Књижевне новине

REALNO FANTASTIČNO POFTIČNO

MWieeiba adstacČı jednu »šadnnm« osobemost, kao apsurd, kao bimeričikka amtidwa dica, diva načina ponašanja, |J prvom i najpovtšnijem ~ doživlja: fantastično nam se prikazuje i Lačtdk što što polpuno odudara od stvamosti, ono nas najpre zbuni i zabezekne, nametne nam se kao 'čista nemogućnost, kao apsud, kao himerička amtileza Wvemu Što ije realno, poznato, mogucno, što spada u naš realan poredak sbivari i pojmova. A. kad taj ovi utisak iznenađenja prođe, | onda počinijemo postepeno, nekiput iznenada i odjednom, često sa zapanjujućom jasnošću, da 7Wwspostavljamo kontakt sa čudnim svetom nemogu– ćeg, da wwkrivamo njegovi srodmost sa nama samim, zajedničke linije smisla i „podudaranja, dok najzad mne zaključimo da ono što nam je saopštemo u fantastičnom Wobliku izvire iz same sivarnosti, odnosi se na nju, sačinjava njen deo, samu miju, njenu i mašu naljinbimniju suštinu, Staro je pravilo da stvarnost voli da se »prikriva«. I famtastika može da se definiče lkao prikrivanje stvarnosti, ali kao prikrivanje koje je izvedemo iz subijektiivne svesbj i po'mjegovoj volji, po ljednoj neodoljivoj, i spolja i iznufra podisticanoj potrebi duha da se sam sa sobom ma .zagonetan način razgovara.

Otuda postoji razlika između prirodmo fantastičnog i poebske fantastike. Poetsko je tu zato da eliminiše slučaj kao nevoljan i besmislen produkkt same slvarnosti, Fantastično koje se javlja u samoj prirodi spontan 'je i drackonalan proizvod mehaničkih, hemiskih ili vibalnih snaga prirode. "Tom proizvodu mi možemo naknadno da pnidamo neko simboličko značemje, možemo la ga prihvatimo kao metafiorički oblik, kao slikovibu, čuxd. mu zamenu za neku ideju koju,smo tek mi, kao nosioci subjektivme svesti, u stamju da wolkrijemo i unesemo u fantastičan prirodni oblik a da pritom ne možemo da sakrijemo neizbežnu istinu o njegovom poreklu: da ije nastao besmislenim, slepim, nužnim sudananjem i sadejstvovanjem, negiramjem i sažimanjem raznorocnih sila, dodirom prirodnih elemenata od kojih svaki ima svoje zakone pružanja i de. lovanija i čijim neproračunljivim, neipnechviib}ivim, mužnim sudelovanjem masbaje jedan fantastičan proizvod u | primodi; jedma stena čudnog oblika,

semija ipećimskog makita, jedan fanta| stićan mozaik wu karsbu, Ono što nas 0 ovde, na ovom prirodnom stupnju fantastičnog najviše zapamjuje jeste uwnufarnja antinomija koja postoji 3Zmeđu. 'konačnog proizvoda | mehaničke radnje koja ga je mproizvela, upravo taj spoj izmedu slepe | mehamičke zakonitosti i potpune morfološke „proizvoljnosti, Kad znamo da je i majlantastičniji oblik u privodi nastao slagamjem i razlaganjem, nemuštim wpštenjem sila od kojih svaka deluje po određenim, neprekoračljivim zakonitostima, po šemi jedne precizne matematske srazmere, onda nam se nameće pomisao da je sva ta nužnost i racionalna dređenost znanih i meznanih prirodnih sila bila skupljena samo zato da bi se konačno razobličila u neku 'fantastičnu besmislicu. Ili: sama primoda razbija monoboniju dejstva svojih stpogo po raciomalnim merama i principima delu| jućih silama taj načim što simetriju

laca koji su dovoljno obrazovani (i dovoljno jednolično obrazovani) da umeju ceniti plemenite melodije Betovena, patetične teme Lista, maglovito teški lirizam Bramsovih melodijskih linija. Maler je često, i pvesno, namemno prizivao rapave, SITOVE, i šture, ili lenje, trome, neizglačane, »jeftinc« melodije. Takve hi me su njegova simfonijska »IIcad drame. Takve teme su nosioci vapajno siromašnih, iskinje| nih, kafkinski progonjenih liko| va nevidljive tragedije. Za Me| lera posmatrača sveta i mislioca (njegova filozofska kultura jć znatna, temelina) simfonija ima | svoju »radnju«, »fabulu« — bež obaveze da, bude programska | i sve što se u njoj SvOjevrsnO, |

tojest specifično muzički POLa 'va«a, jeste simfonizovana istoT: ja čoveka, čovečanstva, 58 uzviši

nim i niskim stvarima lu njemu, sa, silama dobra i zl3B, svetlostii mraka, uspona i padova U Di: ci i prokletstvu egzistencije, o kojoj je romantičarski IGRI imao svoje grozničave intuicije, svoje hadske i elizijumske VIiZI-

i je bio 1 je. Maler J grimasiranog# i

iscerenoB, asi) tOO Bačale, u sudbini ljudSkoB jada; on je prezirao sitDiČRVOn pohlepu, animalnost, sva pak Ot naličja gordih ljudskih težnjl, S. je su vazda napajale njegov „ * uspravni duh, osenčen OU ma, pretnjom poraža, DIUNXU 8 suprotnih snaga sveta. RES aa e protivrečnostima SVOg VTe ei koje je bio pripravan đa, žr a p za iđealističku fikcija neko ad a ar oo Gnatvi Maler je baš

mira i blaženstva,

KOMIMPZ:ENNE NOVINE

i slepe ~

majstor grote- p

Zoran GLUŠČEVIĆ II Ir

wwubarnjj i iji opela UO Ya MU asimebniju

Tako nas prirodno Fantastično upuduje ma pnomenljiv spoj rachonalnog i iracionalnog, na mjihovu wzajammu povezanost i neminovnost «opunjavanja, | na njihov dijalektički antinomički spreg, na dualizam između suštine i pojave. o nas opet obavezuje da | u literarmim \proizyodama fantastičnog, u poebskoj fantastici, inagamo i iznalazimo elemente racionalnog, svesnog, misaonog.

lako su famtastični prirodni oblici u stanju da izazovu kod nas izvesne simboličke predstave ili asocijacije, omi ipak ne spadaju u pravo područje poezije, oni se me mogu dzjednačiti sa poetskom fentashikom. Prinodno fantastično nikako ne može da izbegne posledice svoga porekla kao slučajne tvorevine. Iza njega nije postavljen kao nosilac ·stmaralački snbjekt, ono m najpovoljnijem slučaju može da ostavi utisak nporividne stvaralačke mužde koja je wstvari samo rezultanta prirodnih sila i mehanigama. P 'oetska fantastika mastaje delovanjem jednog subjekta i ta joj okolnost daje nemadmašne „prednosbi. Prevlačmost prirodmo fantastičnog završava se u uspeloj mehanici oponašanja, jer slepa igra mehamničkih sila nije u stanju da zameni kmealtivnu strast subjekta. Poetska fantastika je izraz živog stvaraoca, te le u njoj na volšeban načim, prenošemjem subjektovog unuham:jeg konteksta · na objektivno delo, uvek prisubna stvaralačka klima i mogucnost višestrukog, bezbrojnog

alicinanja posmatračkog subjekta. Ali,

pored spoljne sličnosti, mi dublje analogije između jednog i drugog oblika fantastike: ne ohpadaju.

TLpak, istovetan~ hod prirodno Tantastičnog i poetske fantastike napred onemogućuje prisustvo poebskog elementa. Ako je famkastično wu prirodi u stanju da izazove asocijacije, io Je ipoelična svest subjekta koja ih stvara. | A kako pokazuje poetska praksa, ta svest je u stanju da svaki

predmet mektaforičko-simbolički akti

vizira sagledajući ga tt meobičnom, nesvakidašnjem, fantastičnom rakursu. Njoj nije potreban fantastičan izgled stvari da bi je mogla videti pod fantastičnim uglom i već sama ta okolnost ukazuje ne samo na to da postoji više widova fantastičnog mego i da fantastično uopšte postoji samo m relacijama subjektivne svesti, a ne kao objektiyan odnos između: stvari. „Zajedničko je svim' vidovima fantastičnog to što ne dopuštaju sagledanje predmeta nako kako se oni predstavljaju svakodnevnom- iskustvu, tj. bez ikakvih izmena u relacijama, značenju | smislu, Svojsbvo je fantastinog da razara jedan objekat kao središte i mosioca objekbivnog, zajedničkog, bamalnog iskustva, s tom razlikom što jedino poetska fantastika može to razaranje sistematski da izvede do kraja i da mu tmme da poseban smisao. U tom svoj | stvu famkastičnog duboko se koreni poezija bez obzma na to da li će ona i svojim izrazom Wiwsvojiti fantastičan oblik ili me. | Poezija nije dsto što i fantastika, bilo kako da je shvabimo, ali u poclski svet mora biti ugrađena fantastika kao tehnika sagledanija, jer je činjenica poehskog iskustva | nesvodljiva na svakodnevno iskustvo. Banalno iskustvo ddentično je u svom svakodnevnom beskrajnom · obnavlja nju. Poetsko iskustvo «očinje mjegovim megiranjem. Alko kažemo da se famtastika može definisati kao negacija Wopštenog, tipskog iskustya, omog dskustva koje mam omogućuje i čimi la na određene elemente lokacije reagujemo identičnmo, #j., da se pod odrečenim tipskim kolnostima vremensko-prostorne cetenminacije ponašamo na aistovetan način, sagledajući pritom stvari U značemju njihovih osnovnih tipskih svojstava, gledajući u devet, wiici, kući, živom biću i svakoj dpogoj pojavi samo njena opšta, tipska svojstva čije nam zajedničko i za sve mas jsbovetno YraspoZznavanje omogućuje komunikaciju w prostom i vmememu, onda je i fanlastici E poeziji zajedmičko to sto

NEBOJŠA MITRIĆ: KOMPOZICIJA

i »razaraja« owaj svet svakodnevnog, wopčtemog i tipskog iskustva. |» |

Iz owoga izlazi da se poetično i [antastično nalaze mw složenom „dnosu. Poetično ije istovremeno i uži i širi pojam od famtastičnog: ono Pe Širi pojam, jer le u poetsku viziju samo ugrađen fantastičan ugao sagledanja, i io onog fantastimog koje prestavlja najširi njegov pojam: ono je istovremeno i uži kojam od fantasličnog zato što po owbliku i izrazu ne mora biti fantastično bez obzira da li je reč o fantastičnom u najužem dili najširem smislu reči, Fioezija se tako sasvim nadmoćno koristi fantastikom u svoje sopsbvene svrne. Ipak, već sama kolokvijalna upotreba reči fantastično ukazuje na osnovnu funkciju poetskog iskustva.

Kad se nešto ne slaže sa našim pojmovima kao uopštenim i zajedničkim oblicima kondenzovanog ljudskog iskustva, mi smo skloni da ga u običnom razgovoru w„beležimo kao fantastično. Kad bi neki čovek, bez ikakvog tehničkog pomagala, odjednom počeo pred našim | zapanjenim očima da se wzdiže uvis, postižući to samo blagim zamasima svojih ruku, slično onim nenapornim letovima koje smo i mi sami toliko puta imali prilike da doživimo u snu kao osobito stanje bestežinskog blaženstva, mi bismo se zabezeknuli pred tim Tantastičnim „prizorom. | RFamtastikom se prema bome u poslednjoj konsekvenci ozmačava svako stanje potpune ili delmmične wslobođenosti od yvremenskoprostomih relacija koje nas determiniraju, Poetska fantastika označava majdeblje gnoseološke kao i družtvene pobide za jedmu famtastičmu viziju sveta. Ona je u ambivaleninom odnesu prema wsbvarnosti: ona je pomirenje sa stvarmošću osbvareno ~pwmjenim ppnevazilaženjem, | most smelo bačen ka dmfbolkim mogućnostima stvarnosti leže a koje konformistička svest ne može da sagleda. „Poetska fantastika počinje, kao i svaka famtastična vizija, razaranjem sveta svakodnevice, ali sa jednom neobično značajnom razlikom što ona to razaranje

Nastavak ma 8. strami

koje 198

e Kahn Marija RILKE. Španska trilogiia

O4d ovog oblaka, gledaj : što zvijezdu,

baš tu je bila, tako surovo skriva — (i mene),

od ovih brđa, s druge strane što sađa ih noć, vjetar noćni posjeduje za neko vrijeme — (i mene), od ove rijeke u dolini u kojoj se otsjaj

izderane nebeske svjetlosti uhvatio — (i mene);

od mene i od svega toga jedna stvar jeđina

da se stvori, gospodine: od mene i od osjećaja,

s kojim stado stjerano u tor

veliko tamno nebivanje svijeta

brima izdišući — , od mene i svakog svjetla

u biću tame mnogih kuća, gospodine:

jedna stvar da se stvori; ođ stranaca ođ kojih

ni jednog ne znam, gospodine, i od mene, i mene jedna stvar da se stvori; od stranaca,

starih ljudi iz konačišta manastirskih koji spavaju

i važno u posteljama kašlju, i

od snom omamljene djece na tako tuđim gruđima, od mnogog nejasnog i uvijek od mene,

od ničeg što sam ja i onoga što ne znam

da načini se. stvar, gospođine gospodine gospodine, stvaT, svjetsko-zemaljska kao meteor

što u svojoj teži samo zbir letenja

sakupljenih: dolaskom težak kao ništa.

Zašto neko mora, da, ode i tuđe stvari

da, preuzme kao, možda, nosač koji

nepoznatim sve više punjenu košaru i

od tezge do tezge podiže i natovaren slijeđi nekoga

a ni da kaže ne može: gospodine, čemu gozba?

Zašto neko mora da, stoji tu kao pastir

tako izložen izobiljima, uticaja,

određen, u ovom prostoru punom zbivanja,

đa naslonjen o drva, pejzaža

sudbinu svoju ima, a da više ne posluje.

A ipak u prevelikom svom pogledu dđa nema

tihe krotkosti stada. Nema

ništa, kao svijet, ima svijet u svakom uzgledanju,

u svakoj sklonosti svijeta. Njega muči što đrugima, rado « pripada

pusto kao muzika i slijepo u krv, i iščezava, .

'Uskoro ustaje, primivši već glas

ptice izvana u svoje biće, i

osjećajući smjelost, jer svojim je viđom sve zvijezde

obuhvatio, teško — , o ne kao onaj ~

što ljubljenoj ovu noć priprema

i razmjježuje je svojim osjećanjima neba.

III

Nek, ipak, kad opet gradska gužva

i zamršeno klupko buke

i zbrka vojila bude oko mene, pojeđinačno,

neka se, ipak, povrh guste vreve

prisjetim neba i zemljane ivice brda

koju je stado prešlo pri povratku kućištu.

Nek kamena mi buđe hrabrost

da, mi se mogućom učini služba pastireva, J kad dolazi, doziva, i odmjerenim bacanjem kamenica omeđuje stađo gdje se razasulo.

Laka koraka, ne lako, sa zamišljenim tijelom,

ali uzvišen kad stoji. Još uvijek neki bog

da tajno lik taj uzme umanjen ne bi bio. Naizmjenično stoji on i kreće se, kao i sam dan,

i sjene oblaka 0

što provlače se krozanj kao da prostor

lagano za, njega misli. ı Neka buđe on za vas: ko. Kao ustreptalo noćno svijetlo u sjenilu svjetiljke stavljam se u njega.

Svjetlost jedna, da se smiri. Smrt

da se čistije snađe. –

(Preveo Vuk KRNJEVIĆ)

Zanimljivo je da je Rilkeovu pjesmu »Španska trilogija«, kod nas skoro nepoznatu, odabrao Martin Hajdeger za antologiju novije njemačke poezije, za antologiju »najdražih pjesama na njemačkom jeziku u prvoj polovini ovoga vijeka«. Samim MHajdegerovim izborom (ovaj filozof je, i pored mogućnosti da oda-

” bere deset pjesama, odabrao samo jednu pjesmu Holmanstalovu, jednu Benovu i Rilkeovu »Spansku trilogiju«) određen je, na izvjestan način, svijet Rilkeovog »pevanja i mišljenja«.

pomoću malograđanske banalnosti popevki stajao jednom nogom već u predvorju muzičkog ekspresionizma. o muzičko-dramaturškoj funkciji njegovih Vašarski namolovanih melođijskih invenojja, O simfonijskoj specitikaciji drame ljudskog postojanja, nađanja i bespuća, drame preveđene na jezik muzičkih zakonitosti — mogla bi se čitava posebna studija napisati.

No uđeo poetskog teksta u Malerovim simfonijama, u duboko potresnim »yPosmrinim pesma ma, deci«, u lirikom poplavljenim prostranstvima opojne »Pesme o zemljić ne ograničava se na neograničenim lepotama »De čakovog roga izobilja«: ·finalni stav Druge simfonije kruniše Klopštokova oda O uskrsnuću, četvrti stav Treće nosi u SVOjim tamnim virovima Ničeovu »Ponoćnu „pesmu, džinovska zvučna građa Osme sazdana je na veličanstvenom filozofskopoetskom rasponu jedne latinske himne feudđalnog doba i gavršne scene iz drugog dela Geteovog »Fausta«ć, pet »Posmrtnih esama deci« nadahnuo je tragićno-lirski ciklus poema Prridriha, Rikerta, O)Đulići uveoci« nemač ke romantike) a »Pesma O zemlji« plovi na neprolaznoj lepoti drevnih kineskih tekstova. Razume se, osnovana je mnogo DU ta ponovljena, primeđba O pretovarenosti Malerove muzike literaturom, no ia ne znam kako se može održati opaska-žaoka O neujednačenosti i problematičnosti Malerovog estetskog kriterijuma i ukusa, kada je očeviđno đa su njegovu stvaralačku ma

štu palile i gonile u pokret samo najskupocenije reči pesnika. Možda, konačno, tonska faktura Malerovih kantatnih simfonija i nije uvek bila na istoj umetničkoji visini sa odabiranim tekstovima, poema, ali se Maleru ne može osporavati subjektivnopsihološko jeđinstvo primljenih utisaka iz pročitane poezije i transformacije tih utisaka u konkretne slike tonske umetnosti, sa jednom unutarnjom tenzijom i iednom kinetičkom ekspanzivnošću, koja u svakom Malerovom taktu, bezmalo, impresivno SsVvedoči o grozničavom i nadđahnutom naporu jedne kreativne svcsti da tu transpoziciju jedne jezičke sfere u drugu održi na neprekinutoj, Rkontinuiranoj niti jedne iste iako dvojezične, dvojako slikovite suštine.

U govoru o simfoničarskoj poruci Gustava Malera gotovo je nemoguće zaobići odgovarajuću verbalnu „muetaforizaciju: spisa teljsku simbolizaciju auditivnih opažaja jednog razgranatog, složenog, naizmenično zgušnjavanoE i razređivanog zvučnog. tkiva, ko jem ni najžešći protivnici neujeđnačenosti Malerove simfoničarske ekspresivnosti neće OSDOUBMvati zvučno koloritnu magiju, čar orkestralne tembrizacije ZVUka, fascinaciju instrumentacijom., Onda, pri toj metaforizaciji, pisac teksta o suštinskoj, idejnoj pozadini Malerovih tonskih for macija (recimo, baš onih bez propratnog teksta poezije), neminovno pada na reči o Malerovoj usamljenosti, o razjeđenom, rascepljenom njegovom duševnom biću, O bolnoj njegovoj razočm

ranosti vekom i čovekom, o gorčini, zgađenosti, sumnji i mneve· rici, o sagrcnutoj tuzi, o gorkoj grimasi potsmeha, o trzajima, u·

„sana koje su izgrizle otrovnu fio-

lu samouništilačke patnje, O iscerenoj lorfi mefistofelskog sar kazma, koja vazda skriva stra dalništvo neshvaćenog i odbače og samotnika-prokletnika. To je ve, naravna, stvar, uživljavanje u indiviđualističku grozniću TOmantičarske mašte. I to je sve ušlo u muzikološku analitiku iz postojeće biografske dđokumentacije, iz očuvanog dćla Malerove korespondencije -— priznajemo.

No zar zato — zbog tog Dbpriznanja — anatemisati, baciti u ilegalstvo jedan metodološki postupak, ako hoćete jedan trik, jednu manipulaciju pomoćnim oruđem; zar ne grafsko-psihološke rekonstrukcije mrtvog, u prah pretvorenog Malerovog lika, u ime anti-malerovskog pitanja: da li bi se sve mentalne, inđividualne, stvaralačke osobenosti tako evociranog, tako iz mrtvih dozvanog Malerovog negđa gorućeg uma čule iz Malerove simfonijske muvike, i kađa muzealni servis Disama, izjava, prijatelja, dveju emotivnih „publikacija supruge, Alme Marije, rođene Šindler, ne bi postojao?

Jedan prijatelj mi je pre više godina jednom govorio: ne sme se tako postupiti., Ne sme se odbaciti ništa od onog što se uhvatilo, saznalo iz »tajne« nečije ličnosti. Maler se spajao, odbranbeno i spasonosno, utehe radi

vwaruživao sa tolikim poetskim

”

rati skramu bio-.sprečava nas, međutim,,i sbuta-

tekstovima, i to nikako nije bilo slučajno. Okolina je zapazila to metafizičko druženje, to duhovno vezivanje, i otkrila je, još za života Malerovog, klicu smrti u njegovoj ranjenoj, izmučenoj, gordoj duši. Zapazila je razorni i razarajući bacil negacije, faustovske griže, hofmanovske groznice u tom umu, u tom nepokornom biću, za kojim je lebdela — vazđa, vazđa —sen dvojnika.

Perspektiva vremena od 1911. godine — godđine Malerove smrti -— iskrivila je, ili ispravila negdašnji lik duhovnog oka koje je, u ime ljubavi, gledalo Malerove nezaboravne mike nad dirigentskim pultom, Malerove bolesne korake, kađa je lagano odlazio u tminu. Naša savremena oholost — koju ne priznajemo --—

Štokholmu?

va, đa olkrijemo pravu istinu, istinu da, je to oko bilo samo vid, da je taj vid ustvari bo sluh, da je taj sluh ljuđi oko Malera, koji su grcali i tajno ridđali nad njegovom muzikom, bio zapravo njihov duh, njihova svest, njihovo saučesništvo u gluvim patnjama Malerovim. No oni su imali samilosti, sažaljenja, saosećanja, jer su bili sukrivci u MaIerovom drskom pohodu, u njegovoj egzistencijalnoj avanturi, u njegovoj ekspediciji za Osvaja- dj nje umišljenog, fiktivnog, ne ; uhvatljivog vrha sveta, koji se uvek i svugde zvao — ideali, Savršenstvo, sveznanje ili svemoć. Maler nije uspeo, ni njegovi 54vremenici nisu uspeli. Ako mi da-

našnji ljudi, mi dosta retki slu-. 1901. GODINE

šaoci Malerovih simfonija, verujemo da ćemo uspeti, jer smo optimisti, jer smo novi, drugačiji, jer nismo kao on i oni, zar ćemo zato izgubiti samilost, i saosećanje, »duh sposoban za sažaljenjeć, o kojem je pre deset godina, ponosno gOVOTIO Fokne?, u

Pavle STEFANOVIĆ

GUSTAV MALER U BBEĆKOJ OPERI

OOU O yy LIRIKA i PREVODU 4 \