastima. Ja sam delio braću, ja sam rešavao spotove, ja sam svađe umirivao. Kad mi je duša svega toga bila sita, postadoh lakom na druge stvari: počeo sam da mislim o vremenu posle moje smrti. Zbog toga u selu nisam podigao ni česmu ni crkvu, kao što sam slušao da neki čine po okolnim mestima, već odlučih da dam dete na školovanje. Žena mi je zbog toga zamerala. Nemoj da opustiš kuću, čoveče! Tako mi je najozbiljnije rekla. Ali ja, ne samo što je nisam poslušao, nego nisam razumeo šta joj znače ie reči. Posedovao sam nekakav zalet i sigumost o kojima mi mi na um nije padalo da mogu da imajm i kraj. Na to me opomenu jedan mali događaj, nešto što bi mlađi čovek jedva mogao i da shvati, Jedne večeri, kao i obično, izađoh u selo da popričam sa ljudima. Kad sam tamo

sligao vidim da na gredi nema mesta da se sedne, pa kako nisam ·

bio neko zakeralo, spremih se da sednem na kamen njima, ali ĐOwničin Ćopa, čovek mlađi ad mene, podviknu Krstinom detetu koje se tada vratilo iz vojske:

— Ustani, deder, da sedne stari!

Ništa od svega što pamtim nije me tako zaboleko kao to..

Završi se moje, rekoh sebi u remutku, osmehnuh se kao da se tobož ništa mije dogodilo i, razmme se, sedoh na mesto koje je bilo ustapljeno starijem.

“ ~ & a

m Au a.

ova OVO

zota. I meni to nije čudno iako znam da je neko drugo vreme dana. A zora je obična, kakva je uvek u svitanje. Tako mi se čini, ali samo u prvom trenutku, Posle primećujem da se svitanje zgušnjava u nekakav pokret, nekako je blještavo, hladno, puno nckakve nečuvenc opasnosti, toga moje ielo obuzimaju žmarci, osećam hladnoću, podrhtavanje. Ali najstrašnije je to da se ono što osećam ne dešava u mom telu nego napolju, iza stakla prozora. Tamo napolju moje ielo počinje da se trese, škrguću mi zubi ı kao-· da nešto traži od mene. Ništa ne mogu da učinim pa počinjem da vičem... Ž da je trenutak do toga večnost.

— Šta ti je, čoveče, šta ti je — ·ppita me žena uplašena i budeći me.

Umesto da joj odgovorim, užasnuto tražim prozore da bih provezio da li je lačno ono šlo sam sanjao. A kada sam u njima ugledao svetlost noći, prisetih se sna ı preplašen se pokrih preko glave kao nekada kad sam bio dete, i zagnjurih se u ženu čija w” je blizina bila skupocena kao svest o neizbežnosti.

Smešan san, rekao bi svako kome bih ga ispričao, ali za mene je bio nezaboravan. Uvek me je potsećao na to da živim da bih video svoj kraj. |

Od te noći žena mi je bila milija nego i u mlađim danima kada sam u nju bio zaljubljen kao mačak. Naježio bih se ps pomisli da mogu ostati bez nje, iako sam je često osećao kao suvišnog saputnika.

Da. nevolja bude veća, dogodilo se «da je sada učestalo da je boli ono što ju je bolelo pod grudima. Ponekad ju je tako mnogo bolelo da bi posle bola zaspala kao dete kada se naguče i nasisa. Budila se malaksala i govorila je:

— Ovo nije dobro.

Vreme je prolazilo a njeni bolovi nisu prestajali, Terao sem je da je odvedem lekaru.

— Ne, — rekla je. — Ovo nije za lečenje.

TLOSTRACIJA DRAGOSLAVA STOJANOVIĆA-SIPA

Minut docnije prekorevao sam sebe što sam tolika budala da me zabrine jedna takva ništarija pa sam bio siguran da ću to zaboraviti. Ali, prevario sam se. Ta me mišao danima nije napuštala, a kada bi slučajno nekoliko trenutaka proživeo bez nje, ona bi mi se opet vraćala žigajući me. Posle nedelju dana rekoh sebi: pa šta je s fim, i Starost i smrt dolaze. Od toga niko nije pobegao. To sam rekao sebi prilično ubedljivo, pa, pošto sam porazmislio, moja ubečenost u to me zabrinu. Pomirio sam se, rekoh sebi, ispustio sam uzde iz ruku. Naravno da sam *e posle ubeđivao da sve to nema nikakve veze s razlozima za zabrinutost. Vložda bih uspeo da se smirim da stvari u životu nemaju svoj red. Uskoro me srete Stefan Krstinov, čovek za rad već onemoćao, i reče mi:

—- I ti si prignuo glavu,..

Ovo je bilo nešto što takode nisam zmao, Znao sam sebe kao čoveka koji ide podignute glave, gleda u oči kad razgovara s nekim. Čekaj, rekoh, da vidim da li je to tako ili je pak stari Krstin pakosnik. Nažalost, ispade da kad god bih se toga setio još jednom bi se uverio da me čovek nije prevario.

Jednog od tih dana vraćao sam se iz vinograda. Bio je to jedan od onih poslednjih jesenjih sunčanih dana kada se prijatnost topline oseća u zglobovima. I, prolazeći preko brda, stigoh do jaza za navodnjavanje i hu se neočekivano prisetih nečega što je odavno bilo. Kad sam kupio vinograd često sam sedeo na medli iznad jaza odakle se čitavo selo videlo kao na dlamu i, bilo to sramota ili ne, ja sam se tada više ushićivao upadljivom lepotom svoje kuće i svojim uspehom koji tek treba da se cveta. Sada, kada se sebih toga, u isto vreme poželih da sednem na među i kao nekad da doživljujem svoje uspehe. Bio sam ubeđen da me očekuju radosni trenuci. Imao sam osećanja da sam uzeo

. „dizgine u svoje ruke. Nisam se ni setio onoga da li sam dotad

išao prignule glave zbog toga što je sve u meni stajalo nekako sasvim čvrsto, · ?

Seo sam na slaro. mesto kao gurman pred dobrim jelom.

I šta mi se desilo? Selo se umiri preda mnom i u njemu moja zaista najlepša kuća, ali prizor nije bio neki naročiti doživljaj. amo u jednom irenutku zažalih za starim radostima koje sam doživljavao na ovom mestu i opet, ma: koliko da sam činio napore da izazovem makar kakvu poletnost, ostadoh ravnodušan i razočaran. A zatim, kao kad se u crnom mraku odjednom pojavi svetilika, 'pomislih: čemu sve ovo što sam u životu pobtiđaop I postideh se sopstvene lakomosti »a wspehom, za bogaćenjem i zbog svega što sam učinio. igi" :

ag Ali, kako čovek „i posle najvećeg zla traži utehu, posle izvesnog vremena tupitah se, m je Wrebalo da vw svom životu učinim nešto drugo, da lakomost zadovoljim na drugačiji način

' Mmesto što se kitim onim što dregi nemaju? I šta je to drugo

Šlo sam mogao da učinim? 308

Sutradan se probudih kao premlaćen, svestan da bolujem od bolesti koju moram da izlečim ako ne želim «da živim smlačen. Naterah sebe da se prihvatim rada. Samo se tako zaboravljaju

teške misli, rekoh sebi. I gledao sam da se ne ohladim. Prošlo ~

mi je više dama tu nekakvoj stalnoj zauzetosti pa čak počeh da verujem da je sve ono što sam '

bog dao čoveku, brijač koji svakome 'obrija obraz.

oživeo prolazna kriza što je

; — Za šta je onda, grP kazao sam ljutito ne zbog odgovora 2 iz neznanja šta da radim. CA

3 SPa ž pa je onda, — ponovila je skoro podrugljivo nekako

gutajući reč i obori glavu. Shvatio sam da plače. i odma Pap

znao Šta je pomislila. Seo sam pored nje da je utešim, zagrli

je i od žalosti za mnom | za njom potekoše mi suze. |.

— Ah, ti — učini mi se da je rekla — zašto me ms! poslušao, pa si nas ostavio kao pacove same u ovakvoj zlatnoj kući sada kada smo i devojčicu udali...

I zajeca još više.

Te večeri, zbog suznih očiju, požurismo da se strpamo u postelju pre nego šio bi morali da se pogledamo u OČI, |

Strašna je pomisao na ono šta čovek čeka posle „ovakvih misli i slučajeva. Život postaje lepo iznošeno odelo koje mota da se nosi zbog toga što još traje. Ali kao što je čovek lakom na ono na što mu oko mami, isto tako ume i da natera sebe da bude zadovoljan onim što mu je ostalo. Obmanjujući samog sebe počeh ženi da pričam priče o tome kakva nas starost čeka. Zaista, rekoh, živimo sami, ali smo dete izveli na put i eto lepo živi. Smestio se, okućio, ima kuću široku i sve u nju može da donese. Nama ne treba mnogo. Samo u jedan kut ćemo se pribrati kod njega i gledaćemo ga kako leprša. Pa ako se desi da i snaja bude dobra... O tim slvarima sam ponekad uspevao tako dobro da govorim da bi joj oči zasuzile od miline što nas ipak čekaju lepi dani. Možda zato, godinu dana kasnije kada je sin došao sa mladom, ona kao da je zaboravila da je nešto boli. Nije mogla da se skrasi u želji da im što više ugodi. Sećam se čak da sam jednog trenutka bio ljubomoran, jer mi se učinilo da se o meni nikad tako nije brinula. A\li sada je važnije da kažem da je s njegovim dolaskom u mojim očima život povratio svoju staru dobru cenu. Svojim izgledom sin mi je ulivao uverenost da mu slvari idu na ruku. Prvo razočarenje sam doživeo tek sutradan kada je sin ostao nasamo sa mnom u kuhinji, Malo smo popričali ali uskoro nismo imali šta da kažemo jedno drugom. Nekoliko puta sam ga pitao nešto a on mi odgovori bez volje i najzad izađe napolje ostavljajući me samog. Da me ne bi savladala osećanja, otišao sam gore u sobu da uzmem nožić da se brijem, iako ništa nisam mrzio kao to. Kutiju sam našao zaturenu u prozoru iznad dvorišta. Kad sam je otvorio rekoh sebi: haide da naoštrimo neki stari nožić. I onako ne vredi da radi sebe irošim novi,

Iz toga me trže glas snaje koja je s mužem sedela baš ispod prozora:

— Zaista, tvoj otac je sagradio veoma lepu kuću — reče ona. U meni život nadođe sav. Eh, reče nešto u meni i načulji mi uši da čujem šta će na tlo reći sin. On nešto promrmlja, a zatim opet čuh nju: J

— Jeste. Čak i lepšu nego što bi se moglo očekivati, samo mnogo se oseća seosko u njoj.

— Zasad mora tako da budc — /Rsavi se moj sin i tiše dodade:

— Ali jednoga dana ova će kuća biti letnjikovac!

Ono »jednoga dana« učini da se osetim kao da već padam u bezdan. Požurih da se sklonim s prozora.

Dan su prolazili u očekivanju da sin ode da bih mogao mirno da proživim svoje umiranje,

Znam da ću se sad probuditi ali kao

se da je Gete primio Vuka sređinom oktobra fe godine, a već idućeg meseca oni se počinju dopisivati, kao što svedoče dva Vukova pisma Geten

i jedno Geteovo Vuku, Ova i još ne-

ha dokumenta, u đeset fragmenata, prikazuju taj odnos dvojice najvećih 1judi dvaju evropskih naroda. Priređivači nisu maveli pritom šta je smi svome sekretaru Ekermanu, Koji je to zabeležio, a. takođe me navođe ni Geteove članke o nama, niti nje-

'ROve prevođe naših pešama, jer su Gete govorio o našoj narodnoj pe-

se držali samo neposrednih susreta pojedinih ličnosti, sa Geteom, ,

Sima Milutinović, uputivši em(atično pismo u decembru godine 1826 uz četiri sveske »Srbijanke«, to-

liko je zainteresovao Getea da ga ovaj posle nekoliko dana opširno po=

minje w jeđnom pismu svome vlađavu, vajmarskom mnadvojvođi Karlu

Avgustu, Zatim se, opet povodom Sime, đopisuje sa Vilhelmom Gerhardom, sastavljačem »Vile«, zbirke pre-

Je dni; peva srpskih narodnih pesama, Na-

žalost nemamo vera svedočanstva kako je tekao Simin susret sa Geteom u maju godinc 1827; sigurno je samo da su četiri toma Simina speva, kao i njegova interesantna ličnost i pojava, veoma impresioni· rali Getea,

U knjizi se nalazi faksimil Vukova pisma Geteu od 8 novembra 1823 godine koje se nalazi u Geteovom i Silerovom Arhivu u Vajmaru.

Zanimljivo je još mapomenuti đa se u Šafarikovom pismu Geteu od 19 januara 1818 gođine nalaze Dpre> vođi dveju naših narodnih pesam#&,

KOE