Књижевне новине

ipoezia

Nastavak sa 1. strane Kako da se objasni ova bpojava, pojava da su poetska ratna dela uvek vezana za određen do-

· gađaj? Kao specifičnost, revolu-

'cionarnog zbivanja kome su ži-

· votnu podlogu davali baš ti cd

pesnika ovckovečeni trenuci? Kao zatrpanost u zbivanju, kao otsustvo one preko „polrebne prostorno-vremenske . . distance? Tli, jednostevno, žao. otsudna ocdredba i bitnost same umetnosti da se hrani životnom pareijalnošću a ne totalitetom smisla iednor kompleksno uzotog zbivanja? Izgleda da odgovor zadire u

· sve tri mogućnosti, zapravo da

ih sve treba uzeti u obzir Dprilikom pokušaja da se dofiniše fizionomija naše ratne i poratne revolucioname lirike, tj. lirike sa tematikom iz oslobodilačkog rata, Pritom ne treba izgubiti iz vida još jednu okolnost: u suštini je pooezije da na jednom određenom svom stupnju pDOKkazuje sklonost da zahvati onu najupadljiviji: čulnu slikovitost sa kojom je suočava kretenje stvarnosti i zbivanje života, Poezija se hrani tom neprekidno Osvežavanom čulnošću. Ma kakav stav zauzimali kao teoretičari, moramo uzeti kao svršenu Ččinjenicu da poezija prolazi kroz dve faze Čiji redosled ne mora da bude istovetan za sve slučajeve: to su deskriptivna i ADpstraktna faza. Ponovo naglašavam da ovde imam u vidu Dprvenstveno našu poeziju kao i to da bi nas jedno uporedno raz matranje problema deskriptiv-

' nog i apstraktnog u poeziji uGOD-

šte odvelo u sasvim drugom pravcu, narcčito ako se tu ukjiuči i takozvana poozija primitivnih naroda, za koju se još uvek ne može sa sigurnošću utvrditi da, li je njem eostraktan izraz po pravilu posrledica postrakitnog doživljaja ili u stvari funkcija jedne primarno ecelovite Čulne slike koja je iskidana ne svesnom stvaraleči:cm voljom već nedostatkom ili oskudmnošću KkKOmunikativnih sredstava izraza, nerazvijenočću jezika i sintakse ita. (Najnovija istraživanja DOtvrđuju da potpuna mnerazviienost sintaks= kod »primitivnih« is!-ljučaje mogućnost potpuno razvijene i potpuno 8dekvatne Čuln= rlike sveta).

Ako ove Činmienice posmalramo i sa. gaožocloške tačke. gledišta, viđećomo.da.se iza oznaka, ydeskriptivnoćc i »apstrakinp«. kriju Gublji sadržaji. Pitanje je ipak u kojoj se meri mogu Dpostaviti ne!m msoporiva pravila: jako u bocziji deskripcija lpućuje na bikvalno idđentifikovanje sa, čulnom i likovnošću uzetom iz stvarnosti; ipzk bi bilo prejako tvrditi da deskriocija obavezno čini svakom poesnika pasivnim posmatračem i običnim registratorom čulne slike zbivanja. Ako je tačno da deskripcija vVUČe 11 pasivnost, onda je sasvim sigurno đa se tom procesu mogu odupreti izuzetno snažme stvaralačke ličnosti. Ali ako i one u jednom trenutku jspolje sklonost za apstraktnim izrazom, onda se ne možemo više zavaravaži nekom predstavom o. ravnoDravnosti deskriptivnog i apstraktnog u svim slučajevima poetske tram spozicije. Možđa sve zavisi od toga šta želi poetska slika da iserpi: ako je u pitanju spoljna ljuštura stvari, deskriptivno je onda u svom elementu; ako se rađi o ftanamostima koje su 15pod spoljne slike stvari i za koje ne postoji meposredan eskriptivni ekvivalent u likovnosti kakva se pruža našem ~„svakodnevnom iskustvu, onda nema sumnje da je apstraktan izraz daleko superioran svakoj deskripciji. ;

Otuda mi se čini da raspraVljanje o poeziji i revoluciji možemo komotno preobratiti u razgovor O deskriptivnom i 2Dstraktnom, kao što i bitanie prostomo-vremenske distance iz-

đa malazi prirodno razrešenje u savlađivanju čulno-likovne namuetljivosti kojom se odilikuju životni detalii jednog odi| zbivanja. U tom slučaju pitanje distance postaje ne spoljni mego unutarnji problem, tj.

smislu reči, pošto samo prebacivanje, ti. prevođenje čulne slike zbivanja ma jezik aopstraktnov može da znači subiektivno distamciranje od događaja bez Obzira ma to da li je subjekt u tom ftremutku prostormo i vremenski u njegovom epicentru,

Ako se sad vratimo problemima maše MDoezije, omđa nam se prirodmo mameće zaključak da tek apstraktna era maše Mosleratne poezije može da donese misaono i filozofsko produbljavamje revolucionarnih sadržaja pi zbivamja u oslobođiJačkom ratu i u posleratnom Tevolucionarmom preobražavanji.

(Ovde se pod apstraktnim ne misli ni na kakav »yizam«, već na specifičnu kakvoću i čulnolikovni karakter apstraktne poet ske slike odnosno na njen odnos prema deskriptivnom · ]ikovnom profilu same stvarnosti.) Ako se revolucija shvati permanentno preobražavanje dru

·Štvene stvarnosti a ne samo kao

jedan određen i izvršen vojnički politički čin, onda, se poetski zadatak pesnika, kadgod se on suoči sa društvenom stvamošću, neobično stvaralački produbljuje. Da naša poezija još nije shva tija u čemu je problem, pokazuje činjenica da se pesnici sve manje bave društvenom i Dpolitičkom stvarnošću našeg vrenic=3a. Oni doduše odbijaju da inzoiraciju svedu na prosto 'beleženje deskriptivno uočljivih promena, jor bi to poeziju svuklo u banainu agitovku koja ne bi mogla da preživi udes efemerne aktuelnosti. „Obezbeđena s te strane, naša se poezija našla pred alternativom: ili da zaćuti pred stvarnošću, Što bi bilo ravno Dpoetskom „samoubistvu, ili da izgradi jednu složenu i novu saznajnu aparaturu koja bi joj omogućila da društveno postane

. kreativna kso što je kreativna i

sama revolucija. To je taćka gde se ponovo sustiču i dodiruju poezija i revolucija po analogiji njihovih neodoljivih „unutar njih srodnosti.

Pitanje je od ogromnog estetičkog interesa da li se poezija prema tom novom materijalu preobražene i stalno se preobražavajuće stvarnosti ima da odnosi deskriptivno ili me? Nemogućnost „dekorativne funkcije predstavlja bitan elemenat razlikovanja koji ne dopušta uopštavanje i povođenje poezije za apstraktnim slikarstvom. Ono što apstraktan slikar još “uvek može sebi da dopusti baš zahvaljujući toj komponenti (koja neka i nije slikarski argument), poezija ne može da učini svojim principom: i kad se služi po sebi apstrakinom građom, ona ie može da bude deskriptivna. To je jeđan ođ odlučujućih razloga Što u principu odbacujemo aDpstrakinu poeziju koja bi čbila lišena iumutarnjeg smisla (jer me bi uopšte bila Đoezija), dok istovremno falhkav smisao nije neoDhodan uslov za apstraktno slikarstvo da se zasnuje kao iimetnost. Drugim rečima, područje abDpstraktne likovnosti predstavlja za poeziju istovremeno velji rizik i veliku mogućnost, i samo od individualnih stvaralaca zavisi da li će era apstraktnog biti, iskorišćena za ponovno sjedinjavanje poezije i revolucije ili će'

biti proigrafta' Fao'“besplodina: i"

gra poetskih arabeski. Zoran GLUŠČEVIĆ

Nijedan čovek mile osirvo

Nastavak sa 1. sirane samo kao ropski ponizni nosač, hajkač i sluga. Za čoveka Željnog: borbe i rizika, za pisca koji je propovedao hrabrost i muževnost, bilo je dovoljno prilike da se ispolji i na đomaćoj, amorićkoj pozornici, maročito za VrTeme velike krize, kad je sva intelektualna Amerika krenula u levu avanturu. Ali sem jedme srazmerno male ljubavne ?YOmamse njegovi odnosi sa domaćom levicom bili su labavi i kratki; mjegova borbema interesovanja kretala su se više emocionalnim i spektakularnim, mianje opasnim putevima, NO “"Skim, strmenitim stazama drušivemo angažovanih, istinski revolucionarnih borbi, Nije onda ni čudno što su ga, istina već ostarelog, isorpenog, umo?rTnog ı intelektualno formiranog, ostavili uglavnom hladnim i podvizi antifašističkih, oslobodilačkih bĐoraca drugog svetskog rata, od Perl Harbura i Okinave do Staljingarađa i ođ El Alamejna do

Varšave, od borbi naših parlizamskih jedinica do velikih frontova savezničkih armija.

Zar onđa nije razumljivo što se jedini njegov junak toga rata umorni, bolesni, razočarani ı Ogorčeni ik Kentvel iz Tpromašenog romana »Preko reke pa u Šumu, javlja ma stranjeama Hemingvejeve literature tek pošto se rat već završio, samo da bi u Veneciji, u društvu sa jedmom kontesom (Di u lovu na divlje patke, izveo JOS jedmu, poslednju i ne mnogo Ubedljivu egribiciju svoje weć ugašene muškosti. i

U stvari, kao što su to tačno i sa pravom kazali neki njegovi kritičari, Hemingveju i njegovom delu medđostajali su (društvema dimenzija i perspektiva. Njegova borbenost bila je samozado-

kao”

FRNEST HEMINGVEJ

voljna, lepa. ali slepa, a jeni

koreni i uzroci dvoznačni. Nje-.

gova filosofija snage, borbe muževnosti i dostojanstva mesvesno je, u svojoj osnovi, bila izraz, produkat i simbol snage Amerike. Svojim životom i svOjom egzistencijom pripadao je, međutim, razočaranoj posleratnoj »izgubljenoj generacijić koja se, 'Dposle, relativno lratke pobune i olkpora zbunjeno predala i prepustila stihiji koja je Paunda odvela ludilu i maniji fašizma, Ficdžerala alkoholu, Vulfa očaju, a Hemingveja borbenom, besciljnom prkosu. Bio je, u stvari, Gdesporado5, primer slepe snage koja udara uprazno i troši se uzaludno. Čovek koji sem u apsiraktan ljudski ideal ni u šta kom-: kreitno nije verovao i, čudno, mada je gotovo sve svoje delo posvetio muškoj hrabrosti sam nije ipliao smelosti,ni snage da pogleda stva ir iz viđenog stan, ne - zaključke i odgovarajuće konsekvence, da zavoli ljude sa svim njihovim slabostima, da se bori za određen, u datoj situaciji jedini mogućan i opravdan ljudski i društveni ideal, svestan svih njegovih mana koje Ovaj, kao nasleđe prošlosti i dečiju bolest razvoja sa sobom nosi i sobom ispoljava, : Strogi moralisti i etičari uče nas doslednosti i vernosti velikim idealima, a kompromise nam praštaju ili dopuštaju 5amo ponekad u sitniiim stvarima i nevažnim prilikama. U životu, međutim, drugačije biva, a najčešće baš obratno: đa kombpromise činimo na welikom blanu, a dosledni bivamo u sitnicama. I što smo više spremni na krupna popuštanja strožiji smo i intransigentniji u malim itanjima. Ni Hemingvej nije izmakao tome pravilu. Bvoj veliki unutrašnji kompromis sa životom i društvom bpokrivao je u litevaturi preteranim formalnim oznakama. spoljne beskompromisnosti svojih junaka. Gotovo svi njegovi pozitivni likovi su lepi, snažni, ponosni, hrabri, dostojanstveni' i muški muškarci. MNegativnima mahom baš te osobine medđostaju. Insistirajući ma tim spoljnim, kon vencionalnim, oznakama muževnosti svi oni piju žestoka muška pića sa stranim zvučnim imenima. Manifestujući svoju, ODOTO muževnu i muški aromatični muževnost oni će u jednoj njegovoj knjizi O)8umce se ponovno rađa) popiti toliko alkohola koliko bi ceo puk irskih vojnika oborilo· s nogu, Više čak i od onog Što je našim bosanskim precima deljeno pre juriša na Pijavi, Njegovi muški muškarci nisu istina tako dobri Dsovači kao u nekih naših podražavalaca ovog kulta zato Sto se američki sleng ne može u toj oblasti meriti sa izražajnim sredstvima našeg književnog jezika, Ali su zato i njegovi muškarci u svako doba sposobni za herkuleske seksuame podvige 54 kojim bi i naši književni snagatori, uza svu svoju maštu, teško mogli da drže korak. Taj i takav „MHemingvejev aktivistički stav (uostalom ne slučajan i ne usamljen) dobio je svoju filmsku proiekciju u jakim ljudima koji sve probleme rešavaju energičnim stavom i snažnom ša-

„Mu oči, ni da” „opa

—— Blažo ŠĆEPANOVIĆ a Poslije hiliadu iedne noći

Neko je udahnuo Sve -i Osta ravna ploča

sa maketom brda i mora

i ljudima u obliku biča izgubljenim u sunčanim varkama odakle se vazduh dopunjava.

Žure osjetljivi

na kameno doba i nevještu bronzu,

lete svjetiljke u svoju postojbinu u modri do.

Budućnost zuji

unoseći oko u svoj sluh.

Iz cvijeta u cvijet pa u nečije srce odatle u prah

i opet u kljum. Vrijeme je

da glasovi prohoda;u

O, njčega se nijesmo nijesmo imali mašte,

mjesečeve ji sunčane,

na kopnu moru ili u

nastanili oči u boje jagodice u dodir.

u vječnoj razvalini

i nastani vječnost.

da sve zbiješ u jednu riječ

hvataće jeza njih hiljadugodišnjake

pitaće se jesmo li živjeli

Navikli smo na opipljivu materiju

Njihanje u zemlji — njihanje u lobanji!

Tuguje lirika materije

i polude.

sjetili u

vazduhu.

plameni spomenik kruži vasionom nad crvenom svjetlošću uma gdje reljef drugačije cvjeta.

Kad pojuri gladni svijet mašte

1 O ________ O o_O ST———

i naravima visoke politike i hladnog rata, bar u onom Što se naziva »pozicijom siled«. Čovek je živ dotle dok se bori, poručuje Hemingvej. Čovek je čovek dok se muški bori i dok god je živ nema drugog čovečanskog izbora i izlaza do da se bori. Ali pošto ništa me može da se izbori, niti ima ikakvog cilja izvan nas za koji bi se vređelo boriti, jer je težište sVakog čoveka u njemu samome, anarhoidni „indđividualista IIemingvej uči nas da su borba, rravo da se borimo i mogućnost da se muški borimo, jedino 78. što se vređi' tući i bobiti' 86. Boriti se borbe radi dakle, svejedmo mašta, BR i y{: ciljem, sa kakvim

| #%

TDerspektiva-

ma. 1 zaista, svi njegovi junaci bore se do bosletka. Čak se i nesrećni, bolesni i izranavljeni torero Manuelo u pripoveci 4 simboličnim maslovom »Nepobeđeni«, rasporen rogovima i na samrtničkoj postelji bori da sa

LJUDI I GODINE

njega ne skinu boračke insignije njegovog zanata i esnafa. MRObert Džordan u romanu »Za kim zvono zvoni« ostaje na mrtvoj straži đa bi se žrtvovao za nešto čemu pomoći više mema i u šta više ne veruje. Hari Morgan, u romanu »Imati i nemati« bori se do kraja svestan da. pojedinac nema šansi da pobedi, Pukovnik Kentvel iz Omana »Preko reke pa u šumu«ć trudi se da umre tiho, đostojanstveno i muški, bez ropca i jauka. Starac Santjago iz »Starca i mora« bori se sa najvećom Tibom svoga života i ajkulama koje su' zapele da mu je otmu. Ne pređaje se ni onda kad je već bobBđen i'h društvu sa dečakom Manolinom isploviće ponovno, možda već sutra, da bi mu pređao zanat i borbeni amanet. Kud on nije stigao stići će drugi, što on nije postigao Dpostići će mlađi.

Na muci se poznaju junaci, :& ~ e

„pravi borci i junaci samoj" exitremis, na oslednjem život. nom ispitu, u poslednjoj i Dez.

nadnoj. borbi sa smrću, je onima koji imaju za HOPE se bore i koje cilj hrani i brani Ti i nisu pravi, istinski inae i nije ni malo slučajno što svi Hemingvejevi borci, čak i +r; komični Prensis .Makomber, i miru i ginu realno uzevši po. beđeni i poraženi. Da li je to i Hemingvej osetio i u poslednjoj svojoj knjizi, koja predstavlja neku vrstu njegove književne oporuke, starca Santjaga namer. no ostavio živa, pa, uviđajući da težište sveta ipak nije u nama samima, stavio mu Uz bok de. čaka Manolita koji će nastaviti borbu tamo gde je skarac stao T još nešto. Kao mlade zemlje čiji stanovnici pre upoznaju avion i automobil no točak i za. prežna kola, a iz primitivnog plemenskog „uređenja prelaze pravo u socijalizam, i mlađa a. merička literatura je sa Heming vejem, u neobično kratkom vremenu i vrlo kondenzovanom obliku, prešla nekoliko etapa razvoja i, došavši do prve istinske svetske afirmacije baš sa njime pokazala i prve znake svoga zamora i deklinacije. Njegove pripovetke, neosporno najbolje što je izišlo ispod njegogovog pera, i stilom i duhom odišu borbenošću, smelošću, otvorenošću karaktera i vitalnošću prvih američkih pionira, duhom jedne još sveže i mlade nacije koja i sama uživa u sebi i u mogućnosti da se ostvari i Upoza. Ali je baš on bio. taj koji je, naročito u romanima, osećajući da je američko druš: tvo zapalo u izvesno stanje Pprisilnog: mirovanja i stupora, prvi zatvorio za njega svoje stranice i krenuo u poteru za egzotikom. Američkoj literaturi, do tada pomalo još romantičnoj i Tetorično kolokvijalnoj, dao je svoj hvaljeni stil, jednostavan, bez ukrasa, sav čvrst i spreče (hard boiled) veristički (sharp focused) oštru sliku ljudi i događaja, jasno osvetljenih moćnim reflektorima na tamnoj Dpozadini, klasično vođenu pripovetku čija radnja, štimung i poenta služe kaptiranju čitaočeve paž nje (suspense) i određenu ljudsku notu (humane toueh) koja treba da dime, pokrene i Donese. Brzi razvoj literature i stanje stvari u društvu učinili su da u tome buđe i pionir i veteran gotovo u isto vreme. TI oni značajniji pisci čije je delo izišlo na Književnu pozornicu posle njega, oni originalniji, koji su pokušali da traže i krče:nove putevey od Foknera pa~do :Bola Beloua recimo, neće više: nina Žžiti brze i bistre žive vode akcije i radije će loviti u mutnim vođama mita i psihologije. "Jer, posle dela obično dolazi njegova kritika i amaliza, a akcija i kontenplacija retko idu ruku pod ruku. grih KOŠ

Dokumenal makedonske kuliure

Sto godina od pojave Zlbornika makedonskih narodnih pcssama

Dvadeset i četvrtog juna 1861. godine, uz svestranu podršku i pomoć Josipa Juraža Strosmajera, makedonski pesnik Konsta tin Miladinov, izdao je u Zagre bu Zbornik makedonskih n9rodnih pesama. Tako je poslao u svet 29.000 stihova koji su upravo predstavljali 28.000 poruka jednog napaćenog narodi. A to je ujedno bila i slika mje govog dugogodišnjeg robovanja, potvrđa njegove herojske borbe protiv mnasimika, dokumenat bo gatstva njegove duhovne kuliuTe; Dvadeset i četvrtog juna 186!. godine, ovaj mladi pesnik ić Struge, otvorio je move stranice istorije makedonske nacionalnosti, „makedonske književnosti, makedonske Rulture uopšte. Na taj način pokazao je novu sadržinu makeđonske reči i ozvu čio. čitavo jedno razdoblje makedonske književnosti devetnaestog veka.

Bilo mu je dvađeset i devet godina kad je, nakon dugog i mučnog iraganja za izdavačem, upravo u Josipu 4Juraju SŠtros majeru našao SsVOB pokrovitelja, kad mu je' prvi put pruže na prijateliski ruka koja mu je pomogla da ostvari svoj dugogodišnji sam. U tom trenutku iza njega je bila njegova rodna Struga. stecište trgovaca, ma?fa raskrsnica trgovačkih karavana između istoka i zapađa; iza nje ga je bilo mjegovo detinjstvo, njegova prva mladost i briga

brata Dimitra, učitelja i prosve

titelja koji će ga školovati i koji će mu biti najbliži saradnik u ostvarenju „njegovih ciljeva

kom, a verovaino i u terminima na putu afirmacije makedonske

Konstantina Miladinova

mo jezi

kulture. Iza njega je bila kovska katedra slovenskih ka gde je studirao istoriju i ku! turu slovepnskin naroda, časopis

KONSTANTIN MILADINOV

„Bratski ·trudđd“ gde je objavljivao svoje pesme, i ruske nauč ne i kulturne ustanove koje nisu bile raspoložene da ukažu gostoprimstvo njegovom Zborui ku makedonskih marodnih pesama, toj antologiji bola i bpatmje, čitanci jednog junaštva, ve ličanstvenom spomeniku jedne Rulture. Iza njega je bilo školovanje u Atini, prva žarka iju bav prema kulturnom bogatstvu

svoga naroda i lutanja kroz ma “kedonska sela i gradove u nasto janju da prikupi to bogatstvo, da ga spase zaborava, da #1 iznese na sveilost dana, A Sve, je io predstvljalo čitav jedan Ži vot ispunjien predanim radojn i ljubavlju, plod jedne nesalom ljive mladosti.

I kad je 24. juna 1861. godine počela da se širi knjiga od 540 stranica, probijale su se 1 reči makedonskog čoveka, rei koje su pričale potresnu istoriju jednog naroda. Ali to nije bio krajnji cilj mlađog pesnika, di je čuvao u sebi još toliko fragičnih istina, toliko tajni koje će tako bolno i tako osećajno da izrazi u svojim pesmama. Ali na tom putu, u iridesetoji godini života, 1862. godine sprečiće dd smrt u carigradskom ~ zatvoi gde je ležao zajedno sa svojim bratom. Tako će turski zavoje vači i nasilnici oduzeti život dvojici tribuna makedonskog P4 roda, optužujući ih da su Da” vodno ruski špijuni. U stvari, bio jc to pokušaj da se spreči ideja daljeg buđenja duba ma kedonskog čoveka. .

Međutim. ostalo je delo dvo jice braće koje je živelo u na rodu i hrabrilo ga da nastav! svoju borbu za oslobođenie. Os tala je poezija mladog Konsta tina da živi i da se svojom 5D4 gom suprodstavlja robovanjima koja su bila pre njega i koji će doći posle njega. jeb

A neizmerni deo blaga na da koje je sakupio i sredio svom Zborniku ostaće iza ojeRč kao moćno oružje protiv GT i Carigradske patrijaršije,

'KNJIŽEVNE NOVINE