Књижевне новине

"TIATRO COLON

___Zemlje u Latinskoj Americi po-

| znajemo najbolje po redovnim ji nemirima i političkim zaverama; _ dalje, po popularnosti futbalera

i unekoliko zbog ekonomskih poteškoća koje su svakog dana veČe. Mnogo manje poznajemo nji'p hov kulturni život i još manje genam» o njihovim pozorištima. I_ pak, latinski svet živo gaji pozorišnu umetnost, koja se neka"ko gubi u borbi zna materijalna | dobra. To se mora kazati i za lepi Buenos .Aircs četirimilionwWki glavni grad Argentine. Koliko pozorišta ima u tom gradu niko ne zna tačno. Mnogo ih ima, oko četrdeset, nekiput čak i šezdeset. Može se desiti da ih bude U nekoj sezoni samo dvadoeset. Već taj promenljivi broj živ) priča o razvijenom a neredovnom pozorišnom životu. Među pozo| rišta možemo ubrajati i pravu po| plavu amaterskih glumačkih gru_ „pa, “Skoro svaka škola imn dram~ SKuU grupu. Mnoge od njih su _ VrIO značajne, a po kvalitetu i _ ozbiljnim težnjama čak natkrilju_ ju neka profesisnalna „pozorišta, ___koja najčešće imaju za cilj da pri _ kažu neku 'vezdu. Međutim s _ svi jOstali glumci samo prosečan dodatak glavnoj roli. Profesionalna nim pnsamblom u Buenos Airesu sam»)su dva: čuvena opera „Teatro Nacional Servantes“, koje je zorište i dramsko pozorište „TeBitna Nacional Sarvantes", koje je jedino državno dramsko pozoriŠte, Sva druga pozorišta su privatna. Formiraju se od sezone do sezone u kompani;je., Uzimaju u | najam neku salu, kojih ima gradu dovoljno te prikazuju neki komad ili preko čitave sezone

| film i televiziju. Takve kompanije

| obično nose ime glavnog glumca ili glumice „koje publika već u-

» braja u velike glumce.

| Sada je najpopularnija

„Čista sreda"

drama meksikanskog dramatičara Luisa G. Basurta sa najboljom argentinskom glumicom Titom Merelo. Ta drama je doživela već preko sto dvadeset pretstava, ali još uvek puni pozorište, Ona obrađuje motiv iz · Biblije — kajanje i preobražaj 7 Marije Magđalene u sađašnjemj | vremenu — 3nmođerne prostitutke, aj koja se na kraju drame potpuno | preobrazi lako „sadržina „bazira __ na religioznoj snovi, u tom ko) mađu i u dijalozima nalazi se to| liko senzualne erotike da je poSeta priredbe dozvoljena samo o| draslima, Lik glavne osobe — pro stitutke, glumi Tita Merelo sna to| liko umetničke sugestivnosti da je Argentinci sa pravom smatra_ ju svojom najvećom glumicom. Pretstava koja je već u prošloj sezoni mnogo puta napunila salu je još uvek aktuelna drama mla| dog engleskog pisca Džona Osbyrna „Osvrni se u gnevu" u Organizaciji kompanije „Argentina | de Comeđia“. U amsamblu nastu| paju samo mlađi glumci. Sličnih _ pozorišta ima mnogo te ih nisam | _Uu stanja nabrajati, pošto bi samo - adrese kompanija mogle zauzeti mesto za čitav članak. Prikazuju dela raznih američkih i evropskih RIO, između kojih su na reper

"oaru najviše španski i južnoametički dramatičari. Pretstave su a španskom, odnosno kastežan| kom jeziku koji su Argentinci : rjsvojili od Španjolaca.

| Popularno opersk> » pozorište

U BUENOS AIRESU

pozorišta sa stal-

„Teatro Kolon“ koje je W prošloj godini slavilo pedesetogođišnjicu prikazuje u ov>j sezoni pre svega italijanske opere na originalnom jeziku i njih publika najviše voli, Za vreme mog boravka u Buenos Airesu „davali su „Rigocleta“, „Tosku“ i Ravelov balet „Dafnis i Hliloe“, pre toga mođernu operu Stravinskog „Zivot „zavodnika“. Odlike operskih i baletskih pretstava su odličan orkestar i izvrsni dirigenti. Možemo biti ponosni što se među popularne 'dirigente „Teatra Kolon“ ubraja i naš zemljak Drago Šijanec; imao sam Čast „da se uverim koliko je on poznata umetnička ličnost u Buenos Airesu i u La, Plati. Pored dirigentskog poziva Šijanec je i profesor za dirigovanje na Muzičkom odeljenju Državnog fakulteta u La Plati. Stalni gosti tı „Teatru Kolon“ su naši slavni zemlja ci: Zinka Kunc — Milanov iz Metropoliten opere u Njujorku i Antom Dermota iz Državne opere u Beču. Na poslednjem gostovanju Anton Dermota je posle ovacija po završenoj pretstavi zapevao nekoliko naših narodnih „pesama za jugoslovenske iseljenike koji su u velikom broju počastili gostovanje našeg zemljaka.

U Državnom dramskom pozorištu „Servantes“ bila je zanimlji-

va premijera najnovije argentinske drame mulađog pesnika Omar del Karla „Tamo gde smrt

diže svoje zastave“. Kritika i publika su ovu dramu oduševljeno primili. Motiv drame neh-tice pot seća na biblisku priču o Davido-

P OZORIŠNO PISMO |IZ BUENOS AIRESĆ

voj deci Tamari,i Amovu. Kon-

flikt je postavljen u istoriski mo~

menat, kad se odlučuje bitka kod Pavona, koja je uslovila p-litičke promene u, Buenos Airesu. Priredba traži zbog mnogih promena priličnu tehničku savršenost na bini. Ansambi se dobro usklađio sa autorovom i režiserovom ide-

j jom i dao prilično homogenu glumu. Ali rı dikciji se osetio

priličan patos koji je, kao što sam saznao, stilska osobenost reprezen tativnog argentinskog pozorišta. Iznenađenje i najveći pozoriš-

| ni doživljaj u Buenos Airesu imao

sam u malom „eksperimentalnom. poluprofesionalnom pozorištu „La Maskara“, na pretstavi „Šoove „Kandiđe“. Tu komediju su izvodili na bini i u dvorani u polu-

krugu. U simpatičmom ansamblu deluju mlađi glumci. - stuđenti puni entuzijazma. Taj mali an-

sambl jedini u Argentini teži za modernim, novim umetničkim izrazom. Sada spremaju jednu komediju Ostrovskog. Posle pretstave su me pozvali u garderobu, gde se razvio srdačan razgOvor O pozorišnim „problemima u Argentini i u svetu, Postavljali su mi pitanja o jugoslovenskim pozorištima. Najviše su bili iznenađeni što imamo toliko profesionalnih i amaterskih pozorišta, koje izdržava zajednica a subvencijama im pomažu društvene organizacije. Sa velikim interesom slušali su moj izveštaj o pretstavama na festivalima u Dubrovniku i Ljubljani, m. naročito o \Sterijinom pozorju u Novom Sađu gde se izvođe isključivo domaće drame.

U Buenos Airesu stahno gostu-

ju strani pozorišni ansambli. Pre nekoliko vremena gostova» je „Baljšoj Teatar" iz Moskve, od-

mah posle toga Državni balet iz Cilea. Najavljeno je i gostovanje Hamburške opere sa Vagnerovim i Mocartovim „operama. Špansko pozorište iz Mađriđa gostuje sa ciklusom pozorišnih rađova španskog dramatika Jacinte Beneventa u kompaniji popularne španske glumice Lole MenBejVaš koja gotovo svake godine gostuje u Ar gentini. Komeđija „Pepa Doncel“, koju je Beneventa napisao specijalno za tu veliku „glumicu, pomogla mi je da upoznam bar deo

umetničkog stila pravog španskog

ozorišta, o 1 ; a | _ Emil' PRELIH

Čitavo se prije podne sunce bo-·

rilo s oblacima. Navirali su sve veći, sve tmastiji i konaćn» prekrili sav horizont. Spustila se kiša, sitna, proljetna, ali njene kapljice kao da udaraju neki veseli ritam, žljebovi pjevaju radosne pjesme, ulicama se slijevaju brbljave, razigrane vođe — ništa ne može ugušiti živahnost bulevara Sen Mišel i utišati studentsku mulađariju sa svih pet kontinenata. Samo je neb>» namršteno, žalosno. Možda će izvan Pariza biti vedrije.

Idem u Rems, da vidim grad Svete Ivane i slavne katedrale. Citam u vodiču: „Rems je postojao još u davna galska vremena i prvi „put ulazi u pisanu historiju povodom vojni Julija Cezara. Iz III stoljeća postoji jedan triumfalni luk. Civitas Romanorum bila je opustoše na od Huna i Vanđala, a pod kršćanstvom naročito se razvila moć remskih nadbiškrpa... „Kiša pada sve jače, kroz prozor se više gotovo ništa ne viđi, u kupeu je sve tamnije". 1559 opsjeli su Rems Englezi, 1429 „boravila je u njemu

alt aparaeesgy er: IWBD am AIđI:veiŠB, Belvederska Galerija

Beč je, besumnje, odigrao Onu ulogu u istoriji naše novije likovne umetnosti kakvu je, naprimer, vizantinska umetnost imala za istoriju umetnosti našeg srednjeg Veka. Ova fraza naučena negde iz skripata, proganjala me je stalno, za celo vreme mog puta i boravka u prestonici „nekada moćne habsburške carevine. I, zaista, stara prestonica je pružala mnoge dokaze svog nekađašnjeg tutorstva nad jednom nacionalnom, umetnošću čija joj davno minula slava i veličina dugo vremena nisu dozvoljavale da se oslobodi, u +tO vreme, odavno prevaziđenog srednjovekovnog načina mišljenja i umetničkog izražavanja.

Tako su od polovine XVIII veka, mahom, svi naši ljuđi koji su se bili posvetili umetnosti „lepih veština”, počeli da dolaze na školovanje u Beč, Arhive ovog najvećeg građa na Dunavu pume sU primera o tadašnjoj ekspamziji naših umetnika na njemu likovnu Akađemiju. Slavu bečke škole, bar u odnosu na naše umetnike, pomutila je, istina, unekoliko, umetnička veličina jednog drugog grada, takođe prestonice, nekađa još moć nije: i u političkim mahinacijama još spretnije države; jer Venecija, grad-muzej, neodoljivo je mamio poglede naših slikara, naročito od kraja XVIII veka. No, i pored svega uloga Beča oštaće neprikosnovena u formiranju i razvoju naše novije likovne umetnosti.

Kada sam se, na kraju, zasitio stare kulturne i umetničke bečke veličine, o čijoj nas nekadašnjoj slavi samo još pokatkad potsećaju oni lepršavi laki valceri za kratk> vreme priređivanja još uvek čuvenih bečkih balova od Božića do 15 januara; kađa sam konačno završio proveravanje jedne kulturne prošlosti, koja je pre puna dva veka ubrizgala prve veze, kreativne životne sokove našem anahroničnom i dugo godina wterilizovanom umetničkom organizmu, — palo mi je na um pitanje: barokmobidermajersko bogatstvo Beča bilo je nesumnjivo, ali kako stoji stara prestonica sa savremenom likovnom pulsacifom i njenim umetničkim stvaralaštvom. , ı

Priznajem, moju nameru je f-tmiralo jedmo, u priličnoj meri, cinično pređubeđenje od kojeg sam polazio: u kakvom stanju može da se nalazi danas austriska likovna kultura, kadđa je njen najveći kreator bio i ostao Oskar Kokoška. Ako ova anticipacija ne umanjuje artističke vrednosti starog ekspresioniste, sigurno je da savremenoj austriskoj „umetnosti nije mogla da služi na čast. I nažalost, nisam se prevanio. Naravno, ukoliko su belvederska Galerija i oni autori koji su u njoj našli svoje mesto dokaz za ovakvo mišljenje, A autoritet i ugled koji uživa ova najpoznatija bečka galerija „ravan je onome koji kod nas uživaju, naprimer, Narodni muzej u Beogradu, Mođema galerija u Ljubljani ili Štrosmajerova u Zagre»u i Matice srpske u Novom Sadu, a metnici „koji reprezentuju njenu modernu zbirku, po svom značaju, bili bi analogni jednoj peđantnoj i serioznoj antologiji naših likovnih umetnika između dva rata, kakvu je naprmer kod nas uspeo da napravi u svojoj poznatoj zbirci Pavle Beljanski. Nažalost, u prostorijama prekrasnog belveđerskog dvorca, nekada zimskoj reziđenciji austriskih suverena, uzalud sam na gornjim spratovima gde je bila prezentirana moderna zbirka, tražio neke zmačajnije umetničke kvalitete, neko ingenioznije ili istinski nađahntuto umetničko ostvarenje, neko platno koje bi mi bar intenzivnije privuklo pogled. A na zidovima starog dvorca defiluju za nustrisku modernu umetnost samo dobro poznata imena, kao što, su Pauser, Gavel, Florijan, Esterl; njihov .opšti umetnički izraz je ekspresionizam, ali nažalost u njegovom okviru najčešće triumfuju neđostatak, mere i ukusa. Isuviše, mnsime, tu ima svega, a naročito boje koja često toliko dreči i zamara đa više odbija nego Što privlači pogled. Tim više što malo dalje, u drugoj sobi, ap~-

solutno dominira i istinski uzbuđuje isti stil u delima „Oskara

Kokoške čija pojeđina platna pretstavljaju čak najbolje šta je

ekspresionizam | darovao bogatoj riznici savremene umetnosti. 54 mnogo dobre volje zatim i eksponatima Faistnura, možemo da naslutim) našeg Bijelića, pod pretpostavkom da ga zamislimo kao mnogo “tvrđeg crtača i daleko naivnijeg , koloristu; temperamentni. Bekl zastupa ovđe apstraktnu umetnost, wli ako om treba da bude njen najbolji pretstavnik, teško je da bi njegove kolege mogle da zasluže neke laskavije epitete; zamislimo potom našu Zoru Petrović mnogo siroviju i mnogo neveštiju r kompoziciji i rasporedu široko i zvučno obojenih masa i dobićete „ovde takođe prisutnog poznatog bečkog slikara Koliga.

Konačno, kađa sam već bio izgubio svaku nađu da će u raskošnim belvederskim odđajama, pored nesumnjive Kokoškine veličine, zasijati još koja prava kreativna iskra, sreo sam dve u svakom slu čaju izuzetne i zanimljive umetničke fizionomije, čije je prisustvo ovde u mnogome spaslo časi, ovoj heterogen5j i monotonoj slikarskoj ekipi. Naročito se to odnosi na Gustava Klimpa, čiji su rađovi sa uspehom reprezentovali Austriju na poslednjem venecijanskom Bijenalu. Njegxvo ma koliko apsurdno bilo secesionistič ko slikarsko ođuševljenje, imalo je puno šarma pa čak i neke na prvi 'pogled neuočljive likovne 15>gike, i što je posebno važno, nesumnjive stilske doslednosti i jedinstva. Egon Šile, naprotiv, sav je pod opsesijom nekog zloslutnog nemira; on kao da je u svom postupku aplicirao sve one likov-

'nhe krajnosti koje su sađržavali u

sebi pojeđini umetnički pravci od kubizma i ekspresionizma, pa do dađaizma i futurizma. Sileu se ne može ipak osporiti jedna snažna i intenzivna likovna “•ekspresija, koja je on obavio smolaznom ali bez sumnje uzbudljivom likovnom atmosferom. Ovo bi nažalost bila poslednja važnija „rečenica koji sam „mogao da napišem u svoju beležnicu pre nego Što sam napustio Modernu galeriju u Belve-

deru. . Rade PREDIĆ

Sveta Ivana, u XVII i XVIII vijeku poštao je važno trgovačko čvorište, poznat po tkaninama i vinima“. Za razdoblje Revolucije nalazim prilično hladnu konstataciju: „Revolucija kao i drugdje, nije mnogo poštovala sjećanja iz prošlosti, ali remski puk je primio nove iđeje i prilagodio im 5e . Kiša nije više tako gusta, između niskih crnih oblaka _pojavile su se svjetljje pruge. Tražim na horizontu barem remske dimnjake, jer remska Notr Dam, kao ni pariška, nema završene zvonike. Ipak, prvo što se vidi već izdaleka, to su silhuete krnjih tornjeva katedrale, kao dva roga na toreadorskom šeširu. No nigdje šarenila Koriđe, sve je mutno, zamrljan, prekriveno zavjesama kiše. I sami

crkveni tornjevi izgledaju kao ne- ·

ki tamni vođeni slapovi, kao vodoskoci koji u debelim mlazovima izvira iz zemlje razlijevajući se u poplavu neba.

Ulazimo u stanicu. Peroni se cakle tankim slojem svježega blata, izmljackanog mnogim koracima,

KIŠA U REMSU

| teđrale široki prostori, s rupčagama.od bjmbardi

snage i pouzdanja, predanosti Nemoguće je pregledati i vidjeti sve Ove kipove -—- uzalud tražim na lijevim vratima glavnog portala bezimenog andjela, nazvanog 1914 godine „smiješak Remsa", simbol građa. Ali kao da listam knjigu od tisuću stranica, bajoslovnu slikovnicu — šetam ok» katedrale, Svuda mnoštvo figura na zvonicima, tornjićima s urama, na arkađama, timpanima i galerijama: prizori iz života svetaca i mučenika, bajke i priče iz Biblije i historije, apokaliptične scene, apost ske zgode i lutanja, čitava jedna legendarna enciklopedija s bezbroj biskupa, djevica, andjela, patrijarha, papa i proroka, u koju su bezimeni majstori u kamen uklesali svoje ljudske težnje i porive.

Ostalo je iz tog vremena sjećanje na jednu djevojku, kroz koju je izbila snaga nacije, žudnje čovjeka za slobodom, ona moć duše i tijela da u bitci za pravdu privremene poraze pretvara u trajne pabjede: ispred katedrale propela. se na bojnome konju Žana iz Arka, u oklopu koji joj je stegao nježno tijelo, ali iz kojega desnica s isukanim mačem suklja u Vis, kao ođapeta strijela, ka» gromobran. Tražim živi grad Rems. Oko kaoprastjeli „'risani“

re, i rada.

ranja, u kojima se trave tope u kalu. Nigdje žive duše. No negdje mora iti prometa, lokala, ljudi, muzike. Idem u svim smjerovima, Nailazim na Hotel de la Vil, s fasađom iz epohe Luja XIII, na Plasu Roajnl je kip Luja XV. Evo trgova dvaju slavnih remskih sinova, ministra Kolberta ı maršala Dru d'Erloa. Ima i nekoliko lijepih re+ nesansnih kuća i mnogo krnjih u„lica, u kojima starina nosi tragove ratova i požara, a mođerna arhitek tura nije još đograđena, i svaka od tih ulica vrlo brzo završava u ovoj

|: periferijskoj jednoličnosti: ograde

vođa se cijedi po stubovima i tablama. Malobrojni putnici nestaju brzo, kao potočići — brzice, Park ispred stanice pretvoren je u kaljužu. Lijevo gomila cirkuskih vagona, desno neke Darake i paviljoni, u pozadini te stereotipne provin cijske pamorame | opronule fasađe kuća. Gledam kud ide tramvaj, da za njim pođem put središta grada. Svakako negdje mora biti centar, korzo, glavni trg, „prometno čvorište, onaj stari drevni arhitek tonski izgrađeni prost», karakterističan za jedno lice svakog gradskog Janusa. Na zvjezdanom raskršću gledam kako se duboke perspektive ulica gube u beznadnom sivilu. I nigdje u tom sivilu da vidim orijentacioni toranj katedrale. Podne je prošlo, dućani su zatvoreni, žljebovima tužno grgolji voda, kroz mnogobrojne rupe u njima padaju debeli mlazovi. Spušteni roloi, vlažni zidovi, stisnuti truli kapci. Jedine čiste i svijetle tačke su garaže i benzinske stanice sa šarenim američkim reklamama, Provincijo, svuda si ista! Konačno, na jednom. uglu spazim na dnu ulice dio katedrale, Ubrzo sam bio uz nju. Stoji golema i poStojana na trgu, osakaćenom tragovimn ratova: biskupska palača polusrušena, u skelama, prorijeđene kuće strše kao wstarački rasklimani zubi. Rems je uvijek plaćao skup danak bitkama, invazijama i okupacijama. Pretposljednji rat ostavio je od četrnaest hiljada kuća neoštećenih samo četrnaest, a u posljednjem, Nijemci su, 7 maja 1945 godine, upravo u Remsu potpisali bezuvjetnu kapitulacijua. Dvorana u kojoj su se sastali generali stoji i damas, mnogi drugi spomenici vjekovnih borbi mestali su, naj trajniji su oni iz najstarijih vremena. Jedan od njih, najljepši i najslavniji je i katedrala Notr Dam. Ogromn zdanje s fantastičnim pročeljem, koje i pod šturom koprenom kiše ilješti čudesnom raskoši. Zovu tu katedralu svetim mjestom Francuske, njenim srcem i Solijevkom. etam oko te čuđesne kamena, iskićene kipovimia, arta dama, balustrađama, ·tornjićima potpornim stubovima i „spojnim lukovima. Ne osjećam kišu, koja lijeva i svojim pljuskovima ~ kao da, čisti divme linije i oblike glavne fasađe, na kojoj su se t rozete, zvonici OCA CVO9 » DProzori i kipovi slili u skladnu arhitektonsku simfo niju, u njen veličanstven ' finale ispleten od vjekovnih stilskih motiva, u divnu muziku čežnje i vje-

od cigle i dasaka, skladišta, tvornice, telefonski stupovi, željeznički nasip — i pusta siva krajina. Katkad propliva koji automobil, zalije pločnike i poprska blatom.:ziđove i plotove, jer prolaznika nema. Ili provrluda koji biciklist, po~

„PKkriven ceradom, i nestane za 'I-

glom neprestano zakrećući na blatnoj cesti.

Vraćam se, kružim, planski krstarim, ne bih li našao „cemtar“, Prošao sam i kraj jednog kazališta, u kojem je prije nekoliko dana gostovala Edviž Fejer, za koji dan dolazi Noći Noći — u međuvremenu: zatvoreno. Pronašao sam i tri kinematografa, s tablama: danas odmor. Knjižare „danas ne rađe“, dućani s voćem i povrćem „ostaju danas poslije podne zatvoreni“, Pokušao sam zavirivati kroz prizemne prozore, da vidim ima li koga živoga. Možda je ova kiša svršetak potopa, možđa je već sve. preplavljeno, potonulo, mrtvo.. Ne zna se — prozori su građamski solidno zatvoreni, zavjese spuštene,

Aha! Evo jednog irga s renesansnim arkadama uokolo. Tu su čak otvoreni i neki dućani, omi koji „danas“ ne ostaju .zatvoreni, Ima i nešto ljudi, svi oprezno ho: daju ispod avkađa i tek po koji na= kon dugog razmišljanja i praćen velikom izvjedljivošću ostalih, protrči preko ulice, Tri taksija stoje bez Šofera. Šoferi su obično u bifeu. Negdje dakle mora biti neki lokal u blizini. Iz jednog bara kavane čujem muziku. Tenor pjeva Sansone. Ulazim, I ovdje . prazno, Za šankom dvijema konobarica, sta ra, debela, kosmata — dakle gaz=darica, jer takvu konobaricu mne bi nitko držao u službi. Sye su stolice podignute na stolove, po podu teče voda. Pronašao sam suhu mazu '. jednom kutu i smeo neki par, BOLOUe, zasjeo na stol, mašući i il jajući se nogama, Radio pjeva ceznutljivo „Čekam te, draga, na Azumoj obali.“ K meni 82050 vukla neka prokisla mačka, ali poSlugu zovem uzalud. Konačno se stara „razbudila i zaurlala · „prema kuhinji, iz koje izlazi neki dječak, Konobar~rob. .Ljubavnici se ljube, gramofonska ploča kriješti... „tu ne češ znati da li je ljepši dan ili. noć“, gazdarica još uvijek psuje, kiša pada, mokra mačka udobno se suši u mom krilu... Već sam apatičan i gledam na sat, kad će me čas za odlazak vlaka izbaviti iz OVOg „Srca Francuske“,

Mama se zamutila, žuta, nabujala. U vlak juri sve veselije, sluSam njegov ugodni šum i rađujem se, kađ oko vagona opet počnu treskati i lomiti se zvučni suđari s predgrađima Pariza. |

Marko FOTEZ |

KNJIŽEVNE NOVINB

led