Књижевне новине
SRETEN STOJANOVIĆ
(1898—1960)
Od swoje prve izložbe, 1920. godime um Parizu, pa kroz četiri decenije svog umetničkog rada, Sreten Stojamović je snažno makirao razvoj naše skulpture. Pripadao je onoj generaciji koja ije stvarala naše moderno wajarst\o i u mjoj zauzimao YVOdećm ulogu i kao wumeltnik-stvaralac i kao kritičar i kao pedagog. Umetnička delatnost Sretena Slojanovića bila je dizuzebo plodna, izražavao se svim wrslama vajarskih tehnika i obračivao sve njene radove od reljefa lo monumentalne plastike. I svugde ije, u medaljerstvu kao i u sit noj plastici, a naročito wu portretskoj skulpturi i m spomemicima ostavio dela koja se u snpskoj skulpturi ubrajaju u najvrednija.
Sreten Stojanović ije roden 1898. u Fiijedoru, Gimnaziju je učio u 'Tmzli i Beogradu. Kao pripadmaik revolucionarnog pokreta »Mlada Bosna« ležao je na mobiji od 1914. do 1917. godine. Vajarstvo je studirao prvo u Beču a zatim m Darizu kod Amtoana Burdela. U studiske svrhe proputovao je mnoge strane zemlje. Počevši od 1920. izlagao je u Francuskoj, Engleskoj, Jtaliji, Belgiji, Holandiji, Španiji, Sovjetskom Savezu, Mađarskoj i Čehoslovačkoj. U zemlji je redovno izlagao sa avdruženjem i imao deset samostalnih izložba u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu. Na venecijanskom BHijenalu 1954. predstavljao je jugoslovensku skwlpturu sa 34 svoja rada. Uz vajarstvo negovao je akvarel i crtež a bavio se i umetničkom kritikom i esejistikom. Eekstovi su mu sabrani u 'kmjizi »Q umetnosti i umetnicima«. Bio je dugogodišnji rektor Alkademije likovnih umetnosti i član Snpske akadđemije nauka. Imao je i dnušbveno-politićkih {wnkcija: bio je pred sednik Narodnog {ronta Beograda, narodni odbornik i narodni poslanik. Povodom četrdesetogodišnjice umetničkog rada, 1957. godine, predat mu je orden rada I reda,
Ne samo naša mumelnost, nego i naša kultura i društveni život uopšte, izgubili su smrću Sretena Stojanovića jednu značajnu, markantnu i plodnu ličnost.
NIKOLA POLIĆ
(1890—1960) WiDGP Odi 25307aWOBaira CHFGNX7 i YYEJAZAR NJ
Posle Marina Bega, smrt je povuKĆla sa sobom još jednog iz »starc garđe«, koji je bio tih i miran celoga života, nalazio smisao svome životu u tišini, ljudskoj, toploj i necŽžnoj. Nikola Polić je pesnik čija, biografija nije velika, i nije ispunjema suprotnostima i apsurnostima životnog bivstvovanja, Rtođen 26, novembra 1850. ıı Pečinama kod Sušaka, on je jedđan deo svog Života proveo u Zagrebu, da bi se opet vratio na svoju Mijeku, govorima i šaptajima njenoga mora, tišinama i Sšumoru borova nad Pproživcelom mlađošću. Tu ga je zatekla „nesmiljena smrt, otrgla ga zauvek od ljudi, odvela ga u večite tišine, mir i gluvoću.
Nikola Polić je, pre svega, pesnik tišina, lirik, uvek liopao i nežan, pomalo tužno nasmejan, retko mljadalački razdragan, najčešće suzđržano sentimentalan, Njegova. pesma satkama je od unutrašnjih doživljavanja sebe, svojih boli, trenutnih razočarenja i neđoživijene sreće, radosti i veđrog širokog osmeha. On nije kao njegov brat danko Polićč-Kamov bio Đučan i uvek razdragan do bunfa,
mikada psovački raspoložen, već je ispovedao svet svojih jutara i tihih smiraja dana, sumraka i blagih
sutona. Ti elementi prožimaju wnjegovu zbirku pesama dučerašnji građ, u kojoj djc sve muzika, tiha, topla i nežna, zanosna, bež zahuktalosti strasti i bez mnervoče, Sve je u stvari nečujni, nenametljivo kazan vapai za prošlim, za onim što se nikađa vratiti neće. Ali Polić zato u svojim pesmama O
tišini nije „uzak, zaa da oseti bolove drugih, teške i meizdržive, zna da ih primi i da se sa
njima, bori. Timc su njegov Život i njegova poeziia dobili svoje žiwotno osmišljenje, svoju životnost i sugestivnost. i Tiha kazivanja sveta svojih tišima imala su u Poliću svoga možda najboljeg tumača i po tome je njegova poezija na neki način izuzetna u našoj međuratnoj književnosti. 7 Tode Čolak
UNOS T RAN:E"
SEN-DŽON PERS .
Dobitnik ovogodišnje Nobelove
nagrade za
SBN-DŽON PERS
Sen-Džon Pers, dobitnik OvOgOdišnje Nobelove nagrade, do nedavno je bio malo poznat i u samoj Francuskoj. Njega su poznavali samo sladokusci poezije. U poslednjem broju lista »Les Lettres francaises«ć sam Aragon, jeđan od današnjih zaista popuJarnih i voljenih pesnika, Francuske, govoreći o drugom isto tako pouplarnom pesniku Žapu Koktou (danas Francuska ima, kao i uvek što je imala na desetine velikih pesnika; primer: „Rene Šar, Mišo, Žak Prever, Keno i drugi) kaže za Sen-Džon Persa da o njemu niko nije govorio u početku ove godine. A počelo se tek đa govori o njemu povođom biranja »kneza pesnika«. y
' Ali Švedska, akademija je znala koga će da izabere. TIzabrala je najeminentnijeg, najusamljenijeg i najoriginajlnijeg, i — možda najvećeg između. svih. Jer SenDžon Pers nije pisac od zanata, koji piše sve rodove poezije; pesme, romane, koji od poezije živi, svake godine izdaje po nekoliko kniigsa, i čija se izdanja nižu u beskraj, popularna, srednja, luksuzna. On je vrlo malo napisao, a malo vren:ena se i bavio (bar javno) „Kknjiževnošću. Mogao je godinama da ćuti, da ne objavljuje, ali verovatno da stvara u tišini.
Čudno i neobično ime ĐSenDžon Pers je pre svega jedan pseudonim; pesniku je pravo ime Aleksis Leže, potomak stare francuske loze. Rođen je 1887 godine na ostrvu Sen-Leže-de-Fej, u grupi ostrva Gvadalupe, između Malih Antila. I tu, na bazaltnom stenju, u bujnoj vegetaciji, na domaku „okeana, na udaru staršnih orkana, taj dečak raste, luta po njemu, provodi prvo detinjstvo u društvu jednog opataprirodnjaka i poznatog frahncuskog pesnika svoga vremena TPiransisa Žžama, vatno i prvi uvodi u poeziju. Početkom ovga veka Aleksis leže prelazi u Prancusku uči više ŠROle. Kao mlad diploma, pred Prvi svetski rat putuje po svetu, dugo je u Kini, otuđa njegov ukus za morima i prostranstvimaš. Odmah po Prvom svetskom ratu on čita prijateljima Anabasu: oni ga savetuju (Pol Valeri i dr.) da je objavi, i na njihovo hnavaljivanje pristaje, ali podđ pseudonimom: Sen-Džon Pes, ime Sveca manastira na njegovom malom rođnom ostrvu. Zatim nastaje đuga pauza u objavljivanju njegovih dela. Kad je počeo Drugi svetski rat, i nastala nasrećna okupacija Francuske, maršal Peten nudi Ležeu da bude njogov ambasađor u Vašingtonu. ali on cdbijia, i odlazi tajno iz Francu ske u Ameriku. Peten ga lišava francuskog podđar:istva. Pesnik 90staje savetnik 'Kongresne biblioteko: u Vašingtonu i prelazi u podanstvo SAD. U Americi bavi se intenzivno Enjiževnošću, objavliuje više poema, među njima i »Isgnanstvoqa. Ostaje da živi stalno:u Vašingtonu, i od. tada dojazi samo povremeno u Francusku.
Njegovo delo nije veliko po Obimu, svega desetak poema, od kojih su samo dve tri malo veće koje mogu biti objavljene kao zasebne knjige, ostale. su samo »Plakete«. Sve su u prozi, u pravom smislu tu stiha i neraa, ali svaki red, svaka reč data je u biblijskom i visoko oratorskomi tonu, sa ogromnim i snažnim dđa-
hom, retkim i u bogatoj franc!-
skoj poeziji. Izuzetak je možđa
samo Klodel. / Njegove teme i pejzaži su O-
kean, nebo, pustinje; uvek samo
koji ga vero-.
Ć •..
književnost
talasi, kamen, pesak. A zatim tu je'i čovek, ne pojedinac, već opŠti čovek, onaj koji se piše velikim slovom. I to čovek uvek u prirodi, pred prirodom, u njenoj bezgraničnosti, u upoređenju sa zvezdama, nebom, burama, vetrovira, snegom, kišom, talasima, sutonom, mrklim noćima, zorom.
A ako već i hoće da da čoveka u
prvom licu (istina, vrlo retko), i onda je on neobičan. '!o je, recimo, u Anabasi pobedilac, uzurpator (cilja na Aleksandra Makedonskog, ali ga ne pominje poimence), osvajač ali ne ljudi, ne pokrajina, već zemljinih ·prostranstava. Rečnik Sen-Džon Persa je bogat, biran, često arhaičan, a stil lapiđaran, sažet, skovan u međalje, retko čitave rečenice: ovde samo podmet, tamo samo prirok, onamo predmet, najpotrebnije. Ima se utisak da je prvo bisana cela, misao, do detalja, pa brisano prvo izlišno, zati mi manje potrebno, najzad sečeni i nervi. Ostalo je samo najvažnije: krajičak misli, deo slike, aluzija, metafora, metafora muetafore. Ali tekst đaje uvek pun utisak:
·možda je ipak u prvom čitanju
nejasan, jedva nazren, tek na Slićen, ali u docnijim lektirama zapažaju se šire· konture, pa odjednoni kao da puca vidik, obzorje se širi, ogromno prostranstvo, kosmička, beskrajnost. Ali i tu je Sen-Džon Pers obazriv,.da ne bi upao u rasplinutost i prazninu, on daje i detalje, neki put začuđujuće realistične, sitme, 5poredne, ali veoma karakteristične za lokalnu boju, za vernost i Živopisnost, tla i sredine. Prošlogodišnji dobitnik Nobelove nagrađe italijanski pesnik Kvazimodo, liričar, socijalno Obojen samo je neka vrsta, flaute, fine svirale, Čipkaste i lepršave, prema Sen-Džon Persu koji je fuga, oratorijum, simtonija. Ova dva dobitnika, vremenski tako bliska, ogromno su različita; dve krajnosti. Švedska akajemija znala je đa ođabere u čitavoi svetskoj savremenoj poeziji dva tako različita, i svakog na SVOJ način velika, originalna, pesnika. Prvi je pesnik današnjeg, malog čoveka sa svim svojim sitnim bedama i brigama sa tesnih ulica Rima, i prenaseljenih gradova Italije; drugi je pesnik Čoveka koji korača kroz vekove i ide širokim drumovima istorije i kos-
mos5a.
Nikola TRAJKOVIĆ
Sen-Džon PERS
IZGNA4NSTPFO*)
Čudna bi noć u kojoj se toliki dasi gube na raskršću odaja. . I ko io dakle pre zore luta po granicama sveta sa tim krikom
U oktobarskom broju Književnog časopisa vojvođanskih Mađara osobito se ističe rukovet prevoda starijih i savrememih &rpskih i hrvatskih pesnika. Prevodilac Karolj Ač — jedan od najđarovitijih mlađih mađar– skih pesnika u našoj zemlji — već se i iamije isticao znalačkim prepevavanjem naše poezije na svoj maternji jezik. Ač je liričar koji je i vlastitim stihovima, retko objavljivanim, ali koji su uvek pomalo događaj kad se pojave, pokazao kako je gibak, pođatan materijal u njegovim rukama pesnička reč. Pogotovu kod presađivanja poezije iz jednog jezičkog sveta u drugi, to apsolutno gospodarenje finesama pesničkog Zanata do savršenstva dolazi do izražaja. Već više godina je poznato da Ač priprema antologiju pod naslovom »Sto godina srpskohrvatske bpoežije«, ovi prepevi su, međutim, prvi objavljeni delovi tog velikog i značajnog poduhvata. Ač je u »Hidu« objavio pesme Petra Preradđdovića, Laze Ko-
stića, Vojislava Ilića, Alekse Šantića, *
A. G. Matoša, Vladimira Vidrića, Jovana Dučića, Dragutina Domjanića, Vladimira Nazora, Janka Polića Kamova, Miloša Crmjanskog, Miroslava Krleže i Vaska Pope. Činjenica da je kod do te mere zazličitih pesnika ipak uspeo da kod svakog promađe njemu svojstven ton i na mađarskom jeziku, uliva mnogo poverenja u antologiju. Gotovo je neverovatno do koje mere je identična sa originalom, na primer, pesma »Veče na školju« na mađarskom jeziku.
U istom broju najznačajnije prozno ostvarenje je pripovetka »Kazna«
\
Fi 1 Ni
za mene? Koja to već odrasla kćer oterana zviždeći krilima ode da posećuje druge pragove, koja je to velika kćer loše voljena.
U času kad nepostojane konstelacije ljude w izgnanstvu i zalaze ka pustinjama u u m Svud lwtajuće bi njeno ime naložnice kod sveštenika,
menjaju svoje znake za traženju mesta čistog?» u zele-
nim pećinama Sibila, i jutro je umelo da na našem pragu zbriše tragove nagih nogu, između svetih zapisa...
Prislužnice, vi ste prisluživale, i uzaludno pružale vaša sveža platna u zamenu za jednu čistu reč,
Na žalopojke Kišonosice promolila se žalobna zora, i odbeže
daždna zvezda u pohrazi za čistom rečju, A na rekama veoma starim ču se doziv moga imena... božanski dimio se iznad pepela rodoskrvnioca.
1 kada se postavi iznad sasušenog peska bledo suštastvo dana, Divni odlomci prošlosti na bespuću, na talpama vijaka, U punom zabluda i bludećih postavki, počeše se obrtati na zado-
voljstvo bumača klasičnih dela.
Pa ko io beše tu koji odlete na njenom krilu» I ko to, ove
noći,
pesmu? Prevrni, o pisare, vosak sa otiskom uzaludne reči.
Vode sa pučine opraće, vode
najlepše cifre godine.
I to je čas,
"Tako odlazi uvek sa kostremom košuljom od soli plod pepela naših bdenja, patuljasta ruža vaših pustinja, i nocna supružmica
pre dterane ZOTE„..
Ah!
čisti pokretač naših snova.
I poeme noći pre prezrene zore,
velikih večernja od ćilibara.
Ah! neka se spale, ah! neka se spale, na vrhovima pustinja, svi ti otpaci od perja, od noktiju, od kose obojene i nečistih knpa, I poeme rođene juče, ahl poeme stvorene jedne večeri na rogljama munja, one su kao pepeo od ženinog mleka, najmanji irag... A od svih krilatih stvari kojima ste se služili, stvarajući mi jedno čisto narecje, . |
Eto kako imam nameru da poemu...
5) Prva tri dela ove poeme objavljena su u »Književnim novipvama« broj 102, od 925. sepbembra 1959.
na mojoj usni siranca, zametoj 1 bez moje volje, pevuši ovu
na stolu kamene obale, naličjem svoga pera
o DProsjakinjo, kada na zatvorenim licima velikih kamenih ogledala izloženih po pećcimama ·
Žrec sa nečujnom obućom i sa rukavicama od sirove svile briže žirokim zamasima rukava izdanke nedozvoljenih znakova noći.
svaka uzaludna · stvar ma | bezumna stvar na svirali izgnanstva: čisti plutač slobodnih voda,
Duh
nebu
sa pučine na našim stolovima,
rešeku pamćenja, ah! svaka
{osilne krilo uhvaćeno u zamku
stvorim jednu veliku prolaznu
(Preveo N. TT.)
LOG Č
ONU vž 1
NamšoOra WMajora, pisca Ačove gpeneracije, dobitnika. · »Hidove nagrade za najbolje književno , ostvarenje na mađarskom jeziku u Jugoslaviji. To: je u savremenoj strukturi opisani mali događaj, nevažna šala u sivom svetu kancelarija nekog trgovačkog pređuzeća, ali upravo vanrednim „tretiranjem te naizgled dosadne svakidašnjice, autor uspeva da na prividnim sitnicama pokaže psihološki iznijansirane uzroke neočekivano afektivnog držanja svojih likova.
U feljtonu pođ naslovom »Revizionistička argumentacija« Deneš Torma diskutuje sa Andrašom Diosegijem, mađarskim piscem, koji u jednom broju buđimpeštanskog časopisa »KOoOrtase „(„Savremenik«) izvesnim mlađim piscima u Mađarskoj prebacuje đa im je »pogled na svet mepouzđan« i da je tome razlog — »jugoslovenski revizionizam«. Diosegi Okrivljuje »Hid«, da je Šireći »revizionistička gledišta« negativno uticao na pisce u Mađarskoj. Torma jednostavnom argumentacijom i ubed]jivim citatima doMazuje da je peštanski časopis dobrim delom krivo citirao i izvitoperio navode iz časopisa novosadskih Mađara, Kkrivotvoreći i podmećući ustvari merečeno naročito novosadskom kyitičaru Imreu Boriu,
L-T.
- — _—_—__—_-_ (—— ———
/AHTEPATVPDbI
U nizu intervjua sa velikim SsoOvVjetskim Kknjiževnicima o književnim problemima, koje ovaj časopis 'objavljuje, Akimova je govorila o motivisanju.,U realističkom delu, kaže ona, može, ali ne mora biti pejzaža; fabula može da bude složena s napetim situacijama i krupnim događajima, a može da interpretira svakodnevni život. Autor može da piše Kitnjastim jezikom, punim komparacija, epiteta, metafora, hiperbola itd. ili škrtim faktografskkim, bez ukrasa. Heroji mogu da budu dctalijno obrađeni, brojnim karakteristikama ili dvema-trima crtama okarakterjisani ili, konačno, posredno dati kroz postupke drugih heroja. Međutim, motivisanost' je njegov kamen temeljac jer sve. te njegove komponente moraju da budu objašnjene i opravdane, rečju, mora da se ubedljivo dokaže njihovo naslananje na zakone društvenog razvitka i dijalektiku duše.
Motivisanost može da budc Opšteg ili posebnog karaktera, socijalno,istorijska .ili psihološka, rcealnoživotna ili fantastična. Zavimo od piščeva stava, motivisanost je neposredna ili posredna, ona je izrečena ili nagoveštena. No u svakom slučaju neophodno je da ona bude dovolimo jasno izražena ili tako sugerisana da autorova pozicija bude jasna. U suprotrnom, redovno dolazi do protivurečnih tumačenja dela što neminovno uzrokuje mnoge zablude.
Dešava se, tvrdi dalje Akimova, da u umetničkom delu dođe do sudara prave i lažne motivivacije. Takvim suprotstavljanjem autor jasnije osvetljava protivurečnosti Života, stvara sugestivniju sliku mnogostranosti i sioženosti njegove.
Jedno opšte motivisanje, objašnjcnje, neophodno je, ali nedovoljno za ubedljivost umetničkog dela. Ono mora da sc Kkonkretizuje kroz više posebnih. Na primer opšti motiv sudbine Balzakovih junaka-vlast movca-našao je mnogo' raznih ovapločenja. U jednom slučaju to je istorija veličine 1 pada Cezara MBirotoa, u drugom dve varijante suđbine mladog provincijalca kKarijeriiste: trijumf Roaostinjaka i propast T,isjena đe Ribampre-a. »I sve je to dato istinitim životnim psihološkim pođrobnostima•« kaže Akimova.« Šio je Čvršći lanac motiva, što je pri-
· sniji odnos sredine, karaktera i do-
gađaja, to je delo savršenije, njegova iđeja reljefnija«. B...B.
i
Stiiddcuftsche Zeitunog
Ovaj dnevnik, koji izlazi u Minhenu, donosi ponekad celu stranu, a koji put i dve, posvećene današnjoj omladini, U jednom od poslednjih brojeva objavljen je članak pod naslovom »Pogled u orman za' knjige« u kome se raspravlja o omiljenim, odnosno neomiljenim Mnjigama današnje nemačke omlađine, između 13. i 19. godine života koju obično nazivaju engleskim imenom »tinejdžerZ«. Poslovođa jedne ugledne Knjižare izjavio je o knjigama za omladinu sledeće: »Ima već četiri gođine kako smo izdvojili u našim Knjižarama specijalna odeljenja samo za Knjige namenjene omladini. Ali ne sladunjave, romantične i neistinite priče iz života, kakva je omladinska literaftura bila u modi u početku ovoga veka, nego sudbine koje se danas
dešavaju svakoga dana negde u sve-
tu. Drugačiju vrstu literature današnja omlađina neće da čita, a po oOvoj staroj davno je popadala debela
antikvarska prašina«. Kod omladđine se ·primećuje jasna averzija prema piscima koji smanjuju njene brige i nevolje: »Mladđi ljuđi hoće da se obrađuju aktuelne teme u svoj svojoj ozbiljnosti i da im se pokaže rešenje tih problema«.
Problem braka između dva mlada biča obrađuje roman »Ljubav ima vremena« od Marije Štolc, »Mada u ovom romanu ima malo romantike ipak se opisuju veoma realistične teškoće između dva nezrela bića; ova knjiga je postala šlager za prođajuc«, Javlja prodavačica jedne druge knji, žare. »U knjizi se slika usamljemost današnje mlade generacije i njema očajanje što se nalazi potpuno napuštena u jednom svetu punom ta/dni ı opasnosti«,
Pored ovakvih priča, punih problema, tinejdžeri mnogo Vole i lake, mirisave letnje romane, ili napeta avan, turistička pripovedanja. »Stvarno, danas više nije moguće jasno povući granicu između omlađinske knjige i lektire za odrasle«, kaže prođavačica. Pravi bestseler postao je bukvar za mlađe devojke »Iz dana u dan« Rozmarije . Šitenhelm, u kome je objašnjeno sve o gimnastici, kozmetici, frizuri, negovanju tela, odojčadi ı o domaćinstvu. »Uspeh ove knjige pripisujemo želji mladih devojaka da budu savetovane i brižljivo vođene«, kaže prođavačica univerzitetske biblioteke.
Specijalnih knjiga za mlađe muškarce još nema. Oni se manje interesuju za komplikovane duhovne probleme, a više za tehniku, istraživanja i Kriminalne priče. Naročjto kupuju Žil Vernove romane. Za francusku spisateljicu Pransoaz Sagan imaju samo skeptičan osmejak. I muBški i ženski iinejdžeri ne interesuju se mnogo za časopise, jedva za ilustrovane revije, ali vrlo retko kupe po neki broj. Pokušaji izđavanja časopisa za tinejdžere nisu uspcli.
P. B.
e. . i: . Safaniay AepičD o . bd
Predstavljajući situaciju savremene američke literature, Kritike i izdavačkih preduzeća, kritičar i romansljer Harvej Svađos u broju od 1, oktobra, zastupa mišljenje da u američkoj literaturi vlada bolest — »kult ličnosti«. Po njegovim rečima danas nema toliko zanimljivih romansijera koliko ih je bilo pre četvrt veka, možda i Zato što ni jedan od savremenih romansijera nije uspeo da dostigne univerzalnost što je gigantima
prethodne generacije, FPokneru, Hemingveju, PFicdžeraldu, polazilo za rukom.
Pisci o Kkojima se danas najviše govori i piše, više no o bilo kom iz starije generacije, svakako su MDž.· D. Salinger i Norman Majler. Izgle-
Pored svih priznanja i komplimenata koje autor članka ima za Salingera i Majlera, on veruje da su nlih dvojica precenjena, da o njima kritičari stalno pišu ne shvatajući njihovu literaturu, ali opsednuti njihovom ličnošću upuštaju se u logička razglabanja da bi ih na kraju proglasili (što ovima, uzgred budi rečeno, odgovara) naslednikom jednog ođ velikana, a sve fo na uštrb mnogih zapostavljenih. Ovakvo koncen• trisanje na šačicu pisaca (često iz naliterarnih razloga) može da stvori potpuno smešnu i nercalnu sliku situacije u američkoj literaturi.
Nedavno je jedan urednik-izdavač, kaže Svados, ma literarnom simpoziumu primetio da su u prošloj dekadi romanom »dominirali neodrasli« Najveću buku podigli su bitnici 1 istisnuli pisce kao što su MBaldvin, Bilou, Elison, Moris i drugi ozbiljni romansijeri koji su u to vreme postigli punu zrelost. Štaviše, knjige ovih pisaca Kritičari (svi oni koji su toliko pisali o Salingeru i Majleru) ignorišu. Istina, ni jeđan ođ ovih ozbiljnih pisaca nije »ličnoste. Oni su samo pisci koji se nisu predali drogama niti su postali seksualno izopačeni. Oni ne pišu kako je teško pisati, ni kako je teško postati Veliki Pisac. .
Za ovakvu situaciju nisu Krivi, svakako, samo Kritičari — zaključuje autor — već i izdavači koji se ističu svime sem sposobnošću da shvate i
ispune zahtev publike. . B. A. P.
KNJIŽEVNE NOVINE