Књижевне новине

Fi yb_ _KRTIKA |

PERSIFLAZA OBJEKTIVNOSTI

• l • | •

Knjiga koju su sastavile Nana Bogdanović i Milica Nikolić poseduje sve formalne uslove za je dnu antologiju: reč o kriterijumu sastavljanja izbora, beleške o fizionomiji preporučenih pesn!ka, raznovrsnost prevodilačkos pokušaja da se obujmi i podvlasti sav dijapazon razuđene leprša vosti pesničkog izraza, koji „Je formirao neobičnu istoriju jednos velikog umetničkog dometa našeg vremena. No, već prilikom prvog napuštanja područja blagonaklomosti na koju smo sugestivno upućeni pomenutim UDpOZuUrenjem, postavlja se pitanje: da li knjigu koja, i pored svih rezervi, pretenduje da predstavi i O bjasni dosad neizloženu povest O vrleinoj maršruti jedne pesničke usmerenosti, smemo primiti kao autentičnu sliku ovih kretanja sa poluvekovnim stažem u istor:i), skim razmatranjima? ili je u pitanju opit subjektivne ihtetpretacije, kojem punovažnost Oduzimaju neke standardne obaveze književno istorijskog tretmana pojava sa prećišćenim bro filom?!

Razgovor u ovom smislu morn se ipak obaviti. Kako u interesu same poezije, čije je izrastanje u savremenosti podstaknuto divnim slutnjama novih tonova Života izdiktiranih revolucijom pa bprema tome i vizijams drugačije orijentacije. pesnika na Rkolosecima saopštavanja Tih slutnji tako i u interesu ljubitelja ruska poezije, za koje nije svejedno sa kakvom će im intonacijom biti ponuđen predmet ruske poezije dvadesetog veka i sud o njoj. Ma da inteligenino i eruditivno nabi san, „Pogled na noviju rusku po eziju” Nane Bogdanović, „kojemi je poverena uloga antologijskos manifesta, ostavlja ulisak jedne izrazito subjeklivne a u nekim aspektima i krajnje proizvojjne interpretacije. Bukvalno, drama iična istorija ruške pesničke reči svedena je u njemu na arilrmično otiskivanje od ograničemosli Puškinovih dometa, pod kojiuna valja razumeti i neiživljehost ro mantičarskih tradicija u opusu velikog ruškcg presnika; u ČVOTfilm razmatrahjima, romantičar– ske tradicije shvaćenHe su kao Sifonim pseudopatriotizma, DSEMdooptirmizma, — rečju, kao tribut tuskog pesnika onoj Specifično) plimi građanskih osećahija, koja je zasenjivala okruthj devetnačsti vek. Po Bogdanovićevoj, Yuski pesnik je obavljao socijalni misiju tek podvrgavajući se Užicaju sumornih Tenzija epohe; inače, prostrana čama setnih spahiluka i almosfera beskrajho umornog hoda gogoljevske trojke nadmašivani su u.,istorijskom az voju presništva obrazovanjem Ža divljujućih visova pesničke individualnosti, koji su s\barometa= skom preciznošću ukazivali ha povoljne veirove, izneveravanjs puškinske melocroznosti i fakture stiha. U fakvom tumačenju, 15torijat pesničkih škoia u Rusiji dvadesetog veka zamišljen je kao prirodni režultat jednog proceša približavanja ruske poezije evrop skoj s jedne strane, i kao shema jednog sudara urbane stvarnosti novog vremena sa melanholičn»* divljačkim otiseima azijatske me ntalnosti u psihi ruskog čoveka, s druge strane. Tako su simboli zaim i futurizam tu ruskoj poežiji ispunili zadatak koji je, vek rami je, za Puškina, bio tieigpunjiv: po etska misao ie upućena stazama evropskog tražilaštva, uprkos Fu škinu, koji je ustoličio njeh hacionalni duh, (Ova koncepcija nas asocira na prevaziđeno shva tanje Bjeljinsko# o razlozima ko ji Puškina udaljuju iz zajednice svetskih pesnika.) U obrt dolaze predstave o izgubljenosti pesnikovoj u okolnostima ovakvih S8Udara, jedan od sudara je bila i revolucija, koja je donela nove mogućnosti nesporazuma i, sled. stveno, nove dokaze afirmacije iz razitih pesničkih individualnosti. Ostajući dosledan svojoj zamisli, autor uvodnog ogleda sasledava njen kraj u činjenici da je podre đivanje svih ljudskih suština le poti društvenog preobražaja 1 novijoj ruskoj poežiji vodilo lu emotivno nasilje, čime su »poetskom izrazu.vraćeni starinski Oblici Puškinova kova; dakle, današnja faza razvitka ruske b9Oezije,. prema, ovom zaključku, ima se smatrati neopravdanim, me haničkim povraćajem na preži-

0 amtologiji

kriterijuma

vele norme, na eru naćionalnogs romantizma u tonu i klasicističkog racionalizma u suštini, koja nove uzlete obećava samo pod određenim uslovima, — ponovhe pustolovine u sfere antipuškinskih zahvata u oblasti forme ı intonacije. U skladu sa ovom koncepvciiom ostvaren ie i izbor pesničkih imena, kojem, prirodno, nedostaje smisao za istorinost, prvenstveno.

Naslage društvenih preobražaja u epohama reflektlovale su Se u istoriji ruske poezije u jednoj čudnovatoj gami priklanjania Obrascima jednostavnosti i Tišine kazivanja. Na smenu umornom i sasušenom plodu simbolizma Đo tekla je široka struja otporni pravaca, akmeizam se je vio sa težnjom da bojama osvežene me lodioznosti povrati jednostavnost; srodnu ulogu u raspadu 1uturističkih ogranaka odigrao Je konstruktivizam, čiju je fieoril= sku hladnoću demantovao efekat, misije u istorijšskoj perspketivii, I u samim protagonistima peBreištva ovaj proces je imao svoje kataklizme; apsorbovanje raznih oelemenata u 'poeziji futurista i kohnstruktivista i potonje kretanje ka proznom izražavanju nije bila lična stvar Pasternaka, Tihonova, Seljvinskog, Bjelog; Vršeći prevashodno socijalnu fuhkciju hrvanja ša vekom i zagledanja u njegovo lice, ruski pesnici su se obraćali

izvorima jednostavnosti, prevazilazeći faze svoga stupanja u poeziju i ogleđanja oko sebe.

Ova dva momenta su potpuno ispuštena u obrazložehju izbojra koji je pred nama, ili su, u slučaju Osipa Mandeljštama, na primer, posmuitrana statično, kao izraz jednom formirane dishar=

Ta m ra 110.87

mohične prirode pesnikove, Olida usklici o imažinističkom VI“ huhcu Jesehjinovom, otudn pojednostavljenje duševne drame Cvetajeva; Majakovski je umno gome predodređen „Tragedijom”... Hlebnjikov, pevač „ZVČZŽdaenim jezikom”, za koga je pesništvo vrsta putovanja: „treba biti tamo gde još niko nije bio”, ostaje samo TL,omonosov pesničkog zvuka a ne i "Tahtal antiurbanog, antisavremenog, prohaciohalnog, dopetrovskog osmišljavanja samog revolucionarnog čina u sopštvenom pesničkom kreftanju, mnajposle, Mandelištamova „polemika s vekom” („Pa, da probamo: ogroman, nesbretan, škripav zaokret kre mila”) lišena je nijansi i živog đaha evolucije: u tretmanu ovog velikog pesnika nema onog vatrenog grča sa kojim je učinjen pokušaj izmirivanja računa sta„Prvi januar 1924. godine”) i Oslobađanja kruga Starih misli i navika.” | | Istorija ruske poezije nikako se ne može zameniti slikom imena, tema i shema, koje pogodu ju afinitetu sastavljača i njiho= vom kriterijumu; ma koliko šarmantno delovala otkrivanjem be kih zapostavljenih veličina (Man deljštam, Cvetajeva, Hlebnjilov, Zabolocki), ona je nužno ograniče na i netačna. Tako nipodaštavanje plodotvornosti puškinske tra dicije i uopšte smisla obraćanja jednostavnosti izraza izazvalo je uklanjanje iz knjige Ahmatove, Kuzmina i Hodaseviča (bar dve pesme poslednjeg — „Majmun” i „Jelena Kuzina” — mogu nneči mesta u svakoj objeklivhoj antologiji savremene ruske poezije); 8 duge strane, nerazumevanje 15 ftorijske misije ruskog konstruktivizrna (čija su dostignuća Spon= tano uklobljena u zdanje današhje bedsničke situacije u Rusiji: pomenimo samo akciju ribmičkog obhavljanja stiha koje je ulazilo u fond zadataka i simbolizraa i futurizma, zatim, okolnost da je Rkonstruktivizam ukazao na botfe bu ražrađe hovih osnova poetike, na značaj ritma, kompozicije i

moderne

sižea u jednom pesničkom delu, na samu melodičnost poezije, koja je raspadanjem simbolističke škole bila dovedena u sumnju) inspirisalo je prečuatkivamje čitave jedne plejade pesnika, čija alttivnost služi ma čast istoriji posleoktobarske sovjetske boezije (Bagricki, Seljvinski, Iaigovskoj, Vera Irber). Izostavljena su akođe neka imena sa razvijenom individualnom fizionomijom, kno Jevgeniji Stnman”); nisu se smeli bi odgovarale neke pesme iz cik lusa „Zastave” ili iz prvog zbornika „Serapionove braće”), Pavel Vasiljev (ruski Vrjon“; ukažimo na čudesnu pesmu „Graditelju Jevgeniji Stenman“); nisu se smeli zaobići Vasilij Kamenski, jedan od rodonačelnika fulurizma, Sem jon Kirsanov, Gumiljov,. Vološip, Severjanjin, Balimont, Viačeslav Ivanov, ili je irebalo obrazložiti njihovu nepodesnost. Naravno, sastavljači su imali pravo da pot cene savremeni razvitak sovjet ske poezije, oslanjajući se na misao o preživelosti Puškinove i Nekrasovljeve tradicije, ali je čitaocu valjalo kazati šta se misli o poeziji Tvardovskog, Isakovskog, „Antokoliskog, Olge Bergholc. i Margafrite Aliger, a, takođe, šta može da zhači pojava takvih pesnika kao Slucki, Vožzne senski, Jevtušenko, i drugi. Koncepcija antologije kao albuma is traživača forme i tragičara svoga poziva lišila je čitaoca, neoprav dano, ovih saznanja.

Setifio se Omara: „Ako knjige u Aleksandrijskoj biblioteci sađrže isto što i korom, onda one nisu potrebhe; ako pak sadrže nešto drugo, onda Su štelme”,maksima se sačuvala kroz. vekove. I pored nekih neospornih vre driosti iskazanhih u ogleđu Nane Bogdanović i beleškama + Milice Nikolić, naročito u pogledu OsVC tljavanja postignuća savremene ruske #diersifikacije, intonacija knjige zadfžana je ha misli Sličnoj Omarovoj oćeni konana, Ova intonacija je toliko očevidna da se njene mane obilno protežu i na sam izbor iz pojedinih pesnika, kojima je očuvana ljuska nepokretnog, mrtvog sjaja.” Čak smo i Mandeljštama, uzdanicu ove koncepcije, dobili nepotpunog i osifomašenog: nedostaju stihovi o Jermeniji iz Pposlednjeg perioda, filosofska poema „Tristia“, izvrsna pesma O Rasinu, u kojoj su izložena etetska shvatanja pesnika preoku-

piranog klasičnim | mitom. U iakvoj situaciji, neujednačeni napor prevodilaca (istaknimo

Miljkovićevo korektno tnansponovanje Mamndeljištama, tradicicnalno dobrog Markovićevog Jesehjina i, verovakho najsnažniji prilog knjige, Ćosićevo dubojo i pomtho saživljavanje sa Yitmikom Majakovskog) nije bio Uusme?eri ka živim vodama oetič nosti sa proverehimi istorijskim vizirom, i hije mogao nadmašiti napor na sređivanju Tiovinsko-časopisnih pabiraka, bez dostojnijeg i u književno istorijskim razmerama ~„opravdanijes tumačenja. I dabome, ćonsensuš omnjum pripašće Knjizi, koja tek čeka na svoga sastavljača i prezentahta.

Miloje JOVANOVIĆ

(IZLOŽBA Vasilija JORDANA)

NA SLICI: __VELIMIR HLEBNJIKOV

i sama Marina

Da je živa, Ovjetajeva bi se verovatno začudila s koliko je blagonaklo-

nosti primljena od sastavljača Nolitove Antologije „Moderna ruska poezija“. Gvjetajeva je, besumnje, značajan pesnik (ma-– da, naravno, ni upola onoliko koliko bi to htele da prikažu Milica Nikolić i Nana Bogdanović), ali gde su u ovoj antologiji neki još značajniji, koje, istina, na početku karijere nisu prigrlili ni Andrej Bjeli ni Maksimilijan Vološin, ali je njihovu vrednost zato obilato potvrdilo samo vreme? Sastavljači su očigledno imali više nego malo uvida u savremenu rusku poeziju iz koje su nam zapravo doneli samo nekoliko pesnika iz starijih generacija i to i tih nekoliko s pesmama koje ni izbliza ne predstavljaju ono najbolje što su napisali. Na kraju knjige, istina, štampano je nešto kao napomena, ali ta napomena ni u kom slučaju ne može da opravda odsustvo tolikog broja značajnih pe snika, tim pre što se do njih, do njihovih knjiga, moglo doći neuporedivo lakše nego do, recimo, jedne danas sasvim zaboravijene Jelene Guro.

Bvo, uzimam po ne znam Koji put u ruke fenomenalnu knjigu „Sredina veka“ danas već pokojnog Vladimira Lugovškog. Knjigu takve uzbuđujuće težine da sumnjam da je ovo stoleće ikad dobilo jedan potpuniji, samosvoj-

„SVEČANOST“ __IVA ANDBIĆA

(SCENARIO 1. IVANCA, i RTV ZAGREB) Premijera ! jednočinke „Svečanost“ prema istoimenoj Andrićevoj pripoveci očevidan je

dokazbrzog:i efekinog reagova-

nja zagrebačke televizije u jednom od hajsrećnijih časova!naše književnosti i kulture uopšte. Tiepši način za pridruživanje Opštoj radosti nije se mogao maći — organizatori i svi učesnici Ovog poduhvata zato a priori zaslužuju priznanje. Kao umetnički doživljaj, šlaviše, kao televizijski umetnički doživliaj sa svim specifičnim „elementima ovog dramskog. oblika, „Svečanost“ za služuje posebne komplimente. Na našem malom ekranu odavno nije viđena toliko dobra predstava kao što je bio ovai scenski monmolog pisara carske bosansko= hercegovačke vlade u Sarajevu; Ivica Ivanac uspeo je da naovravi scenario kojim će predstaviti velikog pisca ne samo verno, pridržavajući se njegove zamisli, nego upravo tako da njegovi nai viši kvaliteti budu akcentovani.

iUverili smo se još jednom da socijalno angažovan pisac, društveni kritičar, ne mora biti vezan za jedno vreme, sveden na vrednost plakata. Ivo Andrić uklopio je izvanredno vešto društvenhu satiru u priču o jednoj Oopštoj bumanoj situaciji, o malom čoveku koji samo jednom godišnje ima svoji veliki dan kada Đostaie buntovnik, kada savla-

Beograd,

BLEVIZIJA

ape o ave,tynd ge 4 ere,tce i

_ANTO

niji i nadahnutiji raport o sebi. Gde je barem jedna od tih poema u ovoj Nolitiovoj antologiji? Nema je. Marina Cvjetajeva i Jelena Gutro su tu, pa čak i Ilja ĐBrehburg, neuporedivo značajniji u prozi i publicistici nego u stihu, a Pavel Antokoljski — gde je on? Gde Ana Ahmatova, čija je knjiga izabrane lirike izašla nedavno u ređakciji Alekseja Surkova i, barem u Sarajevu, mogla se naći u svakoj prodavnici inostrane knjige? Gde Ilja Seljvinski (svojevremeno Majakovski je govorio da žali Zapad što su mu pored ostalih, neđostupni i sfihovi ovog čarobnjaka iz Simferopolja?) Gde Eduard Bagricki, koga je kod nas s posebnom ljubav lju prevodio Lav Zaharov? Gde nenadmašni pesnik mladosti Mihail Svjetlov? Dde Stjepan Ščipačov i Josif Utkin? Qde Jaroslav Smeljakov, gde Semjon Kirsanov, gde, konačno, Aleksandar "Tvardovski, onaj iz novijeg vremena, pošto uzimam za pravo da pretpostavim da su o onom ranijem i sastavljači mogli da imaju prilično rezervisan stav kao i autor ovih redaka? *

A mlađi? Jer jedna takva anfologija ni u kom slučaju nije smela da završi s imenom Leonida Martinova. Šta je sa Semjonom Gundzenkom, koji je znao

da neće umreti od starosti već od starih rana — i umro je, Ostavši zauvek u vrhovima posle-

dava strah koji guši, konstatujući da je pomalo strašno ovako bez straha, kad želi da Se Dpokaže u pravoj veličini — ni malen ni velik, nego baš onoliki koliki je. Koristeći se ovako divnim jedinstvom čehovskih i domanovićevskih elemenata Ivanac ie adaptirao Adrićev tekst i načinio dramu dnftrospekcije usmerenu ispod površine” života, ka mnogo dubljim istinama o čovekovoj duši i ljudskim odnoziboakt: a i TURN

Što je „Svečanost“ bila tako us pela.. predstava! zasluga je, izvesno, inventivnog reditelja M. Panelija koji je vešto Uuplitao retrospektivu.u sadašhjost, stanje Svestr. i fantazmagoriju svoje glav ne. ličnosti, a posebno Pere Kvrgsića za koga bi se moglo reći da je, na izvestan način, prikazao čitavu glumačku koloraturu u kojoj je svaki fon. bio kristalno čist — mada nismo sasvim ubeđeni da je to bila Andrićeva ličnost.

„ONO NAŠE ŠTO NEGDA BIJAŠE“

(TV ADAPTACIJA ALEKSANDRA OBRENOVIĆA, RIV BBOGRAD)

Reditelji Vladimir Petrić i Jovan Konjović obavili su uspešan posao i u dramski deo televizijskog programa ubeli jednu novinu. Ističemo ih je? im je pošlo za rukom da iz teksta, koji ne samo da pruža minimalne mogućnosti, već pred reditelja postavlja teško savladive prepreke, izvuku najviše i primene

USPELA

LOGIJA

ratne ruske lirike? Šta s mudrim Borisom Sluckim, čiji bi „Konji u okeanu“ mogli samo da čine čast ovom. zborniku, jednako kao i neke pesme Mihaila Lukonjina? Šta, na kraju, s Jevtušenkom i Voznesenkim, toliko mladim ne samo po godinama već i po duhu svoje poezije da je u svakoj antologiji ruskog stiha moralo za njih biti mesta, pa makar i na uštrb jednog takvog pesnika kao što je Osip Mandeljštam? Nije bilo njihovih knjiga? Onđa zašto se uopšte upuštalo u jedan tako složen i odgovoran posao?

Ali, kao što sam već rekao, ni pesnici zastupljeni u ovom zborniku nisu prošli ni izbliza najsrećnije, mada su sastavljači pre= ma njima bili barem milostivi. Od Martinova, tog raskošnog pesnika-sanjara, koji je „lunu“ upoređivao 5 T,unačarskim, uzet je priličan broj pesama, ali, kao po nekom dogovoru, izostale su upravo one najkarakterističnije, da ne kažem i najbolje, kao što su, na primer, pesma „Trag“ ıli kratka poema o reci 'Tišini, isto je prošao i Tihonov, nezamisliv bez „Balađe o čavlima“, bez nekih pesama iz „Čudesnog nemira“ i onog svog tragičnog alpiniste koji umire u postelji.

Zbog svega toga, ovaj Zbornik može da dobije pozitivnu ocenu samo po nekim prevodima (Slobodan Marković i delimično Branko Miljković i Bora Ćosić),

Izet SARAJLIĆ

najadekvatniji rediteljski tupak.

Ma kako bile široke mogućnosti televizijskog dramskog postupka, ma u kojoj se meri mogli zaobići nekoliki osnovni zakoni konstrukcije tako da se ona ne pridržava neke precizne logičke linije, ne treba smetnufi s uma da je drama, ipak, najbolja kad ima jednu priču, jedan „vodeći lik. Obrenovićev scenario vravljen na osnovu Sremćevih pripovedaka nije rediteljima Družao takvu jedinstvenu, zaokruženu materiju, koja bi se sama za sebe držala, mada prividno neke od tih elemenata poseduje. Svaki motiv trebalo je dramatizovati najmanje iednom scenom, a scehe rasporediti tako da neizbežno vode ka kulminaciji, svoe likove graditi tako kako bi odgovaali zahtevima priče glavnć ličnosti. Jednom reči, neiedinstven tekst trebalo jie učiniti iedinstvenim, od višestruke priče kojoj je samo vremo zajedničko, stvoriti celinu koja ne bi bila formalna.

Vladimir Petrić i Jovan Konjović pokazali su svojim stilizovanim, drvamskim, spektaklom da imaju sluha za poseban humor Stemčevih pripovedaka, osećanje za prošlost i rediteljski Čvrs tinu, a velika glumačka ekipa, u kojoj treba istaći Daru Čalenić, kojoj kao da su takve uloge fah, Kapitalinu Brić, Slavka Simića i Aleksandra Stojkovića, uklopila se u predstavu odgovaraiućči koncepciji reditelja Tako da su se manje razlike u stilu igre, pa i đijalekatske distinkcije, „uslovljene i samim Sremčevim {1ekstom, izgubile ne ometajući Đređstavu koja se lako razvijala,

Bogdan A. POPOVIĆ

pos-

Neonadrealističke tendencije

Po izložbama u svim našim liRkovnim centrima sve se češće su srećemo sa mahifestacijama nadrealističkih Rkonćepcija. Potreba da se snovi, košmari, Vizije, bizafme bredstave i ideje saopšte što šifem krugu i tako u iluziji 'postojanja sačuvaju i ostvare, toliko je česta pojava za poslednjih pet Sodina, haročito kod mlađih slikara, da postaje stilsko idejna orijentacija koja sve više obeležava određenu grupaciju u nizu paralelnih likovnih tendencija u sklopu naše savremene umetno-

sti. Inđividualne varijacije u Ovoj pojavi likovnog neonadrealizma kod nas, brojne su ali se od likuju „daleko više idejnim podtekstom autorovih saopštenja ne-

go. elementima koji odražavaju li kovne probleme ili traženja novih formalnih mogućnosti. Izložba mladog zagrebačkog slikara Vasilija Jordana odličan je primer ove pojave.

Čuvajući voljno klasične odlike likovne koncepcije, negujući tradiciju sukoba svetla i Senke, i ohu ičražajnost specifičnu valerskom postupku, on na tamnoj ili okernoj iluzionističkoj osnovi razvija krhke simbolične kompozicije. Tradicionalni likovni elementi, virtuozno građeni rukom fihog senzibilca, adekvalno su izražajno sredštvo za tihu ljupku priču čiju toplu muelodičnost ni apokaliptični jahači kostura ni okrunjene lobanje smrti ne mogu

da pomute. Daleko bliži renesansnoj potrebi za mitom i lepotom nego Erhstovim ili Dalijevim de formacijama iz tridesetih godina, Jordan više po utisku celine, po atmosferi i ambijentu koji stvara, nego po detalju — aktu, l1obanji, kosturu, lutki, maketi ka tedrale, praznim atkadama — ko ji su česti elementi nadrealističkog klasičnog rečnika, otkriva svoju potrebu za poetičnim maštanjem, za uklapahjem svoje lič nosti u Svet simbola koji grade drhtavu viziju oniričkog pborekla, .\

Mnogo više pesnik no mislilac, Jorđan breko svojih malih kompozicija sličnih nekada dragocenim kurioznim predmetima, OSvaja neposrednošću i istinom

svog doživljaja. Ambijenti nješo vih kompozicija nisu nikada hermetični, jer bilo da nestaju u mrkoj mekoti fona ili izviru iz toplog okernog svetla, njegove figure i predmeti vrlo određenih kontura markiraju izvesnu poetičnu vitalnost, blisku i komunikativnu. Takvo slikarstvo predstavlja onu varijantu u okvi ru našeg savremenog nadrealizma koja se obraća isključivo gledaočevoj senzibinosti. Ne dakle ni formalna ni idejna origindlnost, nego neposrednost i nenamežtljivost saopštenja čine najlepšu odliku Jordanovog poetičnog maštanja.

Dr Katarina AMBROZIĆ

ENJIŠZBVNE NOVINME