Књижевне новине

· studeni, koja je mnogo opasni- (-

ilo je krajnje vreme i poslednji ča a KO: iS r i čas da se neš B OR. a »ı Što tajno, sve države Oro A jedne propuskila oarneiNu Se. Sa svim strana. Što bi učinile bilo je -—— da zatvore SVbja ŠVNRIa a prvo što su sve

Prvo su na drumovima — vozovi i i ] nače nis DO — postavljene neke smešne betonske prepreke Ga bi Hot a GOO Boravak RM aka i ledom 1lede» O ovanje na jug. POŠtO su to izbegli činile i zaobilazmo, podičnute su Drepreke sa i Di, Sa južne strane utvrđivali su se deugi da bi R9.OWVAXAH dRLONODE severa i tako više ni Jedna granica, sija bila, ROBOM PROM

Uskoro se sve to, međutim, bokazalo ned i trebno. Drumovi su već' bili nebrohodni i HG og a ii se više i nije znalo kuđa su prolazili. Jedva, se pozthavalo gde je bila granica i sad ju je, mogao prelaziti eđe god je ko hteo. Uz velike napore i silne žrtve celom njihovom đužinom države su podizale stubove povezane petostruko isptepletenom bodljikavom žicom i nabijene strujom visokog nabona, Kkojbm, istina, nije grejala ali je zato na mestu ubijala. Ljudi je nišu mogli OOU su neke SVOfb naročito vukovi, dolazeći sa Se-

a a se prov i DORE VRTA {krae. provuku i zato su uz Žice iskopane i du-

Veliki javni rađovi izazvali su u nekim zemljama, javne. afere. Trvdilo se da su jedinu korist iz Beka ioe ia vukli preduzimači i ministri. U drugim zemljama čuli su se prigovori druge vrste. Od kopa i od čega se štitimo bodljikavom žicom, pitali su se ljudi. Ustvari, sami smo sebe opleli O OT OIR lOpOT. se „Be. Za da nama dolazi u goste 1 sami najrađije da ne) ne bi bilo· bolje da Bio: predu- ala: ila zeli neke efikasnije mere protiv

ja i neprijatnija od neželjenih i nepozvanih gostiju. Pametnije bi bilo da je odmah, umesto ove šuplje, promajne ograđe Dpodignut visok, solidan zid koji bi oslobađajući nas suvišnih boseta, u isti mah zaštitio i Odbranio zemlju od hiadnih vetrova. Rečeno, učinjeno. U većini aržava odmah su, ĐO ugledu na stare, muđre Kineze, počeli duž granica đa podižu visoke kamene i betohske ziđove. A pred vidovima, baš kao bred srednjovekovhim tvrđavama, iskobani su duboki šančevi, da bi zau- 1 . stavili nadiranje severnog leda. Ustvari, Sve je to imalo samo psihološko dejstvo. Šančevi, u kojima Se nakubpila voda, prvi su se zamrzli, a vetar je i dalje slobođno duvao kao da je naučio da preskače zidove. Uostalom, študen je dolazila i DZEO, sa bistrog, vedrog neba, a širila se i osvajala i bez daška vetra. Stižući pravo sa zvezda, |

Trebalo je dakle. zaštiti se ozgo pre Svega. »Ali ko će pobeći okti božijemu? Ko će podići zid između nas i neba? pitao se stariji, verujući svet, »Valjalo bi iznad nas postaviti stakleni irov, baš kao nad toplim lejama zimi i u rano proleće!« pređlagali su mlađi i preduzimljiviji 1juđi. »I na hladnom Islanđu sazrevaji loza i paradajz u staklenim baštama. Zašto se, dakle, ne bismo svi mi mogli grejati pod golemim staklenim zvonom kojim bi bila prekrivena cela zrmlja?« Izgledalo je zaista đa bi na sadđanjem visokom stepenu razvoja tehnike i to bilo mogućno, ali su se odmah, još pre „početka radova, isprečile teškoće u vezi sa ljudskom neslogom i sebičnošću. Kao u našim vogovima u kojim putnici nikako da se slože i sporazumeju Wad treba otvoriti ii zatVoriti prozor, pustiti ili isključiti grejanje, tako su se i sad javile neke države, one oko ekvatora u prvom ređu, koje su ah poručile da su dugo, vekovima skapavale od prevelike, tropške žege,.a da, „se tađa niko nije setio đa otvara prozor i šalje im malo svežije evropškop važđuha. Zato sad, kađa su prvi but odahnuli i osetili se prijatno, nikome neće dozvoliti đa iznad njihove glave navlači staklene zavese i alto iko pokuša đa to učini hitnuće se kamenom i sva stakla porazbijati.

Dok'se o tome nađugačko i naširoko raspravljalo u Taznim međunarodnim forumima, neki realniji ljuđi pokušali su da ubace u igru i novije tekovine savremene nauke. Na svim uzvišenijim mestima, na granicama i u zemlji, postavljene su velike radijatorske stanice ne bi li svojim zračenjem ođagnale snegopadne, leđonosne i građobitne oblake, a sve češće su sa istim ciljem vršene eksplozije bombi i raketa, atomskih i hidrogenskih. Ustvari, hladnoća i sneg terani su iz jedne zemlje u drugu, vazđuh je usškovitlan, vazdušne struje samo ob (ba eksplozije bombi imale su za bosleđicu pojavu VOL e na mestima negativnog pritiska. Tako je i od tih tehni me E

bilo više štete no koristi, Ni na međunarodnoj političkoj pozomici situacija nije bila

bolja. Usled teškoća u saobraćaju naglo su se AO OON međunarodna trgovina, turizam i takozvana razmen kulturnih

dobara. Žičane barikade, vučje jame, šančevi i visoki zidovi na granicama onemogućili su EOBEb PAJBRANR osu. PO a 18 Što j 'ročito otežalo odnosi | ' pdpalang nieresovanjo PB, Kolone koje, die nitast smeštaja igvor sirovina i jevtine Ta 8 i O ddBih Ga i ilj milione ljudi spremnih i Ž Xh Ntptine: DJECA, PRO oneda i leda. Političkim terminima reklo bi se: javila se težnja Za novom podelom kolonija, 8 SO Band Di OBaspost i sve do tada istinski ili bar prividno, S zemlje”u toplijem pojasu reakcionarnijeg i s doe a oškri prigovori na našu spoljnu poli PNI LO. kava! njihova principijelnost !« govorili su takvi, »BU Pi Peak SO moramo da isterujemo neku pravdu. DODA a ay O rate protiv imperijalizma i kolonijalizma da su Be OSa lepo snalazile, kako su mogle i umele. ado} :J lj aakroa što sad imaju onoliki ODO, u i oblasti ekvatora. Koliki Je, mogla | ot u cela Belgija. Dok im je bilo lepo 1. u

Belgijanci su se zabavljali VO O 3 Taekame, ni na um padalo da 56 preselj PON Byojd 3gd da NP Pa ie BRVb,aB" ABM, bila ludost kod svojih kuća i dopuste OSONIK či abrani. Preseliće se lepo svi u Kongo, Re Ze aamto GBR 5 aeće biti krivo. Biće i za, njih više pos ithoja dbea MM

jkkinji 8 rsi, sluškinja, slugu čistača cipćla, OZ BalgtSH Tubiesera i sličnih specijalista biti potrebno ei Aa h Jahei ink đ se tamo presele. A nama ništa. ip a r:bvojj Hi Pai Dalmatinci čuveni moreplovoi ylypec i - ii raživanja GB s nek KO BVEFRI PO berge i Zemlju Pranje

otkrije za na: i BegH ii da idu baš na Severni pol, na OB RNS snalazimo kako

taje no da se ) Ni: Ca a Deđeno OBE — leđeni zakoni. Bvako O sebi

i svak za sebe!ć

S aveta čuli su se u Vezi 1 SebIČai ee politiku. išto im sad

le . IT vaišta, sve te takozvane iWVRRFen. HEN Bla tje zi fkakvih pozitivnih rezultata. Hladno Vr a ra i ave nastala OIR 51dovi OPOMBevi | žičane ograde na gra item, 6 Ba pod smetovima, a ništa bolje nisu prošla

ni ni sva tehnička i naučna sredstva. I tako, O

KNJIŽEVNE NOVINE

DOLAZEĆI PRAVO ZVEZIPA

menu nauku i tehniku krivili sa niz zala, za mehanizaciju i auto· matizaciju, uniformišanost misli i konformizam stavova, sada su baš od nje, uzalud uostalom, tražili i očekivali pomoć, a Oni koji su je dotle smatrali obeležijem veka i mođernog vremena, sada su počeli đa je kunu i krive za sva zla, nastojeći đa sebi

pomognu na najobičniji i najjednostavniji način, poput onih bolesnika koji su se godinama lečili u najčuvenijih lekara i kupovali najnovije i najskuplje lekove, đa bi najzad, u svom OČAajanju, pribegli najobičnijim ba: m lekarijama. Manji broj ljudi, oni imućniji i bolje obezbeđeni, još su se pouzdđavali u sebe, svoja imanja, u svoje kuće, proširene i dobro snabđevene podrume, verujući da će im. to, kao i u sličm qhneprilikama, za vreme ratova i revolucija, pomoći da neako preguraju mučni leđeni period, bar kao ostali i znatno bolje od ostalih. Drugi, mnogobrojniji, koji nisu mogli da se uzdaju u Sebe i svoja imanja, činili su ono što su mogli: sakupljali su se kao krdo koje se zbija i zbijajući se brani od neprijatelja i od hladnoće. Upućeni jedni na druge počeli su da se nalaze i traže oni koji se ranije nisu poznavali ili se nisu voleli. Isprva, slučajno, kođ wTri zelena listac ili kod »Dorćola«, a zatim namerno, u toplim stanovima. Počele su tako đa se obrazuju nove zajednice: uđruživalo se po nekoliko porodica, cela kuća, pa i celi stanbeni blokovi — donosili su na smenu svoj ogrev, zajednički se grejali danju, a noću, u svojim stanovima spavali u vunenim i pernatim vrećam& za spavanje. I to je bio jeđan ođ načina da se preživi,

Tako je bilo sređinom jula, a mesec dana đocnije, petnaestoP avgusta, po ranijim statistikama najtoplijeg dana ODN) meteorološki izveštaj je bio sleđeći: »Nebo vedro, bez padavina, sneg prosečno visok oko jednog metra, dnevna temperatura na suncu između 0 i minus 2, a noću i đo minus 15 stepeni«. I najoptimističkije raspoloženim ljuđima bilo je sad jasno da će se letnja zima nadđovezati na jesenju i simsku, i Bamo su se bitali

i pribojavali kakva li će biti tek | ta istinska, kalenđarska zima koja nam još pretstoji. A već ovo što je sada bilo nije izgledalo nimalo prijatno. Nad celom Skanđinavijom i Rusijom sneg je bio visok i do dva metra, a u višim, „planinskim oblastima dostizao je i deset metara. Sva severna jezera i Baltičko more bili su pod ledom. Između Lenjingrađa, Helsinkija, Štokholma i Kopenhagena promet se vršio sankama, a i Sevemo more, od Danske prema, Velikoj Bitaniji, delom se već zaledđilo i nije bio daleko dan kad će se, đotada izolovana Britanija, opet: naći povezana S - evropskim kopnom i bez Dprokopavahja tunela ispod Lamanša. Glečeri u planinama Severne Skandinavije počeli šu da se BOje da se rastežu i protežu, a DOjavili su še i tamo gde ih ranije nije bilo. Ko bi ma i ovlaš prelistao neku istoriju ranijih ledenih doba, lako bi mogao utvrditi šta još može đa se Od togh očekuje. Tačnije: šta nas od toga još očehuje, jer to naš je najviše interesovalo. Košulja je ipak bliža oa kaputa, -

Sneg već đugo nije pađao, ali to više nikog nije tešilo. Bio je ionako đovoljno visok i ovde, kod nas, pružao se gotovo đo same obale mora. Ujesem i uszimu mogao se očekivati novi, ali je ovaj štari i bez toga stalno rastao. Kao da se zemlja pod njim u sne prometala. Dnevna, vlaga koju su lučili ljudi i biljke noću se u vidu slahe Spuštala na snežnu površinu. Kao pesak usređ pustinje sneg i Slana prodirali su u sve pore. pa i u hermetički zatvorene proštorije, prolazeći naizgled i kroz debele betonske ziđove koji su odolevali i atomskom zračenju. Javljala se u njima isprva kao tanka, paučinasta plesan koja se pod prstima, topila, ali ju je bilo uzaludno otirati; ma šta, se činilo ona se prekonoć pohovo javljala, još izrazitije, u obliku leda ako bi pokušali da je otstranjuju. Zatim bi ta prva pegčiča počela da se širi, da se spaja sa drugim i leđenim iglicama, i kristalima prekrila: bi jedan, pa i sve Ostale zidove u prostoriji. Soba bi uskoro postala ledom obložeha komora hladnjače i ljuđi bi bili prinuđeni da je napuštaju.

Vozovi su već ođavno ležali sleđeni po stanicama, a i na otvorenim prugama gde ih je sneg zatrpao. Prekinut je uskoro i avionski saobraćaj. Brodovi nisu stigli ni đa iziđu iz zimovnika, priklješteni ledom koji je bio čvršći i deblji no mostovi na rekafna. Nekoliko tenkova i traktora na gusenice prepravljeno je za vuču: to su sađ bila jedina motorna vozila.

yEto!« uzđahnuo je bivši generalni, izlazeći iz svoje bivše.

kancelarije, noseći kući, pod miškom, poslednje stvari koje su mu još ostale: bivši vozni red, bivši telefonski imenik, nekoliko švojih, kancelarijskih, uveličanih fotografija, svoj lični činovnički dosije, nož za sečenje hartije, nekoliko kalenđara i mapa — sve darovi koje je nekađ dobijao od svojih činovnika za rođenđane i Blične prilike kađ se darivaju šefovi ustanova. »Hto«, ponovio je Kklizajući se niz snegom pokrivene spoljnje stepenice, praćen domaćinom zgrađe. »Od sve motorizacije ostale su nam samo noge. Do Šapca ili Novog Bađa opet su dobra tri dana hoda. Kao u staro, istinsko 16deno doba. A koliko je prošlo otkako je poslednji voz projurio ovim deonicama? Svega tri ili četiri meseca. Mito šta se učini za tako kratko vreme sa našom civilizacijom i kulturoni! Za tri meseca vratili smo se unatrag za više od dvadeset hiljada godina«.

Zastao je i osvmuo se, Velika zgrada izgleđala je tužno. Ništa naročito nije joj se đešilo. Nije pogođena avionskom bombom, ni porušena zemljotresom, niti je gorela. Većina prozori još je na njoj čitava. Pa ipak kao da je naglo ostarela za nekoliko desetina godina. Počađavela je, sparušila se i zborala, Osećalo se da je prazna i napuštena. Da iza njenih okana nema Žl-

vota, kao ni iza staklenih zenica umrlog čoveka. Samo je iz dva

prozora na prvom spratu, na ispružene čunkove koji su se bespo• moćno dizali uvis kao ruke utopljenika, izlazilo malo žutomrkog

dima. Znao je: to su u tim sobama poslednji činovnici direkcije .

u likviđaciji, u limenim pećima ložili ostatke pišaćih i konferenciskih stolova, police i ormane zajedno sa aktima i kartotekama, zidne grafikone i velike registre, komentare zakona, zbirke probiša i komplete službenih novina, fotelje, vešalice, dupla, postavljena vrata, komađe povađenog parketa, pa i skupocene

· drvene lambperije sa zidova svečane sale, »Eto«, pomislio je sa

tugom. to šta biva kad se čovek rodi pošteni« Bilo mu je naročito žao dugog, teškog stola za konferencije. Mogao ga je na vreme preneti svojoj kući, tobože da bi radio na njemu, a grejati se sad na njegovim drvenim kostima celih mesec dana. Uzdahnuo je još jednom. Na ulazu su prefarbane ranije lepe svečane Vibe Generalne direkcije i sad je na njima koma-

dom ugljena, neveštim dečijim TOPaJ oi praistoriskog čoveka, ·

ispisana firma: »Psetopromet« — a za promet pomoću psećih zaprega«. Dve tri zaprege zaista su stajale tu, pred vra tima, upregnute u niske saonice sB kojih tek što su smakli teret. »Bilo bi lepo kad bih mogao đa se povezemć, mislio je. Ali se nije usudio da zamoli. Plašio se da će ga odbiti. Nije više bio generalni. : j ; Stegao je knjige pazuho i uputio se polako kroz sneg. Ulicom i ašbVaslo nekoliko maljh, psećih sanki; u varoši one su sad pretstavljale jedino saobraćajno sredstvo, a i ono je, buđući retko, služilo VOA: samo direktorima onih ustanova koje su bile bolje sreće. Za obične putnike postojala je ulica sa, utabanim snegom.

Izvukao je iz džepa pošlednje ženino, već naizust izučeno pismo, primljeno poslednjom kurirskom poštom, i, penjući se

wwbrdđo, uzeo đa i: Dakle, pisala je žena, ostajem ovde, e Ce aaSipoja Sti e i lju tova, Osećala sam DO tvojim pismima, sve „ Te i hladnijim, da se nešto dešava, a tvoje Stalne poruke da pričekam sa pre-

laskom u Beograd, tobože shto što Još kuća i stan nisu (kao đa nas dvoje nekad nismo bili srećni i u jedinoj, tesnoj 5Obici našeg skromnog stana) govorile su mi da ti možda i ne želiš više da, dođem. Bad, kad su mi javili đa te stalno viđaju sa nekom Darom (raspuštenicom, šta li je?) sve mi je najzađ postalo jasno. Rastajemo se, znači, zauveh i za Svagđa, Trebalo bi verovatno da te hladno prezrem zbog svega toga i napustim te ćutke bez i jedne tople reči. Trebalo bi, kažem. Pa ipak, na kraju, ne mogu da ti ne poželim da drugde nađeš onu ljubav i prisnu, prijatelj sku toplotu koju sam ti ja tako neštedimice pružala, a danas tako retku i tako potrebnu u ovom surovom i ledenom đobu«. »Dakle, pomislio je sa uzdahom, i ne bez žaljenja. »I ša time se valja pomiriti. Isa time je, znači, svYšeno. Ne mogu joj sad više ni odgovoritia. Hteo je da vrati pismo u džep i da pređe ulicu, još zanet i ponesen mislima'i sećanjima, a jedna zaprega projuri pored njega i umalo ga ne pregazi. Nije dobro mogao razabrati ko je u njoj. bio, toliko ga je zaslepela snežna prašina. Ipak mu se učini da je napred seđela gospođa Hristić, mađa je obrnula glavu da ga ne bi videla i da ne bi došla u iskušenje da ga boveze. : ; RKllektrične struje je još bilo; išla je podzemnim kablovim#. Ali je električne svetlosti već odavno nestalo sa ulica i to ne” samo štednje radi. Jedna za drugom pucale su žice u varoši, a

uporedo sa time prestali i svi telefonski razgovori. Slana, koja

se svega hvatala, toliko bi ih opteretila da su se sve najzad DpOkidđale., Zato su javne poruke prenošene još samo preko radija, a bilo je jasno đa ni to neće trajati dugo — stubovi i antene emi sione stanice. jedva su još ođolevali teretu slane i snega. Privatne poruke prenošene su samo S usta na usta, uostalom, kao i ranije, vrlo brzo i efikasno, a jeđan dovitljivi čovek setio se da organizuje neku vrstu privatnoP telefonskog preduzeća. Grad je bio tih, bez sirena automobila, bez kloparanja i šumova trolejbusa, zuke autobuskih i drugih motora, pa i bez vike prodavaca novina. Gusti, teški, studeni vazduh bolje je prenosio zvukove i dovitljivi pređuzimač sa privatnog sektora uzeo je u najam desetinu grlatih i uhatih mladića koji su na velike levkove izvikivali pOruke sa krovova najviših zgrađa varoši i tako povezivali i udđa1ljenije njene delove. Bilo je malo linija, a tarifa velika. Najgore je, međutim, bilo što su sve poruke javno i glasno pbrenošene, pa su ih tako mogli čuti svi, a ne samo tajni prisluškivači. Tako se đešavalo da na Urečeni sastanak neke lepe žene dođe po nekoliko hjenih obožavalaca, u isti mah, ili, što je još gore, da svrati i njen SOpstveni muž. Zato &u, po višoj ceni, prenošene i ŠifrOvane poruke, a zatim su uveđeni i đrugi metođi sporazumevanja na daljinu: znaci đimom, zastavicama, zvižđucima i bleskanjem ogleđala, uz najstariji i najjednostavniji način — prenošenjem boOruka bomoću kurira na skijama. U vreme putne svoje delatnosti, negpdđe pređ pođne, Beograđ je po broju skijaša ličio na teren za Bskijaške utakmice.

»I po tome smo Be vratili u vreme bpraistorije i leđenog đobaqd, uzđahnula je gospođa Hristić. Sa tugom je Dogledala mrtvi, beskorisni telefonski aparat. Bar da može da gori« žalila

~Sše i pokazala mužu stočić na kome je stajao aparat. »Evo, možeš

i to da ugmeš, Poslužiće za tvoje piromanske, potpaljivačke 6Giljeve, a ja ću ostati i bez svoje poslednje razonođe«q.

»De „dele pobunio se Hristić spremno. »Ne preterujmo! T danas si se izvolela izvesti u varoš, Zar te pseće, četvoroprežne šetnje niušta ne računaš?« -

»Da, isvepzla sam se, Tebe radi, tvojim poslom, đa ti ne bi morao đa se pomeriš iz svoje fotelje. A sramota me je i priznnti kako i čime. Beđno. Prosjački. Zapregom jednog našeg sušeda, ložača, koji se šažalio i pristao da me povegze. Bar đa smo i mi, umesto onih skupih dđaksova, pekinezera i pinčova nabavili na vreme neke Obične šarplaninske džukele, gde bi nam sada bio kraj. Vozili bišmio se sopstvenom zapregom i ne bi nam se desilo đa mofamo da moljakamo uzalud tvog bivšeg prijatelia Bobića samo zato što se pokazao veštiji i dokopao se državne zaprege za, ličnu upotrebu. Znaš, taj te je bogme svojski izradio i lepo prešišaot. »Zaboča, Nedo! Šta to znači »izrađio« i »prešišao?« Kakvi su to sad izrazi? Je li to tebe đostojan način izražavanja?«

yIzvini ti, dragi moj, kad se radi o sopstvenoi koži onda i sa đame DPrestaju đa važe propisi učtivosti, U 16denom đobu nema više mesta etikeciji; za Otimačinu, prevaru i lopovluk ne poštoje otmeni izrazi. A takođe ni za ono što si ti ispao u ovoj prilici. Nisi uspeo da sebi osiguraš na vreme ni jednu običnu, šupavu, državnu kučku. A to će reći đa si se pokazao jedan ODSROR šohja. Une merđe, ako te to možđa manje vređa na francuskom«. Slavko MIHALIĆ

TRI PESME

PIJAN OD BESTIDNOSTI SVOJE mlado truplo našao sam među trskama U noći me zvalo razgolićeno među oblacima Baš sam bio sav od krhotina, istrošene osovine Na rasklimanim kolima blizu kraja grada

Našao sam svoju dragu livađu s tek procvalim Čao Ni jednu svoju stvar nisam mogao ne — pronać: Možda, nisam ni izbivao, te sam se samo okupio Zahvaljujući đivnoj svibanjskoj oluji

Vjerujem da moj spas nije ništa naškođio predviđenom toku vremena '

Ta ja sam se samo izbrisao iz nekih jako važnih spiskova

Ne poričući očaj kojim sam blagoslovljen

U bespoštednoj strasti mirisao sam grozničavim parama

Pijan od bestidnosti koja mi je obnavljala korijenje

Ođuzela raspoznavanje, đa bi bolje služio sebi

NESPOKOJ SRED RADIONICE OŠTRIM dlijetom vrijeme razđire moje meso

Sređ blistave rađionice za neku hladnu liepotu

Ni jeđan trenutak nije mi dopušten da ga potratim Obeznanim se, padnem, no posao dalje traje

Mrski osmijeh roba koji glumi gospođara Što mu otkrih snenu tajnu svoje školjke

U pijanstvu noći đok me ljubav potkradala — Jednom samo da je kušao slobodu

Ljeto, jesen, dokadđ ove bezuspješne mijene I smrt je već za mene poput zdjele boba Sve dok se od jada ne pretvorim u kamen

TI glupo padnem po zađivljenom mnoštvu Rađi eme! Svakom času nađi divno mjesto Pogrešku saznat ćeš na kraju

REČE MORE

MRMULJAJUGI more mi govorilo: »KXome ti se. vraćašć »Sto smo ođ tebe htijeli uzeli smo đovoljno«

More pamti zakone — najsretniji su koji odmah zaborave Koji odbacuju plođove prije nego to sazore

»A tia reče more »htio bi svoje ljubavi pretvoriti u kamenje« »I da ti kroz vječnost padaju po pokloničkim leđima«

Talasalo se more kušajući neki južni vjetar Sto se oskudno zapleo među oblacima 8 dosađom ođržavajući ravnotežu starih brodova I novih brođova previše nasrtljivih u spasilačkim namjerama »Za tebe bismo, mali moj, morali izmisliti neke nove J bogove«

»8 tvojim licem, dakako, đa ti vraćaju tvoje škrte darove«ć