Књижевне новине

DAUJO M UN.O A VA RJ

POSLEDNJI DANI

LAVA TOLSTOJA

Tznenadni odlazak 'Tolstoja iz Jasne PĐoljane, u noći 28. oktobra 1910. godine, bio je koban ne samo za njega lično već i za svu rusku književnost: za njega — jer mu je hladna noć pozne ruske jeseni donela „zapaljenje · pluća i skomu smrt, za rusku lmjiževnost — što je njegovom smrću lišena pisca koji ju je najbolje reprezentovao u očima stranog sveta. Razumljivo je stoga što je ovaj tragični događaj pobudio ogromno interesovanje ondašnjeg ru. skog i svetskog kultumog društva i dugo potom bio predmet najživljih diskusija na skwmpovima intelekitualaca, u literaturi, u dmevnoj i peršodičnoj štampi.

Zašto je Tolstoj raskinuo sa svojom porodicom i napustio svoj Wudobni život u Jasmoj Poljani? Kako je proveo svoje poslednje dane ovaj čovek koji je postao ponos svoje nacije i savest svoje epohe?»

Odlazeći iz Jasne Foljane, Tolstoj je ostavio za sobom „pismo u kome je obrazložio svoj „posbupak. On je već odavno sam wwideo da je mjegov raskošni život u Jasnoj Poljani u

pohpunom neskladu sa svim onim g

što on u svojim delima propoveda: takav život, protivan mjegovim mibeGenjima, postao mu je nepodnošljiv, i on ga, elo, napušta. Njegova je odluka konačna, i neka se miko zbog toga ne uznemirava, niti da ga od toga odvraća — on se nikada neće vratiti porodici,

Drhtavom staračkom rukom završava Tolstoj svoje poslednje pismo — poslednju poruku porodici. A onda, usred noći, dok još svi ukućani spavaju dubokim snom, kri m napušta svoju sobu, izlazi u noć i, sa fenjerom u ruci, nesigurnim, slabač-

. kim koracima žuri preko dvorišta, do-

lazi do konjušnice, „uzbuđenim glasom budi svoga konjušara, lično mu pomaže oko zaprezanja konja, seda u sanke i — beži iz Jasne Poljane,

Kuda? U neizvesnosti? Ne! U odricanje, u siromaštvo, u slobodu. Dalje od raskoši, od bogatstva, od svega što je materijalno! U sebe, u duhovnost, u hrišćansku smirenost.

Iz Jasne Poljane stiže Tolstoj na železničku stanicu Gorbačevo, a wodavde, u tesnom, prepunom i zagušljivom vagonu treće klase, prikačenom za teretni voz, polazi prema Kozeljsku. Iz Kozeljska će otići svojoj sestri Mariji Nikolajevnoj, koja živi u Šamardinskom manastiru, | osamnaest kilometara od ovog mesta. Ali je već kasno, a on je umoran od napornog puta, te mora da prenoći u Optinoj Pustinji, pet kilometara od Kozeljska. U Šamandin je stigao uveče 29. oktobra, tu prenoćio kod setre i proveo ceo idući dan. Uveče, 30. oktobra, žali se sestri na slabost i iznemoglost. Strahujući za njega, ona ga moli da odustane puta, da ostane kod nje bar. dok se malo oporavi. Ali "Tolstoj je uporan: uprkos veoma ružnom Vremenu, vraća se na konjima u Kozeljsk, a odavne rjazansko-uralskim vozom nastavlja u pravcu Bogojavljenska i Rostova na Donu. Pre podne se u vagonu osećao dobro, a posle podne je počeo da se žali na nazeb. Zbog visoke temperature, koja naglo raste, mora da prekine dalje putovanje, i izlazi iz voza na prvoj većoj stanici — Ostapovu. Šef stanice stavio mu je na raspolaganje svoju kuću, doveo lekare, svesrdno negovao bolesnika. Bolest je, međutim, sve Više uzimala maha, i svi napori lekara da ga spasu staju zaludni. Najveći ruski pisac preminuo je 7. novembra 1910. godine u šest časova i pet minuta, u malenom mestu O-

Marija ČUDINA

Kud

ne poznajem taj glas, To je moja sirota ljubav,

čujem i znam, mrtvi zlurado zure KI znam, sad oči ispadaj

Ulazim u tajana V ulazim i čujem: u Bježim, bježim brzo, gusta me žeđ pijeski Pijan kao smrt u po

ja ću se ipak j 96 stup, na stup, što samu,

Čujem, zlatni čekići o, gdje da sakrijem gl gdje da položim ruke. Ovaj zatvoreni lijes b i ova me visoka kuća popu! nosim SVOJ

„ENIIŽEVNE NC U

uiem, čujem: u vrtu jednom tamnom | Sa Popahje ali znam, to je veče, široki nož u nama.

koja se davi blatom i pustinjskim

tražeći časovitu riječ za SVO

rata pijan kao svod, . temi 8 pjeva jedan mršav cvijet. ali pjev je kao zid,

i zore okružava. i _ i ano: od sunca, koje plazi batrazne iz

kako sve strašnije Dje

stapovu, kome je bilo suđeno da se tako. pročuje u čitavom svetu,

Bilo mu je tada osamdeset i dywe godine.

Dugi niz godina kovao je Tolstoj plan o bekstvu iz Jasne Poljane. 1 morao je propatiti tešku duševnu borbu pre no što je doneo konačnu odluku o raskidu s jasnopoljanskim načinom života. Kriza je nastupila prvi put 1890. godine. Još tada je Tolstoj razdelio svojoj ženi i deci (imao ih je devetoro) sve svoje nepokretno imanje i preneo na ženu pravo izdavanja svih njegovih dela. Misao o napuštanju · porodice, očigledno, već tada je bila u njegovoj glavi. Pa ipak, i posle toga koraka Tolstoj i dalje ostaje u Jasnoj Poljani, u krugu porodice, orući ralicom zajedno sa svojim seljacima i šijući im opanke i čizme. Njegov sin Ilija seća se kako mu je tih dana otac s gorčinom govorio: »Eto, ja ću umreti, i ljudi će reći: „Ko je bio 'olstoj? Propovedao je da treba orati, da treba šiti čizme, i ništa više«.

Ali misao o bekstvu sa svakom godinom sve brže sazreva. Deset go-

dina posle prebrođene prve krize, 1900., piše Tolstoj jednom svom prijatelju: »Ja sam se uverio da ubeđivati logički nije potrebno. Put može pokazati samo život, primer života. „Ulicaj tog primera je vrlo spor, vrlo neodređen, i vrlo težak. Ali on daje potsticaje. Desetog decembra 1903, odgovarajući jednom čitaocu koji mu prebacuje zbog nedoslednosti, "Tolstoj se ovako ispoveda: »Mnogo je bilo uzroka koji su me odvukli od ispunjenja moje ideje, ali ja ih neću nabrajati, zate što je glavni — samo moja slabost, moj greh... Ja sam uvek shvatao da kao što je meni potrebno da pročitam dobru knjigu, tako je isto potrebno i onome ko bi za to vreme morao da radi za mene. Ako ja mogu da napišem dobru knjigu, postlo'je stotine i hiljade ljudi koji bi napisali i bolje knjige kad ne bi bili pritisnuti radom... Bolje nego ikada, osećam svoj greh i, pateći zbog njega, iznad svega cenim trud drugova čoveka«. A tri godine docnije, 1906, opet u pismu jednom prijatelju, piše: »Vi mi savetujete da ne menjam život, A ja upravo ne mogu a da ne pišem ovo što pišem. Samo to pisanje daje mi svest o nužnosli i potrebi rada. ,I ne mogu a da ne

kao užas ptica, pjeva,

bolom,

samoća me u kolevci njiše,

kroz vrata brodoloma, ~” i

u iz svojih duplji i bježe kroz grad, j ushit i slom.

rama

aspeti na stup, · u je gol u zvijezdama.

dđaraju o tjeme, 0) ada zvuka, koji sve razbij:

u zemlju propada, i So t sjene varliiva jedra napušta.

dan na leđima

va na vratima vrta,

______ ____ scid-——

TOLSTOJ SA GRUPOM SAVREMENIKA 1856.

POVODOM PEDESETOGODIŠNJICE SMRTI

želim da izmenim život, i stalmo pokušavam da ga izmenim, zato što patim zbog svog ružnog Žživota«.

U godinama pred odlazak iz Jasne Poljane Tolstoj je bio u središtu interesovanja svega kulturnog sveta, ne samo Rusije već i svih zemalja. U Jasnu Poljanu su, kao na hadžiluk, dolazili ljmdi iz svih krajeva sveta: da vide velikog pisca i mislioca, da čuju njegovu reč, da mu lično izraze svoje veliko poštovanje i divljenje njegovom geniju. I raznosili su ovi' posetioci po čitavom svetu njegove autograme i fotografije, a za opanke koje je svojim seljacima šio plaćali su evropski turisti i po dve hiljade emgleskih funti. Ta velika slava sihno je mwčila Tolstoja. On je jasno osećao da »ukoliko on više sija u čitavom svebu«, utoliko više »tamni u tom sjaju«; ukoliko wwiše raste njegova svetska slava, utoliko se više umanjuje njegova ljudska ličnost.

Svi koji sa imali prilike da vide Tolstoja u poslednjim godinama njegovog Života opisuju ga kao veoma skromnog čoveka, kao starca-filozofa

GONČAROV, TURGENJBEV, DRUŽINJIN; STOJE: TOLSTOJ I DIMITRIJ GRIGOROVIĆ

SEDE:

koji, u rubaški i opasan prostim kaišem, duge bele brade i niska i ovijena stasa, ore sa seljacima, deleći s njima zlo i dobro, »Kad sam video starca 'Tolstoja — piše jedan 'Tolstojev posetilac neposredno pred njegov odlazak iz Jasne Poljane omanjeg rasta i malo pogrbljenog, u sivom, skoro seljačkom ogrtaču pot pasanom kaišem, on je i takav bio lepši od mladih ili zrelih ljudi oko njega, lepih i svežih,

Pa ipak je "Tolstoj i u ovim poslednjim danima svoga života, u iremucima najvećih duševnih kriza, ostajao blizak ljudima. Slavljen u celom svetu kao najveći genije svoga vremena, on je održavao prijateljske odnose s prostim ruskim seljacima, koji su ga iskreno voleli, a mnogi i lično dolazili kod njega u Jasnu Foljanu, ostajući tu i po nekoliko da-

na kao njegovi gosti. S jednim od tih seljaka, Mihailom Petrovićem Novikovom, toliko se bio sprijate-

ljio da je s njim održavao i prepisku. Poslednji put posetio je Novikov 'olstoja 21. oktobra, dakle na nedelju dana pred njegov odlazak iz Jasne Poljane. Svoje poslednje viđenje Tolstoja i razgovore koje je tom prilikom s mjim vodio saopštio je Novikov saradniku jednog moskovskog lista.

— Prilikom poslednjeg viđenja s njim — pisao je Novikov u pismu saradniku ovog lista — Lav Nikolajević bio je osbito iskren i otvoren. Ostavši nasamo sa mnom, Veseio ml reče: »Eto, sad sam i ja slobodan kao i vi, i u svakom trenuiku mogu da putujem bilo kod vas, bilo kud hoću«.

Primivši to za šalu, Novikov je podsetio Tolstoja na njegovo pismo koje mu je poslao pre dve godine i u kome se izvinjavao što ne može da se odazove njegovom pozivu da ga poseti u selu. »Baš kad bih. ja i hteo — pisao je tada Tolstoj Novikovu — ipak ne bih mogao da dođem kod vas«.

— Zašto, Lave Nikolajeviću, ta-

da niste mogli doći, a sad možete? interesovao 5e Novikov. E, tada je bilo strogo vreme — odgovorio je Tolstoj smejući se — bila je monahija, a sada je ustav: ja sam se sa svima podelio, ili, kako kod vas kažu, otišao sam porodice. Sada smatram sebe ovde nepotrebnim, suvišnim, kao i vaši starci kad dođu u moie godine, i zato potpuno slobodnim.

Zatim je dodao ozbiljnim tonom:

— Da, da, verujte, ja sa vama govorim aodtvworeno. Ja neću tmreti u

ovoj kući. Odlučio sam da odem u nepoznalo mesto, gde me ne bi poznavali. A možda ću doći da umrem u vašoj kući — dodade opet veselo. — Samo, vi ćete me grditi, jer starce nigde ne vole. Ja sam to video i u vašim seljačkim porodicama; a ja sam tako bespomoćan i nekoristan. Kad se vratio u selo kući, Novikov je posle dva dana dobio od Tolstoja pismo sledeće sadržine: »Mihailo. Petroviću. (J vezi s onim što sam vam govorio pred vaš odlazak, obraćam vam se još sa sledećom molbom? ako bi se zaista desilo da dođem kod vas, da li biste mi mogli naći u vašem selu bar i najma-

nju, ali zasebnu i toplu kućicu» U “~

tom bih slučaju vas i vašu porodicu uznemirio samo za najkraće vreme. Još vas izveštavam da, ako bih vam telegrafisao, bo bih učinio ne pod svojim imemom, već pod imenom: Nikolajev. Čekajući vaš odgovor, prijateljski vam stežem ruku. L,. Tolstoj«. Ispod pobpisa dodao je ovu napomenu: »lmajte u vidu da o svemu ovome ireba da znate samo vi. L.. T.«

Pismo je datirano 24. oktobra 1910. godine. Ono je, dakle, pisano svega na četiri dana pred odlazak Tolstoja iz Jasne Poljane, To je ujedno bilo i poslednje pismo koje

je "Tolstoj napisao jednome od svo-

jih prijatelja, poslednji napor njegovoga uma. Dvanaest dana docnije on će zauvek sklopiti oči.

Tragično bekstvo Tolstoja iz Jasne Poljane nije bilo samo lična drama njegove porodice. Ovaj njegov korak značio je završetak njegove duge i mučne duševne borbe, njegovog nemoćnog obpora protiv materijalnih oblika života, koji nije imao snage da izmeni na bolje. Odlaskom. iz Jasne Poljane, tim poslednjim altom svoga života, Tolstoj kao da je označio simbol budućeg konačnog oslobođenja | „čovečanstva. lako sa velikim zakašnjenjem, ovim svojim korakom „doveo je Tolstoj svoj život u pobpuni sklad sa svojim kmjiževnim delom. U tome je smisao i veličina Tolstojevog bekstva iz Jasne Poljane.

Milojko ČOLOVIĆ Zavoti

| čovek |

Nastavak Ga 1. strane

manu i drugđe pokretane su tom velikom strašću prirođe i ŽivoOta, vrlo intenzivnim unutrašnjim sagorevanjem, impulsivnim vrenjem krvi, vrelog srca, vrele misli. Strašću misli obuzet je u romanu Andreja Bolkonski koji je najviše zaronio u pitanja života i smrti, čovekove egzistencije i smrti, koji je i junak viteškog eposa, i junak tragedije i u Tolstojevoj viziji možđa čovek

| koji se približio najvišim vred-

nostima njegove etike.

Velike ljudske drame razvio je Tolstoj u svojim delima. Velika je ljudska drama, vrela, od ŽivoOta, Ane Karenjine, sudbina, njene ljubavi, njene strasne žudnje za ličnom srećom. Vanrednom snagom koja je poticala iz mjegovog bunta protiv ropstva bilo u kom viđu, mogao je Tolstoj da dočara onu tamnicu od ličnog života u tamnicu koje je pretstavljalo čitavo društvo Onoga doba. Duboki psiholog, razvio je unutrašnju dramu njene vrlo dominantne i osećajne prirode, uživljavajući se u mene njenog života, u njene zanose, čežnje, krize i patnje đo njene tragične odluke, povezujući njenu ličnu dramu sa objektivnim faktorima koji bezđušno deluju na njen tok, sa religioznim predđrasudama, hipokrizijom jednog društvenog sloja koji uništava licemerstvom poeziju života. Pobunu protiv te sile koja razara lepotu života sadrže u sebi romani Ana Karenjina i Vaskrsenje. Tu pobunu plemenito čovečnog sađrži i Tolstojeva đrama Živi leš u kojoj strada čovek vrela srca, unutrašnje lep, unutrašnje DOoetičan, jer je utamničen u Uslovima života Koji su sasvim suprotni njegovom snu o lepoti života. A lepota života kod 'Tolstoja nerazdvojna je od života u integralnoj istini, iskrenosti i prirođi ljudskih odnosa, u dostizanju najviših etičkih vrednosti.

Velibor GLIGORIĆ

Vladimir ČERKEZ Kao duga u pljusku

Po parkovima treperiče sjene,

a ja ću biti prah i trava;

reaspupaće ruže ko usne neljubljene

i šumoriće breze gdje sam sjedio nekad zagledan u prostranstva, plava.

Proći će tiha ljeta kuđa smo i mi prošli; pađaće lišće po putu bijelom; , kao duga u pljusku ostaće nam čežnja

i hod po lišću svelom.

Miodrag ŽALICA I grobovi imaju svoju smrt

Abelona, je đolazila na groblje

dok je grob njegov bio živ i dok je živa bila Abelona.

Dolazili su mu i drugi i donosili uspravne cvetove 5 poljš& i oleanđre s, mor& a tih plamićak žmirkao je ispod mramora.

Dolazili su dok su živeli.

A Abelona je dolazila i posle njih noseći na rukama golubove bele ulovljene snom i gatanjima.

_ Ali i njeno srce koje je bilo od voska otišlo je u ta ista lovišta golubov8.

Mramor se pomakao i spustio u zemlju. Trava je ostala da otsanjuje leto i snegove,

i niko više

nije dolazio, sem, u noć, skakavac s očima skrpljenim

od parčadđi reflektora.

Jer u vreme kad samo vreme ima reč i grobovi imaju svoju smrt.

ZR TI NC iskušenje zabavnog filma

»X-25 JAVLJA FILM FRANTIŠEKA ČAPA

U PRODUKCIJI

Ova filmska jesen počela je simpatičnim repertoarskim OSsVeženjima: filmom Žike Mitrovića nyKapetan Lešic, sada, premijerom »X-25 javlja« Františeka Ćapa. TI pored znatnih razlika, ova dva filma imaju nešto zajedničko: pripadaju istom, zabavnom, akcionom žanru, koji je doskora bio velika slabost domaće kinematografije. Već sama ta činjenica je dovoljna da stvori prijaino raspoloženje i blagonaklonost publike i kritike.

AlL:.

Tako stvari izgledaju posmatrane u načelu. Zaključak ostaje: domaćoj kinematografiji su Dpotrebni ovakvi filmovi i đobro je što već vidimo dva formirana reditelja sa izrazitim afinitetima za tu vrstu filmskog stvaralaštva. Međutim, postavlja se pitanje: da li su nas ovi filmovi zadOVOljili svojim kvalitetima traženim isključivo u okvirima žanra koji predstavljaju. Kođ Žike Mitrovića odgovor je, uglavnom, pozitivan. Njegov pokušaj nosi u sebi sve elemente „temperamentnog entuzijazma, još početničke za8grejanosti, koja 'je u ovom slučaju stvaralačka, koja traži i nalazi đuhovita rešenja, koja oživljava jeđan zanimljiv ambijent pun lokalnog kolorita i pretvara ga u zahvalan filmski đekor kroz koji se radnja razvija, bez obzira na manje zanatske omaške, đinamično i dobro. \

Kod Františeka Čapa situacija je sasvim drugačija. »X-25« je film rutinerske režije, bez naglašenih ambicija, korektan, ali isklišetiran, gotovo arhivski neinventivan, konstruisan iz niza davno isprobanih i proverenih detalja koji mu unapred obezbeđuju serijsku standardnost, ali nas lišavaju većih uzbuđenja.

Sve je na izgled, na svome mestu. I zaplet i rasplet, i uzbudljive scene i mala intermeca, sračunata na hvatanje daha za nove »napetosti«. I, na kraju... Gotovo da nema nikakvog određenog utiska. Pabula je veoma tanušna, providna i jedva uspeva da se održi. Rešenja rutinerska, ali često i neubedljiva. Gluma veoma dobra, upravo filmski dobra, što predstavlja jeđan od već poznatih kvaliteta Čapa kao reditelja.

Objašnjenje koje se već nekoliko puta čulo: da je »film pravljen bez pretenzijac sa isključivom namerom đa, zabavi i da je ta osrednja špijunska storija uglavnom uspela, nije dovoljno. Ono čemu se veoma čuđimo u Čapovom stvaralaštvu (interesanino je napomenuti da je on pionir zabavnog žanra u našoj kinematografiji — »Vesmn Iwa i »Vesna II.«) je upravo ta »nepretencioznost«. Činiti izvesne koncesije publici ne znači i praviti filmove bez duha, iako oni Uz određenu dozu iskustva i zanata, koje Čap poseduje, mogu da vežu za sebe izvestan broj gledđalaca i obezbeđe filmu ono što se

obično naziva »komercijalnom

OrTOGOĐOG, „je DP im 4, EMC ve i: JDWINE has

pravljen miz.

»TRIGLAV FILMA«

Samo, to nije dovoljno. Ovo treba reći upravo sada kad je zabavni žanr kod nas u začetku. Ako bi ga autori od samog početka smatrali uzgrednim zanimanjem, skoro »tezgom, koja omogućava mala iživljavanja, On“ da su njegove perspektive vrlo mutne. Domaća kinematografija nije ni u kom slučaju na tako vi sokom stepenu rašvitka, ni po produkciji ni po tradiciji, da bi mogla, da podnese luksuz mlakih, serijskih ostvarenja, pogotovo u situaciji kad serijske proizvod: nje uopšte nema.

Dušan PEŠIĆ

lipa BOE a By up OBBEJNIJ

DVE NOVE TEME

Nastavak sa 4. strane

tekst u težnji đa eliminiše bez brojne uzgredne smislove, jasni je odredi centralnu liniju zbiva nja i plastičnije formira junake Međutim, reditelj je često ostva rivao suprotan efekt i neoprav· dano pojednostavljivao pojedine junake i situacije. Kasnije je po kušao da tako ogoljenim odnosi ma i ličnostima udahne život po moću akcentovanja spoljnih ka rakteristika likova, obilate upo trebe osvetljenja ili stvaranja ansena sa simboličnim smhih slom. Zanemarimo li na trenu tak pitanje opravdanosti takvog postupka, zaključićemo da je Bajčetić vešto rukovao nabroja nim scenskim sredstvima i pri tom pokazao da ima pouzdanu ra diteljsku ruku. Ali s druge stra ne, pretstava nije imala jedinstva no stilsko obeležje, jer je posto Jala upadljiva razlika između iro, nično stilizovanog prvog čina i tragično intoniranog ostalog de la pretstave, čime je stvoren utš ri da delo ima đuplu ekspozici.

Ta rediteljska nedoslednost, u pitanjima stila naročito se Ose tila u glumi Marije Crnobori i Miođraga Radovanovića. Marijs Crnobori, koja je igrala Jokastu, ostvarila je u prvom činu blista vo stilizovan lik, ispunjen nekom suštinskom ironijom, ali je pri kraju komada, neočekivano ispa ljila sklonost prema naglašenoj teatralnosti; glumački postupah Miodraga Radovanovića, koji ja tumačio Tiresiju, neprestano Ss{ kolebao između ironičnih nago veštaja i glume neprijatno ObO jene tragičnim bibliskim pato som.

Stojan Dečermić je sa mnoga neposredne naivnosti i jednostav ne snage slikao Edipovu trag* čnu suprotstavljenost životu, đoH ie Sonja Hlebš, kao Sfinga, do. čaravala na sceni toliko potrebnu almosfem» misterioznosti.

~ Vladimir STAMENKROVIG