Књижевне новине

~ _——

(Vuk

Krnjević:

»Pejz aži mrtvih« »Veselin Masleša« Sarajevo

1961)

# 3

—

Mračna i mistična opšesija smrti,

| što je poput groznice košmarskim vizijama i O Go

u' ke i magnovenjima uznemirila pesnika, nikla je u jednom od nemih trenutaka prepoznavanja smrti, iz

onih čudnih stanja kad strah od umiranja, kao od nekog nepoznatog, stvašnog a primamljivog tajanstva, pomuti svest i uzdrma smislove života i postojanja. Da li su to trenuci prve zrelosti, kada se grozničavo otkrivaju nespoznati oblici jave i kada prvi susret sa smrću, ili tek gorka pomisao na nju, mlađog čoveka čine zamišljenim nad ispreplitanim, zamršenim i skri venim vezama umrlih. i živih, u kojima se traži odgonetka postanja i odnos prema trajanju i prolaznosti? Snagom pravog paganskog verovanja, mutna saznanja o neumitnosti i stravičnoj lepoti smrti, pred kojom „prestaje opiranje“, provalili su u novć pesme Vuka Krnjevića, pretvarajući se u nemir i nezaboravljeni san zbunjenog samotnika, koji u svemu čega se takne nazire i sluti hladnu senku večnog umiranja. Prigušena melanholična zamišljenost slavenskog sanjara, opterećenog mistikom, strahom i kontemplativnom rezignacijom, kakvu su ispovedali ruski mističari, nordđijski. pesnici i orijentalni dokonjaci, probila se u „Pejzažima mrtvih“ kroz kvrgavu i vtrdu ljušturu Krnjevićevog stiha i osvetlila pravi put ka njegovoj pesmi.

Ustreptala nit bespomoćnosti pred činjenicom smrti naslućivala se i u ranijim Krnicevićevim pesmama, i mnoga pesma u knjizi „Zaboravlianje kućnog ređa“ nije bila samo ob java jednog novog vitalizma, već i pokušaj da se utvrde i razjasne tajnoviti odmosi između mrtvih i onih koi tek počinju da žive svoj ijudski vek („Sudbina očeva“). Analiza, koju sam svojevremeno izvršio na jednoj pesmi iz druge Krnjevićeve zbirke („Dva brata uboga“), potvrdila je da su sukob subjektivnog i objektivnog, u uslovima večitog i neuništivog kretanja, sukob subiektivne i objektivne svesti, i saznanja o prirodnoj ali mučnoj dvojnosti čovekove prirode, uznemirene u svojoj egocentričnosti poiavama života i smrti, trajania i umiranja, uticali na formiranje jedne filozofije o stvarnoj nemoći čovekovoj pred nadmoćnim silama prirodnog kretanja, nemoći koja se ne može izmeniti, ali koja se može ublažiti zrelim i aktivnim odnosom i prema svetu u sebi

BESPOMOĆNOST

ili prepoznavanje smrti ' |

i prema svetu oko sebe svešću da, iako

izazvam potresima izvana, pakao u nama nije.

ujedno i pakao oko nas.

U „Pejzažima mrtvih“ te svesti i tog aktivizma više nema; umesto njih, sumnja i obuštanje ispunili su Krnjevićeve pesme, koje su čak same sebe dovele u sumnju, propovedajući, po KEliotovom saznanju da je „reč u reči, ncmoćna da reč iskaže“, sveopštu besmislenost,

jer „gluhi govor moj, utuljeni, samo je pjesme ·

prosipanje“. Jezgro pesnikovih nemira više nije u otporu prema „preživelostima jučerašnjeg sveta, već u oblasti intimnih preokupacija, u nastojanju da se shvate relacije među mrtvima i živima, i da se otkrije smisao neprekidnog vraćanja živih tragovima koje su mrtvi ostavili u njima. Da se otkrije pravi način prepoznavanja · smrti u jednom permnanentinom kontaktiranju s umrlima, kojima se pesnik „obraća „pitanjem: „Šta da učinim od vašeg „života u sebi?' MNapuštajući nekadašnju | „mehaničku „upotrebu „uprošćenih metafora jednosmernog dejstva (koje su uglavnom odgovarale njegovim prvobitnim, prevashodno etičkim, preokupacijama suproistavljanja moralu dremljivih spavača), svestan da će, ako ne pronađe pogodniji put, svoje obpterećenje tajanstvima u velikoj meri izjednačiti sa metafizičkim duhom što se od primitivnih religija proteže do modernih učenja o biću, ne-biću i ništavilu, Krnjević je svoj noemir fransponovao u sveopštu metaforu bespomoćnosti poezije i smrti reči, približavajući se, tako, rilkeovskim devinskim raspoloženjima i blanšoovskim refleksijama o delu i oblasti smrti.

„I jedme moći odronjene pogledaj vubobe zaleđeme. U osipanju. Sve je u osipanju. Šta Yiječi mogu.

Govorio, ne govorio. Pravoga glasa memqa...“

Želeći, međutim, da osujeti prigovore i sumnje o neotiginalnosti tih ideja, na kojima počiva njegova treća knjiga pesama, Krnjević postavlja na glavu „Rilkeovu veru u mogućnost govora i reči („I ove stvari, što žive od umiranja, shvataju da ih ti slaviš; prolazne, one se uzdaju u mas da ih spasemo. u nas naj-

CRTEŽ Z. DŽUMHURA

prolaznije.“) i, doveden do očaja strahovanjem da posle smrti nema ničeg što ostaje i što iraje („.., gdje su riječi sada mrtvih. Jesu li bili, jesu li ikad postojali.“), patetično objavljuje nemoć reči i uzaludnost pesme:

„Govoriti, me govoriti. Isto je do dna. Reći, ionako, ništa, me možeš.

Nešto je bilo. Ni to veći ne mogu da me ustravim, se jer bilo nešto je što da bilo je me mogu više zmmati. s

— — —~ — —

Da li je tako bilo. Jer mi bola više mema. Ni umiranja. U ovim istim, da li su pejzažima bili. Da li je bilo išta. Osim wwiranja. Dalje se ne može. Unutra. U umiranje. To Yiječi suhe

reći me mogu“.

Kađa jedan pesnik, makar i u najneobaveznijim igrama slobodnog duha, podstaknut životnim i stvaralačkim iskustvom, postavi pitanje smisla i opravdanja svoje poezije, pun Sorkoga saznanja da. „radio ne radio ništa se neće pomjeriti“, to može da bude trenutak krize u kojoj presušuju izvori nadahnuća, ili trenutak velike katarze u kojoj se zameće klica novih, većih, smelijih poduhvata. Nesklad između programa koji se tada proklamuje i dela kojim se proklamuje ni izdaleka nije tako sudbonosan kao kada podsticaj, ili ideja o besmislenosti stvaralačkog nastojanja, dođu iz lektire i trenutne infelektualne mode. Ma koliko u bespomoćnosti koju Krnjević propoveda, zbunjen i uplašen neminovnošću fizičke smrti, bilo topline istinskog, ali jednostranog saznanja o uzaludnosti pesničke akcije, samo njegovo delovanje potvrđuje život i duboki smisao postojania. „Otvoren vidik, to je pesma“, — pisao je Blanšo. „Prostor u kome se sve vraća dubokom biću, gde se nalazi beskrajni prolaz između dva područja, gde sve umire, ali gde je smrti učena pratilica života... Smrt, bideti samo smrt, zabluda je jednog ograničenog života i jedne svesti rđavo preobražene... Slobođa treba da buđe oslobođena od smrti, približavanje onoj tački u kojoj smrt postaje providna“.

Ja ne osporavam pesniku pravo da u preboznavanju smrti, s kojom se svakog dana susreće na svakom mestu, ispoveda ekstaze, šokove, nemoć i strah od umiranja; njegova bespomoćnost može da bude ujedno i na časa pomućena svest i dokaz njegove subjektivne misaone nemoći da odoli snažnom osećanju strnaha koje ga tera na uzmicanje. Ono na čemu insistiram, jeste okolnost da u Krnjevićevim pesmama postoji nešto veštačko, čime on, rekao bih, rado koketira, želeći da njegova pesma deluie što inmtelektualnije. To mešto — to je fatalna protivrečnost koje on ili nije svestan ili koju ne uspeva da prevlada: da se od makar i najveštiie prikrivenih emocija, od čega ie u stvari safkana sva Krnjevićeva poeziia, nikakvom nasilnom intelektualnom i knjiškom kombinatorikom ne može načiniti filozofski sistem. a naimanje sistem koji bi bio u suprotnosti sa istinama i neumoljivom logikom života, Bes< Domoćnost i faializnmm podpazumevaju opušitnnie, ppsivmost i uzmicanie, a sam stvaralački čin nije drugo do određena vreta aktvizmn, što znači i negacija svakom opuštanja. Uorkos najbolilm namerama, ia zato ne mogu +oljl:m da verujem pesniku, koliko verujem njegovoj pesmi. .

Neskladđi i protivrečnosti u stavovima i ide. iama uslovili su i nesklad između duha i ruhn Kınjevićeve pesme, zaglušene teškom frazom koja svoju hermefičnost ne postiže semo primenom smelih i slobodnih metafora, zpušninvaniem jzvaza, lančanim sistemom asocijaciin i specifičnim svoistvima poelsWkih slika nego, vrlo često. iednom vuleaynom nadreslističkkom afe!taciiom. mnekonirolisanom upotrebom čćoškastih i tvrdih izraza, prezasićenošću jedmom vrstom reči (glaeolskih jmenica) i mehaničkim jinve”zijama, čiji je cili da jedmostavno i pristupačno učine zagonetnim i komplikovanim. a, ha tai način. navodno dublim i intelektualnijini (umesto „Svijet vam niie otvoren, o mrtvi, vi ste pred rubom rasojnjania mazne tmine...“, Krnjević će reći „Svijet nije vam otvoren, o mrtvi, pred »ubom vi ste fmine mazne YasDiniania...“). Koliko se ta kod rđavih wčitelin Školovana pesnička fraza ranije i mogla oprostiti pesniku koji je, od samoga početka, nn-

stojao da svoj izraz očisti od banplnosti i ofr-,

cane pseudo-poetske brbljivosti, opravdana ije bojazan da, pretvorena u manir i mehaničko obeležie navodnog avangardizma i stvaralačke nekonvencionalnosti, pukom ~7verbalistikom i praznim zveketom, fa fraza ne sputa i ne priguši Krnjevićeve nesumnjive pesničke potencije, Jer kada se oslobodi izveštačenosti i koda pronađe oblik koji više odgovara i njegovim misaonim preokupacijama i unutrašnjiim sadržinama njegove pesme (kao u „Sonetima o nnsilnoi smrfi“), Krniević obezbeđuje movućnost da stvara poeziju koja svoiom harmoničnošćtii, elegancijom i misaonom zrelošću, uprkos nepreciznim pesnikovim idejama n bespomoćnosti | poeziie, afirmiše novu stvarnost kompaktnog umetničkog đela koje ne mora da strepi od zamki prolaznosti. Predrag PALAVESTRA

–

JEDAN NOVI PRIPOVEDAČ

»Mlado pokolenje«, Beograd 1961)

(Branimir Ščepanović : »Pre istine«,

Mislim da za kritičara nema lepšeg trenutka od onog kada može da predstavr- jednog novog, doile nepoznatog, a značajnog pis ca. To zadovoljstvo, tako retko i u većim literaturama od naše, pru žilo mi se u trenutku kada sam pročitao prvu knjigu mladog pripovedača Branimira Šćepanovića. Ova zbirka priča je opravdala na de koje su se u autora polagale od 1956. godine, kada je na Festi valu mlaćh pisaca Jugoslavije dobio prvu nagradu za pripovetku. Posle toga on je objavio niz priča po raznim listovima i njegov uspon nismo mogli da „pratimo. Ali sada pred nama leži ćitava jedna Knjiga, objavljena u biblioteci. „Alfa“, koja je ranije obznanila visoke stvaralačke domete Branka Miljkovića i Momčila Milankova, knjiga koja svedoči da se rodio. pisac o kome će se sigurno još mnoso dobroga čuti. i . Šćepanović je pisac koji ima ideja = koji ume da sistemaltizuje svoje ideje. Većina njegovih priča je okupljena oko jedne osnovne. ideje kao oko svoje žiže, a to

Grad koji je sa Andrićevim romanom »Na Drini ćuprija« postao deo velikog sveta

vom prostoru. Bačea mu stoički prkosi, nemajući gotovo šta drugo da DU suprotstavi osim SVOJ postoj

sti u dostojanstvu, Ona MOD O zna. Ona ćuti jer je He bi razui ranjiva i

meli. Ona e dovoljno | i e REvcinO odolevala smrti darDOĆ sebi dozvoliti da ne priznaj smrt.

zalutalog u o na u svet, on

Prelazili su preko nje frgOVĆ,. iz Dubrovnika, i SačnjČV Or ee Carigrada; prelazile su PraebRoi vojske osvajačke i oslobo ranih usijavalo ga je sunce a 0 snegovi i vefrovl, oped? o 28 i podivljalo nasrtale pob aio vodnji. Nema više stare Po Oekih ske ceste“, nema više stari Za turskih sedeljki na mostu O garu, crnu kafu. ćutanje ili .: Sa ljive razgovore, nema Oe njemu stražar8, straha,

KNJIŽEVNE NOVINE

je ideja istine, istine o ljudima, i ist.ne u ljudima. Ko zna istinu o ljudima? Ali piščev je zadatak i posao da tu istinu traži, iako pu tevi koji vode istini nisu ravr. kao carski drumovi, nego vijugavi, neravni, puni klopki. I ti putevi pre istine su ovđe dobili svo ju topografsku kartu. Nije ni ma lo slučajno što se prva.pripovetka u zbirci zove „Iluzija“, a poslednji odeljak poslednje i, «stovremeno, najđuže priče, nosi naslov „Istina“. Od iluzije do “stine mnogo je puteva, a još više stranpbutica, koje vode preko ljudskih sukoba, lutanja, nesporazuma, za bluda.

U jednom kratkom predgovoru u vidu mota Šćepanović je napisao dve-tri rečenice koje upućuju u smisao ove knjige: „...koje je drvo u ovoj šumi istinito. Ako je istina iluzija, onđa se ne može prepozna, ako smo istinu prepoznali jedino u mraku koji ništa ne pamti, možemo li omrznuti svetlost koja je njena smrt. Koje je drvo u ovoj šumi istinito...“ U tom krugu pitanja kreće se najveći broj njegovih priča, "ako,

Sve to sad krije i greje zaborav ih. legenda. Ali most ostaje, mostovi Ostaju kao bezvremena zaveštanja kojima je suđeno, čini se, da traju večito. I tako ostaju „mostov uzdisaja i smrti. mostovi samoubica, mostovi milostinje, ljubavi i rastanaka. mostovi IP bljene dece. I S njima, oko nji živi ljudi sa SVOJIm SOBI i naprezanjima, sa gvojim ambicijama da nešto stvore, da se Ovekoveče, sa svojim burnim Vara ljivim radostima i BelzTečIV UT alovtima. Na ćupyriji, u rolazu, dopiru reči: „Ne bi, dina mi mogas. sci objašnjavanje jedne to svim mlade devojke drugoj: » vako me zgrabi, a ja ti njega onda...“ Male i velike zakletve, na pasti, brige i tuge koje prelivene u reči i izgovorene odjekuju besmisleno rastvarajući 86 u prostoru kome' su nepotrebne. Uveče još malo sedimo, neka+>

na primer, čovek može godinama da živi u iluziji koju je svesno stvarao pred drugim i da očas buđe i sam žrtva jedne tuđe iluzije, kao što pokazuje priča „Iluzija“ o starcu koji je godinama stvarao iluziju da je veliki ženoliubac i donžuan, a da namah i

sam poveruje da ga je njegova

žena godinama varala. Čovek je stvorio svoju iluziju u želji đa od života ima ono što nije imao, a žena mu je vratila milo za drago zato što je zbog te iluzije tako mnogo prepa*la. A istini se može isprečiti, umesto iluzije i prevare, i neželjeni zaborav: uzalud će negdašnji ljubavnici u priči „Kraj jednog leta“ tražiti drvo na kome su nekad urezali znake svo je ljubav, ali ga neće naći i videće đa je sve prošlo i da se njihova ljubav ne da vaskrsnuti po jednom objektivnom zakonu koji je jači od njihovih želja.

Ima i drugih situacija u stanju — pre — istine. Mogu dva ljudska bića uzajamno da skrivaju jednu vstinu, ali ona izađe na videlo jarkim bojama i osvaja ih izmnenađa „uprkos kkraikovidosti

AAA

kva muzika, glasovi u duvanskom dimu, pune i prazne čaše. Rojevi slika iz proteklog dana, sa dnevnom žegom i omarom talože se u umoru. Višegrad, sanjiva kasaba, tone u svoju prvu jesenju noć, u prvu prohladnu noć ove meke, beskrajne jeseni. Žmirkajiu zvezde, polazak. Opet preko mosta, čijih jedanaest osvetljenih lukova liče sađa na pruženu raskošnu zlatnu ogrlicu. No ta je raskoš privremena; mi volimo da mislimo o mostu kao simbolu uzdržanosti i strogosti, kao bogatoj, samosvesnoj skromnosti koja je lepa zbog svoje gordosti i gorda zbog svoje tr jnosti. Mesečina je, mnogo muesečine, i put zaliven belinom. Treba li se osvrnuti? Iza nas ostao je delić večnosti, most materijalizovano, čisto, okame-

njeno vreme. Ol I. BANDIĆ

ani —_————

koja ih je dugo držala u zaslepljenosti — kao u pripoveci „Ljubavnici“, koja ima temu sličnu temi „Marija“ Padija Čajevskog. Ljuo osećaju potrebu da kažu is stinu ili bar ono što smatraju istinom, ali samo u mraku, onđa ka da izađu iz oklopa nesigurnosti, dužnosti, uglađenosti, straha, opreznosti, ali čim se opet pojavi svetlost, Ostine i želje za istinom kao da nema i kao da nije ni bilo — kao u pripoveci „Mrak ništa ne pamti“. Najzad, čovek zavara-– va i samog sebe i krije od sebe istinu, jer se tako lakše živ i lakše dćše, ali jednom, na kraju, vučan nekom neodoljivom sna gom, dolazi do nje i sagoreva u njenom plamenu — kao i pripoveci „Pre istine“, čiji poslednji odeljak, kao što rekosmo, nosi naslov „Istina“.

Ne mislim da se svih dvansest priča mogu svesti na Ovu OSnovnu m“sao. Ima među njima i priča koje izlaze iz okvira ove osnovne intelektualne preokupacije. Ima ih koje su opisi jedne uzaludne čežnje, kao· što je čežnja starca iz pripovetke „Starac“ da postane polivač ulica u centru grada a ne na periferiji, «li praznine koja se javlja posle ostvare nja jedne dugo grejane želje kao u pripoveci „Vetar“, A naročito bih istakao da Šćepanovićeva intelektualna preokupacija nije njegova jedina preokupacija. Nje gove pripovetke ndkako nisu stva rane samo radi toga da bi iznele neke ideje, a pogotovu ne neke apstraktne ideje o životu. Ukoliko tih ideja ima, i ukoliko se one čak nadovezuju Jedna na drugu i slažu u jednu kohereninu celinu, to je samo stoga što je prsac dosledno pratio svoju stvaralačku intenciju u raznim njenim uobličenjima i tako je povezao u jedno prirodno misaono jedinstvo.

Tako pretežno intelektualan 'pisac, Šćepanović nije MWšen jedne uzdržane i prečišćene „emocije, koja se obično, dobro skriva u lapidarnim opisima i, još više, u dijalozima, kojš po pravilu otkri vaju najsuštinskije crte njegovih junaka. Ponegde samo probije emotivniji ton i čak osećajnost ko ja se graniči sa sentimentalnošću. To je najvidljivije u pripoveci

BRANIMIR ŠĆEPANOVIĆ

„Odbrana“, iako prikazuje jednu vrlo realnu situaciju: očajanje slepog čoveka što se jedan mladić i jedna devojka u njegovom prisustvu ponašaju raskalašno, misleći da on to ne opaža. Uz to, ja zapažam još jednu karakteristič nu crtu, koja je prisutna ne samo u pripoveci koja daje naslov zbirci, nego i u priči „Zazidani“, priči o dvoje mlađih, koji su zidali svoju sreću na smrti jedne samohrane stace, ali sreću na njoj nisu mogli sazidati, nego su u nju sami sebe zazidali. Moralistička crta je jedna od nesumnjivih i izrazitih komponenti ovog darovitog i raznoliko usmerenog pripovedača.

Kad završimo razmišljanje o svemu onome što se u književnom delu obično smatra sadržajem dela i pređemo na njegovu „formu“, zapažamo da je Šćepano vić sve svoje pripovetke sigurno uobli&o., Možda im ne bi smetalo malo više reljefnosti, malo više isticanja osnovne iđeje i malo vi še arabeski u njenoj osnovnoj liniji, ali je sve u njima ujednačeno: nema padova ni dosadnih me sta. I na četiri stranice jedne pri če čitalac vidi čitav jedan život i ceo jedan lik. Sadržajnost i sažetost su osnovne crte njegovog stila, a dijalog je njegova najjača snaga. U dijalogu sa puno podteksta, često jedna jedina reč, dobro nađena a kao slučajno rečena, ofkrmva celu jednu situaciju, celu jednu nerečenu misao ili jedno raspoloženje. Stoga sam se,

čitajući ovu zbirku, stalno pitao: nije li u Šćepanoviću jedan bpievashodno dramski k}alenai? Onravdanost tog pitanja polvrđu'e i piščeva sposobnost da do mal s.muma dramatizuje jednu situaciju, što se naročito vidi u priči „Ptice pevaju pred smrt“, u kojoj stavlja u situaciju eventualnog Sukoba dvojicu ljudi koji su u ratu jedan drugoga hteli da ubiju, jedan je drugoga čak « ranio, a sada (ratu je ipak kraj, čak i u svesti, u pamćenju) kao prijatelji razgovaraju i zajedno se zabavljaju. Napetost koju Šće panović postiže samo ukazivnnjem na mogućnost njihovog sukoba veća je od napetosti koju bi neki manje talentovan i manje vešt (ako to, šsto tako, ne znači manje talentovan) pisac postigao stvarnim sukobom ovih ljudi. Po svom velikom unutrašnjem napo nu, ova priča me je podsetila na najuzbudliiviju priču koju sam ikada pročitao, na Hemingvejeve „Ubice“,

Svojom prvom zbirkom Šćepanovr/ć je potvrđio svoju nesumnji vu darovitost i ostvario jedan vrJo zaviđan stvaralački nivo. On je već na početku svog književnog rada pokazao zrelost pravogn pisca i odmah omeđio neke suštinske intelektualne i moralne probleme savremenog čoveka. U nekim svojim dužim pričama, kao što su naslovna ppnnča i priča „Šest koraka na pesku“. on je po kazao neke vidove ekspresivnog i čak ekspresionističkog pripovedanja, koje je pomalo egzibicionističko. Ovde je ekspresivnost, čini mi se, rezultat i sadržajno ie dnostavnije i providnije zamisli. Stoga je druga priča pomalo hermetična, iako počiva na jasnim i divnim stapanjima i iđentifikovanjima ličnosti /fz kojih pisac vodi rađnju u prošlost i vraća je u sadašnjost.

U Šćepanovićevom daru ima i robustne snage i neke prirodne finoće i pažljivosti s kojom pr stupa ljudima i njihovim probicmima, neposrednog zamaha i tananosti naknadne analize. Iz tih suprotnosti, srečno spojenih u nje govoj ličnost. verujem da će se roditi jedno značajno pripovedačko, a možda i dramsko delo. Ja u njegov uspeh verujem i srcćan sam što mogu đa mu pružim podršku u prvom njegovom susš=retu sa širom javnošću, preporučujući ga njenoj pažnji kao novog značajnog pripovedača u na šoj književnosti koja svakim danom postaje sve bogatija.

' Dragan M. JEREMIĆ

M ZE

e a kale | wa U ya 0 O E

a. ra daa 0,