Књижевне новине
_ i Božidar KOVAČEVIĆ
Ako večnost u lepoti krije Nikada nije promisao sveta Božanskog kista lice dostojnije
3ra
|___BSONET ČINA DI PISTOJE POSVEĆEN AU GOSPI SALVAĐI ·
. ReminisceneLje
· ŠSERSPIROV SONET O RUŽI
Čuđesnu moć imam dokle se dan gasi Da čujem laticu kad se s ruže kruni, U seti septembra što je prošo juni,
U sutone što su svih zora uzdasi, ~
| Ko prva Zora POS
· Naša posleratna „književnost, pretežnim svojim delom i SsVvOjim najboljim delima, govori o ratu i revoluciji. To nije slučajno. Rat i revolucija su dve bitne oznake vremena u kome. žŽivimo. Na tom poprištu odlučene su sudbine mnogih ljuđi, celih generacija, čitave naše memlje i svih njenih naroda.
Posle svega, ostali su mrtvi i sveđoci, hiljade živih, stotine hiljađa, učesnika, koji su toliko do Živeli, viđeli, osetili, sagnali, čuli. Pisati o revoluciji pored tolikih svedoka veoma, je odgovorno, ako ne i rizično, jer takva Književna dela dolaze u dođir sa Ogromnim brojem autentičnih i autoritativnih kritičara, koji imaju puno pravo da o njims, kažu svoju reč i koji, naravno, ne moraju uvek da, vode računa,o sud bini umetnosti... ,
Btvar je delikatnija utoliko Što i sami pripadamo revolucionarnom pokretu, a moramo da slikamo i svetlo i tamu, i pobede i poraze, i nas i naše proftivnike. Teško je ostati pravičan i nepristrasen, Tu je posrnuo čak i Andrić, sa svojim ZEKOM, ko ji na, silu hoće da bude revolucionar... Bavremeni pisac, tako, veomn često 'doloeozi u priliku da se žapita: »A ko sam ja? Gde sam 'bio ja? :Sta sam video ja? Koliko sam doživeo ja? Postavljati ovakva, pitanja ne treba da znači solunaško busanje u prsa. Naj češće je to obično ljudsko samo proveravanje.
Suočeni sa mnoštvom svedoka, neki pisci i nisu u stanju da kažu nešto naroćito, OSObitO, &nažno, potrosno, više i punijc od onoga što &u mnogi učesnici revolucije i sami doživeli. Otuda primedbe da su knjige naših savremenih pisaca plitke i dosadne. Po mišljenju čitalaca, one ne grme, one mucaju;. one ne rasvetljavaju, ono samućuju; one ne prodđiru u dubinu, one površno tavore po površinama. Govoreći prosto, te knjige su nezanimljive. Imaju li ovale Kritike oprav danja?
Ne mislim ni pominjati toOlike sveske uspomena, dnevnika,
_ zbomika, hronika, znbeležaka, re
portaža, skica, koje u mnogo slu čajeva, pored svoje sutentičnosti, poseduju i nesumnjivu Kknjipevniu vrednosf. Ne mislim da go vorim ni O posleratnoj poeziji, Koja. svoje detinistvo duguje baš temama. revolucije, niti o drami,
:
___Ts mojih snova moglo da išcveta,
| tanja se lije Očiju njenih sjaj, i na me sleta
Velika ljubav da u meni svije ·
Astralno gnezdo mojih zemnih leta.
Čuh u tišini mladđoga joj tela ___Blistanje mora i odjeke munja „_ Videh joj korak, blaži no ples pčela
8 livada naših, dokle miris dunja, Izmenjuje se sa prelešću ruža, — . Sve mi to srcu gospa moja, pruža.
Venući tek blesne Pa dok se latica &žza Ta lepota što mre čula mi uzbuni...
koja je na tematici revolucije počela, izgleđa, svoiu renesansu. Pomenuću samo najznačajnija, ostvarenja nekih pisaca koji žive u Beograđu.
Kulenović, Ćopić, Lalić, Ćosić, Davičo, Koš... Koliko imenz, koliko naslova na koricama, debelih tomova, koliko književnih afirmacija iskliučivo na tematici rata i revolucije! Naš savremeni roman se razmahnuo SVEkako i zahvaljujući tome što živof, pruža savremenom romansijeru tako široko, tako složeno i tako plodđonosno područje za doživljaj, za inspiraciju, za umuetničku kreaciju. Ali to ne pokreće samo roman i romansijere. To inspiriše sve književne tvore vine koje zahtevaju širu formu...
A kako su prošli junaci revolucije? Jesu li oni najzađ (zašto najzad?) stekli svoje protagoniste u delima naših savremenih Tisaca? Sta je, dakle, sa našim književnim junacina? Možemo li da ih se setimo? imamo li teškoća da im ime zapamtimo?
Stojanka Majka Knežomnoljka simbol ženc koja za slobodu sve žrtvuje, lik još nedostignuf, u našoj književnosti o ratu i revoluciji...
Nikoletina Bursać ne samo šeret i budala, kako misle neki, već i obrazac vitalnog i promućurnog seljaka koji na, sve gleda, sopstvenim očima. Ovo je ustvari najživlji lik naše posleratne književnosti, koji nije bez razloga, osvojio jugoslovenske POZOTnice i našu (pa i inostranu) čitalačku publiku. (Ovih dann mu se pridružio Danilo Lisičić Derviša, Sušića, ali u drugim okolnostima i „drugim „ijntenzitetom)... . Tigar, heroj koji gine u boju, da, bi ušao u legendu i izjednačio se sa planinama.
Čemerikić i MNelejska Gora, upečatljiva. potvrda stradanja u ratu i revoluciji, as ponekad i slika strašne ljudske usamljenosti... | i
Gvozden, (ni Uća ni komesar Pavle!), simbol seljaka, koji se koleba, u revoluciji. Da, je o njemu pisan ceo roman, kako je to već, neko primetio, bilo bi ovo književno delo epohalno. i Ke
Veković, (ne Mića, toliko mistificiran da je ponekad uziman i kao pretstavnik cele jedne generacije!), suptilna ličnost, intelektualca, patriote koji više razmišlja. nego što dela...
BLIZANCI
Kad sumrakom trepte čežnje tihi glasi, A duša uzlebdi tajanstvenoj Luni.. · T ja molim: »Vetre, s ruže miris duni T tu mi lepotu bar za trenut spasi«,
Kad malena ruža započne da vene Što najlepši miris baš tada nam dava? što je sudba ruže sudbina i žene:
lepota joj prava! laticom Kruni
| DA LI JE REVOLUCIJA |. KNJIŽEVNA TEMA ISCRPENA?
KAO
II Tifo, presek stravične almo sfere, koja nažalost nema i odgovarajućeg junaka...
Jesmo li nekog mimoišli? Da li su u ovim književnim junacima stvarni junaci naše revolucije našli svoje dostojne pretstavnike? Jesmo li se odđužili mrtvima? Jesmo li žive zadovoljili? Pitanja se gomilaju...
Sta je, naprimer, 58a, likom žene u revoluciji? Šta je sa likom skojevca, likom političkog kome sara, likom izdajice? Imamo li u književnosti svoga, Čapajeva, (u životu je postojao)? Imamo li svoga Crrigoriia, Melehova, Yavnog tlolikim Melehovima u ratt i revoluciji? Gde nam je Aksinja? Zar četništvo i ustaštvo još uvek ne čekaju pesnike i roman sijere? .
Neki ljudi govore da, im je dojadila tematikm rata i revolucije u našim knjigama i da, je reveolucija kao književna tema iuglavnom iscrpena. Oltkuda to? Da li otuda što imamo na pretek sjajnih dela o ratu i revoluciji, ili možda otuda što mnoge knjige ne zadovoljavaju u litcrarnmnom pogledu? Mislim da je reč o vrednosti. Dobra knjiga, bez obzira o kojoj temi govori, vazda, je·dobra. Zanimljiva knji ·Ba ne može biti dosadna, svejed no da li govori o smrti ili slavi radosti života. Zar Manon Kesko i danas, posle toliko godina, ne preistavlja u neku ruku obrazac zanimljivog i dobrom štiva, mada je napisan u vreme prvih romana francuske književnosti”
Tvrditi da su raf, i revolucija kao književna, tema iscrpeni u najmanju ruku je neodgovorno i lakomisleno. Petnaest godina mosle rata i revolucije, mi mne samo da nismo rekli sve o ovim temama, mi smo tek u mogućnosti da svestranije, dublje, punije i u ljudskom smislu bogatije sagledamo i izrazimo svu složenosti i svu dramatiku veličanstvenih, herojskih i tragićnih dana koje pamtimo, koji nas nadahnjuju, koji nas gone da pišemo.
Da možda tek započnemo!
Ako nas upitaju: »Da niste zakasnili?v, odgovorićemo: u književnosti, kao i u Životu, nikad aije kasno, jer. je Kkniižev-
"nost, kao i život, stalno i večito
gsapočinjanje. Vagda, započinjanje iznova, ali neponovljivo...
BRANKO ĆOPIĆ (U »LITEBATURNOJ GAZETI«): — MI »REALISTI- SMO NAJ, NAJ ...
OSKAR DAVIĆO (U »POLJIMA*); — MJ »MODERNISTJ« SMO NAJ, NAJ „.,
2
(Karikatura Aleksandra Klasa)
TA
nos. čoveka i žene,
„„Koordinata
Q. Davičo je ovih dana opet smatrao nuž-
· nim da obavesti našu javnost da je revolucio-
naz jer je, pored ostalog, pledirao za nadrealizam »već triđeset pet godina« — »do krajnjih društvenih imbplikacija«. Učinio je to ovoga puta ıı usplahirenom napisu »O koordinatania sensibiliteta«ć, objavljenom u br. 46 mesečne publikacije »Polja«; taj napis je, kao što se O. Daviču često događa, kad daje takve deklaracije, aljkav, a neke »koordinate« su mu, iako je rekao dosta tačnih odnosno školski poznatih sivari, naiblaže rečeno — mutne.
O sensibiliteku savremenog čoveka saznali smo vrlo malo, a o koordinatama sensibiliteta ćoveka koji se uspravlja u socijalizmu, u slobodi — još manje.
Deklaracija je i ovoga puta, dobrini delom, došla umesto argumenta. i
Ustvari, napis O. Daviča je očigledno polemuičan, i to u priličnoj meri u odnosu na rhene,„ i nesuninjivo je da mu je mnogo štošta, važnije od »koordinata sensibiliteta«. Ali ukoliko
· je taj naš istaknuti bisac vrlo često darovitiji
od svojih književnih dela, utoliko je recimo, naivniji kađ polemiše na način na koji on to čini. Ja ne osećam nužnosti, koja njega uznemiruje. On, s druge strane, u svojoj skoro permanentnoj usplahirenosti, kao da i sam sebe zavarava, du, našoj javnosti nisu poznati svi elementi neophodni za razumevanje njegovih polemičkih egzibicija, i kajmakčalanerski
POVODOM DAVIČOVIH
ibiliteta*
poslednje što sam napisao u vezi 5a nadreal zmoni: -
»Već »socijalna literatura« — snažan knji ževni pokret koji je nastao i razvio se između dva rata, utičući i sadržajno i formalno čak i na najJekstremnije modemističke pravce q naročito na mnadrealiste i dominirajući u nam, šem kulturnom i umetničkom životu, uza sva svoje organske slabosti (još teže slabosti tre ba podrazumevati kod drugih bravaca pa i u stvaranju nadrealističke grupe) uz opšte dru. Štvene i istoriske uslove nosi i zanosi i ODpI> đuje taj stvaralački — u odnosu na junake na, še Revolucije — nemir«. . Od pisca koji pretenduje da bude barjak tar borbe proliv konzervativizma, naša, socija, listička, javnost očekuje da bude manje uspla, hiren a više veran činjenicama, tojesft, da kon. zervatizan traži ma odgovarajućem mestu, bea obzira, da li se oseća i lično pogođen. Međutim, vaznoseći oči mebu, teoretičar movosadskih »Polja« primenjuje i ovoga puta metođ kojim su se protiv mene, i on kao i R. Zogović, eva već decenijama služili, sa manje ili više ha. Napis »O koordinatama senmsibiliteta« tekst je s čijim se izvesnim delovima, tamo gde sa ne gubi u davičovskoj stilskoj konfuziji, nada čitalac slaže i treba da slaže. Nažalost kađ O, Davičo govori o izvesnim pojavama, i ličnosti« ma, pš razume se i o meni, on izgleđa, u odno-
| su ma činjenice, granginjolski
juriša iza veštačkog dima svoO- – nakazno 4 ubedljiv je, uveren jih »koordđinata sensibiliteta«. Čedomir A Be godi OOa SO ORes Da Kao stvaralac na liniji nadre- vičov. | sličnih,
alizam -— Šoceaalfpaib — nad MINDEROVIĆ Ba, istorijom maše literatu
realizam, već decenijama, on
se kao polemičar u napisu »O
koordinatama, sensibiliteta«, čak nimalo ne ustručava da upotrebi i izraze »umetničko čermosotništvo« i slične. A zlopateći se oko svojih »koordinata« — propušta da obavesti javnost, da, je, na određen način, i on lično u pitanju, da se ustvari radi o »ikoordinatama«a njegovog sensibiliteta, tj. da je njegov napis odgovor na izvesne tekstove koji se odmose neposređno na, mjega.
O. Davičo u svojim »Koordinatama...(, na primer, piše: i
»Čedomir Minderović tad je nekako i napisao u »K nmovinama« da je Oljačina, ROLE za moju braćuc bolia od Dobričinog »Daleko je sunce«a i bolja od Ćosićevih »Korena4...c
Mećutim, on ne samo da zaobilazi izvesns činjenice nego i pokušava da mistifikuje našu javnost, lažnim obaveštavaniem. Jer sam ja, u članku Istina, i stvaralačka slobodđa«, u vezi sa, Oljačinim romanom »Molitva za moju braću, povodom Dobrice Ćosićm, napisao i objavio: »..A i takav, iskidan, u nagoveštajima, lu začecima, svesnim ili nesvesnim, u nedorečenostima (što, mišlienja sam, više treba tumačiti mlacdcšću pisca nego stvaralačkim metodđom
. 1, postupkom, iako u tom pogledu ovo delo sve„doči o iskuštv lom ume da vlada materijom) roman M. Olja-.
u jednog pisca koji dobrim de-
Če izuzetno je delo naše savremene literature u odnosu ria, naprimer, »pionirska« dela O. Daviča »Pesma« i D. Ćosića »Daleko je sunce«.
»Molitva..« nadmašuje »Daleko je sunce« nesumnjivo u formalnom pogledu, i pored Sri nedostataka u svojoj svojevrsnoj strukUTiG., Reč je, dakle, u mome tekstu, jedino o romanu Dobrice Cosića »Daleko je sunceqa. »Morene« uopšte ne pominjem.
Ali su oni danas nesumnjivo zbog nečega potrebni fteoretičaru novosadskih »Polja«.
Uzdržaću se daljih komentara o” takvim »koordinatama. sensibilitetac u polemici. Uzdržaću se i od upoređivanja konstatacija o Ćosiću u Davičovom i mom 'tekstu, jer je nesumnjivo da jedno drugom nije adekvaino. Možda, je od većeg interesa, navesti šta je taj ieoretiČar riovosadskih »Polja«, koji 5e toliko bavi jnterplanetarnim saobraćajem s naročito »aluniranjenić u svom usplahirenom „napisu anulirao iz informacije čitateljima kad je došao do mog članka povodom Oljačinog romana mSklanjajući se iza »Dobrice« i iza »Ćosićaa (!), na već navedeni način, iz, mog članka »NMistina i Stvaralačka slobodaa anulirao je sledećj stav: .
»Isprea »Pesmec stoji po svom iskrenom i dubokom, neverbalnom humanizmu; nasuprot, Davičovoj bpanseksualizaciji (i pored Davičovih čestih socioloških, političkih, partiskih deklaracija), u Oljačinoj »Molitvi...ć ljubav, od/ u Svoi svojoj mnogostrukosti, tragizmu i lepoti doživljuje se dd. dapiedavanju mnogo dubljih i zato ljudskijih, i zato humanijih stvaralačkih preokupacija«.,
_Ali iz napisa »O koordinatama, sensibiliteta«c mi treba da saznamo samo o »Dobrici« i o »ČOSićud! O. Davičo sam sebe anulira, odnosno, iz očiglednih razloga — »aluniraa, On koristi svoje nesumnjivo pravo da bpolemiše, ali prenebregava činjenicu da polemika zahteva, određeno osećanje odgovornosti pred isgtinom i Javnošću,
Uvek. ;
U socijalizmu pre svega i iznad svega.
Ima mnogo da se nauči i od, recimo, Tolstoja, i od Virdžinije Vulf naprimer, pa čak i od nadrealizma (uključujući i njegovu beogradsku grupu).— ali to: su, kao što sam rekao, već školski utvrđene stvari. Čemu onda usplahirenost? Zašto onda »dijalektičar« O. Davičo pali svoje sijalice — »koordinate« u podne ili, možda je tačnije reći — svojim prenebregavanjem odgovormosti pred istinom i javnošću širi mrak u podne!
. Zar nisu io ustvari pojave »umefničkog Černosotništva« i monopolizma, — u ime dijalek-
tike, boezije, čoveka — kao što to teoretičar novosadskih' »Polja« uvek, kajmakčalanerski, čini! > :
Bilo bi već vreme da taj neinventivmi slritiz O. Daviča prestane.
O. Davičo, naprimer, ne pominje u svojim »EKoordinatama...« da ja nigde nisam negirao izvesnu ulogu nadrealizma u našoj literaturi. Dajući deklaraciju i sam đa nadrealizam fireba, da se »ydijalektički porekne« (još jedna od tipičnih Davičovih deklaracija!), on zaobilazi i
re sve te njegove insinuacija nemaju veze.
A sa istorijom naše Revolucije — još manje. ·
T tako su izvesne Davičove »koordinate semi sibiliteta«, prirodno, u raskordku sa razvitkom naše literature i nisu ništa drugo nego, opeš najblaže rečeno, mračne tačke u mašem kuk turnom i književnom životu; barjaktar »mo
dernizma«, »teoretičar« i »istoričara maše lites.
rafure, O. Davičo po ubedljivosti svojih argi
menata može se uporediti, dobrim delom, sm ·
mo sa drugim »teoretičarem«c i »istorićčarema naše literature, sa B. Ćopićem, koji je ovih da na u sovjetskoj (!) »Literatumoi gazeti«, Ua usrdnu saradnju izvesnog J. Gavrilova, istupia sa, sličnim barjaktarskim „ambicijama, u ima »realizma«.
Među Davičovim »koordinatama, sensibilitetaa nalaze se, razume se, i »RKnjiževne novine. Ta ykoordinata« ga naročito uznemiruje i ZB= to bi ovom prilikom trebalo zaststi kod nja bar koji trenutak.
»Književne novine« se ističu i popularne su naročito zbog svoje neiskliučivosti; uredništvo postojanje pravaca i grupa, umetnika, sma» tra jednom od normalnih i neophodhih pojava vazvitka našeg kulturmog života. IT... >Kmnjiževnira novinamaa« sarađuju pisci iz svih naših repubiika i, što.je još važnije:— bisci svih pra vaca i grupa, kao maprimer saradnici »Politi• keq, »Borbe«, »Dela«, »Polja«, »Bavremenika«a, »Književnosti«, »Republike«, »Mogućnostiq«, »Životac, »lIzraza«, »Susreta«, »Stvaranjac itd, Na taj mačin uredništvo »Književnih novina« okupilo je nekoliko stotina. saradnika. iz svih krajeva zemlje, potvrđujući da je protiv sva” kog oblika »čermosotništva« i monopolizma.
Međutim, »Književne novine“ su ostale i
van efzibicionističkog (i monopolističkog) uti• caja O. Daviča. TI ako su i ovom prilikom kva» lifikovane kao »koordinate sensibiliteta« na određen način ı njegovom napisu — ta, činjenic# je više nego razumljiva. . Zato mislim da je potrebno da, ga, potsetim, i njega i njegove »epigome«, i slične, na, jednu od tekovina, razvitka savremene marksističke misli čiji značaj, i kod nas i u svetu, iz dana u dan, iz godine u godinu, sve više raste, na jedan od majsvetlijih dokumenata, i stvaralač« Buy OmejB naše Revolucije — nm Program
..
»Takvoni polilikom i u takvim društvenim
uslovima koji se pod rukovodstvom Saveza komunista ostvaruju koi nas — oslobađa se i izrasta, čovekova, ličnost, ličnost, građanina SOcijalističke Jugoslavije, izrasta humani odnos brema ljudima i među ljudima, ostvaruje se Socijalistički humanizam: pojam slobode dobiva konkretan sadržaj i konkretno ostvarenje, za razliku od apstrakine, kapitalističkim odnosima uslovljene i time ograničene, slobode u buržoaskom društvu, stvaraju se uslovi za paž• ljiv odnos prema svačijem mišljenju, jer će pojedinačna mišljenja, 5 jačanjem rmraterijalne osnove socijalizma, izrastati na podlozi sve Većep usklađivanja ličnog i opšteg interesa gradana i time, sa svoje strane, doprinosi daljem hazvijanju i jačanju socijalističkih odnosa na Svima područjima, života. Tako izrasta nov od-
nos prema različitim mišljenjima, a sadržaj
log odnosa je sveobuhvatniji, stvaralačkiji i demokratskiji. od buržoaskog, principa, toleran cije, ograničenog okvirima klasnih interesa ka“
· pitalističke klase i njene države...
I tako se O. Davičo, u izsvesnoni smislu, ra zume se nehotice, upravo nameće kao primeT, kao ilustracija za, članak jednog mladog eseji ste koji, pored ostalog, piše: MJIasno (i nakon svega jasno) djelo hrabri ditaoća. On može da. vidi u čemu je stva, tieško ga je opsjeniti, Literarna, magluština pak zbunjuje, često čak i vrlo pronicljiva, čovjeka. Ovaj onda u svom ypoštenju (ali i maivnosti) pretpostavlja da je moguće da tu ima nešto što je njemu samom nedostupno, ali koje time ne postaje ništa manje vrijedno. Iz njegove zbunjenosti nastaje obzir, koji rađa pomalo i uvažavanje, a posebno prema piscu koji se znao i fizički nametnuti, a takvi to najčešće odlično znaju. Nastaje ubrzo Glasina, a iz ove i Slava. Pa i oni koji osjećaju da nešto u srži ne valja, postepeno popuštaju, jer njihovo od• bijanie ne može nikada biti toliko ustrajno kao sirova snaga, onoga koji hoće, i mora da pre, dre, da se nametne...
Ne može se nikome odreci pravo da, smatra nužnim da obavesti čovečanstvo da je borac protiv konzervatizma, da, je revolucionaT, U
Nastavak na 9 strani Š
OIIŽEVNE NOVINE