Књижевне новине

OROHIO VII,

PORTRET A. B. IMIĆA

Povođom neđavnog izđanja sabranih dela „Antuna Branka Šimića, književna javnost se življe i intenzivnije zainteresovala za ovoga pisca, čije je dđelo, jednim delom, „danaŠnjem čitaocu bilo nedostupno i gotovo nepoznato. Osobitu pažnju mnogi kritičari posvetili su Kkritičarskom liku A. B. Šimića i među tim osvrtima ističe se ozbiljan, studiozan, objektivan i veoma promišljen esej "Tomislava Ladana »Oko duhovnog portreta A. B. Šimića«, objavljen u februarskom broju sarajevskog »Izraza«. Uočavajući osnovne komponen= te Šimićevog pesničkog i Kritičarskog nastojanja i tumačeći ih na jedan nekonvencionalan, „pronicljiv i dosledno Kritički način, Tomislav Ladan je naznačio „nekoliko bitnih osobina Šimićevog Književnog dela, suprotstavljajući se time, indirektno. čitavoj jednoj tenđenciji koja se u novije vreme sve snažnije oseća i koja preti đa jednostrano i»„nepotpuno prikaže Simićeve zasluge za razvoj mođernog duha kako u našoj poeziji tako i u Književnoj kritici.

Tumačeći fenomem Šimićevog angažovanja u književnom životu posle prvog ' svetskog rata, Lađan kaže: »Najboljima iz novog naraštaja pi-

saca nisu više odgojni, domoljubni i stranački razlozi prvi atributi umjetničkog djela, a iznad svega i izrazitije nego kod ikoga prije a i za vrijeme njega — bilo je tako sa A. B. Posljedica toga su

Simičem. dvije

najbitnije oznake njegovog duha: juriš i askeza. Oni koji jurišaju obično nisu asketi, jer jedno spađa u krajnju Kkinetiku, a drugo u statiku. Ako se ona dva osnovna principa udruže u duhovnom kretanju, onda — pri trenucima njihovog najpovoljnijeg omjera očituje se rijeđak stvaralački čin. Po većini pjesama i kritičkih radova Šimić upravo na Zapanjujući način otkriva ove dvije odlike. On se ustremljivao na ustajalu trađiciju, ali i na razularenmu pseuđomođernu. Pokazujući time krajnju pokretljivost, u odnosu na nepokretnost zastarjelog, i plodno kočenje, u odnosu na brzopletost guvremenog. kao i izuzetnu strogost prema vlastitom pisanju.«

» „.. Stoga se nije libio pisati ni o slabostima onih pisaca u koje nije bilo probitačno taknuti ni u njegovo vrijeme. No ako se osupnuo na Andrića, onda je to bilo na onog Andrića *oji nije najbolji. A kada su u pitanju bili — naprimjer — Vojnović; Nazor”i Krleža radilo se o njihovim nesrećnim trenucima, koji, dakako, „nisu tako rijetki kako se obično misli, jer, — ako već i dobri THomer ponekad drijema — zašto da to ne bude i s ovim našim Korifejima, koji su — istini za volju — i suviše mnogo pisali da bi im sve moglo biti baš izvrsno, pogotovu u početku, a tađ ih je A. B. šimić i razmatrao. Stoga je posve nesumnjivo ono izvinjenje izdavača (na kraju Sabranih djela) zbog piščevih kritičkih sudova o uvaženim piscima, Iako ovo — jasno — nije iz čista mira, ono stvarno ne treba nikome, a valjda najmanje piscima o kojima se radi.« (P.)

O APSTRAKTNOJ UMETNOSTI

Polemišući s Bertranom Raslom, koji tvrdi da su optimizam i pesimjizam pitanje temperamenta, 5 američkim „neofrojdisima, Kkoji ođbacuju »materijalni substrat psihičkih pojavasa, 8s predstavnicima nadrealizma (ona čelu sa Salvadorom Dalijemć), koji na svojim platnima predstavljaju »košmare bezumlja«; s Morijakom, koji tvrdđi, da je zemaljsko žzlo neiskorenjivo, S američkim filozofomidealistom „Feliksom · Adlerom, „koji poriče svaki progres i koji je veći pesimista nego sam »otac pesimizma« Šopenzauer, s »liderom francuskog katoličkog „nadrealizma« , sbrielom

Marselom, koji tvrđi da je »smrt važnija od života, da umrli realnije žive, da je leš estetski lepši od najlepšeg Živog čoveka«, # nemačkim egzistencijalistom K. Jaspersom, koji takođe »brani smrt« i s katolicizmom. kao iđeologijom — M. Baskm u de-

cembarskom broju časopisa, između ostalog, piše:

»Nekad se izvorom pesimizma smatrao raskol između ličnosti i socijalne sređine. Tađa je on mogao imati delimično' progrosivan karakter. Pesimizam XX {veka je, kao po pravilu, u potpunosti soliđaran s Kkapitalizmom, njegov f{anmatičan zaštitnik. On je u raskoraku ne s kapltalističkom stvarnošću, već s narodnim masama koje se bore protiv eksploatacije, Peslimizam je postao forma antagonizma između »ja« i kolektiva, između ličnog i opšteg, između egoističkih htenja i društvenih potreba, između srebroljublia i patriotizma. Otudm nova, specifična problematika buržoaskih filozofa i sociologa, pisaca 1 umetnika — problematika osamljenostl, ne osamljenosti koja je karakteristična za »suvišne ljuđe« prošloga veka, već osamljenost neprijatelja društva...

A zar ne iđu tim putem predstavnici apstrakine umetnosti, »bespredmetnici«, umetnici koji su objavili pravo na bezumlje, na objektivizac!ju samo svoga »ja« u umetnosti? »Svet je sišao s uma« izjavljuju umetnici-nadrealisti. »Sveta uopšte ne= ma« spore sa njima bespredmetnic!. »Svet postoji i on je lep kao nikada odgovaraju miliomi koji uspešno građe komunističko društvo — završva M. Baskin. (S. B.)

Les Nonve'les

Liiteraires

BOFMIJA DANAS

U broju od 12. februara Pjer Ođine piše članak pod naslovom »Boemija G61«. Podseća dđa ima tačno sto godina kako je umro Anri Mirže, čije je ime pisca romana o pariskim umetničkim boemima ostalo slavno. I ako su se prilike duboko izmenile, ipak boemija nije nestala. Pa kakav je njen današnji izgled? Na to pitanje pisac pokušava da odgovori u svom članku-reportaži.

Slikar Maksim Bario, koji je ovih dana dobio prvu nagrađu u Salonu mladih, nije do toga došao lako. On kaže:

— Ne! Nikakve veze nema nekađanja boemija sa damašniom. Danas ljudi više nisu iskreni kao nekad, Ali, razume se da ima i izuzetaka: simpatičnih pojedinaca, koji hoće da vas pomognu, da sa vama podele poslednje mrve... Bio sam mehaničar u Lionu. Ono što me je držalo bilo je slikarstvo: izložbe, modernizam. Pikaso... I hteo sam da idem u Pariz. Jeđan glumac iz mjuzik-hola pomogao me je i đoveo u Pariz, iz koga nisam posle više nikađ izašao... Ipak, ni za koga od nas boemija nije bila laka, ni vesela. ali nije bilo drugog načina... Živeo sam na ulici više od šest meseci. Spas mi je bila devojačka soba, koju mi je ustupila jedna dobra žena. Od tađa je počeo moj uspon...

Slikar Moris Gaska, koji je prošle godine dobio prvu nagrađu u Salonu mladih, odgovara:

— Mislim đa poznajem prilike u kojima su nekad živeli Mimi, Rođolfo, Mizeta... Možda su oni imali šire poglede na Život, i bili prisniji i iskreniji među sobom! Poznajem mnoge .đanašnje boeme, i prave, i lažne... One kojima roditelji šalju novac i koji ispod izgužvanog kaputa kriju novu košulju. Ali ima i bede, velike bede. Proveo sam tri gođine bez stana, Samo mladost može da se zagreva snovima... Bilo je dana da se nlsam mogao ni kretati, toliko sam bio izgubio snagu. Pa ipak, unutamja slobođa podigla me je. Priznajem, pravu, mučnu boemiju ne voli niko...

Mlađi pesnik S. M., pošto se nagladovao, radi sađa kao sudopera u nočnom restoranu.

— Ja sam pesnik, i eto, radim noću. Svi boemi koje poznajem očajni su što tako žive Oh, voleli bismo mi da imamo novaca, da se obučemo, da idemo u kino, i pozorišta koja nikad ne posećujemo, jer su suviše skupa za mas... Ipak, eto danju spavam i pišem. noću rađim...

Drugi pisac, koji inače crta karikature kredom po trotoaru i čeka đa mu prolaznici bace nešto u šešir. kaže:

— Meni je materijalni život potpuno indiferentan. Glavno je moj roman koji pišem. Eto, ovo je način da sačuvamo svoju slobodu. I tako ipak svakoga dana napišem po nekoliko stranica svoga romana. Ali nije svakome kao meni... Meni je još dobro! Eto, neđavno je umro jeđan boem u bolnici. Imao je talenta, ali nije iZzdržao. Razboleo se. Ćutao je i umro ne žaleći se ni na koga... Nije izdržao! Boemija je uvek bila teška, i ako ju je Mirže prikazao suviše le-

pom, privlačnom.... (N. T.)

PDP EXPRESS

CETIRI PESNIKA —

JEDAN AUTOR Poslednji broj pariskog »L'Express«-a donosi u svojoj rubrici »Poezija« člamnak od Anri-Žaka Dipija u kome govori o jednom neđavnom i neobičnom otkriću u savremenoj portugalskodj poeziji.

Tek posle 24 godine od smrti por-

. tugalskog pesnika Fernanda Pesoa,

doznalo se neđavno da je taj pesnik objavljivao pesme ne samo pod svojim imenom već i pod druga tri različita pseudonima, koji su u portugalskoj poeziji bili smatrani za imena četiri potpuno različita pesnika. Ternando Pesoa umro je 1935. godine u 47 godini života. Osim najužeg kruga prijatelja niko ga nije poznavao, a još manje mogao đa nasluti da će taj kratkovidi i pomalo zbunjeni korespondent nekih većih trgo-

vačkih kuća u ILisabonu, koji je u časovima između svog kancelarijskog vremena obalama Taga četao gologlav i duboko zamišljen, postati jedan od najznačajnijih pesnika moderne portugalske književnosti,

Rođen na jugu Afrike, doveđen je kao dete u Lisabom, u kome je proveo čitav svoj život. Neobično inteligentan, znao je nekoliko jezika, naročito francuski i engleski, pratio mođemu poeziju tih jezika, i pored nekoliko plaketa pesama, na godinu dana pre nego što će umreti, objavio i jednu oveću zbirku poezije.

U maiu 1914. napisao je tridesetak poema, sasvim različitih i po stilu i po tematici od onih Koje je pisao ranije, i objavio ih u zasebnoj knijizi pod pseuđonimom »Alberto Kaeciro«. U toku godina, na sličan način postala su još dva pesnika: »Rikardo Reise• i »Alvaro de MKampos«. Pesoa je mjima izmislio i potpuno različite fizionomije, poetske i lične, pa, ta", kođe i različite biografije.

Trebalo je da prođe četvrt veka pa da se otkrije dđa su ta četiri pesnika ustvari jeđan isti čovek. Ali najlepše je to što je jedan od „pseudonima, Alberto Kaejro bio vwučitelj« ostale trojice. Da, jer Pesos je lično cemio tog svog »duhovnog sina« i čak smatrao ga za svog učitelja, jer se u svom ličnom delu docnije ugledao na njega, pa čak ga i hvalio u svojim. kritikama.

Taj izmišljeni Kaeiro živi na selu u unutrašnjosti Potugalije. veruje samo u ono što viđi. po njemu samo mir i staloženost mogu da daju pravu sliku sveta, jer svako uzbuđenje i strast menjaju linije i boju pejzaža. Delo Kaeira odiše provincijom i selom, svežinom čiste prirođe: on je primer dezintelektualizacije i đemistifikacije. _

«Rikardo Reis« predstavljen je kao lekar koji se posle dužeg lutanja po

'Kako je proslavljena stogodišnjieca

svetu nastanio u Braziliji; on je ezoterik, koji odlično poznaje latinski i klasiku.

A »Alvaro de Kampos«, najmoderniji od sve četvorice, marinski je inženjer, moreplovac, strastan liričar koji se bori sa samim sobom, između očajanja i odđuševljenja, sadizma i uitmanizma da bi pevao o lepoj sadašnjici u svojim „«pobeđonosnim odama«.

Najzad, sam Fernando Pesoa lično, osoba tajanstvena, najmamje poznata, zbunjena, spletena, zahvaćena hermetizmom, zadovoljna nekim neodređenim bodlenijanstvom svoga vremena, pnripađa »republici aristokrata«, pisac je lirskih pesama u kojima je hteo da se pokaže tajanstven i zanesen tišinom. T tako, sada viđimo da su ta četiri različita pesnika, dok svaki za sebe nije naročito velik, ovako uobličeni u jednoj ličnosti, koju nikako ne razbijaju nitt đezavu!šu, već naprotiv dopunjuju i obogaćuju, ipak jedan značajan pesnik Portugalije. U čitavoj svetskoj poeziji nema preseđana da je jedan čovek mogao pisati tako različite poeme i iz različitih aspekata; otuda on postaje još značajniji i zanimljiviji. (N. T.)

VRLAVTII

PANORAMA SAVREMENE. SPANSKE KNJIŽEVNOSTI

Januarski broj ovog časopisa đonosi panoramu savremene španske kulture (koja je svojim vrsnim predstavnicima, Lorkom i Unamunom, Pika som i Dalijem, Ortegom i Gasetom i drugima, učinila veliki đoprinos savremenoj umetnosti) zapravo tekstove poznatih špamskih filozofa, umetnika i publicista, mahom emigra– nata ili pripadnika opozicije, koji predstavljaju opšti pogled na špansku kulturu, a posebno pregled savremene literature i likovne umetnosti. Veoma zanimljivi među prilozima su: Reportaža Kamila Hose Sele o poznatom slikaru Huanu Mirou, memoarski članak Salvadora de Madarijage o »Don Kihotu iz Salamamke« Unamunu, tekst američkog pesnika Arčibalđa Mak Leiša o najvećem živom španskom pesniku Horheu Giljenu i članak mlađog pesnika i romamsijera Marijana Garsije »Modđerni roman«, o kome će biti reč.

Pandan nagrađi Gomkur u Spaniji

"je nagrađa Nadal, ustanovljena 1944.

kao uspomena na poznatog prozaistu EKuhenija Nadala. Ova nagrađa, vrlo slično Gonkurovoj, određuje u okvirima dozvoljenog, ukus i manir u savremenom pisanju u Španiji. Prva nagrađa Nadal bila je dodeljena mladoj spisateljici Karmen T,aforet za roman »Nada«, što znači —o 7w«. ništa. Otađa, posredstvom ove nagrade, stvoren je nov stil pisanja ro-

· mana mazvam Nadalizam. Ođ 1945.

isključujući romane pisane u izgnanstvu (najznačajnija su dela Artura Barea, Ramoma Sendera i Salvađora de Madđarijage), španski roman karakterišu dva osnovna manira: Nadalizam, čije je glavno obeležje insistiranje na romanima bez konvencionalnog zapleta i pikaresknogroteskni manir. Posebno, nadalizam čine tri karakteristike: amaterizam, pisanje bez sadržaja i muorbidni interes za mračne i niske strane života, kao i pokušaj da se po ugledu na Džojsa

< NASA"

tVOM

i V. Vulf potpuno isključi Klasična naracija. Za glavnu svoju osobinu, pisanje bež teme»sadržaja, ovaj manir duguje nesumnjivo uticaju Pia Baronhe (1882.—1956.) čiji se metod sastojao u pisanju bem ikakvog plana smišljenog unapred koji bi po njemu bio falsifikovanje imspiracije. U njegovim romanima nekad se nešto dešava, a ponekad baš ništa, u njegovoj naraciji nema početka ni kraja, pa ni pravca, Njegov nihilistički por gled na svet fommiraju opšti utisak mehanholije, rezignacija i fatalizam pred bespomoćnošiku. \

Beđa za nadalistP mije kompomemta već protagonista dela. Svakako najpoznatiji predstavnici ove socijalne literature koja je prevashodno optužba nehumanog i korumpiranog Težima, više etički vredna nego estetski, su Huan i Luis Gojtisolo (prvi u emigraciji, drugi u zatvoru).

Pored pristalica nadalizma, veliku ulogu igraju pisci čija je tema savremena Španija i pna iz bliske prošlosti. To su pre mvega Hose Maria Mironela (Čovek, Milion mrtvih i dr.) koji realistički opisuje predvečerje građanskog rata i motpuno obuhvata savremenu Španiju koja je još u traumi. Istom tematikom bavi se i spisateljka Ana Marija Matute (Mrtvi sinovi, Najranija bećanja).

Wwamilo Hose Sela, po autoru OVOE članka, najznačajniji je španski pisac posle građanskog rala. On je razvio »romantizam apsurđa', maklonost ka prošlom, „zamršenom, beznačajnom. »Njegov univerzum sličan je univerzumu Hijeronima Boša i Pitera Brojgela, Komedije del aute i Salvađora Dalija«. On je groteskmo podigao ma rang literarne kategorije. Njegova druga velika Knjiga, gproman-hronika »Košnica« štampan u Wuemos Ajresu 1952. je groteskna, pitoveskna, nihilistička vizija života u jednom gradu (nije teško otkriti da je reč o Madriđu). Nema sadržaja ni teme. oOsnovna je impresija — 4dpsurdnost.

(B. A. P.)

KNJIGA O AUSTRIJSKIM

JAKOBINCIMA.

Januarski broj OVOg bečkog lista donosi, pod naslovom »I u Austriji je bilo jakobinaca«, osvrt KEilde Koplenig na knjigu Ernsta vVangermana »Od Josifa II do jakobinskih procesa«. Knjiga se pojavila 1959, gođine u Londonu. -

Vangerman je brižljivo pripremao svoju knjigu, kaže Hilđe Koplenig. On je dugo radio po austrfjskim arhivima. ali ne kao arhivar, koji od jednog drveta ne viđi šumu, već kao marhksistički obrazovan istoričar. Zato za njega Josif II nije figinra iz čitanki, kako ga često u Ausiiji pređstavijaju. On je bio, kao i njegova majka Marija Terezija, kao i Tridrih »Veliki« u Pruskoj, kao ruska Katarina JI, »prosvećeni monarl«. Josif je poznavao literaturu prosvećenosti, ali ipak bio je pre svega alipsolutni monarh i samodržac.

vVangerman dalje prikazuje komplikovane i često protivrečne prilike

_u kojima se Austrija razvijala iz pro.

sa jasnijim političkim programom u

svećeme apsolutističke monarhije u policijsku državu. Značajnu ulogu u tome odigrao je proces protiv »jako» binaca«, koji je poslužio kao sred, stvo za zastrašivanje opozicije. Mađa i sami austrijski »jakobincie nisu i. mali mnogo zajedničkog sa francu. skim — bili su to Kkružoci i grupe čimovnika i intelektualaca (brojniji i

Ugarskoj neko u Austriji), koji su ostvarenje svojih planova očekivali od monarha i čiji je najveći greh bio što su pozdravljali događaje u Fran. cuskoj, o kojima su dobijali samo šture vesti — ipak su smetali novom caru Francu II koji je došao na vlast posle prosvećenih apsolutista Josifa II i Leopolda JI. Jakobinskim proce. sima 1795. godine počeo je period najernje reakcije. Svi napori »pro. svećenih« činovnika iz, vremema Josifa i Leopolda nisu mogli sprečiti da se Austrija ne pretvori u policijsku dr. žavu. Što se knjiga pojavila u Engle. skoj i na engleskom jeziku, a ne u Austriji, još je jeđan znak trajanja austrijskog duhovnog Zaostajanja za. četog još u tom periodu, zaključuje Hjilde Koplenig. (I. S.)

4 O NOVINAMA U SOVJETSKOJ LITERATURI

»Nova forma je, kaže između osta. log Ark. Kljjaševič u svom polemič, kom članku »U potrazi za »reaktivnim stilom« (januarski broj časopisa) ne• raskidna od nove sadržine. Jeđino no» va sadržina može da rodi novu formu... Ali nova sadržina ne može automatski da rođi novu formu, Ona sama se materijalizuje samo kao rezul, tat pojave te nove forme“.

Budući da je tematika sovjetske lj» terature aktuelna stvarnost, dakle stalno nova, zahtevi mekih sovjetskih kritičara i teoretičara da sovjetska literatura mora da nađe nove sti, love, po Mljjaševiču su neopravdani, »Mogu li še smatrati istinski nova» torskim, kako to tvrde buržoaski te» oretičari, dela Džemsa Džojsa, Marsela Prusta ili Tramca Kafte zbog toga što omi odbacuju prihvačene zakone epske kompozicije i zamcnjuju ih kompozicijom zasnovanom na laž• nim ideološkim i subjektivnim premisama? Mogu li se smatrati novatorima predstavnici đanas u PPrancuskoj moderne »nove Škole« koji ssvim odbacuju slikanje karaktera | razvijaju žanr iracionalnog lirskof, monologa u prozi? Mogu li se sma trati novatorima lavovci ,s njihovim prenebregavanjem forme, koji pokušavaju da zamene dokumentarnim 0Opisivanjem fakata ili Boris Piljnjak'

koji umetbički tekst prekida ODpšiTmim statističkim izlaganjem, ili Dos Đasos s niegovim »Wkinookom« i montažom oglasa i isečaka iz novina?« (S. BJ)

smrti Dositeja Obradovića

Oktobra 1909. Glavni odbor Srpske književne zadruge pri hvatio je pismeni predlog SVOga člana d-r Jovana Skerlića, da, SKZ preuzme inicijativu da se Bbrganizuje proslava stogodišnjice smrti Dositeja Obrađovića, 26. marta (8 aprila) 1911. Prihvatajući taj predlog uprava SKZ njje želela da o njemu sama donosi konačnu odluku, već se jednom okružnicom obratila za mišljenje »svima kulturnim i prosvetnim ustanovama u Srpstvu i Jugoslovenstvu«.

Obrazlažući zašto se SKZ Dpo-

. javljuje kao inicijator ove Ppro-

slave, u okružnici se kaže »da SKZ ima zadatak koji najbliže odgovara zadatku Obradovićevu, jer i ona u lako pristupačnim izdanjima širi korisna znanja i zrelu zabavu u sve slojeve našega naroda, u sve pokrajine i u sve veroispovesti« a »svoju svezu u rađu sa Dositejem«, SKZ obeležila, je time »što je u prvoj knjizi prvoga kola svojih izdanja štampala »Život i priključenijać njegova a u docnijim Injigama dala najbolje izdanie glavnih spisa njegovih«. SKZ tražila je od onih kojima se ovom okružni-

com obraćala da joj »izvole saopštiti svoje mišljenje o načinu na koji bi trebalo izvesti ovu proslavu, pa da najbolje izrazi zahvalnost svekolikoga naroda našega neumrlom učitelju svom, Dositeju Obrađovićua.

Ova okružnica bila je upućena svima našim prosvetno-kultur nim društvima i ustanovama u u Srbiji i Crnoj Gori i van njih u Austro-Ugarskoj i Turskoj. Inicijativa SKZ prihvaćena je sa opštim odobravanjem, pa su u

odgovorima dobijeni predlozi poslužili za utvrđivanje programa svečamosti.

Posle toga na jednoj široj honferenciji, održanoj u Beogradu 19. februara 1910, obrazovan je Odbor za proslavu stogodišnjice smrti Dositeja Obrađovića, iji je predsednik bio Stojan Novaok a sekretar d-r Jovan Sker10. U Beograđu je proslava ob:hvljena na najsvečaniji način '26. marta (8. aprila) 1911. Po obićčaju vremena, proslava je počela pomenom vu Sabornoj crkvi koji je služio „mitropolit. Naroda skupština. je održala svečanu sednicu. Jovan Skerlić je odypžao pređavanje u Društvu 5slhDbodne misli o Obrađoviću »kapD prvom slobodnom misliocu ma slovenskom jugu«. Narodno Dove zorište dalo je svečanu predstavu »Mlađost Dositeja Obradovićda« od Koste Trifkovića. U Beogradu, celoj Srbiji i Omoj Gori u svima školama održana su pre davanja o Dositeju i njegovom delu a sem toga, održane su i naročite svečanosti u Kragujevcu, Leskovcu. Rači i Pirotu.

. Pređavanja su održana i u svima srpskim školama u Banatu, Bačkoj i Sremu a, naročite svečanosti održane su u Pančevu,

)

Adi, Starom Bečeju, Sentoma šu, Somboru, Irigu,

ležena. otvaranjem narodne knj žnice. U Zagrebu proslava je Č d bavljena u srpskoj osnovnoj SKO li. U Bosni i Hercegovini, pot predavanja u svima srpskim škO · lama, svečane proslave su OdP žane u Sarajevu, Mostaru, B% njoj Luci, Reljevu, Stocu, Ljubi” škom i Konjicu.

U Dalmaciji u malome SOM Orliću na Kosovu, uz veliko U češće naroda, otkrivena je i men-ploča Dositejevom boravku u tom mestu u kome je on n | pisao svoju »Bukvicu«. Svečanč proslave su održane u Zadru, ŠP · beniku i Dubrovniku a u Knin proslavu su organizovala sva i · mošnja srpska i hrvatska j štva. Proslave su obavljene i U Skoplju i Bitolju a pome \ održani u Visokim Dečanima | Hilanđaru.

U Pragu je Srpsko akademsk0 društvo »Šumadija« prired 0 | svečanu akademiju na kojoj sl govorili: d-r J. Mihal o životi”.

KNJIŽEVNE NOVINB.

NES O U u

Sremskim Karlovcima i Novom Sadu a U Velikoj Kikindi proslava je Obe -