Књижевне новине

Ako bismo nastojali da odredimo kojoj vršti pripada ovu knjiga, rekli bismo da pripada žurnalističkom putopisu. Možda reč „žurnalistički“ zvuči pežorativno, ali mi živimo u doba žur nalizma i prirodno je da se mno ge književne vrste potčinjavaju potrebama novina. A. i nisu važni forma i namena nego duh i izraz. I ove kratke putopisne beleške iz Prancuske, Sovjetskog Saveza, Egipta, Maroka i nekih zemalja Zapadne Afrike (Senegal, Gana, Gvineja), bez ol zira na to što su pisane za objavljivanje u movinama — li. terarne su po svom «stilu i po stepenu transpozicije životnih podataka. Naime, „njihov pisac je ljude i zemlje koje je proputovao i u kojima je živeo obično više gledao očima pisca i sli kara nego očima hrcničara i reportera. Reč putopis označava opisivanje putovanja po stranim zemljama. Ali imena često varaju. Pravi putopis piše onaj ko je duboko ušao u jednu novu sredinu, u jedan specifičan način života, u jedan poseban men·talitet. Dakle, ne neko ko je proputovao, nego neko ko „e bio. Vrednost jednog putnpisa je u njegovim statičnim, «d:a bokim, ponirućim, a ne u njegovim dinamičnim, „površnim i prolaznim elementima. Kisić je umeo da se raznim sredinama prilagodi i da u svakoj postane njen član, a ne pulinik, prolaznik, slučajni namernik.

Ima impresivnih pejzaža u Kisićevim putopisima: opsenjujućih svetla pariskih bulevara, zadivljujućih ruskih predela na ]cetu preko Urala, sumorne jednoličnosti saharske pustinje, ŽiVOpisnosti tropske flore Afrike. Obale Sene, Neve i Nila iskrsavaju pred nas u punoj živosti, načičkane ljudima obučenim u odeću različitih krojeva i razno vrsne namene. „Rijeke uvek donose radosti“, kaže Solohov u jednom susretu sa Kisićem. Oko ovih reka okupljaju se ljudi u · jednom istom poletu: da unaprede svoj život i ostvare svoje sitnije ili krupnije želje, za sebe i za svoje potomstvo. Tu stopljenost ljudi i prirode pokazao je Kisić s neodoljivom ubedljiVOŠĆU. . a: _._ Ali svebk-„pre svega čine ljudi.

Pisati putopis ne znači opisivati ono Što se može videti i Sa razglednica, nego ući u duše 1Ju? di koji žive u jednoj sredini. Specifičnost raznih podneblja društvenih sitvacija i načina Žživota mogu da otkriju samo ana lize ljudi koji to najbolje osććaju, onih koji tu žive. Ne u

NA o yaya td oi i

moćno oružje budućih pokolenja da se bore protiv zavojeva ča. Jer suština ove knjige nije bila samo u umetničkom već 1 u političkom smislu. A mladi pesnik je imao dovoljno razloga i dovoljno materijala da je tako orijentiše. Zato što se na svom kratkom životnom putu, foliko puta sukobljavao sa stvarnošću. Zato što je za trideset godina života prikupio shage da prodre u suštinu svega onog Što se događalo sa njegovim narodom, da izabere svoj Žži otni cilj, da neumorno radi na njegovom 5“ tvarenju i da prerano izgubi život.

TI čitav taj poduhvat mladog pesnika oličenje je otpora koji je svestrano raskiđao postojeća nametnuta načela, oličenje je borbe protiv postojećih zastarelih formi tradicije i nastojanja porobljivača, nepobitan do kaz o mogućnosti postavljanja novih temelja za građenje jed ne nove tradicije.

Stvarajući u jednom veoma presudnom istorijskom trenutku, Konstatin Miladinov Je U ložio sve svoje napore da ukaže na novi dan života. Inspiri san tom mišlju, on će prikupiti najverodostojniju dokumen taciju kojom će odbaciti spčicu lativna tumačenja istorije, nac19 nalnosti i kulture makedonskoš naroda. Tako će i izvršiti sna žan uticaj na one koji će doći posle njega sa istim sposobn9ostima i istim ciljevima. r

Eto zbog čega je ova knjiga tako značajna za kulturu maekedđonskog naroda, eto zbog će ga je zauzela posebno mesto u istoriji makedonskoš narođa.

Sto godina nas deli od njeno8 prvog izdanja, sto godina, na5 deli od trenutka kad je posta la prilog širenju slovenstva. I za sve to vreme njena lepota i: njen značaj se nisu smanjivali.

Rađivoje PEŠIĆ ;

KNJIŽZŽBVNE NOVINE

Dejzažu, nego se u ljudima kriJe suština jednog podneblja, sva

njesova prošlost i sVa njegova·

budućnost; dakle, ne samo ono što se vidi, nego i ono što se ne Vidi u savremenom životu. Mislim da je od velike koristi za Ove zanimljivo i živo pisane pu topise to što je Kisić osetio i znao da putopisac treba pre sve ga da se obraća ljudima i da sa njima što više saobraća.

Kada je trebalo istraživati istoriju, Kisić je obilazio pojedina mesta gde bi je mogao prozreti ili bar nazreti. „Hajne0v duh je fražio preko njegove biste na Monmartru, dušu Jesenjina kroz sobu bivšeg hotela „Angleter“ u kojoj je pesnik izvršio samoubistvo, a poruku umetnika Pariske komune na ?idu groblja Per-Lašez, kraj koga su streljani. Ali kada je istraživao sadašnjost ili blisku prošlost, tražio je istinu u ispovesti španskog republikanskog generala Rikelma, u izjavi Seku Turen, u pričanjima moskovskih studenata Kapitonovne, Gluhove, Kuzminjeckija i drugih. Kisić nas Je upoznao sa ljudima koji nam najpouzdanije mogu da ohtkriju jedan novi svet i na taj način nas prebacio na kolosek neposrednog upoznavanja sa stranom zemljom.

Ono čime ova knjiga naročito osvaja, to je njena psihološka strana. Kisić je uvek nastojao da uđe u psihu ljudi „jednog BOR i jedne društvene sre-

ine.

o problemima koji su ga interesovali u jednoj zemlji. Posma-– trajući i slušajući te ljude, on je otkrivao dušu jedne zemlje. On nam je naslikao' reljefne portrete istaknutih predstavnika nekih naroda (Morijaka, Šolohova, Leonova, Salakrua, Girv ča, Lavrenjova) i izložio šta je sa njima razgovarao. Ove istaknute ljude on nije intervjuisao, nije im postavljao unapred sročena pitanja i nije pažljivo hva-

tao svaku reč koju bi oni izgo- |

vorili. Umesto toga, on je Ssintetički izlagao svoje utiske O njima i iz razgovora iznosio samo ono što daje sliku ne samo o čoveku sa kojim je razgovarao, nego i o jednom specifičnom mentalitetu i jednoj posebDnoj sredini.

'·Upoznajući ljude koji su interesanini kao predstavnici čitavog jednog reda ljudi, Kisić je ulazio i u masu običnih ljudi.

onih koje niko ne intervjuiše i

koje obično označavaju samo nji hovim zanimanjem i, ponekad, krajem u kome su rođeni. A me đu njima je on otkrivao ne samo ono što je specifično za njihovu sredinu, nego i Ono što je opšteljudsko, što se može Videti i uočiti 7 jianima sveta. Mnogi putopisci su zavedeni shvatanjem da puto

(»Panorama savremene bosansko-hercegovačk

Zbornik pod naslovom »Pano-

rama savremene bos ansko-herce="

govačke prozeć obuhvata, kako to ističe ređaktor Mak Dizdar, priloge savremenih bosanskih i hercegovačkih prozaista, člamova Udruženja književnika, Bosne i Hercegovine. Držeći se OVGE nešto esnafskog i vrlo suženog

merila, sastavljač je bio primo-.

ran da izostavi čitav niz istaknutijih pripoveđača rođenih i for miranih u Bosni, Ž eda rovitih početnika, koji još ni' postali članovi Udruženja. Na osnovu jedne ovako uske i SstaTeške koncepcije, čiji cilj, osim toga, nije ni bio da predstavi najbolje tekstove već đa u okvirima, jedne kniige okumi veliki broj proznih pisaca, čitalac nije ni mogao dobiti zbir Dripoveđaka od upadliivijeg značaia i izuzetnije vrednosti. Ov8 »yPanorama«, iako ne sadrži Visoki kvalitet, reljefno prikazuje prosečni nivo bĐosansko-hercepovačke savremene PDprože. Zbornici ove vrste uvek nameću stalni i karakteristični problem: da li je, naime, njihov Urednik odabrao; mnajmznačainije radove autora zastuplienih u kniizi i kakav je bio kriterijum kojim se služio pri odabiraniu? Ne baveći se podrobnije ovim pitanjima, napomenimo da izbor nije uvek najsrećniji. Tako, na primer, iz pripoveđačkog dela, OGamila Sijarića zeta je kao reprezentntivna Dbriča »Rnkitna mada Sijarić, koji je inače od svih posleratnih pisaca, regio-

Stoga je tražio ljude sa | kojima bi mogao da razgovara Šš

na s''m meridi- |

pisom treba tražiti pre svega eg= zotiku, neobično, bizarno, Tražeći neobično lice jednog podneblja, oni se obilno služe svojom maštom, dočaravajući ono što ne mogu da vide i otkriju tu novoj, sređini. Kisić je išao suprotnim smerom i, mislim, jedino dobrim putem, mastojeći da uprkos svim razlikama među rekama, klimatskim uslovima, a= konomskim situacijama i kulturnim prilikama, otkrije ono što je među ljudima isto ili bar vrlo slično. Stoga je jedna od najvećih vrednosti ovih kratkih putopisa sugestija da je jeđan jedinstven duh među ljudims svih podneblja. i

Ova relativno mala knjiga Je nabijena interesantnim činjenicama i zapažanjima. „Ništa u

njoj nije suvišno i opširno: no= vine za koje je Kisić pisao tra-

(Čedo Kisić, »Sena, Neva, Nil«, »Svjetlost«, Sarajevo, 1961)

žile su telegrafsku Kkratkoću i preciznost. Naravno, poneki zapis ostaje više informacija nego doživljaj, ali u celini to je jedan svež, raznovrstan, neposred no pisan putopis. On je lišen „li terature“, odnosno izmišljanja, cifranja, prenemaganja '#isticanja piščeve ličnosti, njegovih du bokih osećanja i njegove „veštine zapažanja i komuniciranja sa ljudima. „Ali ovakav kakav je, on nam pruža više koristi od mnogih egocentričnih i ekscentričnih putopisa, on nas stvar no upoznaje sa dalekim zemljama u koje, možda, nikada n?ćemo kročiti, on nam pošteno otkriva ono što se tamo stvarno može naći i doživeti. Ponekad 1 više nego što prosečan putnik može naći i doživeti.

Dragan M. JEREMIČC

KAJ FLEJ: REKA-POSTELJA

nalnog smera uspeo najviše da prodre u slojeve primitivne, iolklorno obojene psihe i u menta» litet zaostalih sređina, ima mnogo uspelijih pripovedaka.

U »Panorami« nalazimo predstavnike raznih generacija i shva, tanja. Hamza Humo, poletan i metaforičan, lirski „izražava u »Hadžijinom maču« jedno psihopatološko stanje; Marko Marković u »Rukama«e pripoveda O ustaši u kome su se probudila plemenita ljudska osećanja u trenucim», sećanja na detinjstvo i ljubav; Zaim Topčić u »Svetom kockaru«c isuviše je prosvetiteljski raspoložen i sa jasnim željama da poučava. Pored pripoveđača usmerenih ka klasičnom načinu pričanja, u »Panoramic su predstavljeni i oni koji nastoje da savremenijim sredstvima obogate i rasloje strukturu svojih tekstova. Tako Vladimir Čerkez govori u yOrlu i čovjeku o pobeđenom ratniku — beguncu, njegovom očajanju i strahu, izvlačeći iz konkretne situacije neke opštije zaključke. Čerkezova naracija je međutim opterećena neuverljivim simbolima i usiljenim tonom. Ovo usiljavanje zapaža se i u »Čekanjuć Nusreta Idrizovića, koji veštački stvara hermetičnu prozu, više rečenički nejasnu i nedorečenu no sadržajno gustu i duboku. Miodrag: Žalica takođe pokazuje ozbiljniji napor za moderniiim slikanjem pomerenih i izobličenih duševnih stanja, ali je i njegov inače lak i tečan stil u »Jo-

PRIPOVEDAČKA BOSNA

PRIJATELJSTVO

ZIVOTA

I SMRTI

(Slobodan Novak: »Tvrdi grad«, »Zora«, Zagreb, 1961)

Po svojim interesovanjima i svojim preokupacijama, posebnu grupu pisaca u našoj savremenoj književnosti čini „nekoliko mlađih hrvatskih „pripovedača, među koje, u prvom ređu, idu Antun Šoljan, „Krsto špoljar, Vojislav Kuzmanović i — SloĐodan Novak. Iako po godinama, nešto stariji od navedenih, Novak ipak pripada njima, s njima čini istu generaciju, jer su se nekako u isto vreme stali javljati; isti im je izraz, slična faktura rečenice, gotovo istoveilni problemi koji ih zaokupljaju. Rat što su ga kao manji ili odrasliji đečaci proživeli i „neposredno doživeli, ostavio je u njima silne tragove, neizbrisive i jake, pa otuda kod njih, u njihovim ostvarenjima, njegovo stal-

; no prisustvo — na svakom me: stu, u svakom postupku, svuda.

Njihovi junaci, ne doživevši sVO-

je pravo i puno detinjstvo, ne-

maju svoga određenijeg smisla u životu, u strahu su i neprekidno su okrenuti izgubljenim trenucima prošlosti; oni nigde ne nalaze sebe, svoju ljubav i njenu Jepotu; njihovo traženje nije usmereno ka sutrašnjici, ono dalje ođ momenta u kom se nalaze me ide. I u tome je njihova, recimo, tragičnost: u tom besmislenom batrganju, nenalaženju sebe, dok pored njih protiče »reka života«, osmišljena, prelazeći preko nedaća, u kojoj se ne viđi pojedinac, njegov lunutrašnji život, mir i nemir njegov. Novakova knjiga broze „Tvrdi građa, u kojoj se nalaze gotovo sve njegove do sada OobjaVljene novele, zahvatila je Život ipak dublje i šire, i on u njoj nije jednostrano prikazan, NOvak nije, ovđe, samo u domenu rata, već zahvata, u pojedinostima, i posleratni život. A u tom posleratnom životu, u jednom tremutku, kod njegovih ličnosti, koje nisu uvek i do kraja individualisane, prisustvo smrti, neprekidđdno je i jako naglašeno. Opterećepgost „izgubljenošću i besmislenošću njima ne dozvOljava da intenzivnije „dožive stvarnost. Rat je ostavio tragove haosa, u njihovoj psihi, on ju je nemilo poremetio: tu se uvek besomučno bore podsvesno i svesno, dva, života koji ipak, i jedan i drugi, skrivaju u sebi smrt, smrt od dolutalog: metka, koji je ostao da traži svoje žrtve, krive i prave. I svaki Novakov čovek svestan je tosa metka, boji ga se i očekuje ga, ponekad čak željno. To prijateljstvo života i smrti, uvek simbolistički izražavano, stalni je problem koji zaokuplja Sloboda

e E WII i Irie — —_—

DANAS

e proze«, uredio Mak Dizdar, Sarajevo, 1961)

ita M

je iznenađa gurnut; krvava ijubavna drama se razgoreva, pred očima. dečaka, ranjava, njegovu osetljivu dušu i izaziva tragično osećanje i sumomu misao o ljudskom postojanju. Risto Trifković je slikar „malograđanske jedmoličnosti i učaurenosti. Ju-

| nak »Martovske kantilene«, uva-

ženi stari lekar, hteo bi da zbaci sa, sebe oklop društvenih konvencija i da doživi sreću i preporođ svoje vitalnosti pritisnute i obuzdane godđinama, navikama i

i monotonijom svakiđašnjice. Trif-

kovićeva rečenica je kratka, asocijativna, jasna, a zapažanje O-

| štro, Istina, autor ponekad ne-

potrebno razvlači neke detalie, nabacuje boje i raščlanjuje nijanse, tako da pada u Dpsiholo-

i gipziranje i neđovoljno živu des-

| kripciju.

ni« opterećen mestimičnom kapriciomošću i proizvoljnošću. Husein Tahmišćić u »Licu«e sažeto i jednostavno opisuje jedan momenat, tragične dečje igre, dok Tiuka, Pavlović ostvaruje lirsku atmosferu izleta, na kome dolazi do nesporazuma između mladića i devojke.

Iz »Panorame« se naročito izdvajaju dve pripovetke. To su »Izlet u živote Meše Selimovića i »Martovska kantilenac Histe Trifkovića. Selimović vešto i neposredno immosi prve doživljaje dečaka koji stupa u život, njegovo saznanje o svireposti.i surovosti stvamog zbivanja u koje

Sastavljač zbomika, Mak Dizdar, napisao je i veliki predpovor o savremenoj bosanskohercegovačkoj pripoveci i beleške o pojedinim autorima. Ta inače savesno rađena studija, kao i komentari o piscima, sadrže, međutim, i mnoga uprošćavanja i nezgrapne formulacije

koje, u krajnjoj liniji, ipak ne smetaju boljem razumevanju mnogih osobenosti vezanih za tematiku i atmosferu pojedinih pripoveđaka. Dizdđareva objašnjenja spajaju u celinu: mnoštvo priloga »Panorame«, raznovrsnih i vrlo nejednakih po vrednosti.

Pavle ZORIĆ

SLOBODAN NOVAK

na Novaka. T u tome on vidi i nalazi opravdanje za sve nesDorazume između čoveka i čoveka, čoveka i života, između sadašnjosti i prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. A jedini sklad — ako se o tome može ovde uopšte ZOVOriti — otkriva u spoju sadašnjosti i prošlosti. Između toga PDOstoji izvesna čvrsta povezanosti i upravo zbog te „povezanosti, zbog tog prisustva rata, užasa, pakla, smrti, Novakovi ljuđi su sapeti i razapeti, ne deluju no preživljavaju, po ko ma koji put, ono svoje doživljeno. A to doživljeno bilo je u detkhinjstvu.

Čini se da detinjstvo Novaka ipak ne interesuje samo zato Što je ono čovekov izgubljeni zavičaj, izgubljena bezbriga i lepota života, no zbog toga da, pokaže čoveka pre i u trenutku kad ga prikazuje, u trenutku kad je postao zreo. .U tom #žđBkontrastu on ga i slika, analizira njegovu psihu. Dečak i zreo čovek nekako su identični, prisutni su jedan u drugom, tumače i opravdavaju postupke jeđan drusom, pa je infatilizim — pod uslovom da se ta reč ne shvati u SVOme najgrubljem značenju — jedna od osnovnih karakteristika ličnosti prikazanih u Novakovoj prozi. Dečačka zamišljenosti, pred prvim susretima, sa ŽiVOtom ostaje i dalje ista, gOtOVO nepromenjena. Novakov dečak, suočen s životom i njegovim problemima, naročito sa DĐroblemom seksa, nije uvek u mogsućnosti da shvata i da se svasno odupre nedaćama. } njeSOov ČOvek, zreo i životom bogat, u trenutku punog „doživliavanja ne savladava, teškoće svešću, voljom i snagom; svest je kod njega potisnuta, neprimetna, neaktivna, prisutna samo na momente, ali nikako ne, kako bi trebalo da bude, u momentima obračuna. Po tome se u ovim pripovetkama dečaštvo i čoveštvo izjednačuju i — poništavaju razlike u dobima, shvatanju, željama i hitenju.

Slobođan Novak je sav u Dsihološkom poniranju; nenametljivo razgrće pepeo uspomena svojim ličnostima, pričajući O njima u prvom licu, unoseći u svakog od njih dosta autobiografskog. Zbog toga svaka njegova pripovetka deluje životno i neposredno. Kod njega se retko susreće deskripcija (gotovo je i nema), a pričanje, upravo ispovedanje sebe, sveta svoga detinjstva i svoje mlađosti, izuzeno je subjektivno i tečno. Ova proza deluje više kao lepo govorenje, u kome nema ništa namešteno i neprirodno, a česta ponavljanja u samoj Yečenici imaju svoj izuzetan smisao koji joj đaje posebnu boju i ton i ritmički je ujednačuju. Ta rečenica, kazana vrlo zahuktalo i brTzo, baš zbog te svoje ritmičnosti, sadrži u sebi preobilje asocijacija i refleksija, koje su Žživotne, svakidašnje i koje misu nimalo banalne. „Refleksivnosk" je jedna od bitnih karakteristika Novakova izraza i nju smo susretali još u njegovim pesmama. koje su, skoro, obrađivale iste probleme, bile s istim sadržajima kao i pripovetke.

Okupljen problemom večitog prijateljstva života i smrti, No-

vak je dao prozu simbolističkog# ·

karaktera, uvek se izđižući iznad konkretnog i lokalnog. Polazeći od jedne stvame činjenice, mesta, vremena i čoveka, on je Uvek uspevao da sadržinu uopšti, uopšti tako i toliko da ipak ne izneveri sebe, »subjektivističkog realistud. I upravo u tom i takvom načinu slikanja stvarnosti, u onom crmmom humoru i bla• goj satiri koji najednom šiknu u pojedinim novelaman, leže nesumniive vređnosti Novakovog

»Ivrđog grade, Tode ČOLAK