Књижевне новине

BTO

- MATHIIB CPIĆKB O emislu i značaju Fokmerovog TO mana »Nepobeđivi«, o likovima i jeziku u tom romanu raspravlja Svetozar Brkić u članku »Uz jedan Fokr majskom broju »Le-

pnerov roman«, u topisa«. Na jednom mestu u svom članicu Brkić piše:

»Skoro redovno kad se govori o mitu ili mitologiziranju, prečutno se misli na postupke koji imaju svoj pratipski uzor, već negde i nekako izražen u mitologiji antike, a ta je mitologija, u istoriskom. procesu prihvatanja s naše strane, izgubivši onu drugu sponu svoga nastanka, svedena gotovo na formulacije i valere psiThološke, psihoanalitičke i frojdističke. WUwnutar tog okvira — koji je đabome nmečvrst, kao i svako uopštavanje savrernenom postupku hoće da se da neki validitet pomoću asocijacije na oblik stvoren još u pratipskom, nastalom u drugim odnosima, u drugoj »vezi«, i koje je našlo svog izraza \ delima greko-romanskim. Međutim u zemljama u kojima nije postojala dđublja antička, paganska, trađicija greko-romanska, ili tamo gde je prihvaćen samo jedan njen vid, sublimisani, došlo je i dolazi đo sasvim "druge vrste »mitologiziranja«, suštinski različite po postupku i rezultatima, Taj drugi okvir i pravaćč bio bi hebro-hriščanski, orijentalni u Bvakom slučaju, a ne okciđentalni. zemlje bi bile Rusija, i parađoksa1no, SAD, i Grčka, i Srbija. Rusija sa Đostojevskim, Blokom i Pastevmakom; Srbija sa velikim brojem sVvoOjih starijih napisa i Nastasijevićem, Amerika sa Vitmenom i Foknerom, 1 Grčka sa velikim nizom pisaca od TRtiomana do Kazancakisa.

»Ma ovoj liniji me povezuju se postupci sa postupcima koji su već Ot'riveni u mitologiji ili umetničkim delima klasike, nego se odmeravaju prema nečemu što je đato kao princip, đa upotrebimo ovu reč uslovno. T ova druga linija je estetski ostvarljiva ređe, jer teža, ali i ubeđijivije, jer uvek označava novi, sveži (sa dolaskom svakog pojeđinca i njegovim ulaženjem u umetničko uobliča+ wanje) napor dam sebe ostvari, kao put ka nečemu što je dato kao najviša etička formulacija. Tako, đrevno shvatamje, koje sasvim ođređeno ne spada u Kategoriju estetike, može estetskom postupku đati najjači intenzitet i lubedđljivost. Shvatanje vrednosti života, i samog Života, kao kretanja; imali su stari i nazvali ga Put, hođos, Fiemeita osmostruka staza ili u mođermo vreme Dijalektički proces, a u hrišćanskoj mitologiji put vođi i ka onom što je nazvano entos Phumom. tj. »ono što je već ostvareno među vama«, ili »ostva– remo unutra a ne pomoću spoljnih ceremonija«. Vstetski intenzitet đobija se inđiviđualmnim maporom uvek od početka i uvek za svakoga posebno — đa se kreće izvesnim putem, Uvek u stalnoj moralnoj nmapetosti oko izbora i dela. Ovakav inđiviđualizam nije individualizam ograničen klasno kao u — recimo emgleskom romanu osamnaestog Vveka, fipično građanskom, već daje onu najveću mogućnost razlike, prema suštini i razvijenosti moralnog bića, koja je za svežu stvarnu umetmost neophodna. I ako se ličnosti kreću ma tom putu, ako ih je pisac doveo ma taj put, onđa ome imaju svoj neponovljivi dinamizam, postaju jedna varijanta, jedno novo obogaćemje wnutar nove, odnosno ove druge, hebro-hriščanske, sheme mita. Takav je, čini mi se, ovđe primarni postupak kod Foknera. I zato mu zrači poređ sveg

delo u Krajnjoj komzekvenci afirmacijom života i

Članak Valtera Holičera »Obrazo\vanje — ali kakvo?« napisan je Dpovodom objavljenog izveštaja zapadnonemačkog Odbora za obrazovanje i vaspitanje. U Zapadnoji Nemačkoj i Austriji, kao i u ostalim zapadnim državama, postalo je vrlo akutno pitanje kako da a#e zadovolje neophodne potrebe za obrazovanim stručnim kadrovima koje u sve većoj meri zahteva nagli inđusirisko-ekomnornmski razvoj, To pitanje postaje još akutnije usled sve jačeg nagona zapostavljenih socijalnih Klasa za. kulturnim i egzistencijalnim društvenim uzdizanjem.

Izveštaj zapadnonemačkog Odbora ma obrazovanje i vaspitanje je priznanje nemoći Kkapitalističkog društva da povolino reši to goruće pitanje. wu kKapitalističkom klasnom društvu, konstatuje se u fiom Izveštaju, »na meuspehe je osuđen pokušaj da se obrazovanje orijentiše po jednoji obvazovnoj ideji ili jednom istaknutom ljudskom uzoru. Moramo shvatiti da je slobođa, za koju se mi zalažemo, napuštena u času kada nismo više voljni ni sposobni da izdržimo ncdaću maše pocepanosti i da baš u

„“

ne težnje čovekove leže u oblasti u kojoj mi ne možemo jedmođušnost đa pretpostavimo mi ostvarimo«.

| Konstatujući to tragično priznanje da u Kkapitalističkom društvu ne postoje obrazovna i vaspitna sredstva za ostvaremje socijalne jedđnođušnosti u evropskoj zajednici, Holičer mu stiprotstavlja marksističku obrazovnu i vaspitnu iđeju naučne analize” realne društvene funkcije obrazovanja, kao i njen zahtev za Yevolucionisanjem obrazovanja, i navodi Engelsove reči: »Zajednički i plansk1 od celog društva lUupravljana jimdustrija pretpostavlja ljuđe čije su sposobnosti u svim pravcima razvijene i koji su sposobni đa sagleđaju celokupni sistem pi! cije... Komunistički otganizovano društvo će svojim članovime pružiti prilika da svoje svestrano razvijene sposobnosti svestrano i ispolje«.

U istom broju wTagebuh« (izlazi u Beču) doneo je prevod pesme J. PUpačića »Noć+« i belešku o nemačkom prevodu dela »Dolina detijnjetva« Josipa Barkovića, u kojoj 8, između ostalog, veli đa je Barković »obrađio

jeđan dramatski ođiomak najnovije „+oiko yvazličit od YFrojda moraliste*

istorije Tugoslavije...<« K.M

ENGLISH

U članku »Pesnička f{orma danas« Pol Vest se zalaže za obnovu vizuelne strane u savremenoj engleskoj poeziji i analizira vrednost i mane savremene pesničke forme. On misli da je velika prednost alobodnog stiha u tome što je on sposoban da jednoj jedinoj reči, čineći od nje stih, da težinu. Kad se rđavo primenjuje, ovaj metod zamara i zbunjuje, ali dobro primenjem, »ima ilustrativno dejstvo gesta«. Kad se pesma čita glasno taj vizuelni element, to đodđavanje jedne nove dimenzije, gubi se. Čitalac koji čita u sebi trebalo bi da od tog vizuelnog elementa đobije efekt »vokalne svetlosti i senke. Da bi objasnio move primene reči pisac mavođi Prustovo mišljenje da reči ireba da posmatramo ne samo u njihovom smisaonom ođređenju, nego i kao note koje dobijaju svoju vrednost zbog položaja koje im dajemo i zbog njihove veze Ga smislom i osećanjem „kojim jh sjeđinjujemo. Formalne dislokacije pomažu pesniku koji želi da prikaže fragmemtarni svet; ali pesma o haosu ne sme sama đa buđe haotična. Pravo umetničko đelo ne može da bude haotično i u strukturi i u potankostima; ali često jasnoća u jedmom doprimosi haosu u đrugom.

Doskora su mlađi američki pesnici, kao Što je još slučaj u Fmgleskoj, više voleli parnasovski metođ Emili Dikinson, dok danas postoje eksperimemtalisti koji se dive Vitmanu, zen buđizmu, Lorki, nadrealistima. Oni tragaju za pesničkom formom koja se može prilagoditi svemu i svačemu. U Engleskoj je tako nešto nemogućmo, jer publika prezire sve sumnjive majstorije i eksperimente. Ako savremena poezija KEdite Sitvel i Dilena Tomasa teži da zamutfi stare podele na roman i pesmu, prozu i stih, stih i poeziju, to mije izđaja već obogaćenje. »Doba poezije je doba u Kkome primene proze nisu jasno određene; đoba stihoklepstva je doba u kome se misli da je poezija emfatičniji oblik proze. Zašto ne tražiti da se i u Engleskoj proširi primena. reči? To je vrlo važno pitanje. Mnogi mladi engleski pesnici pribegli 8u čuađovišnoj, hladnoj jasnoći, dok mnogi mladi pesnici Kanade, Amerike i TYrancuske prerađuju nejasnost kao pesničku vrlinu. Činjemica je da takva mejasnost vraća poeziji izgubljenu magiju. Dugo je trebalo da bi se viđelo da poezija ne treba da bude metaforična, da ne treba da bude sazdana od slika i da se piše u strofama. Zanemarivala se jedna važna stvar: kolokvijalni i intimni tom. Da bi se obnovila vizuelna Ssirana enmgleske poezije potrebno je obratiti pažnju na ograničeno ali dragoceno izopačavanje tipografije. Reči se moraju vratiti u svoj dejstvemni okvir: stih, Pesnik ne treba svoju tipografiju da učini piktoralmom, ali ima pravo da je tako podesi kako bi bila u vezi sa pokretom duha li pauzom u osećanju, Međutim, ne freba smesti s uma, zaključuje Pol Vest, đa je Umerenost svakaloo pokmebna, MD, PP.

”

toj istrajnosti vidimo vezu evropske & zajednice... Ne smemo zatvoriti oči pred činjenicom. đa krajnje i znaečaj- "The Listener

Odnos moraliste Frojda prema movalisti I,orensu predmet je članka »Dva poštena čoveka«, profesora 50ciologije na Kaliforniskom univerzitetu Muilipa MRajfa. Među Knjigama koje su bile napisane protiv Frojđa najčudnije su dve koje je napisao ĐD. H. Lorens. U prvoj, »Psihoanaliza i negvesno«, objavljenoj 1921 godine, napao je Yrojda zbog moralne subverzije. Branio je pravu potsvest od Trojđovih zabluda o njoj, Pošto je bio religiozan čovek on je u tamnim dubinama nalazio tamne bogove, a Frojd, po vaspitanju i ubeđenju ateist, po Loremsovom mišljenju, nije uspeo da otkrije lepi deo potsvesnog. Nezgoda s Frojdom bila.je, kako je Lorens mislio, što je on naučnom čestitošću otkrio omo što je trebalo da pozdravi religioznim zanosom., Pošto u prvoj knjizi nije bio dovoljno jasan, Lorems je 192 objavio drugu, »Fantazija nesvesnog“. Ali i njega su kritičari optuživali zbog iste moralne subverzije kojom je on teretio Frojda. Mađa danas prilično zanemarene, ove đve knjige nam ipak govore nešto o Lorensu moralisti: da nije bio

kao što je želeo da veruje.

Frojđa moralistu je teško naći. On mikađ ne propoveda otvoreno. Ipak, kako je Lorens među prvima shvatio, njegova pomna pažnja usmerena psihoanalitičkoj terapiji sađiži moralne implikacije koje, kađ se iscrftaju, sadrže veoma snažnu poruku, poruku koja se Lorensu činila tako opasnom. Frojd je nauku doveo do unutrašnjeg života, omogućio joj đa ograniči osećanja. Tu »tehnologiju srca«< Lorems nije mogao da podnese. Ona je značila dopuštanje nauci da ode pređaleko, a Lorems je želeo da spase prenaučni svet. Bila je to donkihotska namera, a u njegovoj želji đa održi prirođu kao: mođel ima klasicizma. Frojd je sjedinio teoriju ljudske prirode sa terapijom ljudske prirođe i izjavio đa su oni iđentični. Lorens je bio poslednji Književnik velikog dara koji se opirao ozbiljnoj naučnoj teoriji, rehabilitujući antinaučnu, religioznu teoriju, sleđeći Blejka i Bodlera, ali ostajući bez značajnijih sledbenika.

Mistici, a Lorems je jedan od njih, veruju u kontinuitet stvaranja. Nauka je podelila stvari i na taj način OšBkatila našu sposobnost razumevanja; to joj Lorens zamera. Po njemu su sve stvari jedno. I zemljotres ima veze sa ljudskim psihičkim bićem, pa čak je i zavisan od njega. Lorens ne poštuje strast za objašnjavanjem. On, kao Blejk i Bodler, mrzi jeres instrukcije, po kojoj nas umetnost mora nečemu da uči. Frojd se nalazi na drugoj strani intelektualnog sveta, gdđe nas umefnost Zamima samo u onom stepenu U kome nas uči O SVOjoj sopstvenoj genezi i funkcijama. Ali i on deli osnovnu pretpostavku misticizma: kontinuitet stvaranja. Me-= đutim, omo što se Lorensu činilo božanskim simbolom, FYrojđ tretira kao profani simptom. Religiozne tvrdnje TLorems je uzimao ozbiljno samo kao simbolične, đok ih je Frojđ uzimao samo kao simptomatične, »a razlika između simbola i simptoma je isto

što i razlika između advokatisanja analize«. ; i

Mnogo Važnije od njihovog neslaganja je njihovo zajedničko ubeđenje da nagon nije nečto dobro i da »dobrota nije, i nikađ nije bila, urođena«. Tako su hrišćanski moralni principi suprotni prirodi i Lorems objavljuje svoje principe, suprotne hrišćanskim: samoispunjenje i samouništenje. Sa ovim principima Lorens je jedan od najotvorenijih mođernih arhijeretika. Pošto je neprestano Kkretanje. Lorensov glavni princip, on je glavni razlog naših teškoća kao civilizacije nalazio u »utvrđenosti iđeja:. Trojd je imao intelektualne hrabrosti da vidi da ima razđoblija u istoriji u kojima su utvrđeni iđeali zdravi. Raj i u jednom i u drugom otkriva jednu moralnu obavezu, koju će Lorens na zvati etikom poštenja. Kakvo će utiočište ljudi imati ako se povuku u ćutljivost i povučenost svojih ncuroza, pita se Frojd. Moraće, odgovara, da se »poveravaju nagonima koji u njima dejstvuju, stupaju u sukob, bore se s čim žele, ili izlaze«. Nikad nije ništa otvorenije rečeno o takmičarskoj prirođi slobode. Etika poštenja nije tako eksplicitna kod Lorensa kao kođ Frojda, ali se na nju može naići u svim njegovim romanima i pričama, u samoj osnovi slobođe koja je ljudima i ženama potrebna u njihovim odnosima jednih sa drugima. Ova dva poštena čoveka pomogli su nam da se oslobođimo mnogih mnagomilanih mnepoštenja i đa očvrsnemo za tešku dužnost življenja sa nama

D: Đ:

LE FIGARO LITTERAIRE

.-.. Ništa nije toliko pogrešno kaže Fransoa Morijak u svome redovnom članku — kao mišljenje koje se širi poslednjih gođina da je p&ihoanaliza, blagodareći Frojdu, obogatila roman i da ne prestaje da se sve više produbljava. Pa i ovih dana kritičar Gij Dimir kaže to isto: »Psihoanaliza je otvorila nove Vvratnice i omogućila nova osvetljavanja, koja su proširila polja saznamja.«

Međutim, moje je mišljenje da je ovo tačno samo u izvesnom smislu i na izvestan načim. Zato se, po mome mišljenju, postavlja pitanje, da psihoanaliza nije osiromašila roman, a ne đa ga je obogatila? Čitajući dana6, na primer, »Rat .i mir« ođ Tolstoja, imam utisak da mi nismo ništa otišli đalje, već naprotiv, đa 85mo izgubili jednu tajnu koju smo ra-

samima.

nije znali. Čitajući Tolstoja, mi vi-

dimo sa koliko je on seksualnosti natopio sve svoje junake. On je njome obojio svaku ljudsku sudbinu u »Ratu i miru«, a nije naprotiv užasno uprostio kao što je danas pravilo.

Sreća je za Tolstoja — bez obzira na njegovu genijalnost — što je svoje delo napisao pre no što je »demon Frojđ dao zapadnjačkim romanopiscima »ključe tajnih vrata psihoanalize, Delo Prustovo, isto tako, preistavtja masiv koji razdvaja dva sveta. U čitavom svom prvom delu libido prožima društvo koje opisuje, ne lomeći jeđinstvo ljudske osobe. I on je uspeo, isto kao i Tolstoj. U Prusto-

voj »Sođomi i Gomori« to se najbolje viđi, u poređenju 58 njegovim docnijim »Traženjem izgubljenog vremena«. Zato 'rolstoj ostaje neupoređiv. On koji nije Znao za psihoanalizu, da li je imao svoje iđeje O vremenu i prostoru? Konstatujem samo da je roman »Rat i mjr« od onih koji prikazuju to trajanje; i tU je još jeđna njegova tajna, koju su naši Zzapadnjački romansijeri filozofi izgubili, i ako su čitali Ajnštajna.

Pa u čemu je vrednost »Rata i mlra«? U trajanju bića i stvari; »ogrom na reka zaborava nosi has ka prova liji bez imena“, kao što je kazao

Renan, i to je prituljena strava kola se uvlači u žive ljude, misleči na smrt, ukoliko joj se približavaju.

Samo mlađost ima tu privilegiju đa se toj stvari otima. Tolstoj u »Ratu i miru« jeđinstven je slikar koji slika tu radost, koju Bodler naziva »SVCtom mlađošću i čiju viziju frojđovska seksualnost zabranjuje današnjoj generaciji pisaca. Samo Prustovo đelo. moglo je još da vidi ono što su gnali mnogi pre Frojđa.

Mladost, onakva kakvu nam prikaguje Tolstoj u Rostovima, jeste vreme kađa. svetlost, koja bije iz mas, preobražava bića koja obuhvata. Wwzastopne naklonosti one divne Nataše Rostov u »Ratu i miru« izlažu istoriju svih mladosti, ustvari neprekidni niz mladih bolova i rađosti.

I kada je sve prošlo istorija se nastavlja. Prvo je mir, pa rat, pa opet mir, i onda druga krvoprolića. Spome nici poginulima u prošlim ratovima po građovima i selima stoje na MKiši i pod suncem na trgovima ili pored puta. Svi ti spomenici su tiragovi onih ratova koji su nam zamra» čivali naše živote, i koje nova fehnika usavršava da budu sve SVi-

·repjji i sve više uništavajući.

O svemu tome Tolstoj govori, jer, tađa Frojd još nije đošao. Ali posle Twrojđa ono što je najvažnije, to je da je istorija seksualnosti izdvojena. Čak i Žid je smatrao đa je važno da nam saopšti kako on pretpostavlja jed nu vrstu ljubavi nekoj drugoj. Ali šta će ostati od Židđovog đela, osim mjeEovog ličmog, odmosno njegovog Dnevnika?

Drugo neđelo Frojđovo je što je otvorio luđačku ćeliju, u kojoj je Sad mudro bio držam zatvorem, tako đa je Tolstoj, romansijer pre Frojda, ispao da je bio romansijer i pre Sađa. Eto zašto je Tolstoj mogao napisati »Rat i mir«, i zašto nema viŠe mikakvog izgleda da će »Rat i mire našeg vremena ikađ biti napisan. N. T.

CappeMeIIIIk

O T. S. Kliotu, jednoj od najznačajnijih savremenih literarnih figura, malo je kod nas pisano, a sa potpunim uspehom vrlo malo. U granicama svojih pretenzija Dušan Puhalo, u eseju »Pesnik velikih fragmenata«, uspešno sagledava MWliotovo pesničko delo u njegovoj psihološkoj uzročnosti, više »kao savremeni poetski akt nego kao Književno istorisku činjenicu«, prikazujući njegova najvažnija ostvarenja »više po temama nego po etapama, više bo vrednosti pesničkog postignuća nego DD zanimljivosti „pesničkog „postupka«, Primenjujući ovakav metod Puhalo razvoj Eliotove poezije posmatra u okviru četiri stadijuma, ~

U prvoj etapi najznačajnija je toliko poznata i tumačena »Ljubavna pesma Dž. Alfređa Prufroka« iz prve

njegove zbirke, kojom dominira opi- —

sivanje gradskog života, bespomoćno= sti, praznine i jalovosti društva kome i sam pesnik pripada. Učenik franeuskih simbolista i Ezre Paunda, Eliot prenosi u Englesku simbolističko-imažinistički postupak, »ali on je brzo prestigao svoje učitelje u prvom ređu zato što mu metod bizarnih asocijacija, kompleksnih sim-

bola i namernih pozajmice mije po

služio ni za bežanje od života, kao francufjin simbolistima, ni za intelektualnu igrariju, kao BEgri Paunđu, već za pokušaj dđubljieg sagleđanja stvarnosti«. |

| IZLOG ČASOPISA

Nekoliko pisaca, Okupljenih eko beogradskog časopisa »Delo«, organizovalo je, pre izvesnog Vremena, diskusiju o Kritici, čije (redigovane) sie. nografske beleške časopis objavljuje na uvodnom muestu junskog broja, iu pomalo konfuznom i nesistematič. nom izlaganju učesnika diskusije pokrenuto je nekoliko zanimljivih pi. tanja o savremenoj 'kritičkoj situaciji, tako da se, vrlo precizno, diskusija .u ređakciji »Dela« uklapa U niz danas veoma aktuelnih (mađa i is. praznih) razgovora o prirođi i mestu kritike u savrememoj našoj Književnosti. Kao ni mnogi drugi slični raz. govori ni diskusija urednika »Dela« nije uspela da utvrđi određeniji stav prema današnjoj našoj Književnoj | umetničkoj kritici.

Jedan učesnik diskusije smatra da bi bilo dobro » — Za razliku od raz govora koji se inače vođe o kritici, koji njen problem svode na problem kritičara, i praktično na subjektivme slabosti ljudi koji se tim rodom književnosti bave — da pogledamo kakav izgleda objektivni položaj.kri. tike danas« — on bi Voleo »da izbegnemo limijyu koja je pbolemički interesantna i na kojoj se može,.pri• vidno efikasnije, raspravljati o kritici — a to je linija Uugslovljenosti kritike dobrom ili lošom literatu» rom ... Ja bih đa pitanje kritike postavimo kao tipološko pitanje, pa ukoliko iz njega proizilazi problem konkretnog vrednovanja i vrednosti, đa to buđe tek imdđirekino osvetljeno«. wjemu je suprofstavljeno mišljenje dđa bi trebalo da se diskusija zadrži »pre svega, na analitičkom utvrđivanju Kkriterija, misli, morala naše kritike. T fek kađa bismo to utvrdili, mogli bismo preći na ispitivanje šta stoji pred kritikom, može li se nešto učiniti da ona, izgubljena, bez strasti, bez novih ideja, ponovo nađe sebe«. Drugi učesnik postavlja mnogo principijelnije pitanje: »Kad govorimo o literaturi, da li da govorimo sa gledišta čitaoca, ili sa gledišta pisca, ili sa gledišta kritičara? ... Važno je videti šta je uloga Mritičara u čitavom tom sklopu, u tom živom od- nosu: pisac, MWritičar, čitalac. Zatim, đa li su svi Nhyitičari na istoj pozi. ciji: da li svim Kritičarima postavljati iste zahteve. Postoji kritičar čitalac, čovek koji stoji na strani čitalaca, koji je samo lucidniji čitalac, on prosto naprosto tumači pisca svojoj sabraći, manje lucidnoj ili bar. koja nemaju vremena zauzeta -đru-_, gim poslovima. Ima kritičara koji pišu u isto vreme i sa gledišta čitalaea i sea gledišta pisca“.

Meki diskutanti smatrali su da »danas nema Tako pouzdanih izvesnosti za umetnost i za kriterijume o umet-. mosti kao što ih je ranije bilo«. Po njihovom mišljenju »položaj Kritike umnogome je izmenjen; kritika danas postavlja drukćčija pitanja i đaje drukčije odgovore, ukoliko uopšte daje odgovore«.

Diskusija je završena bez završetka, »pošto smo se vratili na početak« kako je izjavio jedan njen učesnika Jako se time njena meobaveznost ra dobar korak približila izlišnosti, treba istaći đa bi, razrađivanjem mnogih teza mabačenih u diskusiji, fenomen savremene Hritike postao svakako jasniji. b_i

Drugi stadijum je razrađa i proširenje prvog, Dri čemu se U nekim pesmama produžuje linija lakše društvene satire, a u drugim suprotstavlja savremeni život kulturnim vredđnostima prošlosti. Izuzetne vrednosti pripisuju se pesmama »Pusta zemljac i »Šuplji ljudi« »KEliot se u njoj (»Pusta zemlja«) pokazao kao majstor raznovrsnih stihova i metričkih Ob" lika; on tu ume da bude prozaičan i raspevan i dramski sažet i lirski bujan, sve prema zahtevima temć.. Ako je vrednost pesme, pored osta“ log, i u njenom dočaravanju najtežih i najbolnijih ljudskih trenutaka, onda je ova pesma (»Šuplji,ljudi«) jedno od najvećih poetskih ostvarenja na” šeg vekau, | 2"

Tridesetih godina Bliot se opređelio za »anglikansku visoku erkvu«; otud je poezija iz trećeg stadijuma puna religiozne simbolike. Eliot se u 0 vreme često inspirisao Danteom | srednjevekovnom mističnom literaturom. »Četiri kvarteta, delo iz poslednje etape, smatra se vihuncem liotovć izuzetne umetnosti veči i ganatske virtuoznosti i jednim od najkomplek" snijih ĐEliotovih dela, koje | osobenosti starogrčke dijalektikć, savremene teorije relativnosti IE” mena, katoličke i inđiske mistike.

Dušan Punalo smatra da je Elior tova, stvarpa zasluga u tome Sto jč »govoreći o krupnim pitanjima jed" nog određenog vremena 1 mesta i jednog društvenog sloja, USpeO sto da se uzdigne do opšte-1judskii — ili bar vrlo trajnih | mnogim ljudima i vremenima bliskih — O” ćanja, i da ih izrazi na nov, osobe i ncizbrisiv načinc. BA...

KNJIŽEVNE NOVINS