Књижевне новине

ap ranio Antologija hrvatske poezije ed majstarijih zapisa do kraja XIX stoljeća (siykosa, Zagreb, 1960)

»Moavolić vwjoj je prvo ruho dao, waypisao je Vladimir Nazor u sonetu wiEhrvatska pjesma: Ova knjiga Ivana Slaminiga — »Amtologija hrvatske poezije od majstarijih zapisa do MWraja XIX stoljeća« — počinje od toga »prwog: Yuha«, zapravo od starih religiozmo-poetskih zapisa i prikazanja i fragmenata sa stećaka pa do Amugustm Miarambažića (1861—1911). Pored mavođmih pesama, tu se malaze atihovi pedeset i jJedmog pesnika. U takvom remoštvu i čaremihui mije lako izvući Mem mit jmtimak:e poezije. No cepidlačWei abhbev? # ovakvim wiočajewima me mogu se postavljati. Mogučnosti Islamsivamja posmrije rarzmovreme zu i bezWweodme, a je tako i ova amtologija 9 momci vojim bekstovima, u rmnmoMim edlovvcima i detaljima prava rizmiece poezije i jezičiog blaga koje je me mamja dragocemost.,

Stavima je sama mo sebi deltmičmo Weoezlja. Ako iz wmjemih dđaljima odjJekne amatemtičam poetski zvuk, mije NH to onda pobeda mad prolaznošću, pobeda poezije? Neuwutešmost i mrak mine td čodmom, meslućemom svetToša: -

»Kad človika mere postigne,

tad od njega vsak. pobignme,

m==m ostame bez pomoći

+ tammi probi, v tami moćis,

Temik je merman, nepoznat, Mi beema je, eto, ostala. T t. melcim dmipm primerima Tvan Slamnig umeo je ra oslušne i masluti bravu poetsku wredmnost, da celovitije prefstavi izoesme Tičmosti koje m na taj način wstale Življe i bliskije od Mmjiževmotstorijslee dđokomemtacije po kojoi = prctežno bile pozmate (Marko MaruUĆ); u fakvom postupku misu moz! loše da Wwrođe mi dubrovački pesnici (naprimer Dživo Bunić Vučić) u ćijim ·je stihovima ostalo đosta svežine, tumora i lepršavosti,

Wwkoliko bi Slamnigovoj antologiji trebalo staviti i neku primedbu, onda bi se to odmosilo na veoma mali broj fragmenata sa stećaka (svega pet) i eventualno na izbor ovih ili onih pesama; u jednoj stručnijoj analizi 'možda "bi bilo i drugih 'brigo" vor. NO OVOR puta biće dovoljno ko kažemo da. je Tvam Slmhip na ćimio dobru Mmjigu i da je •AmtoTogija novije hrvatske poezije« Mibovila Kombola dobila majzad dostojnu doponu, a hrvatska poezija prikazana U svome životvormom i đinamičnom komtinuitetu.

M. 1. B.

TVLADO KOSTET,NTE

“ · Praskozorje (Podndbor Matice hrvatske, Vinkovci, 1%0)

ODramz Wide. Rostehnika o životvo i meriti Stiepana Supanca kao' da ide među pojave daleko ođ pozorišta i, mesummnmjivo, izvan „literature. Ona Potseća ma meka, zasluženo zaboravljena, dramska đela napisana mnepor sređno posle rata u MWojima dje bilo dosta đobre volje i prilježnosti ali malo, ili nimalo, prave i istinske đdrevitosti. Crno-helo slikanje ljudi i

mređina, naivno i mevešto dopunjeno pelgecrnim i polubelim slikama kolje m jednom trenutku poštaju bele ili eve, neizrazitim konvencionalnim 0”

Č ad IP OON [ART

Svaka intelektualna disciplina zah teva: sopstveni rečnik ako želi đa ope“ riše egzaktno i precizno. Jezik Kmjiževne Mritike mora: đa se čuva gra” nice na kojoj se pretvara u uobičajen žargon. To je osnovna misao Dejvida Dejčiza U članku »Kritički pogled na našu MYitikuc iz broja od 15 maja. Trevashodno linmgvistička, ova TasWrava je i pokušaj negacije beskovisnog verbalizma i pseudo-kritičkoš zarmumuljenog izražavanja koje, PO njegovom mišljenju, zahvata englesku kritiku. Peshik se ceni po komplikovanosti strukture ili leksta wjegove poezije, a kritičar zbog komplikovamosti izražavanja i argumentisanja. »Ambivalentan«, »konkretnošt«, »manipu}isatie, »ontološki“, neki 5U. od Zraza neobično dragih engleskim kritičarima i svi služe da pretstave »keompleksnost« svojih rađova.

Mesumnjivo, kritički kliše jedme gemeracije proizilazi iZ njenih kritičkih

principa. Tako i savremeni kliše pro-.

ienavi %% revolucije i poetskom ukusu

KNMJEđŽEVNS: NOVINE

emovnsa, je karašteristilz ove. mevwedyn> le drame. Tako je fabmnla, onz, Je đo te mere nevešto vođena dz m scenske wrednosti »Praskozorjas najblaže rečemo problematične, Ako še tome đođa dua \logije gotevo i nema, đa je dijalog majčešće KmjiŠki, m rđavom smisle te reči, i m svojoj osnovi neTiteraram i đa je rđav jezik jeđna ođ majlakše močljivih osobina, onđa, postaje jasno i razumlivo zbog čega »Praskozorjec Wlađe Kostelniks, ma iz koga ga »wpekta posmatrali, nije maročito zamimljiva, knjiga i pretstavlja potpun promašnj. Bilo bi, svakako, surovo davati obimnijn dokumentaciju i ovo memnspelo delo podvrgavati podđrobnijoj analizl, Trebalo bi možda samo ispisati meke ođ naivnih nepismemosii i nepismenih naivnosti ove drame za koju bi bilo majbolje đa mije mapisama. Međutim, tih mepismenih maivmosti i malvmih mepismemosti inz, vw tolikoj mer! da omaj koji o wjimz, govori mije mw mogoćmosti da, da Wređmost jedmima mađ drogimi. 1 wimg: 9582 je svakako majbolje što pre maboravifi ovm Wmjigu i vreme koje smo Jei noktonifi., Predrag Đrotč

\. L. LAZAREVIĆ

Zakonik (MAB, Kruševac, 1950)

Pesme objavliiwane tokom DOsleđinjih godina po listovima i časopisima autor je sakupio u zbirku, objeđinjujući ih zajedničkim maslovom Zakonik, podeljen, kao i svi zakonici, ma pojeđine članove, Ali, izuzev završne pesme Putovanje, u kojoj je izražen smisao »Zakona slobode« (Ra kome je Za?

„khomik zasnovan), pesme nisu me-

đusobno čvršće povezane, tako da ova. zbirka Više pretstavlja pregled Lazarevićevog stvaralaštva, m 'prilično dugom periođu, nego jedinstven poetski cikjus,

Ovo nije uticalo na domete lNLarnarevićeve Knjige, Njegovi stihovi dočaravaju jedan „mali svet, oj pesnik istražuje da bi pronašao opšte zakone jKretanjz i postojania, Ovakav postupak daje nejJednake rezultate, ali majuspeliji delovi zbirke opravđavaju njeno postojanje, Među broinim zbirkama poezije, koje · se svakodnevno pojavljuju, ova 66, i pored izvesne staromodnosti kojia pra ti Lazarevićeve stihove, izdvaja svoOjom. nepatvorenom iskrenošću,

Pesnik piše o bilju, o pticama, o noćima, o raskivanju, tražeći među tim pređmetima mesto čoveka, iskre nog i smelog. Pritom često ne uspeva, đa do kraja kaže ono što želi; to se oseća ma mnogim mestima u zbirci, Zato mnoge pesme, i porcd formalne maokrugljenmosti, postignute karakterističnim Lazarevićevim stihom i strofom, više pretstavljajm skice, materijal za potpunija lirska ostva-

vrenja ega celovite rezultate, Naju-·

SOP

ISA

koja je počela kada je Metafizičar

kao tip idealnog pesnika zamenio HOmantičara, #

Svako doba ima sopstveni Kkriiički kliše i stoga bi pogrešno bilo shvatiti prepuštanje stereotipnom YVrYritičkom žargonu kao moderan fenomen. Đejčiz ne tvrdi da je kritička terminologija samo stvar mode i da stvaran progres u shvatanju literature ne postoji, već da moderan žarpom postoji u kritici svakog doba i đa je Meajnji produkt istraživanja često ogramičem klimom WMWritičkog đuha i temama i kvalitetima koje ona nameće kao značajne.

Tseuđo-naučni Žargon proizilazi želje da Writičku diskusiju učini Objektivnom i fteškom poput tekstova u naučnim časopisima. Ozbiljna MKrYritika me biše se više za čitaoce dela o kome je reč nego za druge Writičare, a svakl MWritičar mora (a) da učvrsti svoj status člama bratstva i (b) da nešto kaže o čemu drugi članovi misu mislili jezikom koji će oni poznati.

po Dejčizu, ske kulture.

to je deo krize engle-

B. A. P.

(Čeka nje, Borewmje, Bekstvo, Putovanje i još meke) ustvari su i najcelishođnije, do Kraja ispumjene, dđovršene ne samo formalno mego i stištinski, < O istoj eđiciji izašla je i lLazarevićeva poema Avantura, >»ed nom se ova avantara đelimično o digrala; ona i sađ preti đa, se ođiBra — još surovije, strašnije« kaže aator m epigrafa „ove nangažovane poeme. „Zahvaljujući humanizmu i aktwelnosti Avantura pretstavlja ostvarenje pesnika koji, u gramicama svojih mogućnosti, pokubava đa Živi sa svojim vremenom. Iszan Šop

spelije pestve owe bike

WIKTOR MOVAK Velika optužba 1, MH, MII

Mavajevmn, 19%)

(»Swjetioate, Pola, veke kleritalizma, u Hrvatskoj prikazano je nm ovoj Knjizi precizno i dđokomentovano i posle ovih istraživanja dr. Novaka postaje jasno ta je Mierikalizam, bilo u vidu rauhovštine, štađierovštine ili framkovluka, jedno ođ najvećih zala koja su se W· hrvatskom društvu 20 veka pojavila, Počelo se kao i obično sa antisemitrzsmom, od koga nisu čak ni slobođoumniji duhovi, kao Štrosmajer, mogli đa se oslobođe, borbom protiv progresivne . misli wu svim njenim viđovima i ma svim poljima. političkog i đoahovnog života, pa še preko izarivamja mesporazumza i razđora, između Hrvata i Srba i pokušaja da se smakob između srpskih i hrvatskih mrađamskih političkih stranaka pretvori mw. sukob između hrvatskog i srpskog naroda đošlo đo Jasenovca, Nove Građidke i glinske crkve,

Ali to su samo neki od Rklijučnih problema o kojima, govori ova, KnjiA. MPostolao jie i jeđan dmigi vid rađa i đelovanja, ne tako otvoren, ali zato mišta manje opasan. To ic omaj stalni 1 svakođnevni mticaj na narođnm masu, na formiranje pogleđa i svesti prosečnih ljuđi preko razgovora, crkvenih propovedi, »dobrotvornih« priredbi itd. Posle ovoga rata za, veliki broi sociologa i psi» hologa postavilo se zamimljivo pita nje ratnog mločinca, njegove psihologije i njegovog mentaliteta i mastojalo se da se pronađu raxlozi i uzroci zbog NKojin prosečni, „obični Ijudi u

wiki Wvaryb Ae MiAkŠI MOGA ay, NOSA

„ij

| ESEJISTIKA '

jeđeom tremwilce posteju vafmi mlo> činci i čine stvari za koje, verovatno, nekadz, misu mi pomišljali da ih moSu činiti, Daleko od toga da defimitivmo odgovori na ovo pitanje, knjiga Viktora Movaka to pitanje čini pomalo jasnijim,. Veliki đeo od-

Bovornosti za pojavu i razvitak usta-

štva i svega onoga Što ono znači, snosi rimska kurija svojom akcijom. preko Klerikalnih Kkrugova u MHrvatskoj, Svakako đa mije slučajno što Su svi ustaše — poluintelektualci bili klerikalni wvaspitanici (Brale, Buđak, Makanee i dr.) i što su se najpoznatiji ratni zločinci (KLwburić, Njubo Miloš, Filipović i ostali) regrutovali iz ređova stuđenata teologije i nižeg Sveštenstva. To wtvrđivanje velikog dela, ođgovornosti rimske kurije i klerikalnih krugova wu Hrvatskoj za DO“ javu i razvitak vwstaštva mesumnjivo je majveći mmuačni doprihos ove kmjige.

MKojiga đr, Wiktora Movaka pored maoučnih ma i meke druge, prevas= bodnoe literarne kvalitete, Pisana književno, Jeđnim živim 1 ponesenim stilom mw kome ponekađ imm, patetike, ali mw kome nikad me međostaje osećanmje mere i đobrog uKkosa, ova KknjiBa ostaje kao osuđa mečoveštva i kao apel ljuđskim savestima i opomena svima đa noče kuda klerikaltizam vođi i Bta om zapravo vnači. U tome je i njena humana poruka i humanistički smisao mjeme poruke.

Tzđavačnum treba ođati priznanje što je ovu Hnjigm irzđao tehnički dobro opremljene 1 žto je oma relaftivmo jevtina. Rorist ođ ovakvih Kkmjiga je tim veća ako one stignu u ruke što većeg broja liuđi. Zbog toga mijeđma, materijalna žrtva, đa bi se ta korist postigla, miic velika,

Predrag Frotić

STYMON DE BOVCOAK Uspomene jedne dobro odgojene

djevojke (»Mladost«, Zagreb, 1960)

Autobiografija poznate Mkmjiževnice Simom đe MBovuar neobično je zanmimljiv dokumenat o duhovnom Yazvitkm mekih krugova, današnje framcuske inteligencije, Pričajući svoj život od najranijih dana pa do vavršetka školovanja, Simon de Bovuar vrlo živopisno opisuje ljićrarnu kli-

Žo. O. etra"

} VeyP#i {tt testom BN:

web mmogih mlađih imtelektmuslaca. Njema iđejno razvijanje i sazrevawje bile je oheleženo sve većim otstmpamnjem odl wiađajećih mormi građamske Klase iz koje je potekla, i baš zbog toga ova Knjiga nije·samo hična ispovest, već ilustracija stanja 1 položaja miza pisaca, Postepemo, svi su oni izgrađivali amtikomformistički stav prema društvu koje ih je izmeđrilo, ođricali sm se njegove iđeoJogije i teži stvaranju movih, smelih shvatanja u oblasti filozofije, ma= . uke, književnosti, Ođbacivanje optimizma. i racionalizma buržoaske klase, sukob 582, porođičnim, moralom i veligioznim waspitanjem, sve to ih je ođ„velo wu oblast gđe je pobuna dobijala najveći značaj. Ali, Simon đe Bovuar priznaje tešku situaciju m kojoj su se. našli ona i njemi drugovi istomišljenici, koji će nešto đocnije đa đaju · glavni pečat egzistencijalističkom po_kreta: oni su, naime, oštro kritikovali građansku iđeologiju, ali njihova nc· gacija mije imala podlogu i perspekM= Ne vidđeći realne snage | ošlomce društvenog papretka i istinske poli_tičke progresivnost}, „oni su ostali na pola puta i zato se uskoro njihov buot pretvorio u očajanje, m mihiliBtičko poricanje svih vredmosfi, Mme ge stranice ovih uspomena reljefnmo prikarnmju osećanie strabm i hezna= dežmosti mlađog intelektualca koji je izgubio smisao Života, jer me može da izgrađi pozitivme političke 1 socijalne iđeale, To stanje panike i bespuća, neprihvatanjie ma kojeg dovršenog sistema misli i akcije, ođređivalo je situaciju, mnogih pripađnika, Bemeracije pisaca između dvwa svetska rafa, čije portrete Simon đe

Bovuar slika. snažno i zgusnuto, Posebno je interesantna Knjiga TiSPOMENE.; DOBRO ODGOJNENE DdEVOJKEHE po tome što u mjoj viđimo na autentičan mačim opisano eman= cipacijhu jedne Žene Moja se bori protiv društvenih pređrasnđa'i koja se velikim intelektualmim rađom, istrajnošću i hrabrošću swuprotistavlia umapred pripremljenim putevima i okvirima Zivota ma koje nju wpc= ćuje pripadništvo povlašćenog sloja. Nači ćemo u toi kmjizi dosta i subDjektivnih ispovesti i mpođatakaz značajpih zs, sociološku i psihološku znalizu irzvesmih ideoloških stremljenja ljuđi koji danas igraju značajne

uwloge u francuskoj Književnosfi. BE.

VILIJEM BERBSPIR:

Troilo ı Kresida (>»Matica hyYvatskae, Zagreb, 1960)

Odmah na početku tragićnog perio-

„fa, koji počinje 5 godinom 1600 i sav

SW |O m-— fai i 09. „ba (rta ms „. pre {ea

MICHELANGELO KAO PJ

Nastavak sa 5B wtrane kama, strahu i neumitnmoj melankoliji, koja ga je često i po više go. dima ometala u radu. lako se smatra jedmim od majvećih skulptora koji su. ikada živjeli, on je mačinio veoma malo. Dovršio je sveqa desetak skulptura — to su Ome, za

koje se uistinu može reći da su definitivno odjelotvorene, Sve ono drugo samo je započeto, nedovršemo ili tek skiciramo, Počinmjao bi mešto raditi ali je zbog neke sitnice ubrzo: gubio strpljenje, hvatalo ga je neraspoložemje, započeti bi rad, ili ostavljao da mu se ponovo vra

ti ili ga se mikad više me bi taknuo ili bi to ođmah u početku uništio. Razumljivo je onda da je takav čovjek, pum tjeskobe i očaja, tražio iz. laz iz svojih kriza u prijateljskim ili ljuxavnim očitovanjima, Nažalost. ni Tommaso Cavallieri niti Vittoria Colonma. nisu velikom kipamu uzvra ćali svoje simpatije onom mjerom kojom ih je om ljubio.

U svojim ljubavnim sonetima Bu omarroti zbori unmo, kao i u ovom (Somet XII), nastalom negdje oko 1552. godine:

AL ako je mada 6 sanjanoj sreći istinita ko i žudnja obećana nek se sruši zid podignut među nama, jer je skfilih rana bol duostruko i veći, Ne ljuti se na mc volim li u tebi ono, što uvoliš i ti sam, u sebi, duh se za duha zna lako da zgrije.

Da bi ljudska pamet, sjaj što ukras ti je ltijepoga lica i što na me sije, a proniknut mogla, mora umrijet prije.*) Vidi se da Michelangelova erotika nije lek puka senzualnost, kao ni udvaramje, nego wpiritumlam odnos, etički dijalog s onim koga ljubi. On traži u liku voljehog visoku vrijednost duha koji ne smije odudarati od ljepote vanjskog lika, Neke svoje sanmete posvetio je Mi chelangelo svom zemljaku — Firen tincu Danteu Alighieri, najvećem talijanskom pjesniku, kojeg je Michel! angelo osobito cijenio 1 čijim se djelom inspjrirao, naročito kao k,pa, . Jedan od svojh soneta Michelangelo upućuje u Dubrovnik (1556. godine) — dubrovačkom nadbiskupu Lodovicu Beccadelliju; u njemu spominje smrt Svog prijatelja Urbina Franceska d'Amadorea di Casteldurantea. Taj Urbin bio je Michelangelovisluga 26 godina, Michel angelo ga je smatrao svojim prijateljem — i kad je Urbim ~ oboljo, Michelangelo (tađa već veoma star: do godine) njegovao ga je kao maj ka sve dok Urbin nije umro ma njc govim rukama, Lodovico Beccade!li,

* Prijevodi Olimka Doeloriksa

đije, To m wrrolloe i Š »Dobro je, Što se dobro svršia (MM! »Konaec đelo krasia) 1 »Mera za, merae, Nastala megde potkraj 1601 ili a po» četkom 1602, kad je Šekspir bio upras

Mresiđe mema pođioge W. Kklacičmej starini, već je prožeta duhova, NSmediv njega veka i Renesanse.

Eabula Šekspirove drame obmbvažž dva. elementa: ljubavnu priču 'Troha

Mresiđe, i ratnu povest o grčkoj opsadi Troje, Prva priča govori tome MNako Troilo, sim trojanskog kralja Prijlama, strastveno voli Ke" siđu, Kćer itrojanskog sveštenika i vrača Kalhanta, koji je, pređviđajcĆći propast Troje, prebegao Grcima, S pomoću Kresiđinog strica, Paa dava, Troilo mapokon dobije Kres: đinu ljubav, ali pošto je s mjoma taj“ no proveo noć, Trojanci Kaljeu MKyvesidm ocm Kalhantu m grčki logor is zamenp ra Trojancz Antemovra, ho sm Grci zarobilH. Na sgražagoanje re. ilovo Kresiđ= ga istog đanz izmeveri s Grkom Diomeđom i mjeram Doka đar koji joi je Troilo ma vrastanivi đao kao uspomenu. U grčkom se led goru Kresiđa vlađa kao prava biwdJ nica.' Paralelno s tim vazvijašme ss đopađaji oko opsađe Troje, Grci se zabrinnti, jer Ahilej neće đa ratbmje,. već se # prijateljem Paftroklom i s nakaznim Terzitom mrzovoljno pe. vukao u svoj šator. Hektor šalje ir zov bilo kome Grku koji sć medi đa mu izađe nm megđan. Ma Wiise—? nagovor Grci, đms bi omalovažiH ABM. leja, svojim borcem imenuje ' Ajavtal 1, nakon njegove neođiučne borbe Hektorom, ugošćuju Trojance. BSwkead đan se raf nastavlja. Hektor wbižs Patrokla, a mjega podlo i mnčki wbdje Ahilej. Troilo se žaprepašćem vrać&, mw Troju, da domese vest o Mektorovol pogibiji.

Podio umorstvo Hektora i sramtmo izdđajstvo Troila istakmuti su fdm vi še, Što mw =Troiu i Kresiđi, maročita u velikom OWwlisovom govorm, Bekspi” iszmosi i razrađeje, opsežnije mego s bile kom drugom delu, merilo i Dra» vilo wlađanja, koje glavna rađniz we đeame Mwrši, TF tako umesto đa dođe đo smirenja i sređenjia, Mao m dyo> gim Šekspirovim delima, ma Mvajw ove drame nered slavi pobedu,

Dramwu je preveo i opširan pogovor mapisao Josip Torbarima,

ESNIK

odgovarajući na Michelamgelov senet (u kojem veliki kipar kaže „xi binova smrt me. peče i bode”) lijepo opisuje Dubrovnik, od kojeg se tada upravo oprašta riječima:

O otžočići zbogom! Vas ja volim, I Dubrovnik tu diku IHrije,

Michelamgelo ie nadživio pet po pa: Julija II, Lava X, Hadrijans VI, Klementa VII i Pavla IH...Oni %sx bili uglavnom njegovi neposredni: naručioci i financijeri; bio je izložen na milost i nemilost njihovoj slavohlepnosti, ćudijivostii tiramiji. Ali on im. je to vraćao milo za dra go. lako ga je Papa: Julije II, mnogo mučio (taj je papa onaj njegowi nemilosrdni naručilac radova u kapeji Siksta IV), on ga je ipak i naj+ više razumijevao. I volio. Ali Miche! anmgelo se nije bojao pokazati ni jed no od svojih raspoloženja, i česte se zatvarao u crkvu ne puštajući papu unutra, jednom je ljut baci» odozgo sa skela upravo pred njega veliku gredu i veoma često.bi» jako neljubazam; iako se papa zna» razljutiti na velikog kipara, ipak mu. je sve na koncu opraštao, znajući kakva je vrijednost njegove umjetnosti, Ali ga zato Lav X, Klement VII, i Pavle JIL.(Hadrijan VE vrlo je kratko vrijeme vladao i u. brzo tab nisu tako razumijevali, _ Cesto ovaj genijalni slikar i kipavm i graditelj i pjesnik nije dobio no vac koji su mu bili naručioci đužmž platiti, te je gladovao,

Michelangelo je bio plemić, pa je, njegov otac smatrao da mu sim Sramoti rod svojim zamatom. Sve jedno je, osiromašen, primao nov~

„če koje mu je sin zaradio svojim,

po njegovu mišljenju, radom, ,

Dakako da poezija Michelamgels Buonarrotija nije onako visoke vri jednosti kao što su io njegovi li> kovni radovi; ali nezavisno od likovnog djela njegova poezija takoder ima svoje izvanredme kvalitete, čije je značenje svjetskoga značaja

Sve pjesme koje je Michelangele napisao nisu sačuvane, nego samo jedan dio. Objavljene su iz ostavštime, Najpoznatiji prevodioci Michekangelovih soneta na maš jezik su Mihovil Kombol i Olinko Delork%

Zlatko TOMIČI!Ć

prezrenim

Vladimir V; Peedićev++

Poe vi