Књижевне новине

ROMAN ČEDOMIRA MINDEROVIĆA

Najnovija Knjiga Čedomira Minderovića, ipuna nagoveštaja, skrivenih značenja i nedorečenosti, zahteva od čitaoca neprestano i aktivno učešće u traganju za njenim smislom i sadržinom. Ono što je u njoj najma-– nje važno, to su radnja i likovi. Tako je roman kao celina shvatljiv, mnoge pojedinosti ostaju nejasne i posle drugog čitanja. Autor izgleda niie hteo da ispriča jednu zanimljivu istoriju koia, će svojom živopisnošću stalno održavati radoznalosti čitalaca. Mindđerović še svojim novim romanom pridružuje stvaraocima neprijateljski raspoloženim prema tradicionalnom izražavanju. On ne opisuje realnost Onakvu kakva, je; za njega je ona ogromna unezverenost, panično rasulo, prizor strave i pomerenosti. Te Način pripovedanja treba da izrazi to osećanje sveta kao haosa. Klasični romaneskni postupak, zasnovan na pričanju događaja koji hronološki teku ka nekom završetku,ina opisu ljudskih sudbina međusobno stukobljenih i takođe nekoj svrsi Uustremljenih — taj postupak je za „Minderovića i. prevaziđen i zastareo. Moderna, vizija sveta, danas široko rasprostranjena, koju uglavnom usvaja i autor »Poslednjegz koktela«, puna je eJemenata, nesređenosti i samoće. Po toj koncepciji najvažnije je izraziti doživljaj čovekove suštine, usamljene i tragične u najdubljem smislu. Vođenje intrige je sporedno, isto kao i crtanje karaktera; slikanje strasti je napušteno u korist dominantne uloge vizionarskog maštovitog, irealnog.

Već u pesničkim počecima Čedomira Minderovića mogli su se uočiti odbljesci snoviđenja kazanih eliptičnim, pomalo nejasnim stihom, ali toplim i prisnim. Pisac pogovora, Predrag Palavestra, ukazuje s pravom na te udaljene, prve klice jednog antirealističkog osećanja sveta, kao i na uticaj nemačkog eks-

· npresionizma na formiranje knji-

ževne fizionomije Čedomira Minderovića. Istina, Minderović jelu kasnijem “azvitku gzanemario svoje prvobitne mogućnosti doživljavania i osobene lirske teme bliske oblasti nesvesnog, DOSVĆćujući se stvaranju socijalne ĐOezije kao punom izrazu ljudske angažovanosti u borbi za društvenu pravdu.

Ali dok je u početku književnog stvaranja bio spontan, u »Poslednjem koktelu« Mindero-

(„Poslednji koktel“, „Narodna Rnjiga“,

ČEDOMIR MINDIEROVIĆ

vić je u izvesnoj meri usiljem. Njegov tekst je, mada vešto pisan i po nekim specifičnim stilskim osobinama, karakterističan, suviše iskomjolikovan i li SVOjim unutrašnjim slojevima, hladan. „Problemi stilske tehnike kao da su najvažnija Minderovićeva preokupacija. U želji da ih što bolje raščlani, on je Dpostepeno gubio želju da uobliči sadržaj, „pretvarajući njegove nagoveštaje u apstraktnu igru metafora. Osnovna nit dela se s mukom provlači, sva isprekidana i opterećena metaforičnim izrazom. »Poslednji koktele je, u stvari, niz fragmenata koje međusobno povezuje siže, Škrto postavljen kao okvir za primenu savremenih literarnih dostignuća, u oblasti forme. U romanu je sve potčinjeno stilističkom načelu. Predmeti koje reči označavaju, iščezavaju u bljesku simboličnih uopštavanja, poređenja i poistovećivanja sa ostalim, mnogobroj nim, često suprotnim' predđmetima. Osećanje haotičnosti iskazuje se više atomiziranjem forme, figurativnošću stila, nego što se ispoljava kao unutrašnji smisao i sadržina.

Ukinuta je granica između jave i sna, prošlost i sadašnjost se stapaju u košmar trenutka. Prelazi sa jedne teme na drugu.su ipnenadni i neočekivani, reči se dovode u neodđređene veze i čudnovate odnose koji često deluju kao Šokovi. Minderović zgušnjava izraz, jnsistirajući maročito

na njegovim sekundarmnim značenjima. Slike se rasprskavaju

pred našim očima kao neki vatromet, čije šarenilo boja, i pored poetskih kvaliteta,

zamara

Beograd, 1961.)

svojom blještavošću. Verbalni momenat je u »Poslednjem koktelu« prenaglašen, suviše istaknut i podvučen. Sklonost pisca ka, ekspresionističkoj dramatičnosti čini ponekad tekst mutnim i razdrobljenim, Razbijajući delo na mala poglavlja, on je u kompozicionom pogledu oslabio celinu.

Napomenuli smo u početku da se fabula, »Poslednjeg koktelac nalazi u drugom planu, mada to ne znači da nema, makar bila i ovlašno skicirana. Vera, žena, službenika naše ambasade u Indiji, zajedno sa savetnikom Maksimovićem odlazi na a8erodrom u Delhiju, odakle avionom treba da otputuje u Madras, gde se nalazi „njen muž Ljubiša, sa svojom ljubavnicom Žanet: Na otprilike prvih sedamdeset stranica, autor slika Verin unutrašnji život, uskomešan i pun protivrečnosti. U njenoj svesti javljaju se sećanja na studentske dane, kad se upozna– la sa Ljubišom, na razne događaje iz posleratnog perioda; Uspomene se mešaju sa, iskrivljenim opažanjima objekata dđuž puta do aerodroma.. Zajedno sa svojim pratiocem Vera odlazi u Madras ođakle je njen muž u međuvremenu već otišao. Posle noći provedene sa savetnikom Maksimovićem, noći koja joj nije donela ni mir ni nadu, Vera izlazi iz hotela; jedan sumanuti prosjak ubija je udarcima noža. Nedostatak spoljnih zbivanja autor nadoknađuje ispitivanjem mogućnosti i moći jezika i mašte. Ljubišina ličnost, kao sporedna, zato mije osvetljena u istom stepenu kao Verina. U koncepciji ličnosti svoje junakinje Minderović je najdalje otišao u pravcu razaranja real. nosti. U njenoj svesti konkretne pojave ii bića rastvaraju se i brkaju, gubeći jasne i čvrste oblike. Svojim romanom »Poslednji koktele Čedomir Minđerović se konačno opredelio za onu literaturu koja odbacuje opisivanje vidova slivarnog života i koja kao vrhovni stvaralački princip proklamuje princip sna, halucinacije, vizije, domena, subjektivnog. Formalni izraz ove orijentacije je velika upotreba metafora, simbola, i asocijativnih slika. Tako ova vrsta romana, kojoj se priključuje »Poslednji koktela, ima nesumnjivih prednosti nad tradicionalnim proznim jzszrazom, u njoj se krije i jedna slabost: opasnost od veće ili manje nekomunikativnosti.

Pavle ZORIĆ

ŽIVOT UBVACEN U TRENUTKU

„Zid bez prozora“, „Znanje“, Zagreb, 1960.)

{Augustin Stipčević:

Augustin Stipčević kao da još uvek, nakon dugogodišnjeg književnog stvaranja, nije našao SVO je pravo polje rađa, kao da je u nekoj nedoumici za koju literarnu vrstu da se opredeli: pozorišnu kritiku, poeziju, roman ili novelu. Zbirke njegovih pesama ONemirne vođe«, »Mladost u kolima«, »Pjesme« i poema »Sunce u ćelijić) govore, VrTIO ubedljivo, o njegovoj hladnoći, hladnom izrazu, dosta suzdržanom i tromom. Njegovi romanihronike (»Glađ na ledini« i »Cesta nema granica«ć), o kojima smo nedavno imali pdilike da govorimo, nose istie te osobine; nema poleta, svežine Života, Životne razdraganosti i topline. Iz njegove prve zbirke pripovedaka »Na granicić, pisane uglavnom suvo realistički, može da se izdvoji jedino pripovetka »Susret«, i to upravo stoga Što je toplija, nežnija, neposrednija, a zahvat čovekove ličnosti ı njoj je čisto psihološkog karaktera. Stipčević u svoju novu knjigu pripovedaka »Zid bez prozora« sav u psihološkom poniranju i traganju za unutarnjim čovekovim životom, njegovim unutaTnjim doživljavanjem sveta, njegovom sudbinom i — bolom.

TI taj metod, psihološki, iako pomalo manirskog karaktera, čini se da najviše odnovara A ugustinu Stipčeviću; on mu omogućuje da čovekov živoi u hvati i sagleda u jednom bronut ku, u momentu kada čovekovi ličnost kTone, kađa ie pala i đok je u uzaludnom batrganiu da se uspravi i zahvati izgubljene lepote života. Hvatajući svoje l1ju-

KNJIŽEVNE NOVINE

de muediteranskog podneblja, u-

„vek senzibine i sentimentalno

raspoložene, u trenucima teških duševnih slabosti i Kklonulosti, on ih ispoveda, ali u toj ispovesti Stipčević se ne rasplinjuje, sažet je i sintetičan. Stipčevića, ne interesuje čovek koji je »u skladu« s vremenom, koji ne oseća impuls vremena i života, no, naprotiv, onaj koji je u koštacu sa svakim danom, svakim trenutkom. Neki očaj i crnine ismpunili su đuše tih jadnika i nevoljnika; očaj koji nije krik, ali koji se ipak teško podnosi, koji guši. Stipčevićevi su ljudi nemoć ni pred životom, pomireni su sa njim i boje se njegove neminovnosti, bezobzirnosti vremena i njegova proticanja. Zato se kod njega, što je u skladu s njegovim umetničkim postupkom, uvek sukobljavaju dva sveta jednoga čoveka — svet prošlosti i svet sadašnjosti — i u tom sukobu otkriva se izgubljeno i ne-

nađeno, nedđosegnuto u životu, smisao i nesmisao, uzaludnost opstanka.

Slikajući te i takve ljude u tim i sličnim trenucima, Stipčević je bio u gotovoj opasnosti da svoje umetničko odlikovanje životne stvarnosti sasvim pojistoveti sa golom životnom svakodnevicom, da je samo kopira ili fotografiše. Međutim, on je tu opasnost — ne, đođuše, uvek! —

izbegao | zahvaljujući upravo “w aovonađenom izrazu i Dpo:foyjku, - sahvaljujući psiholo-

Šškomi slikanju sveta i čoveka, životna uopšte. On ne iđe za onim što se oseća u njegovim ranijim pripovetkama i romanima, da

nabaca gradnju, da njom optereti svoju tvorevinu, već nastoji da u jednom trenutku otkrije životni problem, problem smisla i besmisla življenja, ne komentarišući ni jedno ni drugo. Zbog toga on otkriva neobične ljudske sudbine, ljuđe izgublje-

ne, ljude koji su smisao svoga”

života, svakog njegovog trenutka, našli u snu o prošlosti, u onom što se nikada ne može vratiti i u čemu nalaze lepotu svoga postojanja. Strah pred sunc čanim trenutkom letnjeg .dana odvodi ih u tamne sobe, u tiha sanjarenja, u crnine, u bezizlaznost ı svi njihovi susreti sa drugim ljudima, kojima ne otkrivaju sebe, potenciraju opterećenost izgubljenosti, vode ih plaču, suvom plaču bez suza, a radost im je uvek pomućena tugom cmih viđika, „sećanjem i podsećanjem. Sve to na svoj Osoben način „daje Stipčićevim pričama pečat živobnog i ljudskog, a pripovedanje mu je najčešće prirodno, neposredno i nenametljivo, što u prvom redu važi za, njegove novele »Zid bez prozora« i »Susret« (to nije istoimena priča iz prve zbirke) koje su najbolje u ovoj zbirci, celovite, „zaobljene i zgusnute. Kratka priča psihološkog karak tera, čini se, najviše odgovara Stipčeviću i to priča, trenutka na osnovu kog se može sagledati ceo čovek ı njegove najbitni-

je karakteristike. e Tode ČOLAK

. Kruika

_ javnosti

okrenuta

(Vlatko Pavletić: „Trenutahb sa-· · dašnjosti“, NIP, Zagreb, 1960.)

za lednjih pet-šest gođina u nekoliko navraka, Sina sam o kritici i kritičarskoj alktivnosti Vlatka Pavletića prateći tokove, promene i sazrevanje duha, opređeljenja i stava toga najtalentovanijeg jKritičara osleratne hrvatske književnosti, čije delovanje „predstavlja DOZitivnu i,značajnu pojavu u čitavoj našŠOJ TOVijoj literaturi. Tistajući danas te stare tekstove i upoređujući ranije kritičke radove Pavletićeve sa njegovom nedavno objavljenom knjigom yTrenutak sadašnjostić, preda mnom izrasta stvaralački lik književnog kritičara koji se za desetak godina plodnog i raznovrsnog rada tako često i tako korenito menjao da upravo U toj njegovoj dinamičnosti, Živosti i nepresušnoj snazi transformacije treba videti osobinu koja, moćno određuje karakter i duh njegove umetnosti. Prva knjiga Vlatka Pavletića »Sudbina automata (1955.) nagoveštavala, je pronicljivog, duhovitog i temperamentnog esejistu koji Je svojim lepo odnegovanim: osećanjem ?8, bitne i suštastvene probleme moderne književnosti čitavoj posleratnoj hrvatskoj kritici obezbeđivao jednu dimenziju koju je ona već počinjala da gubi iscrpljujući se u razbuktalom „prikazivačko-recenzentskom madničarenju Kratkoga daha i nevelikih đometa. Prvi tom Pavletićeve naredne knjige »Kako su stvarali književnici«a (1956.) predstavio je, međutim, sasvim drukčije orijentisanog kritičara, koji, zavirujući u zagonetnu i čitaocima, nepristupačnu majstorsku radionicu pisaca, pokušava, da ostvari neku vrstu primenjene kritike. Tako su toj van sumnje plemenitoj, ali, u osnovi, prosvetiteljskoposredničkoj nameni bile podređene mnoge subjektivne stvaralačke odlike Vlatka Pavletića, „njegova nova i svakako neočekivana orijentacija nije ostala bez rezultata. Tim više što je kroz nju izbila na površinu izrazita sklonost autora da preispita neke vidove i osobenosti književne tradicije; to opredeljenje još sigurnije se DOtvrđilo u dvema Pavletićevim antologijama »Hrvatski književni kritičari«ć T i II (1958.) i »Hr-

VLATKO PAVLETIĆ

vatska modđernaq« (1960.). Ne napuštajući sasvim ni posredničku ulogu primenjene. kritike ni svoje sve snažnije istoričarske preokupacije, Pavletić se, u međuvremenu, nekolikim studiozno rađenim tekstovima nagovestio i kao lucidoan teoretičar, čija su shvatanja o prirodi i 'funkciji moderne kritike temeljno razrađena i tako razgovetno i trezveno izložena da su 5S pravom mogla, biti smatrana čitavom iednom tendencijom u savremenoj našoj kritici. UpOoredo s tim, Pavletić se pređano bavio tekućom književnom problematikom i marljivim komentarisanjem aktuelnih literarnih, umetničkih i kulturnih pojava, o čemu. sveđoči njegova najnovija knjiga literaro-publicističkih napisa i feljtona o mnogim više ili manje značajnim temama, koje je nametala književna, situacija.

U yTrenutku sadašnjostik kritičarski lik Vlatka Pavletića dobija, dakle, još jedam izraz, ražličift, od svih dosađašnjih i, u izvesnom smislu, neadekvatan nekim osobinama, koje je Pavletić ranije uspeo ne samo da nagovesti već i da dokaže, i koje su imanenfne njegovom kritičarskom stavu i talentu. Iz Pavletićeve knjige može, dođuše, da se izvuče mnogo dragocenih podataka o literarnim zbivanjima Pedđesetih godina; iz nje izbija đuh i ritam Književnog Života u kome se autorangažovao smelo, OtVOreno i nepoštedno, potvrđujući svoju principijelnost i svoje sigurno prisustvo na strani umetnosti, umetničkih sloboda i u ođbrani autentičnih stvaralačkih nastojanja. Određujući se u raznovrsnoj, često protivrečnoj i nađasve kompleksnoj. svakidašnjici posleratne kniiževne situacije, Pavletić je, međutim, više vođio računa o pojavama nego o delima, tako đa je njegovom knjigom »žurnalističke kritike« bolje naznačena sama situacija nego što je u toj situaciji osvetljena i akcentovamn literarma dimenzija.

Kada je, pre nekoliko gođina, u zngrebačkoj »Ljteraturi«ć, pisao o Tublicističkoji žurnalističkoj kritici književnosti (pod naslovom' koji je otuda preuzet i stavljen na čelo ovoga članka), Pavletić se zalagao za jedan nešto drukčiji vid dnevne novinske Kritike. „Distinkociie koie je tada vršio i primedbe koje jb upućivao Borislavu Mihajloviću, kao izrazitom predstavniku tekuće kritike iz-dana-u-dan, magoveštavale su određen stav prema Rkritičarima-žurnalistima, koji »uskaču u gužve uvijek orni za megdan, u izrazito borbenom stavu i kađ pišu banepirike, a uspjeh zahvaljuju ne samo elokvenciji i šarmantnom stilu, već i psihološkom faktoru i pomnavanju sitnih slabosti svoje publike, kojoj se neposredno obraćaju me tajeći ličnu i sub-. jektivnu predispozriciju, „simbpaltiju ili mrzovoljua. Taj stav se samo delimično botvrdio u »Trenutku sadašnjostieć: svojim alktivizmmom, borbenim raspoloženjem, „nekonformizmom i živim angažovanjem u Knjiiževnom živothi Pavletić je medvosmisleno đokazao mnoge nesumnjive kvalitete autentičnog kritičara, previđajući, na nesreću, jedan mali, ali mača,jam mome-

nat: da, se literama publicistika, ma kako nadahnuto, vešto i pošteno bila pisana, ipak 1WJikuje od Književne 'Kkritike, makar i žurnalstičkog tipa, koja je više okrenuta delima i ostvarenjima nego tendemcijama i atmosferi u kojoj ta dela nastaju. Analizirajući prirodu i

karakter novinske kritike, Pavletić je za nju ~

uvek nalazio poneku pravu reč opravdanja i *razumevanja, uveren da je »korisnije pisati Kkritike kakve su nam jedino potrebne: konstruktivne i principijeme« nego raspravljati »o tome kakve kritike treba da budđu«. To uverenje bilo je osnovano ma ozbiljnim i trezvenim saznanjima, o funkciji i granicama novinske Kritike u književnim prilikama gde se nesporazumi o kritici i, razume se, u njoj samoj, javljaju u takvom broju i s takvim intenzitetom da je uistinu bilo nemoguće ne definisati svoju akciju, bez obzira što »tek mali dio novinskog štiva zadržava vrije0dnost kao tekst... U tome je okviru — prema tačnoj Pavletićevoj primedbi — žumalistička kritika, predodređena, da, u naše

vrijeme izvrši gotovo presudnu misiju u inte- ·

resu Književnosti, ostajući vjerođostojino svjedočanstvo o trenutku u kome se suvremena Književnost stvaraa. Imajući u viđu tu dosta

· široko i slobodno shvaćenu koncepciju mnovin-

ske kritike, koju Pavletić ne rečima već delom poistovećuje sa Književnom publicistikom, nije teško odgonefnuti da mnogi nedostaci Knjige »Trenutak sađašnjostić ne dolaze od pogrešnog odnosa autorovog prema literarnoj problematici s kojom živi i u koju se uključuje, niti od njegovih subjektivnih kKritičarskih (ne)mogućnosti, već isključivo od „neprecimog stava prema novinskoj Kkritici, u koju se s mukom uklapa izvestan broj Pavletićevih tekstova. Neki njegovi zapisi, feljtoni i osvrti, pisani po diktatu savesti, a i po potrebi žurnalističke dinamike, ne uspevaju uvek da imesu ono što je Tsidora Sekulić, u svoje vreme, nazivala »ZPOTnjom projekcijom u oblasti književnosti«, i ostaju u sferama i oblastima oko literature, oikrivajući svoju bližu srodnost sa književnom hronikom i feljtonistikomi višega ramga nego sa pravom novinskom kritikom, u koju Vlatko Pavletić svrstava sve svoje »članke, polemike, kozerije, marginalije, razgovore, recenzije, Dprikaze, predavanja i osvrte«, okupljene u Knjizi »Tremutak sadašnjosti«.

Pa ipak, iako u polpunosti ne zadovoljava jedan stroži kriterijum, koji zahteva žurnalistička Kritika kao upušteno pastorče trenutne beleškarske pseudo-kritičke konjunkture, i koji, isto tako, nameće i sam autor svojom mzrelošću, snagom i temperamentom, ne sme se prećutati da »Trenutak sađašnjosti« poseduje niz očiglednih vrednosti koje sigurnije reprezentuju bogate stvaralačke mogućnosti kritičara nego njegovu privremenu i (srećom) uzgrednu Književno-publicjističku orijentaciju. Valjđa i sam svestan da se u toj knjizi ni izdaleka ne iscr« pljuje sva njegova aktivnost i da »TieniiaE sadđašnjosti« nije đovoljan a najmanje presuđan faktor u ocenjivanju njegovog rada, „Vlatko Pawyletić je označio najbolji put ka svome delu, ističući da »sadašnjost teksta nije ograničena neumitnošću proticanja vremena, nego jeđino manjom ili većom izražajnom „vrijednošćua. Ako se njegovoj najnovijoj: knjizi priđe tim putem i ako se u njoj potraži ne obrazac moderne novinske kritike, već svojevrstan, literarmmo ostvaren dokumenat o klimi duha, Dprilikama i odnosima, u savremenoj našoj Književnosti, ili, još bolje, ako se u njoj potraži izraz, stav i Živi stvaralački nerv samoga Kritičara, dakle ono što ona, objektivno, najbolje može da d&4, onda se mora priznati da ona nosi u sebi izvesnu draž koja je, uprkos svemu, čini značajnom wu opštem sklopu naših današnjih kritičkih dometa i ostvarenja.

Okrenut, javnosti i čitaocu, kome se obraća u ime svoga Kkritičarskog morala i nagona da razlučuje dobro od zla i lepotu od rugobe, Pavletić jasno deklariše svoj stav i svoje uverenje da biti kritičar znači stajati na strani istime, umetnosti i stvaralačkih slobodđa i angažovati se u odbrani autentičnih stvaralačkih nastojanja. U uzavreloj klimi posleratnog književnog života, Pavletić je uvek nalazio načina da se suprotstavi različitim oblicima iđejnog i oestetičkog nazadnjaštva, najčešće prikrivenog iza svetlucavih, lažnih fasađa prividnog avangarđizma; ta borba protiv veštačkog i namišljenog literarjisanja, koje je, u većoj ili manjoj meri, dđavalo ton Književnim prilikama Pedesetih „godina, predstavila, je Pavletića kao principijelnog, objektivnog i borbenog kritičara, koji udovoljava osnovnim uslovima bez kojih se dobar kritičar ne može zamisliti. Poštenje, um i talenat javljaju se, stoga, kao majizrazitiji kvaliteti ovoga pisca, čija je britka, precizna i vešto kazana reč postisala efekat i nalazila odjeka uvek kada se protivstavljala legendama i mitovima, postavljajući stvari na ono mesto i na onu meru koja im pripađa po zasluzi. Možda baš zbog toga polemički članci i kratki kritički komentari u Knjizi »Trenutak sadašnjostia deluju najsugestivnije: u mjima se potvrđuju taJenat, odlučnost i zrelost kritičara, jednako kao što se u njima, ogleda i doba u kome on deluje i u kome njegova reč označava trenutak savesti, čestitosti i moralne čvrstine.

Mada jeđnog drugog i drukčijeg Pavletića, Pavletića esejistu, teoretičara i neumomog istraživača i navigatora po uzburkanom moru naše pismenosti, „pretpostavljam ovome »literarno nastrojenom Žžurnalisti«, čiji je duh nemiran i nestajlan kao i njegov lik, spreman sam da, zbop toga što u njoj ima našeg doba, naših života i nas samih, priznam životnost, poštenje i borbenost knjige »Trenutak sadašnjosti«, u kojoj nalazim izraze gordđosti i čestitosti samostalnog i noepriskrasnog kritičara s kojim me vezujiu mnoge zajedničke težnje i duh iskrene prijateljske i literame solidarnosti.

Predrag PALAVESTRA