Књижевне новине

MEŠTROVIĆ | I RACIONALIZAM

rain Bri gy m

Nastavak. sa 3. strane

dimenzioniranu, monumentalnu i asketsku, linearnu, dekorativhu., Svoditi Meštrovićevo delo samo na odnos spontanog i racionalnog je nemoguće: i mnoge druge komponente (idejne, nacionalne socijalne, religiozne itd,, ulaze u njegovo delo i uslovljavaju ga višeštrano. Pa ipak, uzeto u ovoj jednoj dimenziji, 0n0, meni se čini, pokazuje slabost baš u neđostatku | „racionalnosti, a ne (kao što misli Vidović) u dominaciji racionalnog faktora. Jedan tako eruptivan, tako snažah i tako sirov talent kao što je Meštrovićev, stvorio je više značajnih đela onda kađa, inspirišući.se tematski srpskim herojskim mitom, nije forširao racionalnost. A onda kađa je u njegovom štvaranju došao u prvi plan religiozni moment, kada je Meštrović na= stojao da postane intelektualni skulptor, koji ima svoju (religioznu) iđeologiju, onda je uglav-= nom stvorio drugorazredna dela. T u tom slučaju njegova slabost nije racionalnost, nego lažna, išforširana Yacionalnost.

Mislim, dakle, da je nesrazmera između Meštrovićevog talenta i intelekta ono što je najviše štetilo njegovom delu. Neumetrenost u herojskim, naturalističkim figurama je u stvari rezultat slabosti njegove raćionalne, kritičke cenzure. Ponesen neobuzdanim osećanjem, on nije znao da nađe mere i ravnoteže između spontanog osećanja i racionalnog obuzđavahja tog osećanja. Dochije, prelazeći na religioznu tematiku i iđeologiju, on opet nije uspeo da nađe meru između Yacionalnog i spontanog, breterujući u drugom pravcu, potiskujuči đo krajnosti naturalističku mođulaciju za račun asketske linearnosšti, površinske Hreljefnosti, lažne dđuhovhosti.

Ova Knjiča, koja je pružila i analizu nekih Meštrovićevih dela, mogla je da izvrši jednu, bar Preliminarnu, reviziju vrednosti Meštrovićevog stvaranja. Ali Vidović je pošao od vrednosti ovog stvaranja kao od nečeg nesumnjlvog da bi lakše mogao da „dokaže da slabost u njemu predstavlja samo ono što je konstruk

tivističko. Tako je, i pored ana.

lize njegovih dela, izostao zaključak o “rednosti i značaju Meštrovićeve skulpture. Zaključak ove studije od jedva jedne stranice svodi se na ono što je već rečeno u uvodu o umetničkom štvaranju, samo primenje= no na Meštrovićevo đelo: da su u hjegovom delu najbolja ona 'oštvarenja koja ne vezuju skulpturu za racionalnost, odnosno za konstrukćiju. Ali iznenađujuća je Vidovićeva neodlučnost u tom zakliučku, Najpre on tvrdi da je potčinjavanje skulpture arhitekturi kod Meštrovića „uvek išla na štetu skulpturalnog stvaranja“, a malo zatim ublažava ovo mišljenje, tvrdeći da su njegove arhitektonske pretenzije „gotovo

uvek išle na štetu njegovoš istinskog skulptorskog „temperamenta“. Mislim da ova razlika u zaključivanju na jednoj „istoj stranici svedoči da Vidovićeve bremiše u Knjizi hisu ni njemu

samome bile toliko ubedljive da.

bi zaključak mogao đa bude jedinstveh i apodiktički,

Tako se ne slažem sa osnovnim stavovima ove studije zbog njihove jednostranosti i isključivoSti, ne mogu da „prenebregnem više njenih „pozitivnih strana. Njena velika je zasluga što je pokrenula rešavanje jednog malo rešavanog problema, koji je od neobične važnosti kako za estetičku teoriju tako i za umetničku praksu. Njena je zasluga i u tome što je još jednom kritički postavila na dnevni red Meštrovićevo delo, koje je uglavnom bilo precenjivano, i da]a neke nove elemente za preočenjivanje ovog dela, koje kad-tad očekuje naše estetičare i istoriča re umetnosti. Najzad, ova studija sadrži „bogat i interesahtan, mada i nedovoljno- sistematizovan materijal iz istorije novije skulpture i njene teorije i niz lepih opservacija o umetničkom stvaranju i njegovom smislu, Žaleći što sam pišući ovaj kratak prikaz morao da zapostavim mno ge probleme i mnoge poejedihosti, kao jedinu ilustraciju ovog sVOE tvrđenja o lepim opseyvacijama navešću samo jednu od &#ĐWnjih: „Kod Rodena ružnoća je stihijski nusprođukt bodlerovske tragične senzibilnosti i dramatične modelacije, a kođ Meštrovića (kao i kođ Rosandića) ona je iražen naturalistički efekt“. U svakom slučaju, ovo je jeđan od retkih studija u našoj literaturi koja je posvećena jednom posebnom estetičkom problemu i u tom smislu ona svedoči o rašćenju naše estetićke misli,

Dragan M. JEREMIĆ

\ /

»OPLAKIVANJE HRISTOVO« U NEBREZIMA

Freska „Oalakivanje Hristovo“ u Nepgzima

Povodom vizantološkog kongresa

U vremenu od 10. do 16. sep tembra održaće se u Ohridu XII međunarodni vizantološki kongres, U nista predavahja koje će na kongresu održati najeminentniji stručnjaci oVvVc oblasti, za nas je od posebnog značaja referat prof. Lazareva: „Živopis XI i XII veka u Makedoniji, freske u našem manasiiru sv. Pantelejmona u selu Nerezima smatra, uz one u Vladamiriu, najlepšim oslivarenjima monumental nog vizantijskog Živopisa XII veka,

Iz velikog kompleksa fresaka u Nerezima, čije je slikarstvo jedna od tema XII vizantološkog kongresa, izdvaja se, za ovu ptriliku, samo jedna kompozicija, Scena Oplakivanja Hristovog za koju se smatra da je u celom našem srednjovekovnom slikarstvu

PETAR LUBARDA: KOMPOZICIJA

fretirana. ne samo na likovno najkvalitetniji hego i na hajpotresniji i najljudskiji način. Kada je 1925. godine ova freska otkrivena pod slojem maltera, to je bio datum u istoriji vizantijske umetnosti. Rekli su i više: „Etapa u razvoju vizantijske umieinosti, Yehabilitacija Vižantije pred zapadom“. Uobičajena tumačenja o vizantijskoj umtenosti kao nijeratičnoj, abpstraktnoj, lišenoj svake ljudske osećajnosti, kao da su zbrisana elementarnom magom ljubavi i patnje kakvu je pokazala ova freska iz crkve sv. Pantelejmona. Po tim osobinama, ona je postala u likovno idejnom smislu naprednija nego ijedna druga na celom pravoslav nom Istoku i Jtaliji, i vratila Vizantiji mnogo od njenog ligleda i sjaja. Vreme njenog poštanka beleži se u godinu 1164. kada je princ Aleksije Andjel, po majci Komhen, sazžiđao crkvu. Slikari su došli iz Cafigrađa da ižveđu ovu narudžbihu. Tako su nastale freske koje se čuvaju u malom, ne baš mnogo prištupačnom makedonskom selu. Ni-

jedna antologija nije bez tepro'dukeija ovih fresakay-a bež sće-

ne „Oplakivanja“ pogotovu. Ideja da se daleke, biblijske ličnosti približe malom čoveku, ti-

me što će im se pripisati obična ·

ljudska osećanja, javila se najpre u književnosti; naglo, kao đa su izvori dugo uzdržavane emo=zije najednom natopili savremenu poeziju i prozu. U stihovima Đorđa iz Nikomedije, Romana Meloda, cara Lava VI Mudrog, u uturgičnim tekstovima osetila su še ova nova strujanja, čijoj suge stivnoj snazi nije odoleo ni, majstor iz Nereza. Potresen onim što je pročitao, on je nadahhtuto stvarao svoju čuvenu sliku Hrista koga su upravo skinuli sa krsta; pre nego što će ga položiti na livadu, izgubljenu u brdima, majka ga grčevito grli, pođ-

meće švoje krilo i svoj obraz pPfi fiska na sinovljiev. Njegov učenik Jovan, očiju prikovanih za lice svoga učitelja i svoga druga, miluje mu ruku sa buno nežnosti. Dva starca, Jošif i Nikodim, odražavaju koncentrisan izraz'na-– pete pažnje i žalosti, dok onako povijeni kleče pored Hristovih nogu, pokušavajući da se priberu u svom bolu. I anđeli se pridružuju ovoj ljudskoj tuzi, A izraz majke koja grli mrtvog sina, dok bol izobličuje njeno lice, adekvatan je tumač reči koje joj pesnik pripisuje: „Gde je srećna vest koja mi je nekad javljena?

Gde anđeo koji mi je doneo po

zdrav? Gde je Petar, tvoj prijatelj?... Govorili su da je Bog, a sađa tu leži mrtav. Kakva neobična i strašna tajna, o Isuse. Kako ćeš ti biti pogreben, ti koji si Večni Bog? Sraman prizor. Ne ostavljaj, me samu, mene koja sam te rodila, o moj slatki sine. Zašto žuriš đa se otrgneš od majke, o drago dete?“

Prethodni stihovi poslužili su umetniku za sadržajnu stranu slike. Ali obuhvatahje silne dramatike ove scene u likovnu celinu, 'bez patetike, zasluga je velikog majštora iz Nereža. Orn je sve pošebne delove kompozicije, ljude kao i predmete , povgžao u komplikovan organizam Korespon dirajućih elemenata u kome niJedna komponenta nema izolovanu egzistenciju. Struktura slike građena je ha unutrašnjoj rav noteži masa, isbuhjemoj unutfrašnjim ritmom osećajnog ihtenziteta i napetosti, stvarajući od scena homogenu likovnu dćelint. Kolorit, sveđeh ha pastelhu gamu, bio je diskretah pratilac domihirajučeg elementa koji čini ekspresivna virtuozno vođena linija, i Desanka MILOŠEVIĆ

PRVI GVINEJSKI ROMAN

Mlađi vgvinejski pisme MEmjl Sise mapisao je roman pod naslovom »AS5I siatou đe Septembre« koji je malte me prva tvorevina ove Vrste u gvine, skoj iteraburi. U njemu on ovekove čava dane iz 1958. gođine kada je sudbina Francuske Afrike bila na pre kreinici.

Radnja počinje u najnapetijen: tre nutku borbe, u Sšeptembru 1958. To je poslednji periođ priprema za refe renđum koji je De Gol objavio, De mokratske snage organizuju u Suda. nu prvu afričku omlađinsku Monfe. renciju. Neobičan ekspresni voz ju ri iz Gvineje pfema Suđanu, U njemu su delegati koji će na konferonciji predstavljati crnu omlađinu. Sise daje vanrednu sliku o putnici. ma voza: Kako je, različita ta mla dost, kako su različiti običaji, kul„ ture, pogledi i moral! Među delegatima ima evropski obrazovanih kao što je, na primer, junak roma. na Bangura — a ima ih, da se poslužimo rečima autora, »malte ne divljih« Poređ tetoviranih i nizom bisera nakićenih devojaka sede da. me u najlonskim haljinama i sa mođemim “frizurama, „Grupa polunagih mlađih igra po ritmu muzikc sa ftam„_tama, a drugi Kraj mjk pevaju Internacionalu. Jezđeći eRspres prefvara se u simbol — to je mlada Afrika na putu ka slobodi i svetlosti.

O ovom vozu šastaju se dva gKlav-

na lika romana: Asiatu, ćerka jed_ nog gvinejskog plemenskog poRWla_ vice i MBangura, jeđan ođ mlađih boraca za demokratiju i slobođu. Asiatu zapravo nema mikakve veze sa pokretom. Nju više radoznalost i želia za Yazonodom đovođi me_ đu putnike voza Blobođe, Ali ta u_ poznaje Banguru i zavoli ga, Isprva za njim ide nesvesno pot uti, cajem svojih osećanja, ali Mhasmije to postaje svesno ubeđenje da se gajedno 6 njim treba boriti a ideale iz kojih će še rođiti bolji život za čO_ veka na ćrmom Kontintkitu. Posle kongresa ona ođlaži u Nigeriju đa tamo pomogne rađ pokreta negavisn6sti. Siseov roman se tragično zavfšha_ va. Posle Strasne borbe dolazi referendum na kome većina Francu._ skc Afrike još ne sme da se izjasni za nezavisnost. Jedino Gvineja MNaže Rkolonijalizmu »ne« i dobija punu nezavisnost. 28. septembra u Konakriju, glavnom građu Gvineje, je narodno slavlje, Tu je i Bongura koji očekuje Asiatu, Umesto nje stiže samo telegram: »27, septembra u_Ssuđaru koji su isprovocirali kontrarevolucionari, Asiatu Ba je pala na polju časti. Afrika će njenu u_ spomenu čuvati sa zahvainošću«,

Predgovor Siseovoj MKknjizi nmaplsao je predsednik Beku Ture, Om ma_ 'Blašava važnOst stvaranja šamostal_ ne afričke kulture, »U Molonijlalnim školama udžbenici su — kaže Beku Ture — govorili 0 svemu, samo me o Africi. Kao đa Afrika i nije ima_ la svoju istoriju, geografiju, kulturni život... Ma hako talentovan bio neko u našem društvu — kaže se dalje u predgoyoru — njegov rad nema vrednosti ako nije w tesnoj vezi sa životom „narođa, ako se u njemu mne ogledaju interesi, želje i težnje narođa,..s

Ovo BSiseovo delo napisano je na

francuskom „jeziku, a štampano u Čehoslovačkoj, (A. P.)

„o __ _—_ |—-_—R |. _ aiu idi iiii_— : bike = O: - adi niiksniiih j

ucrtane su koordinate dobra i socijalne jedna-

kosti:

„Le sommeil dams la Yichesse est impošsible. La ichešse a toujours 6tć biem, public. L'amouY de 1a

· đivih suel octroie le clefs vois que la matuhe m'ešt quun bontć“,

(Une sasison el enfer, Mauvais Sang). Evo novalisovske, rušilačke definicije bogat<4

organe,

sdience. Je spectacle da

nečeg universalnog, subjekta koji je automatizovao svoje receptivne Rezultat ovog eksperimenta sa samim sobom jeste taj što nije poetski sadržaj, tj. ne= posredno značenje oikriveno iza upotrebljenih simbola, ono na čemu se zasniva i čime se Ostvaruje universalni objektivitet poezije, nego je

iznose objektivni sadržaj

to sam pesnički postupak, onaj automatizovani

asocijativni proces u kome se, jednom u njega ubačeni, svi subjekti međusobno formalno-izražajno izjednačuju. Poetika hermetičkog izraza

stva, bogatstva kao apsolutne kulminacije privatne svojine. Nemoguće je, hoće pesnik da kaže, zaspati bogat i probuditi se bogat, bogatstvo se izmiče iz ruku (to će on gorko jiskusiti trgujući po Africi, trgujući ne samo sa kožama divljači nego i sa sopstvenom kožom, zdravliem i životom).. Na bogatstvo se ne može osloniti, apsurd je na njemu nešto graditi. Ima nešto drugo, Više, sigurnije: božanska ljubav koja otvara brave nauke i prirođa koja se nudi kao pejsaž dobra. jj | We GyedBoyaii za naše izdanje Rembon dr Sreten Marić fačno je primetio da je Rembo pronašao hermetizam kao univesalni, opšteshvatljivi jezik kome je težio i koji je najavio svojom metodom. Hermetizam je prema tome izraz potrebe za universalnom komunikativnošći · između peshika i publike. Ali to nas odmah suočava sa jednom prividno nerazrešivom DptDtivurečnošću: otkuda jaz. provaliia između univergalne komunikativnosti toB jezika, tog. novošž poetskog izraza, i bofpune heražumljivosti hermetizma? Otkuđa to da do stvarahja het" metižma dolazi baš ohda kad se hoće VV NM najkomunikativniieg poetskog jezika? Šta je iza te Đpi rečnosti? | S i Ro WeiyhHivifa annližiramo „Tlumihacije :| ava đećemo da najbitnije što ih karakteriše ješte svako odšustvo sudhi to- Su nizovi slika eaBoa nih, pomešahih. išpretuanih koje same šebe registruju. tj. uklanjaju bilo kakvu distanću išmeđu sebe i stvarnosti. poistovećuju Mi sa njom u naporu da ništa proizvolino subjek 0 ne dopuste između sebe i stvari. Ovim poetsx i slikama ustvari je oduzeto sve što pripada je nom subjektu, one spadaju u sferu subjekta kao

KNJIŽEVNM NOVINE

počiva na mogućnosti da se različiti svetovi subjektivne svesti i njihovi primalački procesi objektivno izjednače ćim napuste konvehcionalniu sliku stvarnosti. Ta konvencionalna stvarnost klasne podeljenosti bila je za Remboa Yevolu-

„„cionara najapsurdnija i najnehumanija forma eg

zistiranja, nešto Što ne spaja nego razdvaja, porobljuje, deformiše, obezličuje. Otuđa bekstvo u prirodu i u hermetičku poeziju.

Nikolo Bertolino pokazao se kao prevodilac sa poetskom vokacijom, dorastao velikom au toru. Ipak, trebalo je više i sistematičnije samodiscipline, Prevodilac je, naprimer, sasvim olako i netačno preveo naslov poglavlia Delires sa buhcanja. što· bi uradio Laza Kostić ili riehi šegačeći se nadrealista. Uopšte, trebalo je više voditi računa o srazmeti između patetile i poetske ležemosti, poetske lakoće i banalnosti. Remboovi stihovi:

A qudatre heures du matin, Uetć, Le sonmeil d'amou* due emcote.

poenta,

Sous les bocages s'6taĐore

IP odeur du soir fitć.

po sebi banalni, slobodno su bfepoevani sa jed nim nepodnošljivim Povećanjem banaliteta:

Leti, kada zoya stiže, Ljubavnike san još spaja. Dah se noćnog slavlja diže

Iz malenog gaja.

Tako neosporno banalni, Remboovi imaju to poeisko svojstvo da svoj bahalitet čvrsto stežu rimama prvog i četvrtog stiha, onim Pete i fčte, čiju je suptilnu ulogu prevodilac prevideo. . fetć pretvo 168

On je leto

stavio

bocages dimihitizevao

I opet je s mama! e Ko to? Večhost stara, Mote Puno plama Od suhčamog žafa.

Ovđe je teškoća u fome što obe Remboove varijante ove stFofe imaju jeđnu svoju, Odre« đenu metričko-melođijsku Vređnost, a glavha U'eternitć, dvaputa je duža naše reči večnost! varijantama samo je u žameni mćlće at sa allče avec, čime se mehja, dužina poslednjeg štih#d. ali se ne uklanja bespomoćnošt pređ neponovljivom igrom zvučnosti:

File est retFouvće! e “ | Quoi? L'šteynitć, C'est 18 Qme6#* file

Au. soleil,

io u banalnu imenicu slavlje, | age u maleni gaj i lako dobio jedđah potpuho neađekvathi poetski banalitet, bahalitet koji je našeg, sla« durijavo-romantičarskog a ne remboovskog tipa. U pesmi UD'Ććterhitć prevođilac je stajao pred sasvim drugim problemom: da sačuva smisao, a zadrži užašno Bažet izfaz, Prevodilac je pribegao prepevavahju, mada pomalo dučićevski obojenom Dučić nije bio parhasovac?):

izvanređno

Razlika u Rembdđovim

stihovi

na početak,

uspelom, (ali zar

DEJ ŠNABEL: SKRUILPPURA U PROSTORU

Zoran GLUŠČEVIĆ

(Sa izložov skhu'w...a u Parizu)