Књижевне новине

BESKR

GOV

Izazov je dobačen — ni ma-– nje ni više nego Heraklitu: :Fe raklite crkni pukni“; kad bi mo gao — i hteo — da se ljuti, imao' bi zašto: „Heraklite ti si za ista hulja“. Ali to je pesma; i ako je doista reč o pesmi, da-

kle o svojevrsnoj igri, onda na.

očari pedanterije smetaju i mogu se u igri razbiti, reči nisu lišene odgovornosti, ali odgovornost nije samo u rečima: ona je u stvorenoj ili zamišljenoj „celini, u određenoj formaciji“ izraza. I zato izazov dobačen Heraklitu — ili “bilo kome drugom „— ne' možemo smatrati drukčijim nego što je ste: kao pesničku igru, razbaru šenost, inat, prkošenje; a to su već elementi iz kojih se može izgrađiti poetski stav, stil, 5istem. U zbirci „Moć govora“ Branislava Petrovića, pesniku iz mla de generacije koji je već prvim stihovima skremuo na sebe Đ3 žnju, taj stav i stil se donekle uobličio. Njegov uzgredni obračun sa Heraklitom, u „pesmi „Panta rhei“, jedna je od Kkarakterističnih manifestacija toga stava. Sumorna «reč proBaznost, fatalna reč teče — „gle TBČE reč strašnija od cveta“ — ·Qizazvala je pesnikov revolt, otpor, „nemirenje, su protstavljanje prolaznosti, ma koliko da je neminovna i neizbežna, i makar je formulisao ta kav filosof kao što. je Heraklit. Otpor i nemirenje sa prolaznoš ću izraženo je u Petrovićevoj pesmi drugom „jednom igrom, fudbalskom igrom „bande okorelih mališana“, Pasivni utiudes prolaznosti — „teče čovek teče

reka teče groblje“ — zamenjen .

je ovđe „burnom i neobuzdđanom fizičkom „akcijom, „naporom, usredsređeniem ka izvesnom cilju, izvesnim osvajanjem — „Vveć smo poveli sa dva u la“, „pobedili smo“ — koje, iako izgleda ništavno i beznačajno, može da donese bar privremenu rađost i olakšanje.

Branislav Petrović je stoga i jedan od retkih mlađih, a i ne

' samo mlađih, pesnika koji nijie

·punoću,

celomudren, patetičjedan od retkih

natmuren, no zabrinut;

koji još ume da se rađuje, ko

ji ume da iskaže radost a da to ne bude zaboravljanje 97Z7biljnosti sveta i vremena u ko me živimo, čije rađovanje he zvuči smešno ni lažno. U pesmi „Panta rhei“ naći ćemo ove stihove: „evo me srećan na 76 mlji“, „od radosti je život iz mene kroz rebra iskočio“ — koji u kontekstu prevazilaze svaki šuplji optimistički zanos, ima.;u udamu moć i deo su poruge i prkosa prolaznosti, jagme~i ushićenja pred životom kome se odviše često oduzima ili umanjuje smisao a da bi še sad smelo dozvoliti da mu jed no ovakvo bučno, glasno i stra stveno približavanje ostane bez priznanja i bez pohvale. Kažem:. glasno i strastveno, — upućujući se ka onoj snszi koja pokreće, nosi i podržava ovu ustreptalost pred životom, ovu otvorenu, „inadžijsku bunftovpu” i „Yradđoznalu zagleđa=nost u svet; fa je snaga mmekoliko i programatski ušmeritelj „Petrovićeve ı poezije:/ moć govora. Bascinaciju, oDčinjenost govorom kod nas “e prvi osetio i saopštio Rastko Petrović; a sada se, evo, pre'đaje i Branislav „Petrović, ša divnom bezbrižnošću i nipošto neumnom bezazlenošću, javlja'jući se tako sa samog izvora "spontane, nefalsifikovane poeži je. Pre svih moći, pesnik treba da ima moć nad rečima, đa bu đe moćan u rečima, da ima moć govora. Samim tim poezija ponekad postaje više ekspanzivma, fizička sila, nabujala reka, okean, nego smirena intelektualna utančanost, gipka ponornica. Svrha je takve ekspanzivne poezije — i poezije „uopšte | da proširi i intenzivira oseća-

RNJIŽBVNE NOVINE

u poznatoj kolekciji

ekonomskih uslova, ali i

grad

nje života ili neživota. Nije nje no.da objašnjava i analizira, već da ubacuje, prilagođuje čitaoca „u pojedine situacije, stvo rene ili koje sama stvara, i da se čuva vlastitog groba, vlastite negacije: verbalizma i retorike.

Uvodna pesma „Petrovićeve zbirke je apoteoza govora koji „posebna je i majveća moć“, apoteoza rečita, sugešstivna, nadah nuta, sa koncepcijom | govora kao sjedinjavajućim, univerzal nim, sveljudskim elemeniom ko ju, u Petrovićevoj pesmi, dopu njuju Henri „Michauh i Boris Pasternak i koja, nekoliko puta uporno ponovljena, glasi: „MALJ ČIK DEČAK, GARSON i tako beskrajno moć govora“. Govorljivost pesnikova znak je komunikativnosti njegove pesme i njene poruke. On traži vodi jum, govornicu i, kao Majakov ski, hteo bi da ga svi čuju, gnevnog i srećnog. Totalno anti romantičan, ovaj pesnik progla šava svoju muzu kornjačom i ne zahteva cd nje inspiraciju — kako se to davno nekad uobičavalo — već traži da „mu dovede ljuđe, i to traženje, poetski ftransformisano. u svega "pet-šest reči, „Krcato je smisslom, ljubavlju, vedrim huma= nitetom:

„...zatinn doveđi ljuđe najzad

. (Branislav govora“, „Prosveta“,

RAJNA MOĆ ORA

Petrović: ,, Moć

Beo1961. godina)

mi doveđi ljuđe a kada mi doveđeš Ijuđe đoveđi mi ljude“. 3

Ali već u kasnijim pesmama o ljudima rudđarima, zemljorad nicima, bolesnicima, ljubavnicima Branislav Petrović pomalo gubi dah, piše postske — i poe tične — razglednice, pravi munje-više duhovite ilustracije iz vesnih „situacija, počevši od skice o ljudima sa severa koji „UZ razgovor popiju mnogo VNUu ćega čaja“ pa do lirsko-seksualne reportaže o tome kako „od poljubaca gradimo čoveka živa“. Ima među ovim pesmama još sličnih buyleski, doskočica, nasiv nosti i zgodno prepevanih s negdota iz bogatog inventara svakodnevnih ljudskih strasti i nezgoda. Ali ima i duhovitosti i šarma koji — bez potrebe da im izmišljamo eventualne uzore — ukazuju na autentičan pesnički temperament. Najbolje pe sme u zbirci „Moć govora“ „Panta rhei“, „Naređujem ti“, „Pesma o „Aninom povratku sa letovanja“ — «·(Ć vredni su rezultati jedne zanimljive, dobro počete poefske igre u čijim bi čarima trebalo pro= naći brigu i negu koja će budućim igrama dati nove, razmo vrsnije i zrelije razmere.

Miloš I. BANDIĆ

(Milorad Panić Surep: „Mesec i pruće“, izdanje piščevo, Beograd, 1961!)

Poema „Mesec i pruće“ govori nam o nemirima, strepnjama i problemima današnjice. Da bi izbegao opasnosti retorike i spoljne, grube i vidljive tenden cioznosti, autor je Konstruisao neku vrstu fabule koja mu je omogućila da izrazi svoje ideje u prihvatljivom i dopadljivom poetskom obliku.

Poema počinje sasvi~ realistički: pesnik priča o tome kako se jednog dana, posle zarar nog posla vralio kući, željan da zaboravi jednoličnost gradskih časova u koima zbivanja teku sa nekom un rrtvljujućom pravilnošću i dosađom. I šta se zbiva? Odjednom indnja dotle uobličena narativno, dobija pri zvuk fantastičnog. Prisustvujemo li možda čaroliji sna? Kao da dugo zadržavane snage mašte provaljuiu brane navika i racionalnih stvga i odvode Dpesnika u imaginarne pređele gde se ostvaruju zahtevi nesvesnog, sve želje i žudnje srca. Teško je sa sigurnošću odgoneinuti “0 kraja smisao ovog Surepovog dela u kome se mešaju, vrlo uspešno uostalom, java i snovi, stvarno i izmišljeno, banalno i neobično, trivijalne pojedinosti života sa prefinjenim simbolima. :

U drudom delu „Meseca i pruća“ vidimo ciganski logov, novu sređinu u koju je pesnika dovela ćudljiva moć fantazij”.

NOVO IZDANJE SABRANIH

Prošlo je desetak godina od poslednjeg izdanja Kočićevih sa branih dela i skoro trideset SO dina od pojave prvog izdanjiš, „Narodne. prosvete“. Nesumnjivo je da 59 se u tom periodu postigli značajni uspesi u dđefinitivnom utvrđivanju autorstva pojedinih Koči ćevih radova objavljivanih u dnevnoj, štampi, književnih i pa blicističkih; vreme je takođe ?mogućilo i svestranije upoznavanje sa sačuvanom arhivskom gBrađom o ovom značajnom Ppiscu, čije delo predstavlja jedan od vrhunaca srpske realističke pro we i, najzad, u tom vremenu

izrađena je i opsežna bibliogra

fija o piscu. Napisane su i zna čajne studije o Petru Kočiću među njima i opsežna monogra fija Todora Kruševca, koja da nas predstavlja osnovu za SsVako temeljito proučavanje života i rada pesnika Bosanske Kraji ne. Sve je to nesumnjivo dopri nelo da novo izdanje sabranih dela Petra Kočića, koje se sada pojavljuie pred čitaocima, bude do danas najkompletnije, ali ne i sasvim kompletno. Uzrok tome i{ireba, pre Svega, tražiti u samoj koncepciji „Pro svetine“ edicije sabranih dela srpskih pisaga. I ne samo tu: čini nam se da već uvedena praksa naših izdavačkih preduzeća,” dobrim delom zavisna o.

o objektivnog stanja u proučavanju naše književne prošlosti uopšte, uslovljava takva izdanja — potpunija i bolja od dosadaš njih,. ali još uvek ne i definitivna, sasvim kompletn i, što bi bilo najidđealnije, — kritička. I upravo pojava novog izdanja sabranih dela Petra Kočića po vod je da se postavi Ditanje ·kada ćemo već jednom priči izdavanju „potpunih. kritičkih izđanja dela naših pisaca? Bolje reći, to se pitanje nameće baš na ovom primeru, jer nije dd voljna samo inicijativa izdavačkog pređuzeća: kako još uvek nemamo stalnu instituciju kojoj bi jedini zađatak bio sistematsko proučavanje đela naše književne baštine i njihovo pri premanje za štampu, prirodno je da ćemo i dalje dobijati 0. va izdanja sabranih dela naših pisaca obogaćena ponekom novom #„Ppripovetkom ili pesmom, ali još uvek bez pretenzija da je obuhvaćeno sve.

U novo izdanje sabranih dela Petra Kočića (ređakcija i komentar Đure Gavele, predgov"r Velibora Gligorića) uvrštena :e jedna dosad nepoznata Kočićeva pripovetka („Moji poznanici“,

PETAR KOČIĆ

objavljena u „Politici“ 1904. god.), zatim jedna pesma bez naslova („Spustivši glavu ~ na moje grudi..“) objavljuje se u ovom izdanju prvi put; za razliku od ranijih izdanja Kočićevih dela u ovom se objavljuje i zanimljiv prikaz zbirke pesama Alekse Šantića, koji je Kočić objavio 1911. god. U „Otadž bini“ (u tom prikazu Kočić prvi uočava vrednosti Šantićeve socijalne poezije i navodi po znatu pesmu „Muka“ — „O klasje moje...“). Ako. konstatuje mo da se pripovetka „Moji poz nanici“ može bez dvoumljenja svrstati među slabija Kočićeva prozna ostvarenja i da je pesma „Spustivši glavu...“! samo početnički izraz intimnih “osećanja, dok je Kočićev prikaz Šantićevih pesampn zanimliv uglavnom zbog ukazivanja na vrednosti socijalne poezije OVOg pesnika. moramo istaći da je više od devedeset „dosad neobjavljenih pisama Petra „Kočića raznim ličnostima (pretežno njegovoj 5u pruzi — Milki) — ozbiljan prilog, koji nam ovo izdanje donosi. Objavljena Kočićeva prepiska vrlo je zanimljiva i biće od koristi pri daljem proučavanju života, rađa i dela ovog pisca. Naročito su dirljiva KO9očićeva pisma Milki Kočić upućena iz beogradske duševne bol nice 1916. godine, pređ pesnikov tragičan kraj. Prelistavajući ponovo stranice Kočićeve proze ne možemo a da se ne divimo njenoj izvorno lenoti: čisto“i jezika, nesvs5kidašnjim, „ali lepim stilshcim konstrukcijama, uspelim poređe njima. Kočićevi opisi bosanskih pejsaža ponesu čitaoca svojom neposrednošću i iskrenim doživ ljajem. A pojedine pripovetke sa socijalnom fematikom zadivljuju piščevim pozi avanjem ži vota bosanskog seljaka i, ioš više, načinom obrade tog bogatog materijala; nisu to suve

neposredno ,

DELA PETRA KOČIĆA

(„Prosveta“, „Srpski pisci“, Beograd, 1961)

slike, etnografski opisi: sve ie

u tim pripovetkama nadahnu'o životom i ispunjeno bogatim op servacijama o lepotama života, bez obzira na ubogo siromaštvo i bedu u kojoj živi većina Koži ćevih junaka. A legendarna 59 tira „Jazavac pred sudom“ ukazuje na velike mogućnosti Kočićeva falenta, tako da ne mo žemo a da ne zažalimo što se pisac nije bavio i dramom. Ipak, Kočićevo delo, nastalo između irzavica jednog ne tako dugog života, života ispunjenos borbom i nedaćama, i pored ga što otkriva neiskorišćene mo gučnosti piščeva talenta, predstavlja, samo za sebe, „realnu vrednost visokih kvaliteta. Kočić obogaćuje srpsku realističku prozu ne samo novim tema ma i opisima života jednoga kraja koji ranije nije imao svog literarnog slikara, nego i no» vinama u svom umetničkom iz razu: pojedine njegove pripovetke mogu i danas biti uzor stila i primer za „bogatstvo i raznovrsnost u stilskim „konstrukcijama. U dosađašnjm istraživanjima i izdanjima dela Petra Kočića publicistička delatnost bila je

dosta zanemarivana. A to je de latnost koja je u priličnoj me

ri apsorbovala Kočićeve snage i koja će kađa bude proučena omogućiti da se i književno delo Petra Kočića još bolje shvati. Ovo novo izdanje samo ukazuje na potrebu da se svestra=nije priđe izučavanju Kočićeve publicističke aktivnosti.

Autor komentara u ovom iZ danju, Đuro Gavela, trudio se da u vrlo sažetoj formi iznese maksimum podataka o Kočićevim delima, Ne može se reći da u tome nije uspeo: komentari štampani u ovom izdanju rezultat su proučavanja svih rB dova, (uključujući tu i najnovije) o delu Petra Kočića, tako da sadrže sve značajnije po datke. Osim toga, treba istaći da na svim važnijim mestima komentari upućuju čitaoca na opširnije radove „o pojedinim pripovetkama, „jer, verovatno zbog prostora, komentator nije mogao obuhvatiti sve raspoloži ve podatke. — Uz I đlqknjigu štampan je i rečnik manje poz natih reči, koji će dobro poslu žiti savremenom čitaocu. Na kraju II knjige objavljena je ı opsežna bibliografija radova Pe tra Kočića, kao i bibliografija radova o piscu i njegovu delu, čiji su autori Golub Dobrašinović i Dragoljub Vlatković.

Raško JOVANOVIĆ

avršni stihovi \fragihenta objašnjavaju nam unekoliko značenje egzotičnog ambijenta za pesnikovo duhovno stanje i Orientaciju. U večnom nagonu za lutanjem i promenom, osećanju straha, stalnom oprezu i iščekivanju opasnosti kao da se krije duboka suština čoveka, njegova praiskonska ugroženost i pat-

| MILORAD PANIĆ SUREP

nja. Neobično putovanje na Kkci lima sna među čergare izražava, možda, i jednu drugu ftežnju: želju za povratkom”u prirodu, u svet svežine, rada, neposrednosti; tamo vreba smrt, ali se tamo jače, punije diše u zagrljaju sa zemljom i njenom

neuštivom „stvaralačkom snagom. Ili pak cilj pesnikovog stranstvovanja leži van svih

mogućnosti na koje smo ukaza:li. u nekoj oblasti njegovih intimnih, subjektivnih namera i čežnji izrečenih stihom čiji Sa držaj, budući dosta taman i nerazumljiv, ostaje ponekad čitaocu nepristupačan?

1 svakom slučailt, bilo da je reč o psihoanalitičkoij problema tici. oslobađanja želja potisnutih u podsvest, ili filozofskoj ideji o strahu kao zajedničkom .i Op štem ljudskom osećanju, ili o nekoj vrsti rusoovskog povratka u prirodu, činjenica je da ie prizor ciganskog naselja dobro poslužio za izražavanje pogleda

o sudbini čoveka ~ savremenog doba,

U trećem delu pceme sreće= mo se prvi put sa istorijskim aluzijama. Avetinjsko lice pDoslednjeg rata izranja iz magle sećanja kroz marševe okupator skih vojnika i. bat čizama. Od trenutka kad se ovakve USDpOmene jave, gomilaće se do kraja poeme mračni i svirepi doga đaji koji se postepeno 'retvaraju. u atmosferu „neprekidme mere, pritiska i divlimne. Pesnik čuje panično „zapomaganje ugroženog čoveka, izloženog pretnjama o smalku sveta, podvrgnutog razornom. dejstvu pro grama o atomskom „juništeniu svega. Umorni i napaćeni ljudi, veštački razdvojeni i međusob no sukobljeni do istrebljenja, nadaju se spasenju, otkrovenju koje će im pomoći da nađu put i izlaz iz lavirimta istorije. Samo ljudski rad, fizički i duhovni, kao simbol čovekove stvara– lačke radosti, može povratiti veru u smisao postojanja i od-

. straniti mržnju i bol. Ali da Ili

će smisao rada · speti da razagna „tminu slepila“, apsurd političkih i društvenih nepravdi u svetu? Unezvereno pitanjč pesnikovo poseduje snagu iskrenosti, tragičnosti i ono prestaje da bude samo njegovo 13 bi postalo pitanje sviju nas. Cigani, na kraju poeme, pono“ vo kreću dalje u nepoznato, Opet gonjeni strahom i opasnošću. To je „prastari zakon begstva i vitlanja „od iskoni“. Pes nik se budi iz mučnog sna, 1S-

punjenog „halucinacijama, sa krikom strave. Znači li to da nije našao nigde utehe?

Bez obzira na mogućnost naj različitijih tumačenja poeme Milorada Panića-Surepa, treba utvr diti da je ona za rugljeno i iskreno delo. Svežinma jezika, lepota dikcije, uzdržane i ozbiljne, koja podseća na tekstove srpske srednjevekovne književnosti, a da pritom ue deluje nimalo ahraično, to su neke od vrednih osobina ovog Surepovog dela. On je umeo i žnao da spoji starinski sjaj naših starih zapisa sa mođernom metaforikom i senzibilitetom i da tako napiše jednu lepu poemu O dobu u kome živimo. Pavle ZORIĆ

MORALISTIČKA PORUKA DAKOMA ILEOPARDIJA

(„Dijalozi i eseji“, „Zora“, Zagreb, 1961)

Ako je ijedan pisac svojom vokacijom sveta bio pesnih koji je pre svega protagonist SVOga filozofskog stava prema boli života Polaa i porekao nepre ciznost Wvalifikovanja svoga de la kao izraza pesimizma — OoDnda je to, nesumnjivo, ypardi, Jer dovolino je pročitati odlom

ke iz „Zibaldona“, njegove miSR pisma, „Uspomene na

pu ljubav“ ili „Pohvalu Ppti-

cama“ — pa uvideti u koj» mefi je ovog pesnika preokupiranog moralnim određenjem čo veka prema svetu u kome jestelnemoguće podvesti pod usko limitirana Kklasifikovanja kao pesimistu ili optimistu. Upravo to daje snažan pečat Leopardijevom opusu koji ie samo utoliko pesimistički ukoliko su pesimistička i sva druga vrhunska fTilozofsko-poetska zagledanja u problem čovekove egzistencije, bez obzira da li u ovom času govorimo o Helde-• rlinu, Ničeu ili Leopardiju, Kirkergarđu ili Kamiju. Zato. BOofo antički intonirani dijalozi Leopardiia, ako nisu pledoaje a neki koherentni filozofski 5** te a to pesniku i misliocu Leopardiju nije ni bio cilj, oni su, | nesumnjivo, tragalačka putovanja po najširem ljuđskom mo razrešavanja najbitnije problematike čovekovog življenja} njegovog otpora vegetiranju? i svim svojim bezumljima. I ako Đakoma Leopardija treba kvalifikovati kao pesimista onda je to onaj pesimizi Oe zivo moralno terape 22 Koji se više ne ukazuje kao pesimiveć kao autentičnay, funkcitaliteta života pa zato i o

pravdanje punog smisla prisutnosti u životu čije varjjabilne i lativne moralne kategorije

u~najvišoj mogućoj meri se oO-

ĐAKOMO LEOPARDI

čitavom .

stvaruju kao imperativi naše angažovane prisutnosti. Ako je sam Đakomo Leopardi više puta konstatovao muku „svoga boravka u svetu živih — on je i nepogrešivo dobro osećao da je čovek čoveku „opravdanie smisla života. To u njegovim di jalozima i esejima kao u pravim poetskim tekstovima dolazi do svoga najvišeg izraza. Bez ambicije da mu misli date u aforističkom obliku budu same sebi cilj, a' sa očiglednom težniom da ostvaruju raoralno đej stvo — Đakomo Leopardi po»

tvrđivao se „kao poetsko-filozofski prorok čije je čitavo delo upereno protiv taštine i

nebitnih odredbi ljudskog kvaliteta. To čitamo u „Mislima Bruta Mlađeg i Teofrasta na 5a

mrti“, u „Dijalogu između Ti-

Tmandra i Eleandra“, u „Povije“ sti ljudskog roda“, “Zibalđonu“, pismima ocu, prijateljima, požnanicima. Od ljubavnih pisama i frag“menata dnevnika u kojima šG Nastavak na 6, strani

Branko PERIĆ

La J