Књижевне новине
O aa
|___Letnji dvobroj (1 — 8) sarajevskog | Časopisa »Izraz«, između ostalih priloga, objavljuje esej Tomislava Ladana »Esej i esejist«, u kome pisac osvetljava. nekolike aspekte savremene Kritike, služeći se primerima Woji se lako danas mogu nači i u | našoj | u drugim književnostima.
| »Esejist se — kaže Ladan — nužno koristi licima i primjerima iz cjelokupne raspoložive književnosti, ali samo kao sitnom monetom. Ima zacijelo ljudi koji znaju skoro sve potankosti o piscima i djelima, a ipak tako malo ostvaruju i ostavljaju, Eruđicija bez sumnje znači mnogo,
no ne ni pola, a kamoli sve u knji-.
Čevnom poduhvatu o kojemu je riječ. Moramo uzeti u obzir takoreći priručnu naobrazbu, sustav znakova za računanje i raspoznavanje, koji će danas i u najboljim slučajevima biti ispod legenđarmnog zahtjeva: od nečega sve i od svega nešto. Rađi se o lovu na bitno, što traži mnogo dovitljivosti i istrajnosti., Nećemo stoga, načelno, uzeti za zlo ako u jednoj knjizi eseja ima stotine imena iz ređova evropske duhovne elite, od Pindara i Platona do Kierkegaarda | Camusa, kojima se potkrepljuju piščevi nazori. Esejistika je osuđena na eklekticizam (i to u izvornijem značenju ove riječi); može on biti pohvala, kao i pokuda«.
Uzimajući kao primer za svoja tvrđenja poznati napad „američkog pesnika Karla Sapiroa na poeziju T. S. Eliota, Lađan zaključuje: »Tako u svom napadu na središte neoklasi_cističke i eruditne poezije Karl Shapiro uđara vrlo vješto. On posmatra tijelo kao da nema glave, Eliotove pjesme kao da nema Eliotove kritlke. da bi na kraju uzmogao zaključiti kako je KEliotov pjesnički poraz ispao kao pobjeda zahvaljujući uspjehu njegove kritičke teorije. Shapiro čitavim napadom samo potvrđuje Eliota. Ali za nas je pri tome važno nešto drugo. Kađ god se teži punom obuhvatu bilo kojeg poligrafa, moramo njegovu poeziju posmatrati na primjer — u svijetlu elemenata iz njegovih eseja, jer su ovi obično diskretno sadržani u samim pje-
smama. Kritika se diči onim što pjesnik nastoji zatajiti. Stoga, ako se u jednoj ličnosti sreću obojica
(a to je danas sve češći slučaj) ono me trećem, olakšan«.,
posao je Đ.
prikazivaču,
Ozbiljni kritički pristupi modernoj književnosti tako su retki dž se može reći da uopšte ne “postoje. Knjige izlaze brzo i u tolikom broju da prikazivači nemaju vremena da budu i kritičari. Merila na' osnovu kojih se donose sudovi neprestano se menjaju. Niko ne voli da nekog uvredi u žurbi, pa mesto da se govori šta treba da se kaže, govori se šta bi moglo da se kaže, Ovako jadikuje K. V. Grensden, engleski kritičar i pesnik, književni urednik »Lisnera«, nad savremenom engleskom prozom. „Najveću popularnost imaju one knjige koje traju samo dok se čitaju. Pošto smo ih pročitali od njih ništa ne ostaje. S druge strane, pisci koji počinju sa vrlo visokim intelektualnim ambicijama ubrzo se priklanjaju proseku.
Najgori neprijatelj romana je njegova široka popularnost, lakoća kojom se ono što se zove roman može da stvori. Društvo u kome stvaraju savremeni engleski romanopisci je materijalističko, zastrašeno, konformističko, beznačajno. Kakva hrabrost i eksperiment mogu da se očekuju u takvom društvu? Postoji literatura protesta, ali ona je slaba u poređenju sa protestom Džojsa i LOrensa, koji nisu bili samo „gnevni, negovsu umeli i da pišu, znali kako da obogate engleski jezik. Mladi, sa izuzetkom Ejmisa, malo su šta učinili u tom području. Umetnost publicistike i uniformnosti tako su nas pritisle da postaje sve teže razlikovati pravo od nepravog, spontano od iskonstruisanog. A oni koji bi mogli da ističu razlike plaše se da to čine,
ili niko neće da im omogući da govore. Da bi bolje pokazao raznolike ciljeve različitih pisaca Grensden klasifikuje roman u tri kategorije: (1) roman sensibiliteta, istraživanja: karaktera i odnosa među njima, (2) roman artikulacije, gesta i (3) roman kao hronika. Naravno, roman može da pripada više nego jednoj kategoıiji; dobar roman treba da bude takav: prvenstveno da pripada. jednoj, ali da bude svestan drugih i da ih apsorbuje. | 2
Možđa jc najveća nevolja kod modernih pisaca što ne poznaju dovolj~
8
" no ono o čemu pišu, a Ono Što znaju
> usled promena
odbijaju da dotiču. Kod romanopisaca sensibiliteta »stil kao vrednost postao je stil kao manir«. denu se čini da sve više pisaca postaju slični Agati Kristi. Cak i oni koji su, kad .su počeli, mnogo Obećavali, svojim docnijim knjigama približili su se neliteraturi (Vejn, Merdokova). : ; Činjenica je da mnogi savremeni romanopisci pišu o onome što, po njihovom mižšljenju, čitaoci žele da čitaju, a ne ono što su oni sami prisiljeni da otkriju o životu. Dušnost kritičara, međutim, ođlučujuća je. Kađa nalaze »vrednosti« u romanima koji vređnosti nemaju, oni snižavaju stanđard i Kritike i literature, zaključuje Grensden. j i:aT | D. P. Ovaj, treći broj časopisa »Socijalizame donosi na uvodnom mestu napis Mike SŠpiljka o desetogodišnjici radničkog samoupravljanja i još neke priloge iz te oblasti. Međutim, ovde bismo detaljnije zabeležili iscerpan i đokumentovan članak dr Andrije Stojkovića »Tendencije razvoja današnje sovjetske filozofije«. Razvoj sovjetske filozofske misli, piše Stojković, od pobede Oktobra do danas imao je uglavnom tri perioda: Prvi period za vreme Lenjinovog Života koji traje do triđesetih godina i koji karakteriše stvaralačka borba mišljenja, programski formulisana u Lenjinovom članku »O značaju borbenog materijalizmac«; drugi period, od tridesetih gođina do Staljinove smrti, sav je u znaku revizije najvećeg dela osnovnih postavki dijalektičkog materijalizma koju je. izvršio najvećim đelom sam Staljin u mnizu svojih rađova, Pposebno u radu »O dijalektičkom i istoriskom materijalizmu«, nametanjem iđeje o završenosti osnovnih filozofskih učenja marksizma, čime je bio zatvoren put u istoriju filozofije i stvoren uslov za pretvaranje marksizma u kanon i dogmu. Zbog toga se sva aktivnost sovjetskih filozofa više svela na propagiranie f1ilozofije dijalektičkog materijalizma, a veoma malo na stvaralački rad i obogaćivanje te filozofije. Međutim, posle Staljinove smrti, koje su nastale u društvenom životu Sovjetskog Saveza, javio se novi interes za prevazžilaženjem staljinskih okvira, jer je živa i bogata naučna misao na Ovom terenu pružila sve uslove da se uopšte problemi nekih specijalnih nauka i iz njih izvedu filozofski Zaključei. PFilozofii se smelije okreću naučnoj razradi zakona dijalektike, daju pravo mesto zapostavljenim postavkama dijalektičkog materijalizma, prevazilaze se okviri priručnika Rozentala, Leonova i drugih a logika, etika i estetika koje su gotovo bile likvidirane đobijaju novi značaj. U tome su pozitivne tendemcije današnje sovjetske filozofije. No taj je napredak još uvek ostao ograničen određenim programskim okvirima sovjetske zvanične politike
i prakse. ; D. M.
Grens-
/
THE CRITICAL QUARTERLY
U simpozijumu posvećenom problemima »ŽživOg, pozorišta« Vel Gilguđ, urednik radio drame ma BiBiSiju, izneo je svoje mišljenje o odnosu izme đu. pozorišta, radija i televizije. Njegov članak »Neka savremena razmišljanja« počinje konstatacijom da danas izvestan broj ljudi veruje da je glavni razlog opasnog stanja »stalno umiruće a nikađ mrtve institucije živog pozorištas« popularnost televiziske drame. Ništa nije dalje od istine od takvog mišljenja, smatra Gilgud. Kađ je gramofon postao neizbežna stvar gotovo u svakoj kući, kad su radio stanice počele da emi-
tuju muziku koju su skoro svi mogli da slušaju, isti ti ljudi su izjavljivali da su koncerti osuđeni na propast. Međutim, koncerti nikad nisu bili posećeniji. Dugosvirajuće ploče i muzika na'*radiju dali su muzici »novo šivotno pasište«, upoznali su s mu-
LA NOUVELLE REVUE FRANCAISE
Šta znamo mi o čoveku koji je lišen pismenosti? — pita se Žan Divimjo (Jean Duvignaud) u svome članku »Mitovi i knjige, objavljenom u junskom broju. Šta možemo znati o njegovom životu, ako se on ne izražava sređeno. Razdražen, neodđređeno strašan, obleće oko nas fantom onog bića koje je slikalo freske po zidovima pećina, igralo ili vajalo maske: taj čovek bez knjige, čovek mita!
Moris Blanšo evocirao je nedavno nejasnu saradnju književnosti i ćutanja; ali još šira i tajanstvenija je nepoznata oblast koju književnost nije raskrčila. Zar još Gete nju nije naslutio, kad je kazao u svojim »Maksimamax«: »Književnost je fragment fragmenta; od onoga što je prošlo, onoga što je rečeno, samo je jedan mali deo napisan, a od napi-
sanog samo je najmanji deo nad-
ŽivVeO ...«
Čim mi pristajemo „da mislimo, uskost onoga što je zahvaćeno knjigom usređ okeana mitova izaziva Vrtoglavicu: mi smo mislili da je pisanje jedino sredstvo da se fiksira iskustvo, i mi smo nekiput poistovetili #književnost i postojanje. To povlašćeno sredstvo — ko zna? nije jedino, Možđa će čak ono i nestati Evropi je irebalo mnogo vremena da shvati da pisanje ne obuhvata potpuno iskustvo. Naši mističari napisali su divne poeme, ali te poeme samo su najmanji deo religiozne ili · magiske pustolovine, Pa kakve je snage naša poezija prema ogromnom mekfafizičkom bogatstvu onih naroda, koje mi nazivamo
»arhaičnim«? Romam i pozorište vra-
ćaju nam našu sliku, našu suviše vernu sliku.
Otkako su Grci sveli život na granice pisane misli ili bar toliko moguće da budu prenete u književnost, mi smo se uputili jedinim putem logike. Tako je misao postala pisanje ograničavano zakonima misli. I došli smo dotle da se misao nije više mogla izraziti nikako drugačije do samo pisanbm rečju.
Međutim, kako su čitavi kontinenti bili lišeni pismenosti, kao na primer Afrika, narodi tih kontinenata našli su druge načine izražavanja. "Tako je, preko mitova, stvorena igra.I za te narode igra je čitava algebra, sintaksa dovedena do savršenstva u toku svoje duge istorije i ona je sposobna da izrazi i da prenese onoliko isto aspekata životnog iskustva koliko mi možemo pisanom rečju.
Izvesni etnolozi otkrili su da jezik afričkog tam-tama počiva na jednom sistemu pravila analognom onom po Kome funkcionišu maše najmodernije elektronske mašine. I kao da su najfinije akvizicije naše tehnike, naslonjene na vekove meditacija pisane matematike, ftek našle onaj prosti jezik koji je Afrika već postigla u toku svoje ogromne prošlosti. .: :
Pa ako smo nemoćni da razumemo simbole sugerirane od narođa koji su naši savremenici, šta da kažemo za plastične znake i oblike koje nam
je preistorija ostavila u pećinama i
ma morskim obalama čitavog sveta? Uči u lavirint preistorije znači samo bilans naše nemoći i fragmentarnog i avanturističkog manja. · a Oči današnjeg čoveka postaju o= setljive na nefigurativne oblike. tek kad se odvoje od civilizacije. - N. T.
zikom 'pojedinca i pokolenja Koji, ranije, jedva da bi bili svesni da ona postoji. Ista stvar je i sa živim pozorištem. Najpre radio drama, a docnije televiziska drama, počele su da deluju kao pravo nacionalno pozorište, buđući da su njihove pretstave ppristupačne naciji kao celini. I ovo nacionalno pozorište daleko je od toga da uništava ŽiVO pozorište; ono ustvari stvara nOVoO interesovanje i novu publiku za njega.
Činjenica, je da »mehanički medijum ne može da postoji bez ŽivVOB originala« iz koga se razvio. Drama, bez obzira kome medijumu pripadaJa, zahteva glumce, pisce, reditelje. Bez njih i njihove veštine ne bi bilo ni radio drame ni TV drame. Tačno je da su neka mala repertoarska pozorišta počela da propadaju otkako se razvila TV drama, ali to su bila Yđava pozorišta i nije nikakva šteta što im se to desilo, Ima
O ami apsdanipornLajnioen panike: dure yananeri naseda eine srTeyiPr9==5%
TL. FEITO (Španija): No 187 ________ ___________________—_—_-—-— _-- — --—— TT qr—
veliki broj rebpertoarskih pozorišta koja upravo cvetaju: pozorište Beograd u Koventriju, pozorišta u Oksfordu, Notingemu, Liverpulu. Ljudi sa televizije treba da budu svesni da oni zavise o repertoarskim pozorištima, „glumcima koji u njima Igraju i piscima koji za njih pišu.
Kakav je položai rađio drame u odnosu na TV dramu? Da li je tačno đa i ona pomalo umire? Gilgud misli da to nije tačno, mada dozvoljava da tu ima izvesne predrasude. Iako se broj njenih slušalaca smanjio, pređ njom je ipak bogata budućnost. Radio drama se obraća slušaočevoj imaginaciji, potstiče je i angažuje i na taj način postiže nužno sadejstvo, bez koga drama nikad ne bi postigla svoju Životnost. Publika rađio i TV drame nije ista. Činjenica je da će TV drama imati više gledalaca nego radio drama' slušalaca, ali slušaoci radio drame će biti mnogo inteligentniji i od drame će mnogo više tražiti, Jedna statistika BiBiSija je pokazala da je drama najpopularnija na TV programu, ali da je isto tako na čelu liste na radiju.
Na MWraju, Gilgud se zalaže za kooperaciju svih onih koji rađe na dra– mi, bez obzira u kome medijumu, za više opšteg duha. Mnogo je ko-
D;+B.
CRITIQUE
»S pravom se mogu ljudi danas zapitati — kaže Žorž Munen (Georges. Mounin) u svome članku »Pesnici sutrašnjice« u julskom broju časopisa »Kritikae — da. li postoji poezija. Novog talasa, odnosno da li ima pesnika u novoj generadiji; ili
još bolje, pošto danas postoje ploče
i film, da li su uopšte još potrebni »pesnici«?«
Ali pre no što se kaže da današnji Najnoviji talas nema i besumnje neće ni imati svog Klijara, možda bi bilo bolje da se ovaj fenomen posmatra i drugačije. Godine 1938 poznati pariski izđavač Kra objavio je »Antologiju nove francuske poezije«. Njome se hteo prikazati »moderni duh« 1998 godine. U istoj knjizi nalaze se jedan uz drugog Maks Žakob, Si-
pervjel, Cara, Valeri, Klodel, ali takođe i Tristan Derem i PFernan Divoar, pa čak i kao pesnici Žorž Dia-
'mel, Andre Žid i Pol Moran, kao i
još više drugih pesnika u to vreme poznatih, a danas gotovo potpuno zaboravljenih, Ali u toj »Antologiji« nije bilo Bretona, Aragona, Elijara i Sen-Džon Persa, koji »nisu hteli dati odobrenje da se njihova imena pojave u tome preranome Panteonu«. Zanimljiva je činjenica da je izdavač tada smatrao. da i bez njih može objaviti »sliku poezije toga Vvremenac«. Danas je čitanje ove antologije veoma poučno. Ona nam dokazuje da jedina generacija koja u svojoj masi nije razumela Elijara, upravo je bila baš njegova, KElijarova |genčeracija, generacija o kojoj je on najviše i govorio, a koja nije razumela dimenzije Elijarove. Tu poeziju, koja je bila ništa manje nego intimni dnev-
”
nik te gemeracije,-tek·su poznije generacije čitale i priznale je kao svoju.
U ovom veku postoje već tri sasvim odelite generacije francuskih pesnika. Prva je ona iz 1918, druga iz 1928 i treća iz 1938 godine. DanašŠnja generacija četvrta je, koja sa ovim ranijm nema veze, Ima pesnika koji se razvijaju u ovom Najnovijem talasu, i pišu za taj Novi talas. Pronicati ko su najbolji i najtrajniji među njima, bilo bi još prerano, i neka vrsta »gledanja u bob«.
Ali četiri izostavljena pesnika iz generacije 19938 godine bili su baš najizrazitiji po oblicima svoje generacije, najzreliji po mislima opet svoje generacije, a naročito po pitanju stila. Oni nisu verovali, ili još bolje nisu više hteli verovati da je poezija za današnjicu umetnost koja treba da iscrpe oblike rođene u triumfalnoj poeziji jučerašnjice.
U svom dvobroju za jul — avgust ovaj list donosi interesantan članak
Mihaela. Zigerta (Michael Siegert) Umetnost i tehnika, napisan povodom. diskusije o ovom problemu, koju je u Sovjetskom Savezu izazvao članak Ilje TEBremburga Odgovor na jeđno pismo, a u Engleskoj članci Džona Bergera o modernom slikarstvu (New Statesman, februar — mart 1960). Pitanje je, kaže Zigert, kakvu će ulogu otkrića prirodnih nauka i novi razvoj tehnike igrati u budućnosti, i kako će se sve ovo odraziti u umetnosti.
Razvoj nauke doneo je sa sobom to da mi više ne posmatramo stvari kao mirne, ukočene, „nepokrete i nepromenljive, nego — a to naročito karakteriše stav prirodnjaka prema svojoj okolini — kao pokretljive i zahvaćene stalnom promenljivošću. Duga asocira kod fizičara druge pretstave nego kod pesnika ili »običnog« Čoveka (om je vidi kab fenomen prelamanja i disperzije na slobodnim Kapljicama vođe). To nipošto ne znači da osećanje kod pri-
rodnjaka nije isto tako povezano sa osećajnim toniranjem kao kod osta, lih ljudi. Ali, znanjem o pr,
ono je kod njega produbljeno, obo. gaćeno.
Novim znanjem izmenjen je i naš odnos prema stvarima, Što se naro. čito ogleda u svesti da ne postoji problem principijelno nerešiv · za ljudski duh, da ispitivanje dubina i širina materije ne zna za Kraj, Ovaj stav, po Zigertu, povezan je sa izvesnom koncepcijom stvarnosti, po kojoj umetnost, naročito Knjiev. nost, ne može da prođe bez skuča, vanja svoje vizije.
Pri opisu fabričkog rada umetnik u središte stavlja slobodno vreme, a ne sam rad, što je suštinski nedosta, tak. Rad kao takav ne iscrpljuje se odnosima prema ostalim ljudima, kolegama, prijateljima, pretpostav. ljenim itd., već ima i svoju tehnič. ku stranu, čiji problemi i dinamika sačinjavaju presudni deo psihičkog života onog koji rađi. Pukotina između nauke i umetnosti nastaje zato što umetnost nije mogla da prati nauku i tehniku na njihovim putevima. U vezi s tim zahteva se od pisaca temeljnije poznavanje naučnih i tehničkih problema. Ali stvar se. ne rešava tim. Generacija naučno i teh= nički obrazovanih ljudi, koja raste, zahteva od pisaca da obrađuju njene probleme, da u svojim delima odraze njen odnos prema novoj tehnici, novu sliku sveta. Reč je o novom znanju o stvarima, koje će ukidanju klasne podele — nesumnjivo biti povezano sa novim društvenim odnosima, koji su damas još
nepoznati. \ * * *
»Tagebuch« donosi takođe esej dr Bratka Krefta »Marks i Dostojevski« i prikaz zbirke srpskohrvats ske lirike koju je na nemačkom jeziku izdao »Lykos« u izboru Slavka Ježića. TS;
O? /AWTEPATVPbI
Senija intervjua s najvećim živim piscima u Sovjetskom Savezu, koju će ovaj Časopis objaviti u narednim brojevima, počinje eminentnim au torom pozonišnih komada Nikolajem, Pogodinom. Njegovi odgoyori na piftamja kako se rađa zamisao umetnič: kog dela, kako sazreva ideja, kako se gradi siže, karakteri, jezik, sadrže pored feoretskih razmatranja i umetničke ispovesti i Kritički osvrt na pojedine probleme sovjetske literature. •
ı Za pozonišni komad kao umetničko ostvarenje pofkrebmo je, kaže Pogodin, sve upozmati, poktpiti materijal, faktae i hske, videti ljude i biti očaran mjima; sve to odbaciti i poTom POmovVO Kroz sebe ostvariti i umeftnički osmisliti — što pretstavlja najodgovorniji i majteži deo rađa. Umetnost drame leži pre svega u poeziji, koja je istinita i zamršena, paradoksalna u svojoj biti i istovre“ meno dostupna pozorištu. Ona se rađa kao »poetska ideja« wu frenmutku. kađ umetniku »zaigra srce, sime sunce stvaranja«. "Ta ideja je uzviše“ na, lična (i zato velika), ona Uuzbus đuje i daje originalna idejnost U; metbničkom delu, što se često zabo“ ravlja u želji da se idđejnost posti gne političkom, socijalmom, peđagoš škom ili nekom drugom problematfiš kom. l;
To nije · mikakvo mističmo Wtanje; nastavlja Pogodđin, io je samo SspOi sobnost da se stvori jasna slika. om ga o čemu se piše. „900
Najvažnija komponenta drame sd karakteri. Stoga dramu treba poči njati od njih i to od najvažnijih među njima, koji se u kasnijem ra? du dopunjuju i povezuju beznačaj“ nijima. Karakter, to je volja, to 8U postupci. Dobar karakter čini dobra; rđav rđava dela; snažan se ispolja“ va u akciji, slab samo u rečima 1 namerama. „Namere se ne uzimaju kao akcije. Veliki karakteri se OdU“ hovljavaju »poetskom idejom“. sve ličnosti moraju biti emocionalno bo“ gate, duboko osećajne i snažnog inf telekta da bi mogle da budu 787 nimljive. Kada jednom ožive u umeti nikovoj mašti, one daije žive svojim životom, same vode radnju. ·»Njih ne možeš.da sabiješ u šablon«, je u tom slučaju postaju lutke koje Bovore.
Pored karaktera Pogodin ističe je“ zik. On smatra da više nije moguće pisati pozorišne komade »prvih Pe“ toletki i ratnih godina« kada su oni imali neposredno agitacioni karaktef
»Da bismo ispunili svoju UloguU u opštim razmerama,' kaže, moram? najveću pažnju posvetiti umetnosl
reči i do M\raja se zalagati za uzvi“
šemost misli i poetski jezik umet“ ničkog dela«.
Glavni cilj umetničkog dela je dš pokaže duševno stanje junaka i 30 se u tome uspe sve ostalo dolai
samo po sebi. S. B.
KRN:J4OBVNE NOV,/JINGB
|
# \
\