Књижевне новине
TRAJNE VIZIJE
· UJUDSKA SUDBINA ANTE KOVAČIĆA PRITENCIDINA FIMSRA FELJTOMTIK
(Nad pisaćim stolom autora romana „JU registraturi“)
Klasik hrvatske knjievnosti Ante Kovačić (1854—1889), 'koji je ported romana „Barunjčina ljubav“, „Fiškal“ i „U refistraturi“, ostavio iza sebe desetak manjih i većih pripovje“ daka (za cca 400 str. srednjež oktava), pjesama za knjigu od preko 300 stranica, te feljtona i člahaka za knjigu 6d preko deset araka, keo i niz žzapočetih i neđovršenih djela, umro je veoma mlađ — u svojoj trideset četvrtoj Bodđini. Iako često šta» mpan i preštampavan, Ante Ku“ vačić još nije dobio svoja „Sabrana djela“, koja bi, kad bi 69 njih došlo (apstrahirajući naučni abarat), obuhvatila oko dviie hiljađe stranica srednjeg oktava. Naglasivši da „do danas Još nije ni jedan pisac razvio onoliko temperamenta, onoliko SsnaBe, onoliko stvaralačkog realivma, koliko je to učinio Ante Ko vačić“, tada veoma utjecajni kritičar Milan Marjanović (1879. —1955), ušpoređujući ga s hra= stom, konstatirao je veoma ispravno, da je „kvrgast i nepravilno rašten, ali neizmjerno se blago u niemu skriva* i uputio je god. -1907. u „„Savremeniku“ (str. 84) svoj poznati poziv mla dim „hrvatskim „Kknjiževnicima: „Natrag do Kovačića! O njega nađovežimo naš rad“; istakao SA je, dakle, kao zastavu, kao pro gram ža Yegeneraciju tadašnje hyvatske književnosti.
Taj sin siromašnog seljaka i Mavije Gorice, vimcilira pacif:katora i mađarizatora Hrvatske bana Levina Raucha, ta inkarnivana seljačka snaga, otpor i vječita opoziciia, koji se 80 đek-siromah, uždigao iz najveće društvene bijeđe, gladujući, živeći od potpora i instrukćij3, do najviših formalnih Kvalifikacija, do prava na otvaranje svoje vlastite advokatske kamcelarije, jedna je od najpotresniih hrvatskih književnih sudbina. Pisac nmekrologa u „Vien“ cu“ (1889) bio je zaišta u pravViL. kad ie mabišmo: „nijedan hrvaniski književnik nije ovako grozno dovršio života, . .“
Taj bujni književni t#talena!, imučeći se po tuđim advokatskim ' kancelarijama kao pisar i konci pijent, kad ie u svojoi irideseTirećoi godini stekao pravo Ma ntoočne advokatu. u mnloni banijskom mjestu Glini, gdje je svojim „siromašnim klijentimo ioš i plaćao biljege, upravo kad ie trebalo da otpočne nov i bolji život — poludio ie i otprem lien jie u duševnu bolnicu u Vrapče, kraj Zagreba, gdje je uškoro i umro, kao kasnije 9168nici i njegovi advokatski kojege August Harambašić i Vladimir Vidrić. Fatalna „žutn kuća“. koja ie vidjela toliko hrvatskih tragedija i sahranila toliko VOljenih nada.
Taj bivši nedisciplinirani klerik i nesuđeni seoski župnik, tai eruptivni talenat, čije je či-
tavo književno djelovanje niz međusobno ispremiješanih stra= nica nejednake vrijednosti, od klasičnih i upravo „genijalnih fragmenata, do stranica koje Se spuštaju do najprosječnijih no“ vinskih produkata kruhoborstva ~ ostao je u historiji naše književnosti i kao rijedak primjer ne samo sjajnog ima, nego i čelikoznačaja, koga su dosad neopisani životni napori i principjelne borbe, na koncu slomi:i, ali ga nisu savili. „Jer od svih hrvatskih savjesti imađaše dušu najveću i najiskreniju, najburniju i najnešrećniju“ (A. G. Matoš). )
Gledajući bistrim okom u bo>jave oko,sebe, u vječitom suko bu s ljudima oko sebe, ozlojćđen do najskrivenijih kutaka svoje duše, Ante Kovačić je nanpisao svoje najtrajnije stranice, na način kao da je svoje bevo umakao u žuč, a ne u Hfintu. Ali ta njegova satira, taj njegov sarkazam, koji često prelazi i u karikaturu, redovno su i najbolji i najrječitiii književni, iako subjektivni, dokumenti o našim tadašnjim ljudima i naravima. ij
Interesantno je jer autentično i neposredno svjedočansivo značajnog hrvatskog kulturnog radnika, veoma aktivnog „pedagoškog pisca i književnika, a iznad svega nemo mirliivog antiklerikalca, učitelja Davorina Trstenjaka (18481921), koji je s Kovačićem, u njegovim karlovačkim „danima, živeo niz godina u „intimnom intelektualnom prijateljstvu, na glasivši „poznavao sam ga u dušu“, Trstenjak kaže među inim za Kovačića, što vrijedi ns– vesti kao malo opsežniji citat. i ovo: |
„Nikađ nisam vidio u mlada čovjeka toliko muškosti i toliko duševne eneržije, toliko gvD zdene volje, toliko +ađinosti, t)liko mneustrašivosti i toliko ustrajnosti, koliko u Kovačića. Oženio se kao jurista, imao dosta djece, nikakva imutka ni potpore, borio se dan i noć za suhu koru kruha, pripravljao se za ispite, a opet mu je ostalo toliko duševne eneržije i toliko poleta, đa je uz to pisao pjesme, romane i bavio se politikom, |J njegovim prilikama morao bi inače jak čovjek očajati i propasti, dok on osjeća neodoljivu potirebu za duševno stvara= nje. S malim se je zadovoljavao, čedno je i štedljivo ŽiviO, a mnogo radio. Pišući romaheč on je sav gorio. Sav dan radio je u pisarni, pa letio k suđu i na komišije, a navečer, „prem su mu mala djeca smetala u tijesnu stanu, pisao je svoje rOmane. Misli su mu dolazile V*"likom navalom, da ih pišuć niie mogao ni stizati. Muxa mu je bila kad je morao prekidati sveci književni rad radi svojih posala u pisarni dra Banjavčića, kojih je bilo vazda mnogo. U jednoj
ea, je
noći on bi napisao toliko, koli“ ko je trebalo za jeđan broj lista, komu bi odmah ·~„sutradat slao rukopiš, a da ga češto ni,eč ni pročitao, kamoli gladio i bo” punjavao. Njegova je radnja štampaha, a on još nastavka nije imao, niti je pravo znao kako će še djelo razviti. Treba lo je pisati nastavak, a nije bilo vremena. To je bila njegova muha. Bio je neumoran i O tovo neutrudiv. Plaćica je bita mala, a obitelj velika... Ali, najsretniji je bio kad je duševno stvarao. Kad se napisao do mile volje, bio je veseo i zadovoljan, pa me potražio da mi priča šio je napisao, Onda smo.pošli u šetnju, da še naužijemo svojih misli. Blaženi su to bili dani“ („Vienac“ć, 1907. str. 376/7).
Sav taj ogromni posao, kojeg je taj čovjek izvršio do svoje tridesetčetvrie godine, izvršem je najvećim dijelom na ovom malom pisaćem stolu s dvostrukom daskom, koji se danas zajedno s čitavom „altdajč“ spavaćom sobom, nalaži kod jedne od njegovih još dvaju preživjelih kćeri; kod kćerke Marije, učiteljice, koja se pođ stare đane sklonila u „Mirovni dom“ u Zagrebu (Martićeva 7).
Antin sin Krešimir, i sam. knji ževnik i veoma altıivni novinar, saopćio mi je kratko #vrijem» pred svoju smrt, da je taj „stol bio godinama radni stol Kovačićev, pa je 1880, u njemu bi» sakriven i rukopis travestije Čengič-age, kađ je policija obavljala· premetačinu i našla rukopis" (u pismu iz Opatije, 19. TI 1960). S obzirom na okolnost, da je Ante Kovačić skoro) sva svoja djela (sobito značaj“ nija), napisao poslije te godine, možemo uzeti kao „meospornD, da su na ovom stolu nastala, bezmalo, sva njegova djela, kuja danas spadaju u našu klasiku. Samim time je i značaj ?voga stola kao muzealne vrijed-
nosti jasno određen. Zvonimir, KULUNDŽIĆ
„Uzavreli grad“ u režiji Veljka Bulajića
= sucesruupipinaun NR er OI a aa O IA AV TBIKTNJPrgBeSG Ormari ————
Zacelo, treba da zahvalimo ne-
kim izuzetnim okolnostima koje su nagnale naše distributere da nam, preko svog običaja, ubrzo po wsvršetku filmskog festivala u Puli „prezentićaju ovogodišnje laureate, nama koji nismo bili u mogućnosti da pregledamo hjihove projekcije još za vreme pulskog vatrometa. Upravo zbog toga ovaj napis neće moći đa zaspe čitaoca onim svežim dahom kojim &u ga u svoje vreme blaBoslovile brojne kritike i Yecenzije po našim dnevnim listovima. Iz istog razloga on će biti prinuđen da skorašnju beogradsku projekciju Bulajićevog silma „Uzavreli grad“ *Trazmotri iz nešto drugačijeg aspekta, u analizi razloga i protivrazloga koji su ovom filmu đodelili lovorov venac kao jednom od najviših prošlogodišnjih umetničkih dostignuća. Gledalac koji se u svoje vreme dobro „upoznao s „Vlakom bez voznog reda“ i žalosnom sudbinom „Rata“, a današ dopunio svoj sud o njihovom autoru Viđenjem „Uzavrelog grada“, neće
moći čak ni zlonamerno da Uuskrati Bulajiću priznanje kakvo, na žalost, još uvek ne zaslužuju mnogi naši filmski radnici: tVOrac ovih filmova u staniu je da ispripoveda svoju „poruku“ tečnim jezikom slika bez početničkog zamuckivanja. Verujem, pada vam u oči banalna i formalistička fraza koju sam izrekao. Ona nije slučajna i njena pojava veoma zabrinjava. O tvorcima „Uazvrelog grada“ — piscima scennrija i reditelju — teško da bi se ovom prilikom mogao da izrekne pohvalniji sud, ako se njihov film posmatra u svetlosti onog umetničkog kriterijuma koji nije trebalo da im dodeli najvišu pulsku nagradu, ali koji ih je ipak ovenčao lovorom.
„Uzavreli građe — to je već filmskoj publici poznato — tretily ty at ly lt lt a ta lt lt ala a, io a Zi ~
RADNI ŠTO ANTE KOVAČIĆA
|
nog bujanja i previranja, koji je već đavno zašlužio da postane te ma jednog filmskog dela. Upovedo s tim problemom, s dramskom pripovetkom o „nepravedno odbačenom čoveku“, odvija se na širokom platnu epska freskopoema o rađanju jednog grada koji kao živi organizam partenogenetički oplođava samog sebe. Krasna i zahvalna tema za jedno veliko umetničko delo! Pa ipak, „Uzavreli grad“ nije ni VC-
liko, ni umetničko delo u pravom smislu te reči, ako mu priđemo iz aspekta iz koga analiziramo one umetnosti koje „kruže oko istine s čvrstom namerom da se na njoj ne opeku“. Ovaj film se, međutim, na njoj dobro ošurio, stekavši ožiljke po kojima smo njegove autore već ranije prepoznavali. Niz veoma karakterističnih sekvenci iz „Uzavrelog građa“ ostavljaju nedvosmislen utisak da prisustvujemo čitanju jedne inventivne reporterske beležniće, Njegova humana poruka i patetična istina, na nesreću, nikako ga ne iskupljuju u očima strogog filmskog estetičara. Nemam nameru da prisvojim za sebe taj laskavi naziv, pa ipak tvrđim da smo danas, u doba definitivnog konstituisanja mnacionalne kinematografije, dužni da mu težimo kao kulturnom idea“lu koji je u stanju da nas na širem planu, od ređova publike do redova filmskih stvaralaca, približi đostignućima svetskih kinematografija. „Uzavreli grad“ svojom pojayom mehotično negira taj kulturni ideal. S jeđne strane on pokušava spekulativno da iskuša istančan filmski ukus, a s druge strane svojem naivnom melodramatikom pokreće one taj ne žice u srcu publike, koje lojalno umetničko delo nikada neće pokrenuti.
Mozaička dramaturgija „Uzavrelog grada“, sa bezbroj dispa– ratnih tokova, od kojih se mnogi zalud traće u digresijama i ćorsokacima, s nedovoljno precizno postavljenim karakterima, s iskonstruisanim obrtima i grubo isfesanim „poentama, sa svojom sentimenftalnošću i brzopletom poetičnošću, deluje na nas, opet ponavljam, isključivo kao snažna reportaža.. Ne bih želeo da mi
ra jedan problem našeg socijal-
se u bilo kom trenutku imputira omalovažavanje teme koju o vaj film tretira. On je žustro pro= govorio o stvarima koje ne zaslužuju da se prećute, koje za= htevaju olujni glas i veliku elokvenciju. Ipak, ničeg od svega toga! Našašvši se na sredokraći dokumentarnog i umetničkog filma, „Uazvreli grad“ je otvorio jedah novi, hibridni žanr koji je bez presedana u mašoj i svetskoj film skoj umetnosti. Kada bi produbio svoju dokumentamost i u isto vreme obogatio sebe ambicioznijim filmskim rečnikom, verujem, imali bismo puno pravo da ga nazovemo filmskom esejistikom. Zasad, on je samo, pretenciozna filmska .feljtonistika. Ovi ad hoc pronađeni termini nemaju pretenzija da brzopleto krste neki nov Žanr, već da, što je moguće preciznije, izlože jednu misao. Začuđuju i onespokojavaju mišljenja nekolicine domaćih filmskih kritičara koji su Bulajičevom filmu pripisali zasluge izna= laženja novog i autentičnog pu ta kojim treba đa se uputi domaća filmska umetnost. Ove su interpretacije, smatram, veoma pogrešne jer njihovo bi sprovođenje u delo dovelo do isključive proizvodnje hibridnih dokumentarno-umetničkih – igranoreporterskih filmova od kojih po= stoji samo jedan korak do socijalističkog realizma. Potvrđu za ovo gleđište možemo potražiti u reakcijama inostranih kritičara i posmatrača na Pestivalu u Puli. Retko ko ođ njih đa je spomenuo „Uazvreli građ“ među svoOjim najdubljim impresijama, a i oni koji su to učinili pripisali su mu takođe reporterski karakter. No i pored svega toga, zlatna Arena pripala je niemu. Kao dokumentarni igrani film on je zaslužuje, no đobro nam je poznato da festival u Puli ipak nije festival dokumentarnog filma.
Zatekavši se na međi supraestetičke ničeovske formulacije „mi raspolažemo, umetnošću đa nas ne bi istina upropasštila* i trezvehog montenjevskog usklika „il faut vivre entre les vivants“/" Bulajićev film će bez sumnje još dugo uzburkavati naše duhove. Činjenica da nas on ipak ne ostavlja ravnodušnim, da nas rasrđuje i konfrontira naše stavove, „dovoljna je satisfakcija za njega. Zasad, njegov spekulativni i netipčni jezik naša publika dobrodušno prihvata. ali da li će se t0 dogoditi i u trenutku kada savremeni gleđalać stekne neophodni minimum estetskog kriterijuma. Vaspitavajmo filmsku pu bliku. Ovaj je film neće naučiti umetničkom poštenju.,
Vuk VUČO
REMBO — PRETEČA MODERNIZMA
(Povodom „Nolitovog“ izdanja sabranih dela Artun Remboa)
MHermetička, moderna poezija Remboova, a ovđe ne mislim samo na „Tluminacije“ mada one iompletho ulaze u hermetizam, rezultat je jedne demonske potrebe njenog tvorca za razaranjem, jedne potrebe, čak i nemihovnosti koja je bila svojstvena i njemu i vremenu: OD je na poliu rhašte i poežije izvanredno strasno i dosledno Gbavljao rušilački posao revolucije. On joj je bio desha ruka i kad nije uzimao uyusta jena politička i socijalha znamenja. Uostalom, revolucija se ne iscrpljuje u politici, a Rembo nije bio samo lirski i poetski stvaralac: on je maštao o preuređenju društva, čak i sveta, on je poezijom, poput svojih idejnih prethodhika 'Yromantičara, hteo da preobrazi stvarnost svoga, vremena. da zasnuje etru sreće i nevinosti, čulne opijenosti i rašpevanosti.
Kada to hije mogao da postigne, kada se kompletno ražočarao ne samo U svoje teorije nego i u preobražajne mogućnosti društva i či< tave yapadne civilizacije. oh je pobegao i od sadosti društva koje se ničim, ni revglucijom bOezije ni boezijom revolucije. nije dalo izmeniti i 6d rušilačke, demonske, čulnho rasttojene DpOezije, pa čak i od svake poezije, jer se nikakva poezija hije mogla utrkivati sa životom niti mu dosktočiti. Ono što je posle ovog bilansa ostalo zaisth ie jadno i ne podleže nikakvo, poč{skoj potrebi đa se avrstavn u pesničku biografiju. Prvobitho gađenjie prema nekim pojavama U životu šsvetilo se tvorču gadljivog u pbeziji. #ad je ihficirana i sama poezija. hije ostalo nista drugo do uteći iz „Dostojbine“ svih pa i DOetskih gađenja — 1? dofrajalog Sveta evropske civilizacije. : l
U „Iluminacijama“, za koje je Konačno utvrđeho da su bešnikova oproštajna pesma od nje-
6:
1871).
· čulno rastrojstvo nije zabava po sebi neso
govog pesničkog zanata, Rembo je na jednom mestu uzviknuo:
„Koje će mi dobre ruke, koji će mi lebi čas vratiti
onaj byeđeo odakle dolaze moji snovi i Taoji najsićušniji nemiri?“
Pređeo sreće — to je jedna od osnovnih tecžnji Remboovih i kad peva o sreći i kad se gadi rugobne stvarhosti. Možda izgleda čudno, sli ovaj veliki negator životne banalnosti i konvencionalnosti nije se do kraja života odrekao osnovnog „banaliteta“ — da firaga za srećom, Ali šta je za pesnika sreća? U njegovoj poeziji ne postoji jedinstvena formulacija tog pojma; To ne znači da se ne mogu navesti stihovi koji bi se uslovno mogli uzeti kao deskripcija _teče, ali prema svakom deskriptivnom stanju treba načelno biti skeptičan, Suština ovogB pesnika nije u pojmovima nego u senzacijama, u jednom uskomešanom čulnom delirijumu iz osa jd trebalo da se porode novi kvaliteti života. nova životna rekreacija: „Kažem da ireba biti vi dđovii, učiniti se vidovitim. Pesnik čini sebe vidovitim pomoću dugotrajnog, neiz“ mernog i smišljenog nereda svih čula“ (Correspnondance, Lefftre 8 Paul Demeny, de 15 mai
Ovako može da misli i govori samo čovek koji je ponikao u krilu romantizma. „Jer jelo
sredstvo da se stigne do neznanog, da se ohtkyije istina i smisao života, Iz čulne pometenosti 0Obasjava hag. vedra i ushićena misao saznanja. Te predela romantike, shova i čudešnog bubeTteta dolaze pesnikova uzbuđenja, htenja i za-
htevi za srećom. Šta je onda sreća? Kad se radi o Rembou, ne bih se mogao ni časa kolebati da li je treba shvatiti čisto čulno ili racionalno. Ovaj „besirasni“ i banalni propovednik steće žudeo je za maksimalnim potenciranjem čulnih senzacija, ža Svoestranom, potpuno izokrenutom čulnom ofgijom, Bli čidi se da ni u najpotmulijoj huci čula hije gubio racionalnu potrebu za saznanjem i odgohetanjem sveta i smisla, Kod njega se čulna Vižija stvari i čulna orgija senzacija na čudesan način prožimaju i dopunjavaju. Možđa bi najprikladnija formula Remboovog pojma sreće bila ona koja bi spajala oba principa, čulni i Yacionalni, u jedinstven 5Sa&znajni napor. Jer čulna orgija, čulno pijanstvo (Dćreglement de fous les sens) nije ništa drušo do sredstvo da se postigne vidovitost kao aDpsolutni stepen saznajnosti, saznajnosti sebe i svojih sunovrainih ponora. Rembo je čulnost učinio gnoseološkim oruđem. sistema{skim oru dem misli. Tu ništa ne menja stvar i ništa ne ponižavh i dezavuiše ovu „metodu“ ako otkiijemo ili nam se učini prihvatljivom predpostavka da ie samo sopstvena čulna hneiživljenost n8gnala Remboa da je uzdigne do saznajhoš in= strumenta.,
Da li sve to znači da se kod Remboa sreća izjednačuje sa vidovitošću, sa saznajnošću Putem vidovitosii? Čak i kad dopustimo nekoliko različitih kvaliteta u značenju ovog bojmP. čini mi se da svi li kvaliteti prirodno kulminivaju u racionalnom pojmu sreće. To ne znači da Bembo nije bio prijemčiv i za svakodnevne banalne čulne senzacije, ali baš njefova {Ohmula o potpunom čulnom neređu odlučno goOvori u prilog potrebe da se iz temelja izmene pojmovi strasti i zadovoljstva, da se vazbiie
e
· Okom ža silne i banalne
ustaljeno konvencionalno jezgro malograđansko-buržujskog doživljaja sreće. I zapravo tu kao i u svemu drugom, više no što se obično misli, Rembo je revolucionaran, revolucionar= niji od mnogih kojima se taj kvalitet nepodelieno pripisuje kad je reč o poeziji. Veoma je karakteristično šlo je ovaj pesnik sa oštrim nedostatke životne sheće, heđošledan sebi u mnogo čemu, ostao dosleđan i nepokolebliv wu svojoj Dpasiji prema prirodi. Bodlerov „slučaj“ pokazuje ako ne da Rembo hije bio sam u svojoj doslednosti, a ono đa je bio u pravu. Mislim na Bodlera ne samo iz „Cveća zla“ nego i iz „Pariskog splina*, na Bodlera velikog i autentičnog velegradskog pozera, na Bodlera „stranca“ -— rušitelja i uhištitelja koji kida i poništava sve veze i strasti, sve što je između čoveka i čoveka, ali ne može i ne želi da razori osnovnu vezu, vezu Čoveka i prirode, jednostavnu, simbolizovanu jednim detaljem, praiskohsku, varljivo spektakularnu. (T'aime les nuages.. Les nuaes qui passeht,. 1,a8-bas... t,8=bas.. Les merveilleux nuages!). A to je dosta, kako bi pomislio Rembo. za sp3s 1 obnovu ljudskog roda i društva. Možda Rembo nije stvorio onako jasnu }+ nedvosmislehu antitezu priroda—dyuštvo kako su to učinili ne” mački romantićati, ali i kod njega je sve po" činjalo i završavalo se prirodom. Njegova sOciislna lirika završava apoteozom prirodi: una je dirljiva mešavina naivnostli. pubertetske sadijivosti, gole deskripcije društvenog zla, silovite žudnje za srećom i rusoovsko-hofmanovske če»
'žhje za brirođom i prvobitnom zajednićom iže
među čoveka i prirođe. Osećanje gađenja i odvratnosti veoma je čest ton u njegovoj poeziji: jedino je priroda pošteđena ove intonacije. Gađliivost ie njiepgovo poefsko sredstvo megacije. Ali tn gadliivost ima svoju vatoovsku liupku bntitezu. kadgod gradski čovek zakorači u priro u: neverovatno je koliko ima sladunjave i ba nalne sentimentalnosti u stihovima oVvoOS rušltelja banalnosti. I doživljai brirode izmamliiva0 mu je ljupkost ha ivici kiča, ali u njegov pej“ saž,, kao i u romantičarski doživljaj prirođć,
NJIŽZEVNB NOVINE