Књижевне новине

stvaralaštvu Majakovskog i pod-

UNOSTRANE

Hazdovor o poeziji V. Majakovskogsg

Polemika sovjetskih i američkih kritičara o delu V.Y. Majakovskog

Pre tri i po dećenije Majakovski se družio sa mlađim, tada,

slabo poznatim naučnikom Ro- ·

manom Jakobsonom, što je Ostavilo traga i u Sslavnoj pesmi Vladimira, Vladđimirovića »Dru-

gu Neteu, parobrođu i Čoveku«&

(gde se pominje »Romkac Ja-

kobson, zajednički prijatelj pe- ;

snikov i Neteov). Jakobson, ko-

ji je odavno nepustio „SSSR,

smatra se danas istaknutim slavistom. On živi u SAD i predaje na Harvardskom univerzitetu, posvećujući ne malu pažniu

stičući svoje učenike da se nji-

me bave. U maku preokujppacije }

delom i životom Vladimira Vladimiroviča. pojavilo se više Ja-

kobsonovih publikaciia, a Uuče- ., su

nici ovog slaviste odbranili doktorske teze —o jedan o Majakovskom i filmu, drugi o sinibolističkim elementima u ranim pesmama i posmama Majakovskog. Uglavnom „pozitivnu Oceni prevoda unetih u njujorško izdanje dao je na starnicama moskovskog časopisa »inostranaja literatura« (broj i za 1961. godinu) najplodniji sovjetski »majakovista« Viktor Percov, UtoY monografije »Vlađimir Majakov ski — Život i stvaralaštvo, Čiji treći, završni tom „treba WSKOTO da se pojavi, Istina, Percov U pućuje izvesne zainerke sBtrukturi izbora koji je izvršila Jakobsonova učenica Patricija Blek, ali naglašava: »Smakirajmo da je ovo početak prevođemia i izdavanja Majakovskog u BAD+«.

Naporedo s tim Percov smatra da uvodni tekst Patricije Blek pruža 'povođa za ozbiljan razgovor, za polemiku, utoliko pre što je posredi koncepcija OČigledno prihvaćena na Harvardskom #duniverzitetu, tj. u središtu američkog proučavanja Majakovskog. Sovjetski kritičar obeležava tu koncepciju kao neprihvatljivu, a svoj odnos bprema njoj intonira i samim naslovom · članka „objavljenog u moskovskom muesečniku — »Ks8a ko izučavaju „Majakovskog na Harvadskoni ıniverzitetu«.

Prema oceni Percova, Patricija Blek potpuno proizvoljno preparira čak nepobitne »činjenice stvaralaštva«, kako bi dokazala svoju, tezu da je »sfera, ličnostić Majakovskog bila Ssuprotstavljena »sferi politikeć i da se u unutarnjem svetu OVOB pesnika tema ljubavi sukobljavala »s8 temom socijalističkog. preobražaja, života«, Pobijajući ovakvo shvatanje, Percov Uupozorava na stihove Majakovskog: »8 neba poezije bacam se u komunizam, jer bez njega za mene ljubavi nema«, i dodaje da je oktobarska revolucija izvela pesnika iz »ćor-sokaka usam]ljenostić«. Kako kaže Percov, Pa-

V. V. MAJAKOVSKI

tricija Blek se odriče OsnOVnog načela igučavanja književnosti načela, da stvaralaštvo jednog pisca trebn razmatrati u njegovom razvitku, — i stoga nastoji da svoje izlaganje prekomerno zasnuje nm ranim, pređoktobar–skim 'pesnikovim tekstovima, zanemarujući, u isti mah, ono Što je Majakovski posle revolucije govorio o sebi samom.

Ovo je samo neznatan deo zamerki koje Percov upućuje autoru predgovora u njujorškom izdanju dela Majiakovskog. Dalie se Patriciji Blek prebacuje da bo svaku cenu teži »ekstravapantnoj verziji O Majakovskom, Ha uporno traga za »ekstravaganinostimac tobož povezanim sa, pesnikovom biografijom, da predstavlja jednu neproverenu činienicu kao stvamost — i izvodi iz toga vrlo rezolutan i Ćudan zaključak.

Reč je o prototipu Marije iz poeme »Oblak u pantalonama. Patricija Blek tvrđi da je to bila jedna seđamnaestogodišnja devoika maljubljena u Vladimira Vladimiroviča, koji: se ubrzo »ohladio« prema njoj. »Posle nekoliko godina devojka je izvršiJa, samoubistvo« — nastavlja Patricija Blek. — Iako se Majakovski ne može smatrati odgovornim za njenu smrt, on je ipak bio kriv, jer je 1926. godđine napisao scenario »Kako ste? u kome je ismejao ovaj događaj«. Mišljenje Percova o citiranim tvrđenjima je veoma neDpovoljno; on se pita — odakle Patriciji Blek ti podaci, i kakva veza postoji, naposletku, između samoubistva devojke i,„scenarija »Kako ste?«.. Navodeći da se u scenariju zaista opisuje Ssarmoubistvo mlađe devojke, ali bez ikakva „podsmeha, moskovski kritičar obeležava metod Patri-

Lojze KRVAVI

Buehenwald pri Weimariu 1960. |

Po sledi moje krvi

hodijo radovedni turisti

in slikajo ugasle bpeči,

v katerih sežgali so moje brate.

Iz kraja groze in smrti, iz kraja človeške sramote,

iz rojstnega kraja hudiča,

iz kraja, odkjer so bežala še btice,

so zdaj naredili idilo

in mesto ganljivih spominov

s prospekti, vodiči --— in sila

poučno razstavo Pločinov.

Nam zanjo nekoč prestrelili 80 Srca,

posekali uđe in glave,

cepili nas s kugo kot miši

in kožo nam s hrbtov odrli,

da danes lahko po teh glavah nagačenih,

po Kknjigah, s človeškim kožami vezanih,

po žakljih iz las podušenih deklet

preceni zemljan, kaj velja.

Še vedno kri moja je Živa in živa še sleherma kaplja, ki tu je ostalal.... kot živa» je mina. pozabljena v travi, da sproži se v hipu, ko stopi na njo nepovabljena noga

in krikne v ognjenjem jeziku v lušesa neba:

Če kazni ni, njti »ločina, potem naj premine, kar nosi človeško ime. Naj premine fa. rod, ki želi osvojiti voslednjo strmino vesolja,

S živ se povzpeti v mebes8, če ni poravnal pred slovesom mn zemlji doigov za to pot.

cije Blek kao potpuno neodrživ, zasonovan na greškama, nerealnim nagađanjima, nategnutim kombinacijama, što odvodi Dpisca uvodnog teksta iz oblasti istorije književnosti u oblast glasina i spletaka«.,

U stvari, Viktor Percov polemiše s Patricijom Blek zato Što smatra njen predgovor izrazom »oficijelne Književne tenđencije Harvardđskog: univerziteta za koji su neprihvatljive ideje Majakovskoga. Ovom tendecijom uslovljen je, po mišljenju Percova, karakter Jakobsonovih radđova o Majakovskom, A za Patriciju Blek kaže se đa je kao sled benica profesora, izložila njegove ocene i zaključke u uprošćenom, gerubljem vidu. Jeđan deo Percovljevog ·polemičkog članim, posvećen je rapmatranju mišlenja, Jakobsona i Patricije Blek o komediji Majakovskog »Stenica«c. Tu se ocene naročito upadljivo razlikuju. Jakobson smatra ovu komediju (»najbolju rusku komediju«ć) pesnikovim satiričkim reagovanjem ma vlastitu viziju budućeg društvya, »najžešćom satirom protiv lirske stihije uopšte, a mnmpose protiv lizike „Majakovskog«a. Patricija Blek kaže da se satirička žaoka »Bteniced usmerava ka komuni-

stičkom društvu. Odgovarajući ·

nm ove poštavke i navođenjem jedne pesnikove rečenice o Kkomediji »Btenicac — »Ovo je tema borbe protiv malograđanina«, — Percov zamera Jakobsonu Što nije uzeo u obzir to oObjašnjenje, i što je preporučio &– meričkim · čitaocima ”·Patriciju Blek kno, autora koji voli i razume stvaraJaštvo Majakovskog.

U završnom delu ovog DOlemičkog napisa rečeno je da upoznavanje 5 harvardskim načinom broučavanju opusa velikog pesnika ostavlja „dvostruk utisak: na jednoj strani, objavljivanje izabranih dela Majakovskog »odgovara rastućem interesovanju za rusku kulturu« i doyyrinosi upoznavanju s njegovim delima, dok tendencija „Đogrešnog tumačenja »ne može a đa ne izazove naš najodilučniji DTOtesta, Milan ZARIČ

Dve nejednake brzine...

tipnih izražajnih „formula, jesredstava i stilskih DOstupaka koje je slobodni umetisorpao i kojima, se njegova Visoko profesionalna iehnika ne može

Nastavak sa 5. Strane

stalom „ni to slučajna pojava da najrafinovanija, „formalnojezički najrazvijenija književna dela ocenjuju, nagrađuju, pa i čitaju sve više samo književnici, da slikari uglavnom slikaju za slikare, to jest da utančane probleme ostvarivanja čisto slikarskih vrednosti u slikarskoni delu mogu razumeti i osetiti samo slikari, a da je formalnojezički najprogresivninja muzička kompozicija (recimo muzika politonalnih harmonija ili ona po principu serije) pristupačna — zato što je shvaćena, a, ne po crti muzičko – kulturnog snobizma —o uglavnom muzički visoko obrazovanim stručnjacima-pojeđinocima. | „Ćovek koji mnogo dnevnih časova provede na poslu koji nije umetnički a društveno je visoko pozitivan i od opšte koristi, bar koliko i umetnička delatnost ako ne i više, ne može spontano i stvarno iskreno) stići do onog stupnia autentičkih estetskih potreba do kojeg se prirodno, pa čak i 5a lakoćom uzdiže umetnik, zabav

ljen i zanet, danonoćno ispiti-

vanjem načina i puteva kojima će dospeti vičkog izraza jednog zaista nOvog, veoma izsmenjenog, U PpOređenju sa nanjbližom prošlošću osetno drugačijeg misaonog i osećajnog stanja, gledanja na stvet, shvatanja, stvarnosti savremenog sveta i svih onih brojnih problema koji su u tom novom svetu goruća stvarnost a koji to u doju-

čerašnjem svetu nikako nisu bili, ; zičkih Ragvojne „mogućnosti izra-

žajnih sredstava bilo koje Uumetnosti u našem vremenu Veomn su velike i njima zapravo

GU TO UW

bina literature u savremenom svetu, u olcvimu

Rože novih iskustava, koja su donele promene u na.

—:—65— uci, tehnici, društvu itđ.

K A O A Objavijujemo nekoliko fragmenata iz mje. J govog eseja O fantastičnom tu literaturi,

—————<<Zz :

Priče o vilama, fantastične priče u stilu XIX v., današnji razvoj naučno-fantastične literature — izgleda da su široko otvoreni putevi za najprovoljajju fantaziju. Nikakva, prepreka, nl

akva granica ne može, izgleda, đa obuzda kaprice mašte. Ima. se utisak. da ona, svaki put, obezbeđuje sebi oblast u kojoj može na sve da se odvaži.

Jasno je, međutim, da vilinske priče liče jedna na drugu, ali da se razlikuju od fantastičnih priča; da ove, opet, imaju srodan izgled po kome se razlikuju od vilinskih i nwučno-fantastičnih priča; a da ove poslednje, sa &voje strane, liče između sebe. U svakom slučaju, poOstoji natprirodno i čudđesno. Ali čuda nisu istovetna niti se mogu između sebe zamenjivati. Prema tome, sloboda invencije, možda, nije toliko široka kako so to najpre mislilo... ·

Važno je smesta uočiti razlike između ovih bliskih pojmova koji se vrlo često brkaju.,. Vilinski svet je Čudesni svet koji stoji nasuprof realnom, ne narušavajući njegovu koherentnost; fantastično, obratno, manifestuje izvesnu sablazan, rascep, neobičan, skoro nepodnošljiv upad u realni svet. Drukčije rečeno, vilinski svet i realni sve, prožimaju se bez konflikta, mada se, bez sumnje, ta dva sveta pokoravaju različitim zakonima. Bića koja ih naseljavaju ni iz daleka, ne raspolažu istim snagama, Jedna su svemoćna, drugn razoružana. Ali ta bića se sukobljavaju skoro sasvim obično i sigurno bez straha koji bi bio nešto više od strepnje koju, sasvim obično, oseća nejaki pred kolosom. To se dešava u onim slučajevima kada hrabar čovek može da se sukobi sa zmajem koji bljuje vatru ili nekim čuđovišnim džinom i da ih pobedi. On može da ih uništi. Ali njegova hrabrost je bespomoćna pređ utvarom, čak ako bi se pokazalo da je ona dobronamerna. Jer utvara dolazi s onu stranu smrti. Na taj način, sa fantastičnim se pojavljiuie novi nered, neka nepoznata panika. Tu bi irebalo tražiti niegova svoistva nasuprot svojstvima vilinske priče,

Priča o vilama događa se u svetu u kome je začaranost sasvim prirodna i u kome ie magija pravilo, Nadprirodno niie. strašno, niie čak ni čudno, jer ono predstavlia samu suštinu sveta, njegov zakon, njegovu klimu. Ono ne DpOvreOOIe nikakvu zakonitost: ono čini deo poredka stvari...

Naprotiv, u fanmtastičnom, nadprirodno se iavlja kao kidanje univerzalne koherentnosti. Čudo iu postaje zabronjena preteća agresija koja ruši stabilnost jednog sveta čiji su zakoni đo tada smatrani strozim i neizmenliivim. Ono je Nemoguće koie je iznenada banulo u svet iz koga, je nemoguće po pravilu odstranjeno.

Isto tako, đok vilinske priče imaiu često srećan rasplet, fantastične priče su obavijene alt mosferom užasa i završavaju se skoro neizbeŽno zloslutnim događaiem koji izaziva smrt, iščezavanje ili prokletstvo junaka. A zatim zakonitost ponovo uzima svoja prava nad svetom. Eto zašto fantastično dolazi posle vilinske priče i, da tako kažemo, zameniuie je. Ono je moglo da se pojavi tek posle trijumfa naučne

koncepcije jednog racionalnop i nnučnog reda ' fenomena, posle priznania strikinmogr determinizma u lancu uzroka i posleđica. Jednom rečju. ono se rađa u trenutku kmda je svako više ili manje ubeđem u nemogućnost, čuda. Ako mas čuđo plaši, to je zato što ga je nauka odstra-

EREJISTIKAL |,

nik do kraja

A i što se ono smatra neprihvatljivim, stra. Šš e

Što se tiče čuđesnog u naučno-fantasličnoj literaturi — kada onm nije prosta i detinjasta literatura o ratovima svetova i interplanetam. nim putovanjima — njegovo poreklo nije u su. protnosti sa naučnim datama, nego, naprotiv, u svesti o snazi nauke, a, naročito, njenoj problematici, tj. njenim paradoksima, njenim apo. rijama, njenim krajnjim i apsurdnim posledi. cama, njenim odvažnim hipotezama koje sabla, žnjaviaju zdrav razum, predstave o verovatnom ili naviku...

Ako je to zaista tako, elemeni,i čudesnog, koji su đaleko od toga da otkrivaju ne znam kakvu stvaralačku bujnost akumuliranu dugotrajnim mnapornim radom, pokoravali bi se svaki put izvesnoj skrivenoj nužnosti, SDOSObnoj da unapred odredi njihove različite delokruge, bez sumnje jednim aproksimativnim nas činom, ali ipak sa izvesnom doslednošću. Tada, bi bilo moguće prebrojati i objasniti ove skoro obavezne teme ~- još bolje ređucirati ih, popisati ih, predvideti ih...

OD VILINSKE PRIČE.

DO NAUČNO-FANTA-" STIČNE LMTERATURE

GOudesnim iz bajke, Čovek, još uvek lišen tehnike koja će mu omogućiti da vlada prirodom, uslišava u uobrazilji naivne želje, za KOJE nagađa da su neostvarive: brzo se promekštali,. postati nevidljiv, menjati se po svojoj volji, svršavati svoj posao uz pomoć životinja ili nadprirodnih robova, zapovedati duhovima, pose dovati neuništiva oružja, izbeći starosti i smrti,

Ova čuđa su izraz jednostavnih želja i njihov broj je ograničen. Njih diktiraju, bez mmogo posrednika, udesi ljudske sudbine. Ona odaju želju da se pobegnoe od te sudbine, barem jedamput, uz pomoć natprirodnih «ila, Ono što omogućava kretanje kroz vazduh ili rad bez umora je, najzad, tehnika: stvarni avion baca u zasenak san o letećem ćilimu ili o krilatom konju, para ili elektricitet čine nekorisnom in. iervenciju čuđotvornih „pomagača. „đNauka, u najvećoj meri, menja ljudsku sudbinu, ali samim tim, ona joj određuje jasnije granice i Ču da, ih smatramo nepremostivim. Čoveku- je bezbeđeno više moći, ali mrak onog drugog sveta izgleda nesumnjiviji. Iz te noći izbijaju aveti i fantomi, utvare uvek spremne da šče paju živo kađa se najmanje nada. Otuđa fan•

tastika užasa, najezda zlokobnih sila u pripi \

tomiljeni svet koji ih je prognao, i |

Ovo novo čudesno je sasvim pod znakom

Drugog sveta: ugovori sa đavolom, osvete pQdkojnika, vampiri željni sveže krvi, statue ili automati koji iznenađa, oživljuju i pustoše među

kulmimnirala, kao dražavanja, (setimo se samo Ču venog Zeuksidovog grožđa, koje je bilo tako verno prirodi da su ptice doletale da ga pozobaju). Na svom sleđećem razvoj-

veština po-

nom stupnju slikarska umetnost je ispoljavala. estetski prin cip idealizacije, ipojačavanja i naglašavanja onih likovnih ele menata koji su bili nosioci potencijalne idejnosti te wmefnosti — hrišćanskop duha u sred-

istančana njem veku, neoklasicističkog

do adekvatnog je- j

autentičnne

i mema kraja — pre kraja svakog ljudskog vremena i svake \judske delatnosti u apsolutnom, gFopsmičkom vremenu. Stvar je društvene svesti, bolje reći vladajuće svesti u jednom društvenom poretku, kakve će pozicije nuzeti (možda i svojim SOPpstvenim wnutarnjim snagama O-' svojiti)- umetnička delatnost u tom društvu. Nama je svima dobro poznata linija, jednog postojećeg pragmatističkog kursa ı društvenoj funkciji umetnosti, a svosno podređivanje SOPpstvone „stvaralačke delatnosti

'svakog umetnika-pojedinca va-

spitnim ciljevima ili kojim bilo drugim „vanumeničkim idealima i, potrebama tog kursa može po pravdi biti ocenjeno kao moralno pozitivni stav Uumetnikovog „samopregora na planu prosvetiteljstva. Ali se tada, na toj liniji, može postaviti pitanje, šta jedna Wteđagoški celishodna umetnička delatnost, koja nije ispovest i nije istraživačka, može otkriti O samom” čoveku i o samoj stvarnosti u kojoj takav čovek-umetnik dela. 8 druge strane, pod uslovima pune stvaralačko - umebničke slobode — na jednoj liniji društvene svesti koja nam e ne samo poznata nego Čije blagođeti u punoj meri i uživamo — umetničko transponova– nje autentične OOJBKUSNS i Čovekove stvamosti potpuno je omogućeno, otkrića mnogih dubokih istina čovekovih stoje i postoje, jasno i otvoreno, kao na dlanu, ali se i burni priliv idejno ~ emocionalnih doživljaim i živoknih iskustava umetnikovih ne može zadržati u okvirima i granicama onih stereD-

zadovoljiti, ponavljajući jezičke formule jeđnog već pregrmljenog idejno - emocionalnog napona na duhovnoj klimi i unutarnjoj tematici koja za samog umetnika može značiti otkriće u rangu istinskog ljudskog (psi hološkog, estetskog, filozofskog i poetskog) otkrovenmja neslućeno novih istina. i životnih vrednosti, Tu, onda, na granici tih mnovoiskrslih umetnikovih novih estetskih potrebae— u čiju autentičnost nikako nećemo sumnjati — javlja se i ona fatalno povećana „nerazumljivost njegovih novih izražajnih manira pbređ estetskim smislom i umetničkim „ukusom njegovih čitalaca, gledalaca ili slušalaca, koji se do novatorskih „gramatikalno – sintaksičkih „izražajnih formula umotnikove ko zna koliko žarke i duboke ispovesti nisu mogli dovinuti.

Zakonitost i istorijsku nužnost formalno-jezičkih preobražaja, o kojima je napred bilo reči, najlakše je uočiti u oblasti likovnih umetnosti. Kod starih Helena slikarska umetnost je

renesanse. Sledovala je faza 0. stetike karakteriziranja likovno »opevanog« predmeta ili lika, sa pojavama odstupanja od Ver nosti uzoru sve do stupnja blagih deformacija. Devetnaesti vek je doneo punu stilizaciju tretirane figure, sa vidovima de-

formisanja slikanog predmeta ·

do stepena kojim je svaka {otografska, vernost odbačena kao neđostojna umetnosti. MKvalitativni skok u anuliranje iđenti-

teta predmeta bio je na samom · ;

"Mqu, a naš dvadeseti vek pre koračio je svojim Jlikovno-estetskim idealom i taj Drag. Proces jie isti i u ostalim umetničkim

granama, osim u muzici, koja '

ni u svom detinjskom stadijumu nile ni jednu zvučnu pojavu sveta »vemo „podražavala4. Jezik književne umetnosti, 587dan iz reči, iz elemenata našeF glavnog Rkomunikacionog sredstva i van granica „diumetnosti *neslie i proze), vekovima se zadovoljavao gramatikalnim pro pisima, diskurzivnog mišljenja, no učestane kataklizme društva nanele su u svet verbalne umetnosti' toliku euforičnu qciku vrisku, tolike Kkrikove i jauke, đa su i same te vekovne šeme morale popucati, popustiti. 'Umetnost, se zamorila od deskripcija, opširnop cgcigeliranja, ponavljanja onog što smo Upomali i izvan nje. No praćenje njenih krupnih formalno-jei kih odstoka zamorno je za lju-

. de izvan njenih laboratorija, O-

glednih stanica, diskusionih klu-

bova za posvećene, profesionalističkih Rkružoka. Po sredi sU dve meiednake brzine razvitk8.

Pavle STEFANOVIĆ KNJIŽEVNE NOVINE

ika

Ovaa O