Књижевне новине

i |:

1 5, ir, y

i O

ponajčešće, · bo „

O poeziji i pesnicima često govorimo uopšteno. Tako se neki put mora govoriti. Ali, poezija je, ipak, ono što se nalazi u jednoj pesmi, mekoj poemi ili deliću lirske proze. A danas smo baš u takvoj situaciji da se sama pesma zaboravlja, — i to, izvesnih aPstraktnih koncepcija boetškos stvaralaštva. Ovo dovodi do toga. da se olako prelazi ne samo preko određenog umetničkog dela, već i preko onog što bi KONKRBETNO trebalo da bude umet-

·nost u jednom delu.

Prema tome bi ispalo: da postoje pesnici i poezija, ali da pesama nema. Zar nam se me čini, kad čitamo pojedine „kritičare koji pišu o nekoj zbirci pesama, da u toj knjizi svega ima sem konkretnog ostvarenja koje se

we PESMA. I to — bez obzira da, li je kritika pozitivna ili negativna. Pa, zapitaće se neko, o čemu onda piše taj kritičar? Odgovor bi mogao glasiti: on piše o talemtu pesnikovom, o njegovoj darovitosti koju je UOPŠTENO afirmisao ili negirao. Ali na Osnovu čega? Recimo na osnovu jednog opšteg utiska, koji i ne mora biti rezultat Kritičarevog ličnog odnosa prema kreaciji pesnikovoj, već je, na primer, StVOren prihvatanjem jednog aDpstraktnog stava prema poeziji.

Ali tako nešto je u najmanju ruku čudno za čitaoca ovakve kritike, jer čitalac želi da se Obavesti o određenoj knjizi i POJPDINIM PEBMAMA u njoj, a govori mu se o nečem apstraktnom i, često, neodređenom. Međutim, kritičar nije uvek kriv, jer i pesnici su, ne tako retko, okupirani apslraktnim poetskim idejama. I oni, ponekad, pa makar bili imrazito daroviti, zanemaruju »konkretnu pesmuć rađi nekog jako uopštenog utiska.

Kritičar, onda, to samo prihvata. U tom slučaju nalazimo se pred uopštenoni kritikom UuoDpštene poezije. NO, ovaj put više nas zanima ono »uopšteno« 1 poetskoj kresciji jednog pesnika, nego kritika poezije. Nesumnjivo i kritičari utiču na stvaranje ođređene poetske atmosfere, ali od pesnika, pre svega, zavisi kojim će se putevima kretati zagonetna pesnička misao.

Zato se postavlja problem Dpesničke dekonkretinacije poetskih tvorevina. Uostalom, problem je kompleksan: on se može posmatrati i iz aspekta onoga što se traži i zahteva od pesnika. A dešava se, danas, 6a su pesnici pTOsto prinuđeni da stvaraju ap strakinu, mneodređenu i nejasnu poeziju. '

U čemu se sastoji. ta »prinudaa, kakvi su nieni društveni i psihološki uzroci? Možda bismo ih mogli pronaći u onom vrlo raširenom shvatanju da je poezija nešto što je daleko od Života, — jedna apstrakcija koja je upravo suprotna realnim tokovima Životne svakodnevnice. Po onima, koji zastupaiu takvo gledište, pesnici su večito nepde »na, oblacima, apsolutno udaljeni od svega o»praktičnog« u ovome svetu. i

Najinteresantnije je, međutim, što pobornike takvog tretiranja poezije nalazimo i među onima koji poeziju vole i cene. Oni, Upravo, njenu vrednost, iznalaze baš u poetskim uopšitavaniima, u nečem što bi trebalo da izgleda kao najsuštinskiji «id izražavanja onoga Što se dešava u svetu.

Takvim shvatanjem, na neki način, stvara se jedna zabluda, — veoma nepogodna za poeziju. Ali tome su krivi, ako tu ima neke krivice, i sami pesnici. Mnogi od njih lako se oslobađaju konkretnih utisaka dobivenih u kon taktu sa životom. Ovo oslobađanje omogućuje im da se upuste u komotno i prijatno hodanie po stazama neobaveznosti. No, u isto vreme, stvara se iluzija O nekakvoj izuzetnoj dubini poetskog osmišljavanja.

A problem je baš u toj iluziji. Jer pravi čitalac poezije, ipak, traži da pronađe u pesmi jednu

ealnost poeuJe

O ICC)

0 O

»određenu stvarnosta, jedno svedočanstvo da, je i pesnik blizak onim događajima kojima. je blizak i čitalac. Na kraju krajeva,. onaj ko čita zna da sa, pesnikom zajedno živi u istom svetu, i zna da i pesnika more slične brige kao i »običnog čoveka«.

Kada tito ne može da sazna i oseti iz pesme, onda se, razumljivo, može zapitati: pa zar se dubina i supijlmost sveta jedino otkriva apstraktnim zamišljanjima? Ili: zar se apstraktno u poetskom može odvojiti od Yealnih činjenica života? I logično zaključuje da, ne može.

Ako tako zaključuje. onda. će

a 2.

sigurno konstatovati da je prevaren u susretu sa apstraktnim pesnikom«. Jer čitalac, onaj, koji ne stvara poeziju, traži baš u pesmi odgovor na mnoga lična Dpitanja sopstvenog života. Ali nisu u pitanju jedino problemi i rešavanje tih problema: susret sa pesnikom treba da bude uteha, opravđanje plemenitih napora i podstrek da se Život jOŠ iskrenije i dublje zavoli. »Čista aDpstrakcija« to ne može pružiti Ćitaočevoj mašti, jer je suština ummetnosti, ipak, u osmišljavanju konkretnih činjenica Života. I

Nastavak na 8. stvani”

Predrag: S. PEROVić

ZRNU

ČE

u provincijskom pozorišiu

Oni koji žive u gradovima, koji su nekada nazivani provincijom, zato što su to zaista i bili, a koji to nisu ili bar nisu u onom poznatom obliku, osećaju se Često bez razloga pomalo inferioTnim u odnosu na stanovnike glavnog grada. Štaviše, mnogi od njih to i podvlače, ponekad na takav način kao da se ponose time što sebe mogu nazvati Dprovincijaloima, a ponekad uz ironičan osmeh kojim nagoveštavaju da sami ne misle da su ono Što o njima drugi mogu da misle. U svakom slučaju često se događa, da onaj ko uporno želi da nešto ne misli onako kako govori, i po pravilu sasvim suprotno od onoga što rečima dokazuje. Pa i to naglašavanje vezanosti za provinciju, to o čemu se ponekad govori kao o svom poreklu, proizjilazi iz različitih pobuda. Neki time žele da se opravđaju za sve o čemu nisu obavešteni, da dokažu da za tako Što nisu sami krivi nego sama okolnost da, žive u provinciji, a poneki opet to čine iz poze, iz želie da Đudđu zanimljiviji nego što jesu. U svakom slučaju, među. onima, koji žive u takozvanoj provinciji ima i takvih koji, možđa sticanjem -DkOJnosti što su u neposrednoj blipini velegrađa, znaju mnogo više o onome što se u velegrađu događa nego mnopi i mnogi stanovnici njegovi. JeT, boraveći povremeno u glavnom gradu ili nekom većem pradu u neposređnoj blizimi mesta u kome su nastanjieni, oni to vreme iskoriste da viđe sve što mogu, da asıml liraju sve iz Multurnogp života tih vrađova. TI otuđa nije slučaino-što su neki stanovnici građova u blizini Beograda gleđali više pozorišnih predstava u beogradskim pozorištima nero mnoei koji stanuju u neposrednoj blizini bilo koje pozorišne kuće, a koji imaju sve mogućnosti da, ih posete. Kađa se govori o životu i ne kih većih pradova koji se neoOWmravđano svrstavaju pod pojam provincije, često. se to čini bež dovolino popznavania OnoP što u njima nije orovincijsko, čime se ti građovi iznad provinciie izdiŽžu. Naravno, niko ko ima iole pameti ne može da misli da će

bilo koji manji grad imati sve ono što ima i velegrađ i u onom opsegu u kome to u velegradu postoji. Ali, događa se đa se i u tim manjim građovima započinje ponešto što znači raskid sa provincijskim mentalitetom, sa onom dobro poznatom i u literaturi često naglašavanom PpTOvincijskom psihologijom. Jer, ti gradovi su otvoreni prema SVEmu onome što se zbiva u velegra du, i čak bi se moglo reći da mnoge kulturne ustanove njegove me mogu da opstanu bez Oslonca na gradove u unutrašnjosti. S druge strane ljudi iz UmUtrašnjosti putuju u mnoge eVropske zemlje, imaju prilike da. mnogo šta vide i da se sa mnogo čim upoznaju, i njihova ambicija da i u svojoj sredini imaju nešto što podseća na Život velegrađa proističe iz njihove ambicije da raskinu s načinom života kojim se do neđavno živelo. A da se ne pominje to da nekim gradovima, zahvaljujući dimnjacima fabrika, stoje na raspoloženju takva sredstva kojima se mogu prirediti velika iznenađenja i onome ko zakorači na njihove ulice.

Jedno takvo prijatno iznenađenje moglo se doživeti u kraguievačkom pozorištu.

Skeptičan i ko pođe u pozorišnu dvoranu nekog malog pozorišta uvek račuma s tim da ono što će videti nosi obeležje diletantizma bilo

'u kom pogledu, i da zbog toga

nema nikakvog smisla takvu jednu predstavu meriti sa bilo kojom viđenom u bilo kom beogradskom pozorištu. U ovom slučaju ta skepsa je bila utoliko razumljivija što se predstava održala na maloj sceni, koje su ponegde ne samo potreba nego i izraz težnje da se nešto proba, iako je pozorišna dvorana tolika da po broju mesta nažalost može da nosi naziv male scene. Međutim, sve je bilo drukčije nego što se zamišljalo i impresivnije nego što se pretpostavljalo. Naravno, sa onim glumačkim snagama kojima pozorište raspolaže, sa ansamblom u kome radi nekoliko solidnih glumaca, nije } Nastavak na 10. strani

Dragoslav GRBIĆ

Dr Bratko KREFT

sa razlogom, onaj

BT Ir ET TARAS

ı (I8i4. — 1860)

bića, bež ljudske vrednosti. Kad je gospodar otkrio da je njegov kmet i sluga obdaren crtač, poslao ga je 1832. godine u Petrograd na učenje slikaru Širjajevu, pde je pored ostalog učio i poTtretiranje da bi mogao. da crta gospodaru portrete prijatelja i prijateljica. , U srcu čoveka bistra uma 1 obdarenosti kakve je ima mladi Sevčenko morali su se skupljati gnev i srdžba protiv gospode 1 'poretka koji njemu, kmetu, nisu „dopuštali da se ubraja među 1jude i da živi kao čovek. Kmet slikarski učenik, koji je želeo da dođe na umeiničku akademiju, noću je odlazio u petrograđski koji su već pomrli, a koji su se park i u svitanje belih noči : ioš uvek nalazili na spisku kao tao barokne kipove, koje su e Živi; živu kmetsku raju koja nije i tamo postavili kao ukras parka. bila ništa drugo već samo broj, Dostojevski je u svojim pripoprvi je opisao Turgeniev u »LOV- vetkama i romanima O čevim zapisima« (1852). Broj na mnogo takvih izuzetnih 1juds spisku Rkmetova spahije FEngel- sudbina, ali takav život ain harta bio je do svoje dvadeset je morao da živi Ševčenko do četvrte godine i Taras Ševčenko, SVOJE dvadeset, četvrte godine, 58 samo je za gospodara bio drago- SVIm tegobama, 8 | besnadežnocenije vlasništvo od drugih kme- šću, proklinjanjem i, istovremetova, jer je rano naučio da piše no, sa ljubavlju prem8 svemu lei crta. Mlađić je umeo dobro da pom i čovečnom, 58 ludačkom nosi i komomičko odelo, poslu- žudnjom za životom i slobodom, živao je gospođara i njegove EO- danima, ponižavan, u đuševnim 1 ste, a u sebi je proklinjao bĐez- telesnim patnjama — niko _ do nadežan život kmeta, dvonožnog sada nije opisao. Ni sam SeV-

OBE OR

10. marta 1961. navršilo se sto godina od smrti velikog ukrajinskog: pesnika, Tarasa Ševčenka.

Nema pesnika ni u slovenskom ni ı svetskom romantizmu koji je imao tako tešku mladost, kao Taras Ševčenko. Do svoje dvađeset četvrte godine bio je kmel nemačko-ruskog spahije Tingpelharta, što je mnačilo isto Što i stoka u štali, koju možeš đa prodaš ako ko ponudi pristojnu cemu za nju. Ukratko — stoka za trg, predmet, koji lako kupiš i prodaš. Gogolj je u svojoj genijalnoj „poemi (1842) opisao sudbinu »mrtvih đuša«, kmetova

Bogdan ČIPLIĆ

Sarene alve, crvene, bele, izvijene i lomljive, ipuma su ih muwta dečja zamediljama,

i devojaka usta rumenc se i smeše ma alyu kad im momak mw nedelju na sokaku kupuje. Za krajcaru dve, za filer komad,

za krajcaru komad, alva čvrsta i oknugla,

. staklena i tamna ko volujsko oko —

iedna alva samo — puna su je usta,

u pločama malim dragocemim -— petokru A alvi od maka, dugi prsti slasti. og božijeg pića čašu Nikad — da je posisaš alvu makovi.

Za krajcaru se može i kretoša dobiti, žutoga kretoša lepljiwog,

srasta za hariiju, il se hartija njega lepi, za tako slaukoga dilbera —-

samo Se zajedmo mogu pojesli · kako! bi se inače čovek hartije naboko, Koja devojka kupuje kretoša,

koja devojka kretošom se sladi,

tako će se momak njen zalepiti za nju neće moći da se spase —

dok ga ne pojede kao žutu alyu lkretoš, A krompir-šećer, prva šećerlema,

Od usta se ne može odvojiti,

kupi usta zamedljana slast i groza.

A cmoga šećera u komadu crnom kupujedu momci mrki da se najededu da možedu da se falu s cmi zubi

“kad se tuku w bircuzu podnapiti —

to je ugalj zamedljeni, a ne drugo.

A decama, ek jg da se malko razonodu kada mačkin rep pojedu od šećera, Štolverka su tri za krajcaru jednu

kad su ivrdi, i stakleni, i bez omola

od papira Žutoga, kao bonboni.

Filer komad dobar štolverk u harhiji, pun je mleka, kafe, i još čega ko će znati, tek se milje raspe ustima od štolvenka, Gospodske su poslastice sve to, deco, ali nisu skupe, zalo i paom nji kupuju,

ko porculam,

a gde sad gde krajcaru

ALVE. 4LFE

siromasi da bi sebi na gospodu maličuli, a bogati jerbo su ti cicijaši, pa em se slatko najededu em im osta novaca u čarapi i u daumji. Zato nisu alve tako zdravo skupe koliko su, deco, alve zdravo fime,

| zimi je alvar na svom ćošku postojano. TI sada su alve dobre, mraz me smeta, aamse je na ceni alva od ogaja, ora wihedljani, al još tu je vrući šerbet na ognjištu žuti, naš kao. — koji stoji na žeravki w kazanu svom

ko poznaje šta je šerbet kakve čari keije kada usred mraza ljutog u nedelju i u šetnji wo devojka se momku svome nasme)Je kroz čašu u kojoj se šerbet puši, i usnc se prce — pa se prospe po kao da je maj—-—Ineseca procvelala na nogari bečejskoga alvadžije „čika-Mite. A kad leto prospe jaru po tu je ondak slatkih voda cela glida ofarbama, a pod njima parče leda srce hladi.

Možda ima alvadžija još u selu, u zabiti.

i na ćošku još prodaju devojkama i momcima melem ovaj od ljubavi i od sreće,

i za decu zamedljanu bajku pravu, ali to je za to dete što sad čami nm sećamju daleko, i nije da se toga maša weba preći vode tmurne, treba naći selo pravo gde se alve još prodaju, sa decom se pomešati oko čika-M'te starog.

i pružiti petak beli, il krajcaru da nađeš petak s kmmom carskom, bakaružu s dva filera nacrtana već zaklopim oči svoje umorenet od daljine,

i zagnjbrim glavu sedu u dlanove nažuljane, suzom tajnom rastope se svi pečati od davnine, otvore se rajska vrata alvareve kotarice

i za svaku gorku čašu ispliemu U životu

alvom slabkom iz detinjstva razblažujem pelen otrov,

ŠEVČENKO

čenko nije mogao da ga dovoljno umetnički opiše. To potvrđu. jie njegova autobiografska priča »Umetnik« (»Hudožnik«), koja je uprkos nekim psihološkim poje dinostima pre priča O aoLAM događajima nego umetnički produbljena slika unutarnjih borbj i muka koje je morao breživljavati u sebi dok ga nisu Oslobo. dili. Slikar Karl Pavlovič Brju. lov naslikao je portret pesnika Žukovskog, koji su prodali na licitaciji za 2.500 rubalja, kojima su otkupili darovitog slikara i kasnije velikog ukrajinskog pe snika Ševčenka. Kada su isprva pokušali da priđobiju „vlasnika da ga sam oslobodi, ovaj je cinično odgovorio da nikako ne pokušavaju 5 čovekoljubljem, pošto je ionako reč samo O harama. Tako je spahija Engelhart stvarno prođao svog kmeta, jer otkupiti kmeta nije bilo ništa drugo nego ozakonjena trgovina belim robljem. .

' Tako je dvadesetčetVoOrogodišnji Taras Ševčenko, jedini i» svoje porođice, na dan 22. aprila 1938. godine postao »Sslobodane građanin zaslugom svojih ukrajinskih i ruskih prijatelja, Ruskom pesniku — romantičarı Žukovskom, koji je svojim veza.

Nastavak na 7. strani

Xećerlema ko gospoda,

malu ko to ne bi

i blistaju njeni zubi tanke ko pupoljak Sokaku velikome' miris ruža

VN sokakm užarenom.,

bajku stam —

tako lako tiske, savske i dunavske,

odetanu.

O == uu WH amr ——

Radoslav VOJVODIC

PARTIZANSKI KURIR

Tuđe su oči ispijale tvoj vidik i moj, žeđ nožem u jato

| međoljubljeni a neizgubljeni, šta da ubijem ako se nebo iskapi? Nekad je brat bio živ dug probuđeno kamen kamenje u goru krv, rekli su. Razdanje imenom dugujem, u reku krik, bilo je. | Sad je živa ljubav da se poznaje. Krenimo, čuješ li, . do sna.ne postoji zid. Govorimo a polomimo i kijuč i Tuke i vrata i dolomimo i nastavimo jer to podzemno raste ubice će biti ubijene treba zamahnuti, treba provaliti, raskrsnice su i mimo silazak puteva.

Ali prvo

slovo zatvoreno

više je slutili. Ukrštene su tuđe ponoći, čije iskopano? Ustajte, o, ustajte! Noć kopana, ne znam kada ili je oružje tu, hajdete, o, hajdete! 'Raspeće je spomenuto a krst nepoznat raspeto hodanje progoni. I zove žila, zove bat. · ustali smo, ustali smo. Ovde se krikuje koren,

Cvetovi umesto

proveri

Crveno uvek crveno!

REPFOLUCIJA

to je polazak kroz neprohod. Jesmo li se mašli? Verujte ı nOVOE boga.

PESMA TIFUSARA

Anđeli su vodili u iluzije,

probudi se, anđele moj.

ti sam, sumnjati! Damar taj to od korena znak,

i sluti, ohol je gost danas odbojam. TI grobovi će zaurlati ako su neželjieno Ako je to bio odgovor. za koga? Stvar pretvorema u SlOVO

milovani.

u red

oko i slovo nisu red i lobanja nikad ne ostane sama, jer niko više mije siguran.

Kretanje je hrana za koju smo više čuli

Od daljine se beži.

čelo je pretvoreno u prostor

vijuga uvučena u Opasnost,

sigurnost ie uzaludna posle ovih bežanja.,

Srećan je raskid koji nedostaie vijugama da sastave krug.

Prokleto je kao i prognano, nmiie liubomorno kao senke tako se ni sutra neće znati Šta smo dobili. brate?

kadđn su nemiTne, Wo se izgubio

glavna.

KNJIŽBVNE NOVINE