Књижевне новине

JOU A 0DIJNJA

RASPRAVA

o estetskom vaspitanju

Razmatranie veoma altuelnog i dalekosežnog pitanja o estetskom vaspitanju koje je Herbert Read (Rid) doveo u vezu sk strukturom i sudbinom, evropske civilizacije i koje je oduvek izazivalo polet humanističke misli, navodi na jednu značajni raspravu srpskog pedagoga, VIćentija· Rakića, objavljenu u Lcipzigu tačno pre bedeset godina pod naslovom: Misli o vaspita= nju igrom i umeinošću (Gedanken uber Erziehung durch &Spiel und Kunst, u: Archiv flir die gesammte Psychplogje, 'Bi MXI, 4, 1911), Prevod ovog originalnog i značajnog spisa Oobjavila je „Prosveta“ u Beogradu 1946. Vrednost Rakićeva rada u ovom pravcu može se ođredihli tek iz upoređenja sa značajnim tvadicionalnim teorijama i u ve zi sa savremenim stanjem prcblema. Rakić uočava dve vrste Dojava u prirodi: s jedne strane, ponavljanja i pravilnosti, a sa druge, promene i novine: ovim promenama „odgovaraju i dvm vršte životnih sposobnosti. Sposobnost za promene i sposobnost za ponavlianje zavise jedna or druge i Rakić ističe značaj zdrave ravnoteže među njima. Igra ij umetnost teže slobodnoj preradi života i, po gornjoj dihotomiji, zasnivaju se na sposobnosti za promene. U objašnjenju prave prirode igre i umetnosti Rakić polazi od bioloških činjenica smmoprerade i „samoreprodukcije organske substancije, da bi se uzdigao do jednog biheviorističkog tumačenja kao slobodnoz prerađivanja animalne delatnosti i najzad dospeo do jednog ši Tog psihološkog i sociološkoZ shvatanja igre i umelnosti kao dopune Života. Igra i umetnost doprinose uspostavljanju unuta šnje ravnoteže, jedinstva i harmonije Života, oslobađaju liudske radnje od učmalosti, otkl»njaju površnost, oslobađaju VDOljnu delatnost i duševni razvitak od raznih smetnji. Slobodan posled, prirodnost i upolrebn zdravog razuma su takođe posledice dejstva igre i umetnost, Štaviše, razna sprečavanja u so cijalnom životu nalaze leka u igri i umetnosti. Umetnost je uvek uspešno odbacivala društvene predrasude i učmalost i krčila put društvenom „razvitku. „Jačajući sposobnost za promene, igra i umetnost ublažuju moć navika i u socijalnom životu, pa time suzbijaju i društvenu pu-· deljenost...· Na taj način igra i umetnost doprinose opštečovečan skim interesima“.

Rakić zatim ispituje vaspitni značaj igre i umetnosti, pošto ie, u skladu sa svojom sistematskom idejom, vaspitnu delatnost podelio na navikavanije, kao sticanie znanja, veština, navika i principa, i na pravo vaspitanje koje se zasniva na davanju podsticaja, na negovanju dispozicija i unufra= šnjih faktora: inteligencije, VOlje i ođuševljenja.

Igra (shvaćena u biološkom i genetičko-psihološkom smislu re" či) i umetnost povećavaju čovekovu prijemčivost i opštu sposobnost da se razvija, jer una pređuju njegove snage za pro)e nu. Cilj igre i umetnosti jeste upravo slobodno vežbanje snaga za promenu. To vežbanje ne samo što razvija duh i telo dopunjavanjem potrebnim delatnostima za promenu, već takođe štiti

· unutrašnju ravnotežu od taznilh

poremećaja. Rakić primećuje. VU lo tačno da se sposobnost za po navljanje javlja u masi strogo specijalizovanih sposobnosti, a sposobnost za promenu kao pokreiljiva i koncentrisana snaga. „Kako u egzaltaciji prijemčivost za promenu dostiže svoj najviši stepen“, to se glavna težnja igre i umetnosti sastoji u tome „da funkciju promene } »etvore u egzaltaciju“. Rakić konstatuje da se „u 5adašnjem školskom vaspitanju he ceni dovoljno .veliki značaj igre i umetnosti za povišenje životne svežine, za polpomaganje du hovnog: i telesnog razvitka i “a održavanje unutrašnje ravnoicže u životu“. No on je svestan i negativnih posledica dejstva igre i umetnosti, ističe da se u igri katkada razvijaju i neplemenite osobine, pogrešne predstave o životu, razuzdanost i pre rani seksualni interes, pa kao osnovni praktični pedagoški zah 'tev smatra odvajanje igre i Umetnosti od učenja, jer trajno mešanje igre i rada, šale i OZbiljne delatnosti može biti samo štetno. | Š

Originalnost

Rakićeve ideje

- sastoji se, između ostalog, u pri-

relativno samo-

davanju ranga

stalne životne funkciie sposoh'nosti za promenu. Imajući u vidu praktična vaspitna dejstva igre i umetnosti, Rakić je, za razliku od Schiller-a, igru shvatao, uglavnom, u biološkom i ge netičko-psihološkom · smislu, a

mu on ne naglašava ni formanlnu ni materijalnu stranu tog pro cesa. Schiller razlikuje trpljenje i delatnost, stanie aktivnog i pasivnog određenja u čoveku, kao materiju i formu i pored njih estetsko stanje koje ih sjedinju je, harmonizuje i ukida. Ako je čovek istovremeno određen pssivno i aktivno nalazi se, Pp) Schiller-u, u estetskom stanju. Tistetsko raspoloženje obuhvata u sebi celovitu čovećnost. Ali, po Schiller-ovom shvatanju u pravom umoeiničkom delu sadržaj ne treba da bude ništa, a forma sve, jer. se formom dcluje na celog čoveka, a sadržaje” samo na pojedine njegove Snoge (Pisma o estetskom vaspita=nju, XXII). Đok , Rakić da igva i umeinost dopringse stvaranju jedinstva i harmonije života, Schiller veruje da samo umetnost, shvaćena kao igra (ne u biološkom smislu reči) bto izilazi iz prave i potpune čovećnosti, posredujući i harmonizu-

smatra

·jući fizička i moralna stanja.

Rakić izbegava formalističke iednmostranosti u shvatanju umet nosti, on vezuje ideju umetnosti za stvaranje nečeg novog, uviđa stvaralačku prirodu umetnosti i odbacuje klzsicističku ori jentaciju. Rakić naglašava samu umetničku aktivnost koja menja i prerađuje psihičku i SDpuljašnju stvarnosi. Rakić takode uzima da umeinost pretpošstavlja i stvara jedinstvo i celovito tost čovekovih snaga iu tom p9gledu se saglašava sa svim velikim tradicionalnim koncepciisma. Ali Rakiću nedostaje širina i filozofski polet koji karakteriše na primer Schiller-ove po glede; on ne vezuje pitanje ostetskog vaspitanja istorijski ža shvatanje čoveka, slobode i sud binu naše kulture. |

Ako se danas govori o polzebi „unutrašnje revolucije“ u DO smatranju umetničkih" likovnih) dela (K. Groos), o potrebi revolucije umetničkog obrazovanja (Read), o potrebi približavanja umethosti i društva, o uspostavlianju novog jedinstva izmeću urnetnosti i života (VV. Rotzle?), o potrebi uspostavljanja narušene unutrašnje ravnoteže i harmonije ličnosti, onda je necOphodno obžjasniti uiogu i Ssmiša0

estetskog vaspitanja u tom bro cesu. U tom kontekstu Ralkičev spis je sačuvao izvesnu akktuelnu snagu, (Odlomak) Milan DAMNJANOVIC

umetnost kao menjanje i vanje stvarnosti, kao preradu ukorenjenih doživljaja, pri če-

| učiće balet, igraće savršeno ian-

i; go

Veliki muetafizičari i veli-

; ki znalci morali su stanovati po hotelskim sobama. Bar potencija!lno. 15. OKTOBAR 1943,

Dešava se, priča. M., u jednom odredu „šumskih“. Jedan iz odreda koji se nešto ogrešio o „neka pravila“ i „zakletvu“, osuđen je na smrt. Komandant ga predaje „dželatu“, mladiću od svojih 17 godina. Ovaj odlazi sa osuđenim u obližnji šumavak. Fosle kratkog vremeno, mladić se vraća, miran, noseći u ruci nož koji lagano briše. Ostali iz odreda ipak polfreseni, čude se toj mirnoći i pitaju ga' „Kako si, bre, mogao, bio ti je prijatelj. — Pa, zašto? Legao na zemlju, a ja ga priklao!“,

198, OKTOBAR 1043.

Zablude možda ne bi ni bile foliko strašne i grozne po SVOjim posledicama, kad ih ne bi pronosile i vrline. Više od bporoka, vrline ljudi i narođa mzs= gu često da budu uzroci njihovih nedela i opšte katastrofe: istrajnost, vernost, predanost do smrti, itd. Na primer, istrajnosf, u jednoj nameri (izopačenoj), vernost jednoj ideji (naopakoj!, predanost do smrti u sprovođenju jednog dela (bezumnog). Ne nedostaju ljudima, izgleda mi, vrline. Pitanje je pre, rekao bih, upotrebe tih njihovih vrlina. Pa čak i upotrebe poroka: u 10] perspektivi, mogli bi da služe možda i dobru.

Budućnosl će biti divna, savr šena, ili ie neće biti. U prirodi je budućnosti đa bude divna, savršena. Izci će svi govoriti galski. Ljudi će jesti, umesto kbasulja i krompira, grašak i karfiol, kavijar i zemičke, umesto margarina buffer i mast, sobe će im bili svetlije i šire, i Višlje; nosiće' se ugodnije cipele i odela od pravog. svetskog štofa (zašto samo engleskog?);. doručkovaće, belu kafu, kakao il čaj (po izboru), sa marmeladoni; čiltaće romane u nastavcima i

| samo sporiske vesti, poći će na

rad (da im ne bi bilo dosadno)

: malo do podhe; pisaće nadrealis-

tičke pesme,. skludiraće Spinozu ı Hegela, ići će na izložbe slika,

ili kokonješte (naravno š\ilizovano);. zatim će pomaio paiiti zbog ljubavi, iz dosade (u dređenim dozama); pisaće ptlreklinjajuča pisma zbog propuštenog sastanka. Dubina i pov:ršnost sjediniće se, najzad, u beskrajnosti, i venčaće se. Niko ne-

»Vučiak« Miroslava Kkrleže

»Vučjaka«. Miroslava Krleže potresaju poslednji ratni akordi hiljadu devetsto osamnaeste; to je muzika koja prati stravično veličanstveni sprovod jednog CTrvotočivog društva, Moralni gliD, štakori podignuti do simbola, čitava ta groteskna socijalna relacija »Narodna slogać — Vučjak, spojena »bjesomučno-skandaloznim snom Krešimira Ho!rvata«, svi ti očajni, beskrajno blatni horizonti praznog života, sve je to ponovo odzvonilo u zastrašujuće raskošnoj kadenci kojom autor popraća taj sprovod.

Nije nimalo slučajno da su Krleži za slikanje ovako široke

društvene panorame bila potreb-

na tri ćina, pored Predigre i Intermeca. Zato je skraćivanje teksta nužno dobilo značaj, stvara lačkog čina što je od adaptatora,

zahtevalo ne samo maksimum.

zalaganja nego i nadahnutost. Ne može se reći da, je nađen srećan sklad između Predigre i ostalog dela drame u kojoj je Predigra nužno markanino razvijena sCena, jer se u njoj kriju klice kasnijih postupaka glavnog jumaka. Kako je Predigra u isti mah i ekspozicija drame, izlazi da se »druga eksbogzicijatc — prve SCOne koje nas uvođe u mračni, seoski svet Vučjaka — u uslovima, televizijske adaptacije mo-

| BSEJISTIKA .

20. OKTOBAR 1945.

(N PON

će biti zloban, pakostan, bole-

stan, mračan, tupo nazadan, &adan, sem koliko radi začina da jelo života ne bi bilo bljutavo. Lekarima ostaje kao jedina dužnost da o tome prepisuju recepte. ; ' Postojaće samo toplota ljiud= skog prisustva i punoća čovekhovog ostvarivanja. Niko nečć verovati da su nekad „postojale ljute, neizlečive boljke, grozote, strahovite mržnje, dosađa, samoubistva, nesrećne ljubavi, zločini u svim mogućim skalama, more, idiotizam, crna reakcija, ubistva (s predumišljajem i bez istog, politička i drugn;, koristoljublje, gramzivosti, sumora put čoveka, tamne orkanske strasti, fan tazmagorije, izopa– čenosfi, krv, pusti snovi, dim, interesi.i laži, obmane,. glad, zverski ,

progoni, kurjaci, ajkule, funjare, otrovne zmije, smrt i gadosti, i krv i krv, kojom je sve uzidano, i na kojoj će se sazidati. (zar ne?) i ta lakoća i ustreptalost buduć-

nosti, to meko paperje buduć-

nosti.

Svi će biti svesni, svi osigurani, svi pametni! Čoveka obuzima vrtoglavica... ,

27. OKTOBAR 1943.

Juiro. Divno, još lepše nego juče, koje je već sećalo. na prva junska jutra, s tom, možda, razlikom. — apsolutnom, ali ne i za naše oči — što tada vatre=ne linije leta šaraju zaostale san te zime, a što sada ledena čiva decombra senče „duglevlje jula; pa ipak, jiučerašnje jutro bilo je lepše od preuhodnog,

Otvaram prozor; sto je topao kao rukovanje. Samo dokle? Veče je svako već jesen i rana noć. Bitke se biju, a ovde Je zrela jesen, grozdana jesen. Grožđe! grožđe! Ogroman buket Bo taničke bašte, monotono zelen, običan. prašnjav, izbledđeo preko celog leta, opet je, na izmaku, žarka paleta boja, bledožut, modrozelen, crven, svetao, zlaipn, tamnoljubičast, međeno prozraćno lišće, nimalo iužno, ni najmanje na umoru, raspevano kao zrelost, kao precvetalost. Ko mo že da me uveri kroz sjaj ovos jutra, da ga vetrovi već vrebnju, vetrovi koji će, s dolaskomi večeri, biti tu, da ga kidaju i mlate. Šta dokazuju očiglednosti, sem same sebe...

Bitke se biju. Bitke se biju, a ovde je divna jesen. Bitke se biju, a ja ređam ovde, u sobi, za stolom, veči i reči Kao da sam pod prokletstvom znamenja:

| Dušan MATIĆ

"HOTELSKA SOBA.

ODLOMAK IZ KNJIGE „LAŽA I PARALAŽA NOĆI“

Phomme poursuit noir sur blanc, dok milioni danas žive pod zna kom: Phomme poursuit sang sur terre, mort sur vic. Čovekova očiglednost ili tajna, kako sš uzme. 'weba. biti simplista pa verovali da čovek bira svoje mesto pod suncem, ili pak da se sve savršeno fatalno događa kao u grčkim tragedijama... Gle dalać, posmatrač, kad bi se bar zaisla moglo biti u pravom smislu te reči. Idealni Stendal, snvršeno pažljivo obučen i obrijan svakoga dana u povlačenju 5 Velikom armijom. Lutka od kipa, pre, s očima od perli, u kcjima se smućčeno i iskrivljeno ogledaju požari i tmine sveta, i ništa, ništa više. Pa ipak di

S sati, i kao da je ceo život time dat, sa svim svojim srcem i svojom bistrom i mutnom mišlju u mnedđogled. Nesigurnost je u zidovima; o oseća:njima ljudskim neću ni da govorim, nisam ni slutio koliko je ova rečenica bačena u vetar nekada opisivala jedan svet koji će jezivo biti tačan tek 1939—1943. Koje logične i dijalektične forme mogu da objasne delanje ljudi danas? Vreme je iskočilo iz svoje osovine? lL,okomotiva istorije? Zavitlan itočak sveta? „Ubrzanje razvoja? Belo usijanje istorije? Revolucionarna epoha? Sve su to samo metafore, .koje se ne poklapaju sasvim sa sirahovitom stvarnošću, čiji je duh slika, bitnost, poricanje svega. Radi se o nama svima, s ove i s one Strane reke, ma kako se ona zvala, ra di se naime o prijateljima i o, neprijateljima, o pametnima i, o glupim, o pametno-glupima i O glupo-pametnima (pamet i glupost jedu za istim stolom, loču iz istog čanka, žderu se uzajarnno, posMeju i paraziti, jedni na račun drugih žive uvek u istom kolariću-paniću), o dobrima i rđavima, o vrednim i lenjim, o svežim i gnjilim (i o svim medustepenima između istih), o zdravima i bolesnima (lekari znaju ko je bolestan, ako znaju; ali ko je zdrav?), o svima nama, u ovom vrtlogu koji ruši, lomi, kida, ubija, koleba, sumnjiči, ı seje crve koji nagrizaju sve, sve što dodirnu. Ostaje samo natizam, fanatizam bez ODzira za kim ili za čim, Dočepoti se jedne ideje, jedne puške, jed ne čete, jedne pseudo-ideje, bun kera, i terati do kraja, držati se te slamke davljenika i čekali kraj (kraj u svakom slučaju, u pravom smislu te reči) smrti ili drugi, novi život,

g iea-

Kaj FJEL: Kompozicija

ra. dati minimalnim sredstvima; otuda pitanje opravdanosti epi zoda sa Žandarmom i Evinom

majkom. Još je važniji broblem umetničke transpozicije usled specifičnosti televizijskog: medi-

juma. Tamo gde su ce:aCaptatori oslobodili origin*n zato da bi ga u telev;si sWkCj 19911200.,1 pO-

Svečano sve je, i strašno sve je...

Najstrašnije i najveličanstvenije je toda neko od nas mora imati pravo, ben obzira da li je to pravo, pravo i za ostale, i za sve ostale. I to će se pravo dobiti silom, to znači da će se krv još liti i liti, što znači da će se još rušiti i rušiti, jer danas mnogi misle da imaju pravo na svoje pra= vo. Onaj koji će imati najzad pravo, mora satrti ostale, mora im stali nogom za vrat. Fanatizam kao jedini lek prolivu te „nesigurnosti u zidovima i u osećanjima ljudskim“. Radilo se, radi se, i radiće se, o suštini čovekovoj! Sta je čovek? I šta može čovek? On je... oblak, planina, san, ubica, ubica ubice, ironija, čemer, malo vode na dla nu, mastodont, „prašina, senka ptice preko livade, trgovac, kap nežnosti, kao odvaljen ođ brega, gomila cigalja, ponor, meka pesma, divlja zver, neuslišena molitva, poganac, vulkan, orgulja, gnojivo, tragedija? Da li po stoji uopšte njegova suština, ili je treba tek izgraditi? | Čovek nema svoju sliku. U divljem Do du, mora, izgleda, da iscrta i svoj lik. Ne biti, već postati, i dalje je zakon čoveka,

Sve je u pitanju, u svakom trenutku: sve vrednosti Života. Saputnice svesti, savesti, reči vi še ne teže mnogo. Dim, oblaci. Ko ide s kim, atom po atom. Zakoni velikih brojeva. 'ajna gravitacije i regrupacija. Oni kc ji su bili prijatelji, postali su krvnici; jstina, oni i dalje paze jedan na drugog, ali s revolverom na gotovs, oni koji su se rarzeli, idu ruku pod ruku, paze se kao ljubavnici „u prvim danima sreće, oni koji su bili čvrsti, postali su skeptici, izdajnici; oni koji su šsumnjali sad veruju. Slabići, sad su heroji, da sutra budu opet slabići, heroji do juče, sad su bedne 'KYpe, hulje. Mekušci su Kkrvoloci; ovce su vuci: tigrovi, verni Psi. Reči ne polnivaju VVižc stvari; one. su ogromne halabpijive senke koje nas proždiru. Tajna · gravitacije, ćudi „gravitacije. I što je još strašnije i jOŠ veličan=stvenije, oni koji hrane s fan»tizmom slamke svojih prava, već ne veruju u njih, „možda.

Ali povratka im nema.

11. NOVEMBAR 1943.

Ispisujem datum, odjednom sam se setio da je danas ravno dvadeset i pet godina od jednog famoznog jedanaestog novembra, famoznih jeđanaest sati, famozne 1918. godine. Pa-

novo oživeli, došlo je do boljih rezultata. \

Reditelj Ivo Hetrih sa oduševljenjem se prihvatio televizijskog izvođenja ove snažne drame, Pa ipak, diisina smelih artističkih uzleta, često je smenjivana POslušnošću i respektom prema Velikom autoru. Prejako je intonirana nervna prenapregnutost Krešimira, Horvata, i još više potencirana, njegovim. psihičkim košmarom (iu se režija, inspiri sala Horvatovim snom), tako da se permanentno nametao utisak neizbežne erupcije ludila, koja je, . prirodno, izostala. NaprotiY, u prekrojenom kraju sasvim je iznenađa, odzvonio sentimentalni akord Marijanine ljubavi prema Horvatu, te je predstava izgubila u ideji. Rad sa kamerama kao i kadriranje češće su bili preciozni nego umetnički funkcionalni, dostižući povremeno puni vViTtuozitet. ;

Protagonist, Vanja Drah, usled mimički neverovatno forsirB” ne igre, bio je u senca bDOje· dinih epizodista, autentičnih eBzemplara Krležinog dramskog sveta, među kojima treba istaći nonšalantnog Dr Streleca (Belja Bašić). Veoma je zanimljiv bio lik starog učitelja HadroV ća, sa ironično vidovitim pogle dom čoveka, koji je svestan la” Tudnosti Horvatovog bekstva U fiktivni »Rusoovski« raj blatnjavog Vučjaka. Maska »pokojnogć učitelja Lazara Margetića bila je pogođena i uznemirujuće 5UgČ stivna. Oba glavna ženska lika bila su snažno izvajana, mada je Marijana (u sceni Horvatovo8 zavođenja) bila neubedljiva svome pretvaranju, dok je Ev negdanja vlasnica »bordela ZR nigere« ı svojoj frivolnosti bila, ipanobojna.

Jovan MIHAILOVIĆ

et 19 M E NOVINSG