Књижевне новине
BWRAMKO UL. LAZAREVIC Devojke iz Kirišane (sBagdala«, Kruševac, 1980,)
'Wreme kada je nastala ova poeziia ostalo je đaleko za nama. Ali, ono što je »U devojkama iz Kirišane« i danas živo, ono što toj lirici daje izvesnu draž, što je u stanju da nas ponese, iskreno uzbuđi i stvori u na» ma autentičan umetnički doživljaj, jeste jeđno izvanredno humano osećanje, poverenje u snagu reči i njen delotvorni smisao, vera da je i samo ukazivanje na zlo u nama i oko nas, jeđan viđ vrlo efikasne borbe protivu zla,
Branko L. Lazarević napisao je dosta stihova koji su i bolji i lirskiji nega što su pesme u ovoj zbirci. Ali je isto tako sigurno da ni u jednoj Lazarevićevoj Knjizi | „humanistička nota nije do te mere dominantna, đo tog stepena izvučena u prvi plan kao što je to u Knjizi o kojoj je reč. O ljudskoj beđi i o problemima u vezi s njom i oko nje napisano je do sađa na hiljađe stihova, pa ipak ova mala i nenametljiva zbirka govori o jeđnom viđu ljudske beđe i moralnog poniženja, na jedan način koji može da nas uzbudi i uzbuđuje. Lazarevičevi stihovi ne tako retko podstiču na razmišljanje i oni prisiljavaju čoveka da se njima bavi i onda Kađa je zaklopio korice ove Knjige. I to ne samo blagođareći tome o čemu E0Ovore nego i tome kako govore.
A to je nesumnjivo značajan podatak. Pođatak da je pesnik umeo da nađe pravu reč, da je i znao i hteo i mogao đa oseti probleme svoga Vremena, da se ođređi prema njima i da povođom njih govori sveže i nekonvencionalno, jezikom pesnika, Koji i onđa kada po neki stih zazvuči disharmonično, kada u Želji đa bude jasan đo kraja zapadne u nešto prenaglašeni deklarativnost, koji i onđa kađa fraza potiskuje misao, ume da bude i ostaje, pesnik,
»Devojke iz Kirišane«, svakako nec predstavljaju knjigu o kojoj se može mnogo govoriti, ali nesumnjivo predstavljaju poeziju koja se i kakva se može sa zađov.oljstvom čitati i iskreno i prisno voleti.
D. P.-ć. LUJO ĐANOJTLIČ
Crni fenjeri
(Matica Srpska, Novi Sad, 1960,
Z.birka pesama jednog autora manje: „je: «ili više autentično svedđočanstvo jednog~živijenja, njegovih vre menskih, prostornih i izvesnih misaonih kategorija. Razumljivo je da su »Crni fenjeri« mlađog pesnika Luja Danojlića (baš zbog njegove mladosti) obeleženi jednim permanentnim vremenskim i prostornim kretanjem, neđdovršivom seobom iz đetinjstva ! svešću da povratka nema ni na koji način i ml u kom obliku. Njegov »glas je sačuvao boju detinjstva«, boju koja je najviše mlađalačka upravo u trenutku kada pesnik želi da se predstavi kao tmurni, pomalo dezorijentisani i rezignirani skitnica koji »svetom juri zore a sumrake stiže«, boju koja varira od tonova setne usamljenosti, životne osiromašenosti đo onih bogatih i plodnih nijansi navrele rađosti. I baš to vreme, razuđeno po svojim sađržinama i oukvirima frajanja i proticanja najbolje je pesnik definisao kao »vreme u kojem se ljuđi ne snalaze«,
Svoja misaona i emotivna dožilja-
radu Dositeja Obradovića, a Toma Masa?fik o Dositeju kao filozofu. _ U Dositejevom rodnom mestu Čakovu proslava je održana kasnije, 17/30 aprila 1911. Pored drugih svečanosti, na zabavi koja je toga dana uveče priređena, sakupljeni su prilozi da se otkupi kuća, u kojoj se Dositej rodio. Ministarstvo prosvete na ovoj svečanosti predstavljao je Jovan Skerlić a SKZ d-r Tihomir Đorđević, koji je u njeno ime predao i prilog u tu svrhu. SKZ, nije imala sredstava da izda celokupna dela Obradovića, kako je programom proslave bilo predviđeno, ali je zato Ministarstvo prosvete prihvatilo njen predlog, pa je o državnom trošku to učinila Državna štamparija, u redakciji Jovana Skerlića, Milutina Dragutinovića i Miloša Ivkovića, koje je SKZ izabrala za taj posao. U svom XX kolu za 1911., SKZ je prema programu izdala »Spomenicu Dositeja Obradovića« u kojoj su objavljeni prilozi Stojana Novakovića, Tih. Đorđevića, V. Čajkanovića, V. M. Jovanovića, Milenka Vukićevića i Tih. Ostojića. U Dođatku Spomenici, Pavle Popović, tada sekretar SKZ, zabeležio je hroniku ove proslave. Kao trajan spomen ove broslave štampane su još tri knjige: »Spomenica Dositeja Obradovićat koju je napisao Danilo Petranović a izdala Matica srpska u Dubrovniku, a u Novom Sađu štampan je »Život Dositeja O-
KNJIŽEVNE NOVINE
z
vanja pesnik je ostvario u ambijentu nekađa napuštenog zavičaja, potonı nove, uzavrele sređine, i najzađ u predelima, pomirljive, uvek nam predane i uvek čiste prirode. Ne potencirajući granicu jave i sna pesnik često upućuje svoje sadržaje tom neutralnom i naizgled ravnođušnom svetu prirođe u kome nalazi ođgova– rajuća raspoloženja.
Mlađi pesnik se sa istim oduševljenjem pređaje najrazličitijim raspoloženjima, mislima, 1! stanjima. Ođ izvesnih maglovitih, pasivnih, čak nesrećnih stanja (»i beše mi sve do Kosova ravno«), preko neke crne i uzbuđene naježenosti, raspoloženja se iznenađno menjaju do strasnog uživanja u nekoj plodnosti, zvučnosti, mirisu, u nekoj unutrašnjoj ljubavi. sveta. ·
Govor pesnikov je raznobojan kao i njegova misao. Jeđan deo pesama karakteriše izvesna sveobuhvatna statičnost, monotonija, a deskriptivni putevi stvaranja ne donose đovoljno živosti i sugestivnosti. U nekim pesmama, pak, opis je zamenjen naracijom, samim tim i našim aktivnijim učestvovanjem u stvaranju i doživljavanju poteskog teksta, Napomenućemo još đa, Danojlić poseduje prilično izgrađeni osećaj za melođiju i ritam govora, ali da je, na žalost, sadržajnost teksta ponekad podređena i Žžrtvovana, tom pozitivnom i neophodnom kultu.
Tako je, koračajući manje-više utabanim stazama manira a i sadržaja, još jedan mlađi pesnik dao glasa od sebe, koji je, kao i izvestan broj sličnih mlađih glasova ipak vredno čuti.
Judita Šalgo JORGE AMADO iv
Kapetani pješčanog spruda
(»Zora«, Zagreb, 1960.)
Knjiga „latinsko-američkog pisca Jorge Amađa pripađa onoj grupi beletrističkih dđela koja su, uglavnom, interesantna više kao zbir pođataka o lokalnom Koloritu brazilijanskih šuma i plantaža, „više kao zbirka ljuđskih đokumenata o svirepim vi dovima eksploatacije rada — nego kao ostvarenja dubokih, neporecivih umetničkih Kvwaliteta, Amado tečno priča, ne zaobilazi problem niti sa ispunjava svojim refleksijama od jednog opštijeg misaonog značenja, U centru Amađove pažnje nalazi se deskripcija problema, njegova socijalna suština i težnja da se lakom beletrističkom interpretacijom doča– ra almosiera, zbivanja ali ne i đa se otvore. perspektive. nekih rešenja.
Sve je to, u suštini, literatura koja nije ođ mekog posebnog interesa i koja je po strani ođ većih dometa savremenog pripoveđdačkog postupka. Ali, istini za volju treba reći i to da, kao informisanje, donekle reportersko Kazivanje po pripovedđačkom postupku, »Kapetani peščanog spruda« je knjiga koja đaje yeoma upečatljivu sliku Života besprizornih m Brazilu i niz onih posebnosti koje prerastaju u probleme života braziliske omladine, Međutim, „socijalna nota u ovom romanu ne utiče na to da ga ne shvatimo kao ono što om zapravo jeste: zabavna literatura od koje ne treba tražiti neke veće umetničke senzacije ili đublie emotivnije doživljaje. Naravno, to ne isključuje mteresantinost ove proze u časovima odmora.
Prevod sa portugalskog uspešno je ostvario Ladislav Grakalić., B. PpP,
VERU)
MO {0t1r HP fre „M \ : 73 deo ir
bradovića« od Tihomira Ostojića i »Mali đakon« od Dušana Đurića, učitelja. U svima dnevnim listovima i u Srbiji i van nje, kao i u našim časopisima, ova, Dositejeva proslava ostala je zabeležena mnogobrojnim člancima.
Kao najvidnija, najznačajnija, i najtrajnija manifestacija Droslave „stogodišnjice · Dositejeve smrti, trebalo je da bude Dpostavljanje i otkrivanje njegova spomenika u Beogradu. Beogradska opština primila je na sebe najveći deo troškova za spomenik, pored prikupljenih priloga, pa je ona raspisala i konkurs za njegovu izradu. Prvu nagradu dobio je Ruđolf Valdec, vajar iz Zagreba a drugu i treću nagradđu dobili su Sima Roksandić i Toma MRosandić, vajari iz Beo-
+
DRAGAN BOŽIC
Zarobljenik bez broja (Matića srpska, Novi Sad, 1960) U »Zarobljeniku bez broja« bezbroj-
ni su neizraziti i neoriginalni stihovi,
stihovi koji podsećaju na zapise iz spomenara, hladni i bez ličnog izraza, bez ikakvog samosvojnog akcenta i stava pesnika premza životu i svetu. Nevešto i nespretino, boreći se često sa mnajelementarnijim „početništvom, Božić na jeđan prevashodno konven=
cnonalan način, bez razvijenog osecćanja mere, transponuje jeđno svakodnevno i svakiđašnje osećanje sveta, Ne uspevajući da nađe svoj izraz, da saopšti svoje doživljaje na način koji bi mogao đa nam buđe prisan i koji bi mogao nešto đa nam Kaže, Božić pribegava oveštalim, Klišetiranim izrazima, poetskim slikama koje su toliko dobro pozate i banalne da nisu u stanju da nam bilo šta kažu ji bilo šta sugerišu i koje primamo hladno, bez imalo uzbuđenja i bez irunke interesovanja. Ono što je najnezgođinije u »Zarobljeniku bez broja« jeste činjenica da mi nismo u stanju đa se bilo kako emocionalno ili afektivno određujemo prema tom pesništvu.
Ja ne znam da li postoji jedđan banaMlni rekvizit, a da ga Božić nije u-
potrebio ili, tačnije zloupotrebio u ovoj zbirci. Tu je neizbežna »traka žaljenja koja se proteže u duge kilometre«, nije izostavljeno ni sunce koje »unese cveće u naše male prozore«, prisutna. je i »vatra u koju padaju ptice detinjstva«, i čitav miz takvih, i sličnih, i gorih trivijalnih banalnosti pomoću koji h se mogu, kao što to Božić rečito pokazuje, pisati stihovi, ali koje, srećom, nisu dovolj ne da ti stihovi postanu i buđu poezija. U traganju za tim banalnostima, sladunjavim opštim muestima i slatkastim neukusom svakc vrste mogli bismo da ispisujemo mnoge stihove poput ovih: a
U meni je uređila mali letnjikovac i ostavila pčele svojih glasova . koje zuje oko srca
i ranjavaju ga metcima lepote,
— đa pronalazimo čitave Ppregršti ovakvih »nesvakiđašnjih«e iskustava, kao da se »cvjetovi nišu pod tonama
vetra«, da su kola mladosti bezbriž-
na, a da se opet iz raznorodnih đelova ne može izdvajati kip Koji bi postao đečak i tako dalje, i tome slično, i tako gore. Ali, ono što nikako ne bismo mogli đa pronađemo i poređ najbolje volje i pored najvećih napora, to je iskra autentične i nepatvorene poezije. Predrag Protić EURIPID • • •
Medeja. Hipolit,
• •. Ifigenija (SKZ, Beograd, 1960.)
U verbalnom duelu između Mshila i Kuripiđa — u Aristofanovim »Žabama« — koji je kao rezultat trebalo da donese prvenstvo među tragičari– ma, Euripiđov argumenat je da om na scenu dovodi »stvari iz običnog života i poslova Ako posle skoro 2.500. gođina nesmanjeno intenzivnog interpretiranja iste teme iz mnoštva
zastrašujuće autoritativnih pera nijc apsurdno činiti distinkcije, izdvajati
-
Aleksandar KLAS
ČAS ISTORIJE ·
/
— KRALJEVSTVO ZA KONJA! ; — ZA VOJVODSTVO ĆE VAM I OVAJ BITI DOBAT!
bitno od nebitnog i otkrivati suštinu jednog pisca — a čini se da jeste ova replika, u razvijenijem obliku, mađa izvađena iz konteksta jednog komeđijskog dijaloga, čini bit Kknjiževnog dela trećeg velikog grčkog tragičara.
U genezi grčke trageđije, od Eshilovih likova herojskog obličja u konfliktu sa bogovima, Sofoklovih simbola tragične ljudske sudbine, krivaca bez Krivice koji nisu samo žrtve već i ponosni i snažni nosači svog tragičnog bremena, Euripiđov Covek učinio je pravu revoluciju. Nije, otud, čudno nimalo što je Aristofan, poštovalac Homera i Hesioda u Muripiđu, učeniku MHeraklitovom i Protagorinom viđeo rušioca · dobrih trađicija. U procesu đemistifikacije | humanizacije čoveka MKuripid je prvi pesnik, jer Sofokle je uprkos tehničkih izmena i izvesnih smelih devijacija m ftrađicionalnom. pogledu na svet, ipak bio Eshilov učenik smatra” jući sebe pesnikom i vaspitačem, koji nije prihvatio Klasičnu viziju života sa njenim apsolutnim vrednostima. grada. Izrađa spomenika, poverena je Rudolfu Valdecu, ali on spomenik nije mogao izrađiti za proslavu, pa, je njegovo svečano otkrivanje obavljeno u Beogradu tri godine kasnije, 27. maja 1914. Spomenik je prvobitno postavljen pa i otkriven, u maiom skveru pred samim ulazom u Kalemegdan, preko puta, Narodne biblioteke, na istom. mestu na kome je danas spomenik Milana Rakiću. Odatle je đeset godina kasnije Dositejev spomenik Dprenet u park na Studentskom trgu gde je i danas zajedno sa Spomenikom Josifu Pančiću. Otkrivanje Dositejeva spomenika bila je velika, manifestacija jugoslovenske misli, koja se Dposle balkanskog rata i neposredno pred izbijanje prvog svetskog rata, nalazila pređ početkom svoga, ostvarenja. Domaćini su bili Beograđska opština ,i SKZ. Na otkrivanje spomenika, poslali su svoje brojne delegacije: „Tigoslovenska akademija znanosti i umjetnosti, „Matica hrvatska i Društvo hrvatskih književnika iz Zagreba, Matica slovenska iz Ljubljane, Matice srpske iz Novog Sada i Dubrovnika. Pored njih u Beograd su došle i zva-
nične delegacije opština Zagreba, Ljubljane, Dubrovnika, Novog Sađa i Knina. Toga dana Beograd je bio bukvalno preplavljen gostima iz svih naših zemalja pođ Austro-Ugarskom. Zajedno sa celim Beogradom,
oni su toga dana manifestovali ne samo svoje nade 1 želje, već i ubeđenje i ujedinjenje svih naših naroda, zasipajući cvećeni spomenik Dositeja Obradovića.
Istoga dana pobodne „održana, je skupština SKZ, kojoj Je pri sustvovala, većina, đelegacija, JOje su došle na svečanost. Ta skupština SKZ zamenila je, u skromnome obimu, veliki kongres svih jugoslovenskih kulturno-prosvetnih *društava, koji Je bio planiran odmah posle Balkanskog rata, ali se nije mogao 1913. održati. Skupština je održana u istom duhu 1 kome je obavljeno i otkrivanje spomenika, Kada je, samo dva meseca kasnije, „posle napada AustroUgarske na Srbiju i izbijanja prvog svelskog rata, avgusta 1914. u njoj počelo masovno habpšenje i interniranje »veleizđajnikad Srba i Hrvata i ostalih Ju·goslovena, „austrijska policija mnoge ođ njih uhapsila, je zato »što su prisustvovali otkrivanju Dositejeva spomenika u Beogradu, maja 1914«. '
Proslava, stogođišnjice Dosite-
jeve smrti marta 1911. a, naro- ·
čito otkrivanje njegova spomenika u Beograđu maja 1914, obavljeni su u maku „manifestacija jugoslovenske misli, sa nadđama i ubeđenjem da, će se ona i ostvariti. »Mede_ja«, »MHipolite i »Ifigenija«, u smislu navedenih KEuripidovih inovacija, predstavliaju tri valjđa najeklatantnija primera, Poznatb likovi iz legende i mi{a rekreirani su u nova bića koja je autor našao u stvarnom životu. Njihovi konflikti su potpuno realistički motivisani (mađa deus eX machina. još „ima značainu ulogu), njihove strasti koje potiskuju sve humane kvalitete, objašnjive su, njihove prirode, jer reč je o tri velike Ženska. lika Medeji, Feđri i Ifigeni,i, potvrđuju vrsnog poznavaoca ženskog srca, Oni otkrivaju, konačno, moralizatora koji je svoju viziju sveta izgradio »na božanstvu u srch ČOVCkovu, na čovekovoj ljubavi prema dobru, na veličini, čistoti i neoboTivoj plemenitosti ljudske prirođe«.
Ovo značajno delo preveo je i Veomxnu instruktivan predgovor napisao dr Miloš Đurić. B. A. P.
STRATIS MIRIVILIS
Zivot u grobu (»Prosveta, Beograđ, 1960)
Stratis Mirivilis, van svake sumnje, jeđan je od najznačajnijih, ako no i najnačajnijih među grčkim Knjis ževnicima mlađe generacije. Za Oosvedočenje u ovom trenutku, imamo nažalost, samo njegov roman »Zivot u grobu«, koji kroz ratovanje grčko nacije izražava borbu bilo koje nacije, kroz običnog grčkog čoveka, iz: nosi bilo kog čeveka, kroz jednu situaciju totalne ugroženosti — SVE" koliku kompleksnost i snagu život“ nih sila, On to čini po životnom pravilu svojih pređaka: sve s mecrom. Da bi istakao neku boju, emociju ili bilo koju vređnost, on je samo po" stavlja poređ ođgovarajučćeg Kkontrasta u ođređenoj srazmeri. Na taj način on postiže određen efekat, izbcgava velike mase neprihvatljive za, čula i ostvaruje jednu celovitu re» alnu sliku, koja se može uzeti Kkaq simbol realnosti u širem smislu.
Roman je pisan u klasičnom obliku ljubavnih pisama. Kjubavnik, naredmik Kostulos, piše ta pisma iz rova. Iz groba. Na taj način je kontrapuk tiran najslobodniji, najpuniji, najosmišljeniji viđ života, jeđna idilična, mediteranska zaljubljenost, jedno sup tilno tkivo životne radosti i najsurovija sputanost, prigušenost, jedna pot"puna lišenost, koja je besmislena i besciljna., Taj Mirivilisov kontrapukt prilično oporo zvuči, Njegova naklomost je na strani svetlih, jasnih i Ve= drih tonova, ali jie skeptik u pogledu njihove nadmoći, Mat je po njemu sukob dobra i zla, metala i živih će» lija, šivota i smrti. Ali ljubav, herojizam, idđeali, iđila, skoro uvek pođlegnu. Njegov glavni junak, koji je svojom moralnom i emocionalnom čistotom i snagom inkarnacija čoveka comme il faut, na kraju romana ne slavno gine. i
Najveće nade Mirivilis polaže, ipak. u ljubav. To je jedina snaga koja je u stanju da osnaži i osmisli, čovekovu borbu.TI to ona ljubav koja »gleda u budućnost i nosi u sebi začetak
stvaranja«. Stanojlo Bogdanović
ERSKIN ROLDVEL
Subotnje popodne (oZnanje«, Zagreb, 1960.)
Obeležie ovoj zbirci novela dala je duža proza na početku knjige »Dogo= dilo se u srpnju«, u kojoj Koldvel poput velikog tragičara — a kao Što vidimo nije mu teško biti tragičarem — kazuje liužnu pripovest crmca Sonija; pratimo njegovo preplašeno bežanje pred izbezumljienom svetinom koja ga na Kraju hvata i linčuje. Sličnog tematskog akcenta su i đruge novele. Knjiga se završava novelom »Subotnje popodne« u kojoj opet gone nekog crnca i svirepo ga ubijajn samo zato što je jednoj belkinji đobacio nešto u prolazu... Mi srećemo sudbinu progonjenih i viđimo đa tu nema spasa, Nađemo i šerifa mlaku, oportunu vlast, koja u strahu da ne izgubi »na idućim izborima« ostaje neutralna, Šerif Jefe, uvek na vreme beži na pecanje, kađ oseti đa u mje“ gBovom kotaru počinju neređi.
Dve kratke novele »Muškarac i Že-= na« i »Srećnik Beechim«, razlikuju se u tehnici ođ ostalih priloga, U prvoi priči, đvoje iscrpenih i glađnih na putu su da obiđu grob svoga deteta, ali se me vidi hoće li stići. Pisana Wratkim novinskim potezima, ona jo pošla u sebi od srećno nađene mitskoreligijske viziie prognanih. U đdrugoj priči, duboko simboličnoj, put Srećnika verenici pretvara se u simbol crnačkog strađalaštva. Karakteri“ stično je za obe priče da nije Dreovladala tehnika opisa.
Draž Koldvelovih novela je u pro» življenosti motiva, u minucioznosti kratkih portreta, u sižeima koje ćemo naći razvijane i razrađene u nje» govim romanima. A baš sažetost i jezgrovitost njihova proizvođi pone» kađ snažnije utiske od mnogih roma ma. Snaga izraza počiva na slikanja malih ali tragičnih ljuđskib suđbina. Poput velikih majstora tragičnogy Kolđvel uspeva da nas pobuđi đa 6a»
osećamo. 7 Božo Vukadinović
,