Књижевне новине
Preveo Tvriko KULENOVIĆ · s: L::–—_e:m—o:zo—–—ooKR==cG =
sihoanaliza
stavlja svoju dilemu, u poslednjoj ftrečćini | Š u ispitivanju ljudskog poč ia lkepupa S KOVAČ
Dovoljno \JG sebiti se razvoja psihološkog romana, koji postaje skoro egzakini instrument toga ispitivanja, ili se setiti kako problem nesvesnog privlači jednog pisca kakav je bio Dostojevski. Jer iako ovaj vek uzima slobodu za SVOG ju zastavu. i bije svoje bitke za nacionalnu nezavisnost kolektivna cvilizč ija pojavljuje se kao novi poredak Ččo> večanstva, 1 ograničena je ljudska sloboda koju je poznavao ahtički svet. ' SR
od polovine stoleća literatura je puna poziva na nomadsl:i životi, cvcetaju studije i istraživanja o mentaliteiju primi".vaca i o duši deteta. Jedna od prvih predstava drame nastajanja čoveka u detetu bilo je delo „Zeleni Hajnrih“ Švajcarca Goifrida Kelera: iz 1879. godine. Još značajniji kao zasnivač koncepcije o čoveku koji prevazilazi samog sebe slušajući vlastite nagone je Frcdrih Niče čiji najploday a pada između 1875. i 1883. godine. Tako se otvn~
Bila je to Nemačka, industrijski najnaprednija zemlja Evrope, koja je prva umoznala dilemu između prirode « civilizacije. (Pod rečju civilizacija ovde se podrazumevaju oblici i načini prihvaćen. iz jednog relativno skorašnjeg društvenog iskustva.) U Nemačkoj niču prva uznemirujuća dela: „Pol i karakter“ Vajningera je iz 1908, kao i Vedekindov „Pandorin sud“. Uskoro zatim, 1907, pojavljuje se u Francuskoj Bergsonova „Stvaralačka evolucija“, a 1909 prv italijanski manifest futurista koji pretstavlja proklamaciju logičkog elementarizma i primordijalnih životnih vrednosti.
Sad treba pomenuti Frozdove datume. Iz 1905. je studija „Tri dopune teorije seksualnosti“; iz 1910. „Tumačenje snova“, iz 1913. „Totem = tabu“. To su tri fundamentalne tačke psihoanalize. Ali uporedo s njima treba ukazati na literarne proizvode toga doba: „Beli paun“ Lorensov iz 1911. otkrio je svosa autora i značio uzdizanje elementarne vrline instinkata i atak na lažnu spiritualnost. „Sinovi i ljubavnici“ iz 1913. su njegovo kapitalno ostvarenje koje otkriva dramu materinskog kompleksa. Iste godine pojavljuju se tri jedinstvena dela: „ Smri u Veneciji“ Tomasa Mana, „beda bez labuda“ Gabriele D'Anumcija i početak „Traganja za izgubljenim vremenom“ Marsela Prusta velike moderne poeme o nesvesnom kojn će biti završena 1922. godine. Što se tiče ispilivania primitivnog mentaliteta, „Zlatna grana“ Frezerova obuhvata jedan rad od dvadeset pet godina. između 1890. u 1915.
Ma koliko da je jiednn filozofska doktrina mogla da nađe neposrednog odziva među najbudnijim savremenicima ipak je teško mogla da odmah utlisne svoj pečat i na savremenu literatura. Pravi neposredan uticaj Projdovih otkrća pojav'o se tek u sledećem deceniju i dao najveće re-
zultate u „Zenovoj savcsti“ Itala Zveva iz 19923. i u Džojsovom „Ulisu“ (1910—19920). Džojs se zatim upustio u neispifano, u paloloeiju jezika i u simboliku snova, sa „Delom
na putu“ i „FPinennnovim bdeniem“ između 1920. » 1940, dvema knjigamn herojske istraživačke odvažnosti, čiji pronalazsč nije nikada zakoračio unazad da nam otkrije njihovu tajnu.
Može se reći da je u literatur Džojs iscrpeo sav mnte= rijal koji pruža psihoanaliza, i ako se izuzmu retki plodovi kasniji ali veoma vožni, kao što su neke drame O'Nilove i dva-tti Tišjbolja romana Iokmerova, prrhoansnliza, rukama neopreznih. koji su je upotrebliavali bez podrške pesničkog genija, postaje neka vrsta snlonske igre, pošto je i kao nauka dospela do mnogih vulgarizacija, čak dotle da nedelini listovi između saveta domaečienmma i razgovora S CItaocima uvedu rubriku psihomnalitičkog fumačenja snova.
Froidovski { i roditeljskog straha, želja akumuliranih u nroš 'rYja i prenesenih u svaku individualnu psiholoeiiu, kontrasta izmedu prvobitnom i civilizovanog Ja, pojlisnutom nagona, nešsvesne transformacije osećanja, čoveka mo produkta svoga detinistva i svojih predaka, energije n: fale zatezaniem suprofnosti, pretvoreni su u formulje, nnroPčito Uu muritanskom društvu koje je u njima našlo naučni i filesofski mretekst za svoje krize morala i navika. Khko vulgarna literatura tako i naučna vulgarizncija preuzele su iz čitave „psihoanalze gotovo jedino erofski deo. Tako pnnuka koja je počela sa oslobađanjem ličnosti od selsunlnih opsesija, do tačke na koioj bi seksualni problem ubrzo postati sekundaran po važnosti, .5ro– zala se d oinstromenfa, iednos među ostalim, za sugestije u erofskom smislu, No besumnje, ona je ipak jedna nova đimenziia zadđobijema za liudski duh. Danas ne bismo mogli da zamislimo bez smehn ne jednu litgrarnu ličnost iz-
građenu po formulnma roman” zma, nego nı bilo koju ličnost sa njenim psihološkim prosedeom
TĐroid niie namerav lienie ni religiju: pomosao Nije zaklinčin dilemu zmeđu ra
mat spnsenia čovečan
je razum jedini 7 / samo jedan korak n zamefnula sa hipokriziiom, problemima egzistencije.
– poireba ili luksuz?
istorijama književnosti nema mnogih pisaca. Nema onih koje ni je obuhvatio obim Skerlićeve knši ge, počevši od pesnika osamn3estog veka i od pevača ustanka Filipa Višnjića i Tešana Podrugovića, do niza socijalističk. h pisaca koji čekaju na SVOJČ mesto u jstoriji književnosti. „Nema tu ni savremenika Skerlićevih. pa ni samog Skerlića. Setimo se fermina pozajmljenih iz stranih istorija književnosti. koji OočekKur ju da budu zamenjen! adekvatni jim. razgledajmo periodizaciju naših istorija književnosti O BED drugih elemconata strukture :a danas više ne zadovoljavaju. a sebnu pažnju. naravno, dbk je i istorija savremene knjićevnosti bez koje se teško A zamisliti rad na području knjŽevne jstorije u budučnosti.
Na drugoj strani obazrimo · , oko sebe i shvatimo da ie at naših sadašnjih znana uo Pao književne istorije takav i A Ruporastao da 5u objektlivni U vi za stvaranje jedne NO danas sazreli i da Je sa stručno.
se
KNJIŽEVNE NOVINE
iz nmnmniuralističke književnosti,
pored u borbi l: Y : a za iskrenost u suočavahJu sa
apo da nnm da ni recept za ozdravie čoveku da objasni stvarnost. uma i nagona. Znao 1e da
stva. A psihoanaliza je koju je ljudska misao
gledišta Kolektivno stvaranje jedne velike istorije naše književnosti ne samo potreba nego i moguć i aktuelan posao. Pored toga, to je i komercijalan posao i možda nije daleko trenutak kada će najdđalekovidnija od naših izdavačkih kuća naći materijalnu mogućnost da sopstvenim sredstvima finansira jedan institut za književnost koii bi živeo dotle dok izdavaču he bi predao rezultat svog rada pregled ili potpunu novu istoriju naše književnosti. To bi, međutim, problem samo rešilo trenutno. On nije tako lako rešiv i koreni su mu u prošlosti čiji nćgativni uticaj u ovoj značajnoj oblasti naše kulture još traje. Jer, zadatak jednog naučnog cen ira nije samo da publikuje naučne rezultate, nego da kontinuirano prati, prikuplja i pripremn materijal za proučavanje književnosti, da Stalno unapređuje ovu nauku i, što je najvažnije. da stvara njen naučni podmla=-
dak. Milorad, PAVIĆ
VUK 59, W.ARAMDZIĆC Život srpskih vojvoda
(„Prosv ćta“, Beograd 3961 )
Ova Karmsvavyžičeva knjiga predstavlja nam Vila Mao istoričara, ZamiŠšljena ka om cek Vrsta Srpskog Plutarha ona je: \ptvorasedno svedočanštvo o dđogad(tiijimn ii ljudima iz \ustaničkih dama, 4 odnosima koji &u među starešina'm a. Wlađali, o ražiozima srpskih uspehn i moeuspeha u to 'o. ba. Iako se MW mrnadžiću izvesna pis" trasnost ne miofip 'arpoyviti, iinizo ·o me him vojvodanaa Mull govoWi sna nmepriMrivenim „sinimtijnma ili antipatijama, ovo đclo idte među ohbn ištorijška dela · koja iniaju ranu naučnu vređnost i preWistavljaju „prvorazređni istorijgki izvor za protčavanje DrVOBE srpskog ustanlui. 'SvedGočansštvo UGĆvica koji je umio da zapaži i bilo đdovoljno pronicljiar da prodre u smisao onoga što je zi)?ažio. „Zıivoti Srpskih vojvođa“ znače 4nnogo za srpšku istoriografiju. Ali ova Knjigm podseća na još mešto. Svojim obinmWmim i gbilnim matučnim i reformato.vskim Yađom 'Karadžić je potisnpuo u zasenak 'iobroga pisca. Knjiga o srpskim vojvođama ukazuje na to đa je Vuk ne samo jeđan od naših na,jznačajnijih naučnika, no i jeđan ol najboljih srpskih pisaca. Priljantan stilst, odličan (pšiholog Vuk piše jed nom 'Klasičnom rečenicom, koja je uvek jedra i sveža, tako da po neki put zastajemo zbunjeni pred obiljemm ftačnih zapažanja, umnih misli, usp.PiTfih poređenja td.
Karadžićeva MKnjitya izišla je u ređakciji Goluba Dobirašinovića, Način ma koji je Dobrašimnović obavi svoj posao zaslužuje mnoge preporuke. wo je savesno obavljem maučni rad koji može u mnogome (Ia, posluži kao primer kako se izdaiu mweć Klasična iGđela starijih pisaca. (P. #'-ć)
ana Bu az KARL MARKS Oikrića o komunističkom procesu u Kelnu
(„Kultura“, Beograđ 19615 Moša Pijad.e)
Treveo
O maju i804. godine waf&psaji JO MLajpcigu jedan krojački wadnik koji se, kao izaslanik Saveza komunista, nalazio na agitacjonom |\wukovanmju po Nemačkoj. Kođ njega, pored wstalog propagandnog materijnla,, pronađeno je i nekoliko adresa člaimova Saveza Rkomunista među kojima jie bilo i 'čla nova CKM. Ubrzo zatim mw hapšeno je, na osnovu toga, još jeđianmaest lica. Svi su zajedno izveđeni »red povrotni sud u Kelnu 4. oktobra 1052. godine i na procesu koji je trfijao đo 12. novembra iste goliine osmovrica među njima osuđeni su na razmie Wvremenske kazne za delo „veleizda jničke zavere“ protiv pruske države. Weposređ mo po završenom procesu ?arks je napisao ovu knjižicu koju je prvobitno namerevao dn, pod naslovom „Ob jašnjenje za publiku“, razašnlje kao cirkular, ali, kađa je ona obimom to liko narasla đa se to pokazalo neizvodljivo, on ju je štampao Kao bro šuru u Bazelu u Švajearskoj. Početkom marta 195. gođine, gotovo SV primerke ovog izđanja, Oko 2000, Za-
plenila je pruska policija u jednom Đađenskom selu prilikom njFhOVOE prebacivanja iz Svajcarske u Nemačku. Šta je Marks hteo đa postigne 0Ovom Nnjigom? Tokom čitavog istražnog postupka i za vreme samog suđenja Marks se borio đa dokaite da se optuženi ne mogu sudski Mrogoniti zbog svoje delatnosti i uspeo je da, uprkos svim zakulisnim inšrigama i falsifikatima pruske policije, o bori sve tačke optužnice. Naime, mavođe optužnice trebalo je da potvrde razna falsifikovana i podmetnuta doWumenta — navodno „originalna“ hmji ga zapisnika sa sednica gcentralmog komiteta „Marksove partije“, koju su zatim njeni tvorci pokušali da pri.k%
žu kao „Mmjigu zabeležaka“ i za koju je, najzad, Marksovom zaslugom mitvrtieno 'da. ije ·'običan !i potpuni #{alsifikat. 'Bto su 'ogmornica ·optuženih, u 'piios svemu, !ipak osuđeni Wiarks je,
meto Rkasnije, u „Otimićima“ objasnio
'time Što ije porota u Pruskoj „preki sud 'privilegovanih 'Kklasa mustrojen za To da mupe u zakonu premosti SŠirimnom 'buržoaske wsavesti“, Svojom 'Đro Bšurom o !somunidfičkom procesu 'u 'Kdmu Was ije, u stvari, želeo Ha pred mematku javnost, pošto su se i sud i mporota ·'oglušili o argumente 'odbroeme, liznese 'sve Činjenice ·o ovom „mongtr-procesu“ i ila 'Yradnicima 'u Nembsčloj ukaže na mjegov 'klasni 'ka, rakter.
Za nas je ovo Marksovo delo, Zajedno s 'Timgelsevim „Prilogom 'storiji Saveza komunista“ m odličnom prevođu THOŠe Pijade, dragocen izvor za istoriju stvaranja Saveza hkomunista i njegovu delatnost uoči, za Vvreme i neposredno O Tugušivaniu Tevolućije od 198248. modine. Međutim, ono se može čitati i kao zanimljiva suđsko-pravna rasprava u TWuojoj će se čitalac, poredđ ostalog, još jednom. sresti i sa svim onim osobinama Maric sovog stila koje su učinile tia njegovi spisi uživaju danas onu popularnost 'koja se može meriti jedino s popularnošću najvećih dela svetske Titertaure A. A. M.)
ALEMHO RARPANTJE Izgubljene staze
(„Nolit“, Beograd 09961; (prevela Mila Đorđević)
Roman Aleho WWiarpantjea, mapisan 1953. igođine, asonira me ma jeđno delo koje je ugleđalo svet 01801. gođine, na, Satobrijanovu povest „Atala“, Ja čak ne bih rekao đa su te asocijacije izazvane sličnim 'mletom okolnosti, upoređivanjem ili suprotstavljanjem mepristupačnih prašuma Amerike ci-
era
vilizovanom društvu i svetu, Sto je zajednička tema oba đela, nitl čulne i strasne ljubavi Šektasa i Karpantjieovog junaka prema Kkćerima đivlje i nepokorene prirođe, Atali i Rozariji. Asocijacije se ne bude ni po kontrastu koji se nameće, pošto je reč o piscima tako različitih vremena i sasvim suprotnih inđiviđualnosti: egzaltiranog, mističnog, površnog i krasnorečivog umetnika Šatobrijana i intelektualnog, svestrano obrazovanog, ra cionalnog ali istovremeno i čulno Osećajnog stvaraoca kakav je Karpantje. Satobrijanovo delo pisano je u duhu i sa ciljem obračuna sa TUSOOVskim idejama, đok je Karpantjeu Rusoov ideal o neciskvarenom „prirodnom čoveku“, očigledno, veoma blizak. Sektas će svoje bekstvo iz civilizovanog sveta završiti smerno kao Trišćanski Kkaluđer, a Kar
pantjeov junak pokušava, ali bezuspešno, da se srođi sa primitivnim ali đuhovno zdravim ljuđima. Roman AJleha Karpantjea je mođerna varijanta mita o Sizifu, A činjenica đa se znatno pođuđara sa Batobrijanovom prozom jasno ukazuje ma korene, a i na smerove, savremenog „„nebalzakovskog“ ili „belog romana“.
Ali Karpantjieov junak mije samo Sizif, Tumačiti ga samo kao modernog Sizifa, a ne uočiti u mjemu ulisovske crte, na šta i sam pisac posredno mkazuje, bilo bi veoma jednostrano, Put junaka u prašumu, i pored svih mjegovih neđosleđnosti i slabosti, ima istraživački Marakter. Rezultat toga puta nije samo promala ženje drevnih muzičkih imstrumenata, niti samo fragično saznanje O DOvratku m robiiašnicu givilizovanmog sveta, već i hod Kroz ljuđsku istoriju i wreme i upoznavanje nekih pravih ljudskih vrednosti i istinske osećajnosti. Želja za istraživanjem postaje jedna od mjegovih osnovnih osobina, a u samom sebi on pronalazi vrelo nađahnuća i komponuje muaziku na “ekst Selijeovog „Oslobođenog Prometeija“.
warpantjea odlikmje istovremeno i emocionalan i esejistički stil, tako đa, Skoro meprimetno, uzburkane i plastične slike smenjuju suptilna esejistička razmatranja, navočito iz oblasti muzike. Kubamnskog pisca Aleha Karpantiea, po ovom njegovom prvom preveđenom romanu Kođ Das, uipoznajemo kao jednog od zanimljivijih predstavnika mođernogp romana ma Zapadu {A. PJ
IZLOG KNJIGA
Drugi početak \(„Pyosveta, Beograđ, 0961)
Ustanak u Dalmaciji kao istorijska mužnost i činjemica može se nači u svakom udžbeniku istorije, ali u kom tekstu istorijske građe ona je sveđema, pogotovo za one koji se me bave istorijom, na nužni minimum koji Je veoma dalek od njenog obima i sadržaja u živoj stvarnosti.
Prema predgovoru autora, osnova \injige je „dnevnik, oskuđanm zapisnik u đačkom kalenđaru a 1940/41. potpu Kkovnika 1. G. (očito Ivana Gyrubiše). Prihvatio sam, kaže on, njegov mali dnevnik, njegove Kratke zbiieme zabilješke koje su izazvale i oživele to-
' liko mnogo uspomena da mi se činido, slušajući ga, kao da Knjiga nastaje pred nama sama od sebe.“
O kakvom je dnevniku i o kakvoj Knjizi reč?
Autor knjige saopštava u istom pređ govoru podatak. da je dnevnik pisan u *rečem licu. To je njegovom autoru nametnula situacija koja je zahtevala. potpunu anonimnost i konspirativnost, a pre svega njegova potreba da ne govori o svome „ja“ pođložnom eventualnim iskušenjima i nepodobnostfima lcoje ta jsta situacija mije 'trpela. On je, zna se, uspeo da postane „on“, koje |je, prerastavši „ja“, u majmanju ruku 'đfiorastao situaciji. Reečju, njegov jeđini pređimet i 'cilj je Tio Ga zabedeži „sve bogatstvo događaja, dug miz
·tomimaciji" — ž 'Gđa pri *om o im l- .
Movima ii 'o sebi Kaže samo ono Što je wezanmo i pnačajno ma, 'taj ustanak.
\Ostajući \veram 'akvim tenđencijama, Amte Kesić mije mogao đa ivbegme wodređenu ogramičenost Gubinskop posmatranja, osiromašemoBt, emotivmog motivisanja postupaka o kojima govori, pn sledstveno Tome i skučemost 'sređsitava i materije prikavivamja. No, s Grupe Strane, uzimajući samo ođređeni prostor va lične svetove, on ostavlja. "'fiovoljno mogućnosti za ligtinite dagađaje, za sve pojedinosti mjegovoga reljefa, za sve mjihove ĐOsleđice 1 uzroke. Nam taj mačin mjegoovu maziva „dnevnik povjerlji ..* kao i va đela ovoga žanra, pušta istoriju 5 mijeđestala oficijelnosti u svakođnevmi život, buđi i aktivira osečanja za pozitivne i megativne sile i pojave. Novim, najčešće nepoznatim detaljima Rojima obiluje, ona. stablu istorije „daje grančice. i lišće i ono postaje
vevadi RNB IMS, E Ukratko, ovo Je mezvanična, ali viMena istorija i potemcijalna, neđoreRena umetnosti, ıı isto vreme. Takva đicla su mrvek interesamina bilo Kao Mđoknumenta, bilo kao materijal za um metničicu interpretaciju. (5. B.)
ranci OBA ——
BERTOLT BREHT Pjesme
(„Lykos“, Zagreb 1961; prevela Tna Tun Brođa)
u smislu movijih shvatanja mogućmosti literature, Breht je nesumnjivo pesnik otkrića. U mjegovoj „Balađi o Rklasnom neprijatelju“ stoji: „Kad sam bio mali, išao sam u školu i učio šta je moje a šta tvoje; i kad sam sve to već naučio učinilo mi se da sve fo nije tako“; misao o potrebi đa se svet tumači drukčiže osnovna je misao MBirehtovog mčešća Wu alheiji memjanja sudbine literature, Ova sveščica stihova predstavlia nam se stoga kao ispunjenje mužnog preduslova: reč je o težnji da 5e po svaku cenu razmišlja glasmo, i da se glasnim razmišijanjem „zarazi čitalac; Brehtpesnik ne dopušta otkrivanje iskustawa Meja bi bila neusvojiva.
Kako je ovo iđeja i Brehtovog dram skog opusa, postavlja se pitanje posebnosti mamene i domašaja njegove poezije. Udisak je dvojak: s jedne strane, Breht nam Muglađenim pesničkim jezikom saopštava zaključke svoje duboke intelektualne uzbuđenosti koji, sumirani u originalnu verziju pogleđa na svet, ne mogu u punoj me ri dopasti okrilja jedne đramske partiture, a s5 druge strane, ove pesme deluju pogdekađ Kao ostatak „boelskog bremema, neiskorišćenog u svrhe „ifakozvanopg opštenja dramskog pisca sa racionalno zainteresovanim gleđaocem. Ako ih ovako primimo, svakom wslučajn Kao umetnički gest nižeg Yeđa, ome će mam mwukazati ma obilnost, movih sadržaja i novih kombinacija arhaičnog tila i patetičnih atributa · angažovane mpoezije, Koji Brehta čine mađa sve zanimljivim pesnikom. ·
Cini se da se Breht-pesnik me stidi nikakvog mogućnog mačina kazivanja pesničkih istima, miti pak sveg onog
raspona motiva što redovno Izvodi mpesničku reč ma diliou ii identifikuje je "sa wWitnim 'purama svakodđnevmice. "U
ovom smislu Breht ije raznovrstan i .
meobičan 'gotovo 'kmo Majakovski, a. dnvektive mjegove lintonacije imaju 'magu Mhajneovske 'atire. MNetimičan utisak bio bi đa u mnogim mpriliiamxu "prisustvujemo pisanju movih mppoglavđja biblije, — tako mas sugestivno Breht ubeđuje Ga 'se sve može kazati suštinski “druMčije, da je sve dosad bilo !kazano wmuštinski pogrešno. mreht, Reorlisteći punu skalu pesničkih. mekvizžita — ođ popularnih „songova“ ii balađe do plakata~portreta, i plakata, -povesti — uvođi m sferu sveg močtBKOE etopisa avamturiste i gusare, wojniksa koji je ipak, „kako su ga mčii“, lizgubio Bivot Kao weliki junak i 'obožnju „ćedomorku“ Mariju M'arar, mlađića čija će ruka usahnuti jer e đizala na Hhitlerovski pozdrav i fan-
tastični pohod dečje pravđe na zaVe“janim putevima okupirane Poljske, sopstvenu emocionalno režiranu biografiju, najposle, i sudbinu čitavog SVOE „Žigosanog“ pokolenja, koje 5#& puno prava prekraja istoriju, upućujući onima što će doći apel za „blagim suđenjem“ postupaka našeg vremena, Iako se u ovoj varijanti huma, mizma Breht na naročiti način zalaže za mežnost saosećanjia i toplinu dostojnu „prezrenog“, običnog ljudskog stvora, njegova poezija ukida važeću pređsštavu o senfimentamosti i lirizmu, nuđeći u zamenu oporost sudova, podsmeh mađmoćnog aranmžera move istorije i jetkost Stolećima Tonižava-
nog. . Prevodilac Ina Jum Brođa predsta< vila se kao izvrstan poznavalac Brehtove poezije i njen verni tumač. 'Ozbiljan zadatak prenošenja brehtovske intomacije na Srpskohrvatski jezik obavila je primerno; jedina zamerka odnosila bi se ma izbor, naročito iz Yvanog Brehta; očekivali smo više „son 'Kova“ i balađa, više onih pesama u MWiojima pesnik prigušemije razmišlja o intimnostima čoveka m svetu gde
Je njegovo otuđenje ipnuđeno. (M. N. 25
emu paaa ——
~ bd • Očevi i deea 4„Prosveta“, Beograđ 1961; preveo Miloš Wioskovljević)
Junak ovog „romana „Turganjeva, Bazarov, predstavlja jednu od nažin-= feresantnijih i, ujeđno, majđiskutabiinijih figura u delima ovog pisca. Njegovim likom, tekstom (a i potekstom) vezanim za ovu ličnost, Turgenjev je, wlazeći u završnu fazu SVOga stvaralaštva, mne samo naslikao pređstavnika novog naraštaja i Vremena, već i pokušao đa određi svoj odnos prema njemu, a samim tim i prema promenama u ruskom društvu svoga doba. I ta težnja postala je to liko đominantna da je ovaj roman mi pađan i branjen baš na tom, društvenom, planu, dok su literarni kvaliteti dela ostajali u senci, To je donekle i razumljivo, jer khođ majstora proze i briljantnog stilista, kakav je bio Turgenjev, niko nije sumnjao u knji Pevne Kkvwalitete dela, vec se pre svega interesovao za stav pisca prema društvenim problemima, s obzirom na đelikatnost položaja samoga Turgenje va — liberalnog plemića — u vreme propađanja plemstva i sve veće prewlasti buržoazije. i
Turgenjev se nije poveo za subjekf#ivnim momentima i trenutnim impul sima, već je lik Bazarova dao sa mak simumom objektivnosti, služeći se pri fom svojim uobičajenim realističkim metođom. Štaviše, on na mnogim me stima pokavuje i izvesne simpatije za Bazarova (na primer prilikom r&zma tranja odnosa Bazarov — rođitelji, a. još više a završnim glavama romana); smrt Bazarova je čak izvesna satisfak cija i rehabilitacija humanog, u njemu, apoteoza onog ljuđskog jezgra koje nisu mogla razoriti nikakva eks tremna, pseudoprogresivna mihilistička učenja.
Bazarova obično svrstavaju među fa Kozvane „suvišne ljuđe“, čije likove često srećemo m ruskoj literaturi pro šlog veka. Za to postoje mnogi raz" Jozi, ali Bazarov je predstavnik „Suvišnjih Mjudđi“ Masnijeg perioda; va razliku ođ Omješina ili Pečorina, TOdonačelnika ovakvih likova ı ruskom romamu, on ne samo dna prevazilazi, · već i svesno megira društvo ı kome se kreće, [1M:5]
eesti FIT Kuma rana ———
PIŠU: PREDRAG PROTIĆ, ALEKSANDAR A. MILJ-
KOVIĆ, ALEKSANDAR PETROV, MILIVOJE JOVANOVIĆ,
STANOJLO BOGDANOVIĆ TI
IVAN SOP.