Књижевне новине

ESEJ

i Prevela Vera B. DROBNJAKOVIĆ

VREDNO ISPRIČATI

ostavlja na nama trag, naše reagovanje daje doprinos a taj naš doprinos stvara. Oslanjanje pripovedača na publiku može i ne mora da bude svesno, ali je ogromno. Stvarnost neke priče (za nas) je u tome koliko je ona izmamila od naših osećanja. Mi saosećamo i tim saosećamjem smo ak-

tivni. Tako sarađujemo.

Ponekad ova saradnja može da bude nevoljna. Onda imamo neprijatno osećanje odbijanja. Čovek može da bude »protiv« priče zbog njenih grešaka, gluposti, lošeg 'ukusa, vreziranja rasuđivanja i izvitoperenih osećanja, a ipak da se sporo oslobađa njenog uticaja. Mi smo skloni da sebe nozajmljujemo do izvesne tačke, ne volimo ako to ne ućinimo. Jednom u pokretu, priča i u nama nešto pokreće i to nije jedina istina za »dobru« priču. Mi dopuštamo da maše sumnje buđu umirene, naša maštanja iskorišćena, ali kako sam već rekla, do izvesne tačke. Preko te tačke saradnja se prekida, ali to se događa vrlo retko.

Zašto tako retko? Priznajemo da je prava snaga priče ı neizvesnosti, u privlačnosti »ŠSta zatim? i »Šta onda? Po književnim konvencijama, zamršena, priča smatra se za triler ili misteriju. Ja tvrđim da, nijedna priča ne propušta da izazove zainteresovanost i da nas prinudi na nju, Ppitanje je samo koja je vrsta zainteresovanosti i na kom planu? Neposredan doživljaj i naučna izmišljotina, spasavaju se rizika svojom fizičkom spektakularmošću, tamanjja

misterija se pretvara u psihološku prozu.

Igramje emo-

tivnom neizvesnošću kroz ljubavni roman, mislim da.nije

potrebno komentarisati. Romanopisci

znaju kako da iza-

zovu Što kompleksnija osećanja obilazeći svojim zapletima oko pitanja savesti ili pravde (kao Što su rasni i kla- ·• sni zapleti) ili dovodeći svoje junake do vrhunca (uspeha ili egzaltacije) sa koga izgleda da moraju obavezmo pasti, ili ih guraju u bezizlazne situacije (nesreće i opanjkavanja) iz kojih su sredstva za njihovo spasenje sasvim nesigurna. Psihološki roman, po spoljnjem obliku ozbiljniji, usredsre-

'đuje zaplet na unutrašnji sukob.

Zapletu može da. se pripiše primitivni uticaj koji priča ima na nas. Ali kad se sazna kraj, kad neizvesnost nestane, šta onda? Ništa nije ostalo i čovek može da govori o čarobnosti priče, čak i O njenoj moći, ali nikako o njenoj snazi. Ideja o snazi je nedeljiva od ideje o izdržljivosti i u

tom smislu jačina, je bitna vrlina.

Do sađa smo raspravljali o priči samo u granicama njenog prvog pričanja. Šta je ostalo posle toga? Odgovor na ovo pitanje je proba ı svakom slučaju.

Jedna priča može da deluje na nas samo dok se razvija i samo tada. Ali to je prolazno. Druga neka, međutim, tek kad dođe do svog nominalnog kraja počinje da živi; od tog trenutka ona raste, širi se i probuđuje. Ukorenjena u našoj mašti, ona će izazvati razmišljanje. Sama po sebi iskustvo, ona ostaje da dela u nama, utičući na iskustva koja možemo kasnije steći. Uzmimo krajnji slučaj, stvaralačku snagu priča asimilovanih u detinjstvu. Mislim da možemo opravdano pitati za priču koju smo čitali ili čuli, do kog je stepena preobrazila svet oko nas.

Velika proza donosi bitne teme, manje vredne stvari se oslanjaju na veštinu i dovitljivost. Bitnih tema, kad ih čovek nabraja, ima malo, a njihovo ponovno javljanje dckazuje njihovu besmrtnost. One su tradicionalne, imaju

poučnu crtu a u isto vreme i autoritet prenošenja s oca

na:sina. Čudno je da, iako od rođenja poznajemo te teme

i udalje: želimo da im se divimo. Setimo se ipak da” Sc". one menjaju u svom spoljašnjem” zgledu. U stvari, one

se ponovo rađaju, oblačeći se u razne jezike, primajući” ideje, prihvatajući postupke raznih generacija i raznih zemalja. I' svaki put uzimaju novu boju od vremena i mesta. Isto tako obnavljaju svoje izražajne vrednosti. One izražavaju, kako nam izgleda, bolje no ma šta drugo duh stoleća, ili društvo, ili predele. Velika proza je jedina koja

ostaje istinita.

Sukobi i supamištva, gordost i njena sudbina, otuđivanje i izmirenje, osveta i praštanje, traženje i pronalaženje nagrađeno i nenagrađeno, postojanost prema DTOmeni, ljubav i njeni dokazi, to je sve među stalnim vred-

nostima i temama proze. Ona

je jedan oblik istorije.

Ništa u šta smo mi umešani ne prolazi nezabeleženo. Zapažajući da je sve mačajno ona nas poučava. Ona Ssvojim završetkom dolazi do harmonije koja nije nemoguća. Jer proza je vizija primenjena na razum i ona nema čega da se plaši od njega; u tome leži njena snaga.

kao žaljenje što im glavni grad nema lepu okolinu — dočekao je tu! moju nespretnost blagonaklonim osmehom: »Nemojte se tako mrštiti na naš pesak, on je naše zlato! Vi i ne slutite šta sve mi iz njega pravimo i šta znače za nas izvori nafte koje on Kkrije. Jeste li videli one naftopumpe pred Bakuom?%« Naravno da sam videla, One su mi ličile na stabla neke ugljenisane, izumrle prašume, ali te neprivlačne gvozdene šume pretvaraju se u bezbroj lepota za Azerbejdžance. Takva jed na je.i grad Sumgait na tridesetak kilometara od Bakua saziđan

novcem koji donosi nafta. Kao

Lenjingrad, tojest Petrograd, u svoje vreme, Sugait je podignut po unapred utvrđenom planu. To je možda jedini grad u svetu gde nema stambene krize: u toku najviše tri meseca svaki radnik dobije stan i zato se grad tako naglo širi. Iako je Baku prestonica, u Sumgaitu je viši stambeni standard.

Ali da nastavimo traganje za centrima Bakua.

Pred bioskopom Azerbejdžanom, neđaleko od rive, bio je

KNJIŽEVNE NOVINE

spomenik neke pesnikinje u sedećem stavu, okružen wgelenilom.·

Okolo starinske kuće, verovatno“

iste one mimo kojih je nekad išla, jer, da ostanem u stilu starih azerbejdžanskih pesnika, ma kako dugo živeli, ljudi odlaze Uvek pre stvari. Možda se ne bi dobro osećala u onom novom Ba kuu koji kao prsten okružuje stvari svojim dugim bulevarima i prospektima. Imala sam želju da sednem tu, pored mermeme bpesnikinje,, međutim, slutila sam da samo još koji ugao pa ću izbiti u srce starog Bakua, onog iz vremena, ruskih careva.

I zbilja sam pogodila. Učinilo mi se đa sam zašla u stari trgovački Beograd: velike četvrtaste kuće, preko kojih je prošlo mnogo oluja, koje su mnogo kisnule i mnogo se pekle na južnom suncu, S bezbroj kitnjastih gvozdenih balkona, neobično prostranih. Sve je nekako čvrsto ležalo na zemlji, izgledalo uvereno da

će večito trajati. Sav taj deo grada izlazi širokim ulicama na more. Tu su mnoge državne građevine, suđovi, banke i robne kuće.

Idući tako, kao i svaki besposleni, kud me noge nose, zašla

sam u jezgro Bakua, u ono Što

je taj grad bio u srednjem veku. Iza ziđina sličnih svima takvim srednjevekovnim tvrđavama našla sam građić kakve i mi dobro poznajemo, s turskom kalđrmom, s hanom, garnizonom, Devičjom kulom za koju je, kao i obično, vezana tužna legenda o devojčinoj smrti. Sve je to sada muzej i živi pod zaštitom države, u organizmu savremenog .Bakua,

IZLOG KNJIGA.

LJUBOMIR SiMOVIĆ

Veseli grobovi

(»Nolit«, Beograd, 1961)

Pojava »Slovenskih elegija« 1959.

godine, tanke knjižice stihova izdate skoro u privatnhom izdanju (klub studenata — Titovo Užice) donela je zaista prijatno osveženje, jedan novi ton i ritam grobova i spomenika. Već onda Simović je progovorio jasno i nadahnuto. Umeo je da pretoči »epitafe« sa Karanskog groblja tako verno i poneseno da nisu ništa gubili u svojoj autentičnosti i znamenju. Druga njegova zbirka »Veseli grobovi« postavijena je na istoj materiji. Ma koliko se pesnik truđio OKO promene, težeći novom obliku i sadržaju, skoro da nije uopšte uspevao u tome. Kad god je pevao o zavičaju bio je i nađahnut, kađa se okretao prostoru, bojeći se ponovljenosti, gubio je tlo, išao u proizvoljnosti ili čak u tuđe đeonice, gde je »pozajmljivao« intonaciju ili smisao tuđih pesama i pomoću njih se snalazio i Krpio svoju. (Prema B. Miljkoviću: »Vatro otisnuta van SVC-

ta u svete... ili: »Onaj ko pogodi ono što cilja, promaši sve ostalo«, ili: »Cvetom što postoji van sebe, u mirisu«. Prema R. Vojvodiću: »I letim, letim, jer sumnjam u let«. Ili u mesta toliko opšta: »Pesma je pre i posle reči (kada se reči ne znaju i zaborave«). Ne bih hteo da kažem da je Ljubomir Simović svuda takav; hoću da kažem da jie imao slabosti koje je mogao i morao izostaviti iz zbirke. Jer ovde se opet pokazalo ono staro, da je pisanje pesama jedna, a pravljenje knjige druga stvaT, stvar kritičnosti i objektivnosti prema sebi.

U jeđnom ođ boljih ciklusa ove zbirke, u »Mapama poezije« pesnik je slobodno i živo aranžirao niz svetkovina, muzički jako obojio i prigođio čulima bogate trenutke, sugerirao nam slike koje mogu menjati i naša raspoloženja i raspoloženja sa” me pesme, tako da se ona sama obnavlja; počev od »Volujačkog svirača«, pesme emocionalno čiste, lirične i uzbudljive, preko »Zlatnih zaveštanja oluje« (Noć pesme), pastelnog Kkrokija »Drvo koje izgovaram«, retko originalne u isticanju osobina drveta, sa poplavom asocijacija koje se lepe uz njega, do »Mape poezije«

doe odd a at a a ae ay

kao kuršum u ratnikovom telu,

ne-razyijajući se više, okamenjeno. y I za ono malo vremena ipak se steku neke navike: u Bakuu sam najviše volela da se popnem od hotela »Iniurista«, gde sam stanovala, uzbrdnom ulicom: pored Nacionalnog muzeja i Pilharmonije ututkane bujnim zelenilom južnjačkog parka do spomenika satiričnog pesnika Mirze Sabira, o čijim stihovima kažu da su u sebi »sjedinili gnev i protest starog rimskog pesnika Juvenala, jetku ironiju francuskog pesnika ĐBeranžea i duboku ljubav prema narodu ruskoga pesnika Njekrasova«, koji tu na svom crnom mermemom postolju izgleda čovek starinskog tipa, Oko spomenika gusto zelenilo, klupe. A malo niže je i Nizami i, sasvim dole u gradu, mermerna pesnikinja.

Bilo mi je teško rastati se od te ulice, od Kaspijskog mora, od ljudi koji žive na njegovoj obali. Dok je voz odlazio i dok su oni što su nas pratili mahali sa pe-

' rona, mislila sam kako bi dobro

bilo da i oni k nama dođu i na ulicama. naših gradova, i po našim muzejima, pozorištima, provere svoja znanja i mišljenja o nama, đa steknu prijatelje.

Desanka MAKSIMOVIĆ

skroman.»

koja opet đemonstrira jednu čulnu

požuđu (»dodđirivanje plodova«), sna žnu u svečanu vokaciju, 1 upravo da razdragana, neposredna slikovnica, koja izbija iz ovih pesama i leprša pređ nama i u našoj svesti, najbolje ilustruje pesničku prirodu Ljubomira Simovića: da se piše u pesku, »na obrazima jabuka« »na zenama Šljiva«, »preko Matisovih slika«, da se putuje i pliva, »hoda potokom, šumom ili kraj čaše piva«, »da sva vre mena buđu u jedan čas« — a to nam bez sumnje približava i novog Simovića, onog koji makar i u pesku, hoće da ostavi najjasniji i najprolazniji trag.

U »Seoskim igrama« pesnik je pun nežnosti, mladosti, ponegde i sentimentalnosti i to doprinosi stvaranju ambijenta noćnih šetnji, snevanja o devojkama, vremena i časova terevenki na selu. Umetnički najbolje

stoji pesma »Seoske igre«, koja ujedno nosi sve damare, odlike i obeležja pesnikova.

Dva poslednja ciklusa »Anno Domini 1747« i »Zapis zlatom« su u stvari »Slovenskim «elegija-

postavljene na

postskriptumi ma«. Sve pesme su čvrstoj zavičajnoj podlozi, pročišćen i zgusnut, svež i funkcionalan, tako da one predstavljaju i najsublimniju liriku pesnikovu. Ako ovde nema po tematici novih pesama, ima pesama koje su suma onoga pesama koje su njegov

izraz je

što je već dato, njegova neophodna dopuna, izvod i poetika. (P. C.)

|___RP A EO FOR igum ——

TOMISLAV SABLJAK Situacije

(»Lykos«, Zagreb, 1960)

I ovoga puta, kao i ranije, moram da se pozovem na A. G. Matoša koji je rekao da su pesme »veliki pokušaji ali mali uspesi« To, čini mi se, izuzetno važi za Tomislava Sabljaka koji još uvek, nakon toliko gođina bavljenja poezijom i usputnim pisanjem o njoj, nije potvrdio svoje poetske mogućnosti Koje su, na izvestan način, bile nagoveštene njegovim prvim (boljim) pesmama u zbirci »Nemiri tijela« (1955), Mladalački nemiri i (ne)saznanja neispunjenih lepota jedne ljubavi kođ Sab-

ljaka su govoreni mespretftno, i nezgrapnim · izrazom, mepoetski, -isforsirano. On ni U. »Situacijama« nije

otišao dalje; česta su amuckivanja i nedorečenosti, a stih mu. je i opet neđoteran, đođuše slobođan, no slobo dđan tako i toliko da đeluje kao pro za, suvoparng, verbalno i· patetički:

»STUBE drvene stube stare

Vijugaju đo jednog prozora Vode pažljivo zavinute stube I ja sjedim na jednoj stubi«

(»Osamljen čovjek na prozoru«)

U »Situacijama«, nekađašnji Sabljakovi nemiri su stišaniji, ali njegovim stihovima provejava neki bolni 0 čaj, batrganje i pokušaj bega, bežanja iz samoga sebe, u svet snova, daleki, nestvarni svet, neprihvatljiv, možđa mneuhvatljiv i za samoga Ppesnika. Prirodno je što i Sabliak poRhušava da pesmom izrazi sebe, svoj unutrašnji svet, svoje rađosti i tuge, bolove i padove, rečju: razne situacije duše svoje. Međutim, te situacije su ipak jeđnostrane, jer je kod ovoga pesnika više tuge i bola, više suza no radosti, praskozorja i Pproletnjih svitanja. U kazivanju tih tužnih situacija ima dosta namešteno= sti, dosta isforsiranosti, pa čak i lukavstva — kako bi rekao i sam Sabljak — kom se pribeglo valjda radi što veće upečatljivosti i sugestivnosti, Upravo zbog toga njegova oktna tuga dobija verbalan ton, bezličan i, zato, manirski. Verbalizam je stalno prisutan i Sabljak najčešće ne uspe” va da svoj izraz načini konciznim, jasnim; zna čak da pribegne igri Tečima da bi kazao ono Što misli i oseća, čime se plastičnost i neposređnost, kazivanja uvek pomalo 0tupljuje. (T. C.)

HENRI DŽEJMZ

Okretaj zavrinja O(oRad«, Beograd, 1960)

Bezbroj tumačenja, od simboličkih i frojđijanskih do spiritističkih, doživelo je ovo — Kao, uostalom, i sve što je napisao — po mnogočemu izuzetno i značajno Džejmzovo „delo. Kađa se zna da je ova duža priča, zapravo »nouvelle — u obliku Koji su joj podarili Balzak, „Turgenjev, Mopasan i Burže«, bila medijum za najdosledniju, možda, realizaciju Džejmzovog „mišljenja dđa pisac ne ireba da bude čitaočev saradnik time što će mu potanko sve rastumačiti, sve niti rasplesti i velove podići ()Reći sve tajna je dosadnog čoveka«, mislio je Malarme), nije ni malo čudno što je pružila mogućnost za tolike, mahom pogrešne, interpretacije. Uvođenje natprirodnih elemenata koje je ođgovaralo klimi duha tog vremena, a na izvestan način bilo i proizvod istraživanja mnogih psihologa i filozofa, poslužilo ie Džejmzu kao metođ kojim će u centar čitaočevog interesovanja dovesti probleme duha, osećanja, »dramu savesti« sVoOjih likova, a nikako kao pokušaj da njihovo prisustvo objasni racionalnim Kauzalitetom. Humani elemenat je jedino šio je trebalo da bude izazvano pojavom: duha, osećanjem priSustva stranog bića.

U tom smislu, duhovi Pitera Kvinta i gospođice Džesel (»Okretaj zavrtnja«) koji korumpiraju dečju svest Majlsa i Flore, nasuprot odgojiteljici koja pokušava da ih otrgne od njih, po Č. G. Mofmanovom miŠljenju, samo su agenti koji stvaraju atmosferu zla, a zlo je ono što deluje, a ne njihove pojave. »Centralno svetlo upravljeno je ne u Bića sama po sebi nego na njihov uticaj u životu likova«. Upravo u tom punktu, u ovoj takoreći fiktivnoj konstrukciji i prevashodđnom obračanju pažnje na transformaciju likova, otkrivamo danas jeđan ođ Džejmzovih nagoveštaja modernog literarnog postupka, jeđan odđ nagoveštaja pucanja šavova Kkomvencionalno realističke literature.

Prevođ Aleksandra V. Stefanovića

pomogao nam je đa gotovo u potpu-

nosti doživimo rastući intenzitet po

kome je »Okretaj zavrtnja« u Džejmzovom opusu izuzetan tekst i uverimo se u zrelost, poetičnost Džejmzovog sfila i suptilmost dramskog dijaloga. (B. A, P.)

—--C==a HL RANI rima BORIVOJE MARINKOVIĆ

Dositej u govoru

ı tvoru

(»Nolit«, Beograd, 1961)

Borivoje Marinković, jeđan od najboljih današnjih poznavalaca Dositejevog života i dela, prikupio je u zanimljivu knjigu sve anegdote i zapise koji se odnose na Dositeja i koji ma bilo koji način mogu da rasvetle MDositejevu intimnu ličnost i da ga predstave u svakiđašnjim odnosima s ljuđima. Marinković se nije ograničio samo na anegdote koje su saopštili Dositejevi savremenici nego i na kasnije objavljene u čiju se verodostojnost može, možđa, i sumnjati. 1ako se ovakvom postupku sa jeđnog određenog pozitivističkog stanovišta mogu stavljati izvesne primeđbe, ovaj način izbora i rada potpuno je ispravan. Svejeđno đa li su apoKkrifne ili ne Karakteristično je da su takve anegdote mogle da nastanu One su pođatak ne samo o Dositeju, nego i o tome Kkako su ljuđi videli Dositeja u raznim vremenima i kako im „,je on izgleđao, i kao takve sadrže, svakako, dosta psihološke istine o starom piscu.

Poređ toga Šte su odlična građa iz koje se nazire Dositejeva ličnost, anegdote sadrže i obilje podataka O tome kako su savremenici Dositeja doživljavali, šta je on za njih značio i u kakvim je ođnosima s njima bio. Ovi zapisi mahom subjektivni i proizvoljni, otkrivaju u priličnoj meri i ličnosti svojih pisaca, ukazuju na neke lične motive za prijateljska ili neprijateljska mišljenja o Dositeju. Prisuino je i oduševljenje Pavla Solariča i zla volja Vuka Karadžića, srećemo sć sa Miloševim licemerjem i đemagogijom kao Što otkrivamo iskrenu ljubav i poštovanje Karađorđevo prema Dositeju. Ka đa se čitaju ove beleške postaje sasvim jasno zbog čega je Austrija imala nameru da u vreme ustanka i Ticanove bune Dositeja stavi van zakona, kao što je u priličnoj meri jasno i to koliko je značajnu ulogu

Obrađović igrao, u oslobođenoj Srbi-, ji, Jednom reči, ova Marinkovićeva knjiga uspeva da oživi i dočara duhovnu atmosferu Obradovićevog doba i to je jedan od njenih najvećih kvaliteta. .

Iako se ne možemo osloboditi utiska da je ova zanimljiva Knjiga nastala pomalo uzgredno i usput, iako bi možda objavljivanje i arhivVskog materijala, uz anegđote o „Dositeju svakako bolje osvetlilo Dositeja i u govoru i u tfvoru, ona predstavlja značajan prilog upoznavanju DMDositejeve ličnosti i podstiče da se rasvetle odnosi Dositeja s mnogim licima: Stratimirovićem, Karađorđem, Mlađenom Milovanovićem, Vukom Maradžićem, Ivanom Jugovićem i tako dalje. Zbog toga ova Knjiga ostaje kao značajan prilog posle koga će svako dalje, pažljivije i iscrpnije proučavanje Dositejeve ličnosti i njegovog doba biti u priličnoj meri olakšano. (P. P-ć)

——==5u iu ——

KARSON MekKkALERS

Sree je lovac samolan

(»Svjetlost«, Sarajevo, 1960)

Roman Karson MekKaleros je, pre Svega, povest o samoći u ljuđskim srcima, o nastojanjima, dirljivo tragičnim, da čovek u ovom svetu Sebične surovosti prestane da bude sam, da ostvari, bar u malom, Željenu realnost tople ljudske zajednice. Osim toga njen roman je priča o ljudskoj tragediji koja se ogleda najviše u tome što se čoveku uskraćuje pravo da rađi prema svojim spo Sobnostima, što je primoran da živi radeći ono Što je, po njegovom mišljenju, beskorisno i jalovo.

Da bi ostvarila svoju nameru ona je najveću pažnju posvetila psihološkom portretisaniu ličnosti, zanema»rujući gotovo potpuno priču koja bi imala izvesnu nit. Prateći svojih pet ličnosti u njihovim željama, slutnja• ma, sazrevanjima, razočaranjima, sjedinjujući, presecajući i rastavljajući njihove životne puteve, ona je napisala jednu toplu, ljudsku knjigu, dopadljivu po jednostavnosti kazivanja i po skromnom obimu svojih namera. Karson MekKalers je svoj humanistički stav potkrepila i potcrtala gorko optužujući životnu sređinu u hojoj se njeni junaci kreću, Skicirajući životne puteve svojih ličnosti, njihove male, spontano stvorene zajednice, punoću doživljavanja uzajamnog ljudskog razumevanja na koju u njoj nailaze, „tragični Kraj njihovih mastojanja da do Kraja i plodonosno ispevaju snove, pesme i pobune koje su nosili u sebi, MekKalersova je ubedljivo ostvarila život nu atmosferu jednog „malog građa na američkom Jugu, neposredno pre II svetskog rata, u vreme kad se na» metalo poređenje »jevrejskog problcma« u Nemačkoj, sa »cernačkim proĐlemom« na jugu Amerike.

Uz dva motiva, prilično često obrađivana u literaturi koja se bavila crnačkim pitanjem (»Ne želim da budem ničiji sluga« i »A. on će (Isus) onda odmah položiti ruku svoju na glave naše pa ćemo mahom postati bijeli kao pamuk.«) Karson MekKalers je dodirnula još jedan, psiholoŠki veoma ubedljiv u svojoj bolnoj istinitosti: »Ona je najmanje deset puta više crnja nego ja i najružnija djevojka crnkinja,« Šteta je što je ova tema, tako zahvalna za preciznu psihološku interpretaciju, samo dođirnuta, a nije podrobnije razrađena.

Mađa životne staze svojih ličnosti dovodi do situacija u kojima preo vlađuju mučnina, nespokojstvo i beznađe, pisac se ipak ne zadovoljava tragičnim razrešenjem, tragičnim nemirom pred neizvesnošću buđućnosti, nego, sa izvesnim svojim ličnostima, neguje u svom srcu nađu u zore novih đana,

Prevođ Zlatka Gorjana je tan i čitak. (D. P.)

korek-

| ERE ——

PIŠU: PETAR CVETKOVIĆ,

TODE ČOLAK, BOGDAN A.

POPOVIĆ, PREDRAG PROTIĆ. DUŠAN PUVAČIĆ

aa a ca E a O |