Књижевне новине
NE OVDE SE OBJAVLJUJE PRVI PUT.
e BSEJ IVA ANDRIĆA „LEGENDA O LAURI I PET RARKI ŠTAMPAN JE 19937. GODINE. NAKON TRIDESET ČETIRI GODI
.-
ESEJISTIKA
Legenda o Laur
i Pelrarki
Na dan 6. aprila ove godine slavili su imiversiteti i
| seminari, učena društva i Akademije, po Francuskoj i Ita· liji, jedam malo neobičam jubilej jednog od najvećih itali-
janskih pesnika, „oca humanizma“, Pirančeska Petrarke. Na taj dan navršilo se šest stotina godina ne od dana njegova rođenja ili smrti, nego od onog jutra kad je, u Avinjonu, u crkvi Sv. Klare, prvi put ugledao Lauru, mlađu Ženu jednog avinjonskog trgovca. Taj datum i datum Naurine smrti ·jesu upravo jedini pozitivni i autentični podaci o toj velikoj pesničkoj ljubavi. Petrarka, koji nikad nigde nije napisao ni prezime žeme koju je voleo, ostavio je SVOjom rukom zapisano: „... primum oculis meis apparuit sub primum adolescemftiae meae tempus, anno Domini MCCCXXVJI die VI mensis aprilis in ecclesia Sanctae Clarae, Avignoni, hora matutina“ („... prvi put sam je ugledao, u doba moje rane mladosti, leta Gospodnjega 1327, 6. aprila ujufro, u crkvi Sv. Klare u Avinjonu“).
Iz tog kratkog viđenja u crkvi rodila se jedna velika
ljubav i jedno slavno pesničko delo: ljubav Framčeska Pet~
rarke prema Madoni Lauri, i Petrarkin Camzoniere. Jer, slučaj je hteo — slučaj o kom se može mnogo i dugo misliti — da ta zbirka soneta i kancona, koju je sam Petrarka smatrao ljubavnom dangubom, nadživi sva ona nje-
gova krupna i učena latinska dela koja su mu za života
pronosila slavu. Ta po sto puta preštampavana i komentarisana „rerum uvulgavium, fragmenta“ jedino su što je ostalo od Petrarke živo i zanimljivo i do dana današnjeg.
A ljubav? Liubav je počela toga 6. aprila, na veliki petak, u. crkvi Sv. Klare, u papinskom gradu Avinjonu. i trajala, je, kao sve legendarne ljubavi „zimi i leti, uvek i na svakom. mestu, za celog života, i posle života“.
„Madona Laura. navršavala je dvadesetu godinu i bila je već dve godine zakonita žena Higa de. Sad, bogatog trgovca platnom. Predpostavlja se da je bila lepa, i zna
„se da je bila čedna. Slikao ju je sienski majstor Martini
Simone. (To je onaj isti Mayrtini od koga ima u Palaco Ufici iedno čudno, zlatno i hladno Naveštenje, jedno ođ najlepših naveštenja što postoje). Ali Laurina slika je Dropala, kao i freske istoga majstora u avinjonskoj katedrali Spomen na taj portre sačuvao se jedino ı dva Petrarkina sonefa.
Posle onog viđenia u crkvi Sv. Klare, Laura je živela dvadeset i jednu godinu, izrodila devetoro dece, i umrla za vreme kuge, u proleće 1348. godine. Sahramjena je u franjievačkoj crkvi, ali joj se za grob ne zna, jer je vreme izbrisalo nalpis. Sačuvan je samo grob njenog muža, ali pored njega je sahraniena njegova druga žena. Kažu da se Fransoa I, kralj kavalier i pesnik, prolazeći 1538, sa sjajnom pratniom kroz Avinjon, poklonio Laurinu grobu i napisao nad njenim prahom dve strofe slabih stihova.
Sve ove podatke donela je do nas tradicija, to ogovaranie sankcionisano vremenorn.. Istorijski nije moguće u-– tvrditi ni Laurino devojačko prezime, kao mi ime onoga koji joj je bio muž. Ne znamo joj ni groba ni lika. Kao da je sudbina htela da izbriše sve sem njenog zvučnog imena, da bi od nje načinila „besmrtnu ljubovcu“. U stvari, zna se samo jedno, uostalom glavno, da je Živela, i da je bila voljena od Petrarke,
Ali zato znamo i život i dela i ljubav Frančeska Pefrarke. Mladom florentinskom izbeglici bile su dvadeset i
·{ri.godine;-kad je prvi put video Lauru. Još mlad, a već „učen i čuven, onje živeo u:Avinjonu u-“progonstvu; (Kao:
i. sem „papa 1 ceo njegov dvor), Bio. jo'štićenik- velike moćne porodice Kolona.
Provansa je tada kao i dans bila jedna od najlepših, najveselijih i najbogatijih zemalja u Evropi.· Avinjon, kao papinska rezidenciia, postao je bio važan centar politićkog i umetničkog života. Čuveni avinjonski most bio je tads ceo, a ne krnj i napušten kao danas. Crkve nisu bile ovako mračne i puste i napola ruševine, nego žive i kićene i pune naroda koji je zaista verovao, i plaćao. i ginuo, kad' je trebalo, Papinska palata, jedno od najlepših dela hrišćanske arhitekture, bila je u. svom punom sjaju. I danas, posle stoleća, ovako gola i pusta, nije izgubila svoju lepotu ni sve tragove onoga što je bila. Njeni zidovi imaju vitkost stabla koje još uvek živi i raste; ispod kruna na ftomjevima, i ispod prozora, oni se presamićuju i spuštaju, kao neki smišljeni i odmereni stalaktiti, dokle mera i potreba zahtevaju. Kao neke zavese od kamena, zidovi ti izazivaju kod gledaoca iluziju nečeg ikanog i krojenog, nečeg nežnog i prozračnog a jakog i trajnog. Usled toga, svi tornjevi, doksati i mazgale ostavljaju utisak mavarske v#vitkosti, a ipak nigđe ne prelaze u nezdravo i istrgano šarenilo istočnjačke fantazije. I sve je to zidano od onog belog, ne odveć poroznog ali sigastog provansalskog kamena, koji se može testerom rezati, i od koga su građeni najlepši portali i fasade na palatama u Arlu i Nimu. Taj čudni kamen je danju siv i žućkast i kao sanjiv, a noću se budi i postaje beo i sjajan, i na mesečini izgleda da cvate i raste kao fajan-
'stvena vegefacija čiji zakoni nam. nisu poznati.
Od papinskog dvora granaju se ulice uske i senovite, ali uvek sa parčetom radosnog provansalskog neba u visini. 'wU jednoj od njih — Rue MDorće — bila,je velika trgovačka. kuća porodice De Sad. Na jednom šarenom prozoru te kuće Petrarka je, kako priča kaže, merio izlaske i zalaske sunća, i rimama gasio svoju „zabludelu i bezumnu želju“.
Ali Avinjon nije ni jedina ni glavna pozornica te legendarne ljubavi. Još Arapi su govorili da „ljubav i gFosbodarstvo. ne vole društva“. Bežeći u isto vreme od svoje
·bezizgledne i nedopuštene ljubavi, i od papinskog šumnog
dvora, Petrarka je izabrao malo planinsko mesto Vokliz (Vaucluse, Valle chiusa) za sklonište.
Na iridesetak kilometara od Avinjona, na podnožju
rečnih i golih planina leži zbijeno selo od nepune hiljade
' stanovnika. Crkva je iz XI stoleća, kuće kamenite i sive,
pocrnele sa strane ođakle duva mistral. Sve je gotovo isto kao i u vreme Kađ je Petrarka živeo u toj dolini, Nedaleko od mosta izvire iz jedne pećine reka Sorga, bacajući odjednom obilne mase: vode koje se ruše u pet kratkih, zapenušenih slapova. Svuda oko izvora i toka bujna vegetacija od pognuftih smokava, breza i jasika, i zagasito zelene trave i džbunja. To je kao neka oaza među masivima krečnjaka i žućkaste gole zemlje. U tom zelenilu, odeljena od varošice, jedna skromna jednospratna kućica sa pergolom. koju i danas pokazuju kao Petrarkinu kuću. Na iednom sirmom i golom bregu koji se nadneo nad tu kućicu vide se ruševine plemićčkog zamka koji svet zove „Petrarkin zamak“, Jer svet, uvek bolećiv prema mrtvim pesnicima, ne može da veruje da je u kamenitom zamku sa divnim izgledom stanovao jedan moćan episkop, a duboko ispod njega, u vlažnoi dolini, živeo i radio Petrarka. U istini, fo je bio zamak episkopa od Kavajona, i tu je Petrarka priman pokatkad kao gost, i odatle je mogao da nazire avinjonske flornjeve u sivoj maglici, Pored same Petrarkine kuće danas radi jedna velika fabrika hartije, iskorišćujući mudro snagu opevanih slapova Teke Sorge. A, s druge strane mosta stoji kafana „kod Petrarke i Laure“,
"u kojoj turisti piju limunadu, i svake neđelje posle podne
meštanski momci i devojke igraju do umora.
~ U tom kraju je Petrarka tražio mira i nastojao da zaboravi dve glavne muke: svoju ljubav prema tuđoj ženi i svoju odvratnost prema papinskom dvoru i nasilnim ili prevrtljivim dvoranima. Ali ni od jednog ni od drugog nije mogao trajno pobeći. Jer, kako izgleda po nekim posve realističkim stihovima, Laura je dolazila u Vokliz; naravno, ne Petrarki, nego, verovatno, na letovanje. On ju je nesumnjivo tlu viđao, i docnije opevao njene ni s čim neuporedive pokrete kad,je u društvu gospođa sedela na obali Sorge i kvasila u vodi beli veo kojim je vezivala kosu. S druge strane, intrige dvorske nalazile su takođe puta do zelenog Vokliza. Nemajući više kuda da beži, Petrarka se bramio i spasavao stihovima. Tu su nastale najlepše ljubavne kancone: BHistre, hladne- i mile ode — — i Od mish. k misli, i sa brega ma breg vodi me ljubav — —.
Odafle je on u ogorčenju zazivao božji gnev na papinski
dvor i sve što je u njemu; 1 proricao da će ognjem sagoreti „gordi tomijevi, neprijateljski shipereni protiv,neba“; i davao, izraza svojoj nadi, večitoj nadi svih pesnika, da Če. posle” toga vladati svetom „lepe duše, prijateljice vrline“.
Ali svet je išao svojim tokom, i nije se menjao, kao ni linbav i ljubavna muka Petrarkina. Petrarkisti iz proš-" log stoleća, anališući Petrarkin svet osećaja, konstatovali su često da je Petrarka, po nemiru i čulnosti koja bije iz njegovih mladenačkih stihova, prvi ljubavni pesnik u modernom smislu reči. (Kao što je on u istini i prvi patriotski pesnik ı današnjem smislu). Petrarkisti XIX. veka to su isticali kao: naročitu vrlinu Petrarkinu, jer je XIX stoleće, bilo i odviše zadovoljno samim sobom. Ali, u stvari. trvđenje nije netačno. Kroz sve irubadurske rekvizite i učena izlagamja hrišćapsških verovanja i Platonove filozofije, oseća se jedna Dplotska, nezdrava, gotovo danuncijevska uzdrhialost i nemir.
„Osecam u fako neposrednoj blizini ljubav, da mi duša uživa 1ı sopstvenoj varci. Na toliko mesta i ı takvoj lepoti je viđim, da ne želim ništa drugo nego da taj prisen pofraje. Toliko puta je gledam živu (hoće li mi iko to vevrovati?) u bistroj vodi, na mladoj travi, u stablu smokve, u belom. oblaku... I što su veći divljina i pustoš oko mene, tim lepšu mi je misao dočaravao. A. posle, kad stvarnost zbriše dragu varku, ja na tom mestu, ohladneo, seđam, ko mrtav kamen na živ kamen“.
Kod Petrarke nigde nema ni one naivne veličine i one smirenosti i vedrine koje pokazuje Danteova tuga, ni onog bola ni sjaja u jednoj jedinoj rečenici kojom Dante. u Vita Nova, opisuje kako je odbijao indiskretna pitanja ljubopitlivih poznanika: „E quando mi domandavano: Pet cui tha cosi distrutto questo amore?, ed io sorridđendo li guardava, e nulla dicea loro“. („A kad su me pitali: 'Zašto te je taka satrla ta ljubav?”, ja sam ih gledao smešeći se, i nisam im odgovarao ništa"),
Kod Petrarke, naročito u pesmama za života Laurina, nema foga osmejka ni toga ćutanja, mego rimovan grč i vapaj bez prestanka. Sve što je radio i pisao u tim godinama, nije drugo do bežanje od te ljubavi ili vraćanje ka njoj.
Petrarka je putovao, u naučnim ili političkim misijama
ZASBAIBHOSOSVBBBSSIABSGGIBBJJI It" NJJI.IKDVURLRO RGRIIaldhdtiim“ćgny ZA
Miloš LL.
____BANDIĆ
· rasprava.
|
pamiji, Italiji, Engleskoj i Nemačkoj, provodio je leto Pa Prag OOlaketja Đalkoma Kolone, koji je postao epi-
u Lombecu; ali-se uvek ponovno vračao u Avinjon,.
“ubio se u političkim akcijama; ali za kratko vreme, jer je kao većina i e HiBkim simpatijama. Tražio je smirenja u drugim, čisto telesnim ljubavima. S jednom od fih žena imao je dvoje
dece. 5
Zaboravljao se u radu. Bio je velik i savestan radnik, Njegova ljubavna lirika, tri stotine soneta i nekoliko desetina Rancona, neznatna je opsegom prema ogromnim tomovima njegovih italijanskih i latinskih poema i naučnih ) Voleo je duboko i shvatao ozbiljno umetnost, Jednom mladom prijatelju, književnom početniku dao je ovaj savet: „Cura ut fias non ventosus disputator, sed „realis artifex“. („Nastoj da postaneš ne praznorečiv brbljivac nego istinski umetnik“). sr
TI konačno, tražio je utehe i smirenja onde gde je bilo najprirodnije da se traže — u religiji. Sin jednog stoleća koje je bilo stoleće velikih poroka i žarke vere, i sam je Ppripadao duhovnom staležu, i nikad nije gubio vere. Multum peccavit, sed fidem, nom, megavit. Iz pisama koja je u prvim godinama svoje ljubavi pisao jednom svešteniku u Parizu, vidi se da je mnogo čitao Sv. Avgustina, žučnog Afrikanca, najoporijeg i mnajljudskijeg od svih svetitelja. Iz tih Petrarkinih pisama vidi se najbolje đa su se u njemu bili bojevi kakve poznaje samo hrišćanska duša ukleštena u grešnom telu. E i i
Ali sve to nije pomagalo mnogo, ni putovanja, ni studije, ni politika, ni molitve. Deset godina posle prvog viđenja, Petrarka se žali, u pismu iz Avinjona, da se „užasna bolest opet pojavila“. Pomagalo je samo vreme, i pomogla je jedino smrt.
Poslednje godine Laurina života Petrarka je proveo u Italiji, obasut slavom i zauzet velikim rađovima. A u Droleće 1348. gođine, fačno dvadeset i jednu godinu posle prvog viđenja, on je čuo da je Madona Laura umrla od kuge koja je u to vreme besnela po Provansi. Na jednom primerku Virgila Petrarka je svojom rukom ostavro ovaj zapis: i SO Trava! čuvena sa svojih vrlina, i dugo slavljena u mojim pesmama, prvi put mi je izašla pred oči u doba moje rane mladosti, leta Gospodnjeg 1327, u jutro 6. aptila, u crkvi Sv. Klare u Avinjonu. T u tome istome gradu, istoga dana, u isti jutarnji sat, ali godine 18348, to čisto svetlo bi uzeto sa sveta, dok sam ja bio u Veroni, ne znajući, avaj, za svoju nesreću. Kobnu vest sam saznao u Parmi, te iste gođine u maju mesecu. Njeno čedno i lepo telo sahranjeno je u crkvi Male Braće, na sam dan smrti pred veče. Ona se vratila, o tom sam ubeđen, u nebo, ođakle je i došla, kao što to Seneka kaže za Scipiona Afričkog. Da bih sačuvao bolnu uspomenu na laj događaj, ja ga beležim, sa gorkim zadovoljstvom, baš u ovu knjigu koja mi je tako često pred očima, da bih uvek imao na umu da na ovom svetu nema više ničega Što mi je drago, jer je moje najveće dobro izgubljeno. Čest pogled na ove reči, i misao na moje poodmakle godine, podsećače me da je već blizu vreme da napustim Vavilon. Milošću božjom, to mi neće biti teško, jer ću mirmo i muški misliti na izlišne brige, uzaludne nade i burne podvige iz moje prošlosti“.
Ali ovaj zapis, čudna mešavina suve pedantorije, knji-
. Ške askeze, i žive ljudske strasti, ne znači kraj ni ljubavi
ni života. Petrarka je živeo još dvadeset i sedam godina raspoređujući mudro svoj život, kako je i drugima savetovao, između rada u samoći i društva pametnih ljudi. Tri
' godine posle Laurine smrti on je još jednom posetio Avi-
njon i Vokliz. U sonetima iz toga vremena čuie se još sve isti stari vapaj neostvarene zemne ljubavi i ljudske sreće,
'Avaj, zemlja postaje mjemo lepo lice!
Petrarka doduše često govori o Laurinoi duši sa mnogo hrišćanske terminologije, bibliiskih pozajmica i skolastičke učenosti, ali nigde nema Danteova mira ni jednostavnosii. Kao što nije imao Danteova smeška, tako nema ni njesšovih, suza, kroz koje se vidi nebo: wi Otišla je Beatriče u mebeske wisime, ai U carstvo gde je mir među andelima.
Kad je malo posle Laure umro i Petrarkin prijiateli i zaštitnik Đakomo Kolona, on piše jedan od svojih najlepših sšoneta:
Rotta e Ualta colomma e Pverde lauro. Slomijen je viti stub i zelena lavorika
(igra reči koju je Petrarka voleo i često upotrebliavao: colonnma — stub je Đakomo Kolona, a lauro — lavorika je T.aura.)
Pošto je još jednom opevao „oči o kojima sam govorio sa toliko žara, i ruke i dlanove i noge i lice“ i Laurinu kosu i osmejak. on zaključuje:
Ovde meka bude kraj mojoj ljubavnoj pesma: Presušilo je i iscrpilo se vrelo moga duha. I lira mi se u plač pretvorila.
Otada, soneti bivaju sve gorči, i ljubav sve. bestelesnija, đok se konačno bol nije pretvorio u kajanje i liubavni
plač u pokajničko ridanje. Njegov stih ne slavi više „lju- *
bav i njene bezumne bolove“ ni „ono kratko i prolazno dobro koje je samo vetar i senka, a koje mi nazivamo lepotom“. Takva je logika hrišćanskog duha; da se duša mora da okalja zemnom ljubavi, a ljubav da se oskrnavi kajanjem.
Ja žalim i oplakujem, svoje prohujale godine Koje sam, straćio voleći smrtno stvorenje, I ne dižući se sa zemlje iako sam, imao Krila.
Tako glase poslednje strofe. Konačno, sve se svršava jednom Rkamconom posvećenom ne više smrinoj ženi nego Bogorođici. Tu je kraj legende o ljubavi Petrarke prema Lauri iz Avinjona, jer tu Petrarkina misao prelazi u predelo gde „nit se ženi nit udaje“, diže se sa zemlje.
"bio neodlučan i kolebljiv u svojim
mnogo potresnije priče.
Ulazili smo u Višegrad pračeni gustim valom topline toga posled njeg dana leta. Ali leto kao da se nije mirilo sa svojim krajem: trajalo je, tinjalo je, i iz njego vil usijanih žarišta širila se toplota od koje je vazduh postajao irom i neproziran, lepljiv, i od posvudašnje prašine još ustajaliji, čvršći, lepljiviji. Dvadeseti septembar, poslednji dan letnjeg slavlja, — da li to nešto znači, i kome? Sutradan, prvi dan jeseni, — da li će to neko zapaziti, i ko? No nije bilq vremena da se o tome sanjari:; svaki dan, svaki ovaj trenutfak nekome je prvi i nekome poslednji dan i dah života. Ovaj gradić ovde, i ta posustala, „potamnela Drina vođa pored njega još više, znaju, znali bi možda o tome 'da ispričaju Mi smo,
iu samo prolaznici i nemamo prava da od grada i vode naprečac tražimo ključeve prošlih tajni. Mi smo samo gosti bez na= metljive istraživačke strasti, prcpušteni blaženoj ljubavi slučaja i svojim vlastitim očima. Višegrad je izgledao kao melanholična, zaboravljena varoš u kojoj se ništa nije događalo. Prolazili smo njime ne očekujući nikakva čuda, i na njegovim odsutnim, mirnim ulicama i sokacima ništa nas nije čekalo osim umora i prašine. Ali senzacije su nepo-
ftrebne. Gotovo da je već dovoljno čudo i senzacija stajati na Ovom neravnom, tvrdom {lu, udisati ovaj smalaksali vazduh, gledati ove planine uokolo. puste u popodnevnoj tišini. Ko ie tu sve stajao, ko je molio i patio, ko se nadao, da li su se kome nade ispunile, čije su sve oči obilazile brda. doticale nebo, njega spas ili brzu smrt? — ČĆutanje je odgovor. 1 nema na kraju krajeva spasa čak ni za onoga ko pomisli da se zaista spasao. Prilazim lagano višegradskom
tražeći od.
sti, uprkoš
Popodne u YVišegradu
mostu kao da se pripremam za neki skroviti obred, za samotnu svečanost. Ćuprija koja zna tajne, koja je osetila terete četiri stoleća, i teret svakog stoleća ponac”5b. sama po sebi nije tajna: ona je pristupačna, otvorena, iednostavna; kad bi kamen moBsao da govori kao što trpi i pamti, hjen bi glatki, smireni kamen moždn prvi progovorio o svojoj povesti koju čine bezbrojni blagi i, grubi dodiri Vremena; kad bi kamen mogao da leti, ovaj kamer bi, uprkos svojoi stamenosvojim gromadnim godinama, leteo, vinuo bi se iznad susednih ljties. iznad rastvorenih vilica — rečnih obala koje spaia i koje su va snaoele. Ta ćuprija i danas ima. kao i davno nekad, izgled dnbyonmomeznog, dostojanstvenog gosta radoznalo
KNJIZEVNE NOVINE