Књижевне новине
TA FIBRA IFTTERARIA
SUMRAK TEATRA U jednom od poslednjih brojeva
lista objavljena su na naslovnoj stra-
ni ova, razmišljanja o. sudbini pozorišta iz pera esejiste i teoretičara umetnosti i kulture Mlemira ŽZole. Mada njegovi stavovi nisu u celini prihvatljivi, ipak su ova razmišljanja veoma zanimljiva, 'maročito zbog ugla pod kojim autor posmatra. čitav problem.
Pozorište ima jednu etičku i građansku dužnost: tamo čovek ne ide
*
samo da se' zabavlja no i da uči, .
Naravno, ne da uči kako jedna osećanja treba potisnuti a druga osloboditi, nego da nauči pravi način ophođenja sa samim sobom, tj. kako da podnosi i iskazuje sve vrste svoOjih strasti, rađosti i' patnji. Glumac konkretizuje onaj lik koji je autor stvorio posredstvom psihološke dinamike i time' stilizovano. pokazuje kako ireba da se ponaša određeni čovek zahvaćem ·određenim emocionalnim stanjem: prevaren ljubavnik, lud' krali, hrabar ratnik itd. On stoji izvan dobra i zla, ali uči čoveka jednom suptilnijem načinu na koji treba da se suočava i sa dobrom i sa zlom. Zahvaljujući toj školi koju gledaocu pruža pozorište, ovaj ističe značajnu osobinu da ne postaje odmah Žrtva životinjskih automatizama i neposrednih motoričnih refleksa kad se nađe u situacije gde mora emotivno da reaguje. Danas, međutim, ljudi traže ođ predstave samo da ih zabavi i otuda im više odgovara hipnoza Kinematografa' nego pozorište. Time je potreba za usavršavanjem „kulture gesta, a s njome i umetnost istinski velikog glumea, Bez dovoljno vazduba za Jeđan , istinski život, pozorište se svelo na dve agonične pozicije istovremeno jednake i suproine: naturalizam 1 avangardni apstraktizam.
Sledi pitanje: Može M se danas p:sanjem za pozoritše učiniti da ono oživi? Odgovor je:
teško. Pa ima
li smisla nastojati? Nemoguće je ne nastojati i zato je besmisleno pitati ima li smisla. (T. K.)
The |istener
EKRSCESI SAVREMENIH KRITIČARA
U eseju „Kriličar kao” poznavalac“ A. E. Dajson, predavač na Juniversiti koledžu u Bengoru i urednik časopisa „The Critical Quarterly“, analizira oblike „savremenog kritičkog pisanja, skreće pažnju na izvesne eks cese današnje kritike u Engleskoj i Americi i iznosi svoje mišljenje o lome šta bi irebalo učiniti da se mno ga današnja zastranjivanja odstrane.
U naše vreme veoma važni i cenjeni Kritičari, naročito. pripadnici nove i novijih škola u Americi, gravitiraju prema ezoteričnom. „Skoro svi oni služe se groznim žargonom i pate od sintaktičkog „artrilisa u hroničnom obliku“, Izgleda da je ružnoća deo svake ambicije da se, što se kritičkogz pisanja tiče, bude naučan po svaku cenu; to je slučaj i sa pokušajima da se kritičkom jeziku da status nove terminologije, Po Dajsonovom mišljenju Kritika ne može, niti bi trebalo da želi da bude nauka. U svojoj suštini ona je umetnost, stva. senzibiliteta i ukusa. Danas se, međutim, glođu simboli, procenjuju slike; očevidan je opsesivan lov za obrascima morala ili strukturama ideja. Karakteristična skionost moderne kritike postala je Đrkanje · ličnosti sa ideja ma, stvaralačke umetnosti sa moral–nošću. Govoreći ovo Dajson ističe da ne želi da osudi: konipleksnost. „Velika literatura često je bogata simbolizmom, ili prožeta jironijom i paradoksom; odražavajući Život, ona očigledno mora.da bude takva... Kritičar će često-trebati da govori tanane 1 teške stvari, ali ja mislim đa bi on
DROJU VILMA SVEĆNJAK
VINJHE"TM U, OVOM
Leo ..3
ukinuta. Sve se-·
češće upotrebljava,.
'Šlagvort, 'a mi,
IZLOG ČASODISA
trebalo da ih govori lako. 'Trebalo bi, takođe da mogne da tumači slikovitost i simbolizam a da se ne oseća primoran da ih svodi u sistem. Jer jednu stvar Kkritičar ne sme da zaboravi, a to je da je srž velike poezije i literature jednostavna“. Kriti· čarima Čikaške škole takođe nedo-
staje ta potrebna lakoća. Oni priz-.
naju da je njihov cilj da naglase humanu kao i naučnu važnost Mritike, ali većina njihovih radova predstavlja kritiku o MKritici, Ovakav metod ne odgovara Književnosti; njim ·bi trebalo da se bave filosofi koji su vičniji raspravljanju.
Kritika bi se mogla podeliti u tri vrste, U prvu vrstu bi spadalo proučavanje reči i sintakse kao stvaralačkog medijuma. Ovim se, to je pravilo, najbolje bave pisci stvaraoci, čija kritika predstavlja često prođuženje njihovih stvaralačkih impulsa, a ne cilj po sebi, niti se brka sa filosofijom. Najistaknutiji kritičari 20. veka skoro su svi pripadali ovoj grupi: liot, H. Džeims, Bzra Paund, D. H. Tiorens, E. M. Forster, Džordž Orvel; čak su i Lajonel Triling i Bdmund Vilson, koje Dajson najviše ceni, pisali kreativno.
Druga vrsta takođe je povezana sa stvaralaštvom, ali je·suštinski privatna po svojoj prirodi. Ona, u stvari, predstavlja komentare koje mlađi bisci prave jedni o drugima u svojim privatnim razgovorima. Mađa nije na menjena publici ona se uvek bavi razvojem nekog naročitog talenta. Tre ća vrsta je, u stvari, đođatak prvim dvema: nju mogu da primenjuju univerzitetski profesori i nedeljni Kritičari. Njihov glavni cilj je da otkri~
vaju literaturu koju najviše cene i da pomažu drugim čitaocima da je bolje razumevaju i više u njoj uživaju. Vratimo ss= sađa kritičaru kao poznavaocu. On mora biti čovek koji uživa u stvaranju stvari, priznajući da je i lepota u jednakoj meri njihova osobina kao i istina. Nikako ne sme da zaboravi Džonsonovu maksimu da poezija uči kroz uživanje. On ne sme da padne u jedan od grehova pisaca Wnjiževnih istorija koji obično radije govore „ili jedno ili drugo“ umesto „i jedno i drugo“. Pisac poznavalac uvek treba da se priklanja ovoj drugoj formuii. „Ako više voli Poupa od Kitsa, ili vice versa, to neće biti zbog njihovih etiketa“ (romantičar-klasicist). Ako Mritičar-poznavalac veruje, između ostalog, da je literatura civilizovano zadovolistvo, on će negovati lakoču kazivanja kao svoj manir, Poput filosofa Žželeće đa ostane razum“ ljiv obrazovanom čitaocu, ma kako bile teške stvari koje je imao đa kaže. Iznad svega treba da bude skion stvaralačkom femperamentu u 5sVOJ njegovoj raznolikosti i da se seća da izvori stvaranja Iogu da budđu u Uspomenama iz dđelinjstva, prvoj ljubavi, slučajnim mirisima ili ukusima. kao i u Želji da se uobliče moralni obrasci ili da se opsenjuje simbolima.
Dajson završava ističući đa mu namera nije bila da pokaže da je kriiičar samo poznavalac. On nije porel\ao da ie moralna ozbiljnost bitna za svaku kritiku koja se potpuno DOŠtUje, Čovek koji kaže „poznajem ono što volim“ može da nam koristi samo ako možemo da mu verujemo. Dajsomov cilj je bio đa skrene pažnju na nekolike očigledne mane tekuće kritike i đa nagovesti da bi razmišljanje o MWvalitetima. poznavaoca moglo da buđe jeđan od načina da se te mane onakve Rakve u stvari jesu.
(D..P3
WORT IN DER 7HT
'TEHNIZIRANO DRUŠTVO I LITERATURA
vide
U jednom od novijih brojeva ovog nustrijskog literarnog časopisa AlJred Mikeš piše da je »tehnizirano društvo« poslednjih godina postalo toliko uopšten pojam i da 5e sve mada sa njegovom sadržinom nismo sasvim načisto. "Taj pojam je zamrznut kao ne uznemiravamo dailjim pitanjem: U česuština tehnizira-
svoje misli mu je, zapravo,
'nmog društva? Tzvesno jeda je op-
štih mesta bilo uvek, ali tempo se
TT. S. R-'
'nekadašnji akmueist
sada povećao i sadržine su postale komplikovanije. Brže podležemo u niformiranju govora, a time i mišljenja ali ne samo da brže podležemo, nego i najzamršenije probleme svodimo na jedan prosti imenitelj. Tako se tehnizirano društvo ne može shvatiti samo kao obilje tehničkih aparata. Uticaji, i to baš oni koje jedva osećamo zato što su postali naš životni elemenat, ti uticaji zadiru dublje, dotiču se tajnijih rejona. i Koorđinatni sistem prostora i vremena, na koji smo se iz starih vremena navikli, poludeo je, Brzina kojom dospevamo do najudđaljenijih mesta, neposrednost kojom, zahva-= ljujući rafiniranoj tehnici prenošenja vesti, saznajemo stvari koje se na ·'drugim kontinentima „godađaju, daje nam čudnovatu formu sveprisutnosti, ali nas ta neposrednost prožima događajima koji prete da u vazduh raznesu kapacitet primanja pojedinaca. Relativiranje dosad neo-
spornih prirodđnih zakona koje čak ni elita naučnika više ne shvaJj ta potpuno, mora, ma i u „gruboj
formi, zadrhtati u gomili kao uznemirenje i nesigurnost. '
Moći biti svuđa — ali nigde ne biti kod kuće, mnogo znati — ali ništa od toga izvesno, sve struje osećati — ali od svih biti zapljuskivan, tako da se svaki put jedan deo »ja« otkine, to je naša sudbina. I tek u ovoj svezi svet maštanja postaje svet demona. On je taj „koji ne samo da sebe samog reprodukuje, već nam dopušta jedan teoretski i, sve veći, slobođan prostor za razvoj ličnosti, uz pomoć sredstava koja ličnost razaraju. Kakva Kkontradiktornost: u trenutku kađ pomočću fehnike postajemo gospodari sveta, istom tom tehnikom mi sebe iznutra razaramo.
Jesu li umetnici našli odgovor, rešavaju li oni „protivrečnosti modernog čoveka? Oni imaju finije nerve, osetljivije antene, oni osete ranije i intenzivnije, oni pate od teških rana, oni manje voljno dozvoljavaju razrešenje svoje individualnosti, oni se brane najekstremnijim formama nekonformizma i usled toga što se me prilagođavaju oni postaju tačke za orijentaciju i za stajalište u bekstvu od uticaja i senzacija. Ono što nam kod modernih umetnika izgleda „neobično, ludo i apsurdno, to je pre svega protest protiv sredine koja je izgubila konture, to je, više od toga, još i predstava onog što nas \dišti, jedno činjenje vidljiivim, jedno iznošenje iz sveta „snova koji. „optere-
'ćuje duše, u tvrdu Svetlost 'radioni-
ce, to je 'ovaj ili onaj put prebrođivanja, jednog
„da“, ali bez podleganja. Možemo li drukčije da postanemo svesni toga kakva snaga leži u »biti sam« i u odbrani ličnosti u jednom umetniku? Naš jezik je postao površan, podsećamo na to da sveprisutnost ı sve-znanje istovremeno mogu „predstavljati nigde-nebiti i ništamme-priznati i da, najzad, velika, nedohvatljiva, bezoblična masa, u koju sebe polažemo kao u postelju, preti da ugasi »ja« Umetnikov odgovor je protest; često u formama. koje nas zbunjuju, ali ipak u delu koje se u slobodi rodilo. Naša je nada da ovo bposlednje nije profest, dakle negativan odgovor, možđa postoji prihvatljivost tehničkog sveta u smislu razgrađivanja, shvatanja; možda postoji pobeda? Možda, kao što je ona kad pobeđeni narođi svoju kulturu polažu na pleća pobediocu. (A. P.)
„AUTEPATJyPA M 4MIOANMHID
SMRT VASILIJA RAMENSKOG
jednog govorenja
U Moskvi je umro Vasilije Vasiljević Kamenski, pesnik čiji su mladićki stihovi,. objavljeni u prvoj decceniji ovog veka, nosili futurističko obeležje, i to pre nego što je ruski futurizam — sa mladim gorostasom Majakovskim — preduzeo Ofanzivu protiv „poezije simbolista, »naparfimisane lirike«, pijeteta prema klasicima itd. Međutim, tema o stvaralaštvu Kamenskog ne iscrpljuje se njegovim futurističkim, opredeljenjem u mladosti, iako je Vasilij Vasiljevič proneo kroz čitavo svoje stvaranje duh traganja za maiizvornijim izrazom, smisao za i neočekivane pronalaske u domenu TeCči, — što je uvek bilo svojstveno veoma talentovanom prvaku futurista Viktoru-Velimiru Hljebnjikovu.
Raznih aspekata đela Kamenskog dotiče se u sažetom |„nekrološkom napisu, koji je objavila „moskovska »Literaturnaja gazeta« pesnikov vršnjak Sergej Mitrofanovič Gorodjecki, (tj. pripadnik struje čiji su najizrazitiji predstavnici bili pre četiri i po decenije Ana Ahmatova i Osip Mendeljštam).
Stari pesnik Gorodjecki ističe da je Kamenski bio novator u poezijl
stvaralac obdđaren veoma razvijenim
osećanjem za narodni izraz, za čitavo bogatstvo njegovih nijansa 1 intonacija. kog, Vasilij Kamenski se oteo »szveč~
'khama i Kkrivimama futurističke poe-
udruženo osećanjem,
sa bo»
zije«, a rodđoliublje, snažnim jezičkim
Prema napisu Gorodjec-.
moglo mu je »da nađe svoju temu u krugu likova iz bilina« i iz istorije Rusije. Ali to ne znači da je Kamenski postao pesnik prohujalih vrcmena. U njihovoj sferi — nastavlja S. M. G. — Kamenskog su privla= čili »likovi ljuđi koji su težili pravednosfti, boraca za dobro naroda, a ne sama prošlost« Kroz stvaralaštvo
Kamenskog, kroz ciklus njegovih poema s temama iz ruske istorlie, date su ličnosti kao što su Stjepan Razin, Emeljan Pugačjov, Ivan Bolotnjikov. Život V. V. Kamenskog, koji Je
rođen 1884. godine neđaleko od uralskog građa Perma, bio je u mno= gome neobičan. Česte promene zanimanja obeležile su njegovu mladost: pisar, Železnički službenik. izvesno vreme glumac... TIJčestvovao je u prvoj ruskoj revoluciji i tamnovao zbog toga, a od 1910. do 1014. gođine često je pominjan u štampi kao jeđan od prvih ruskih avijat!čara. To su i godine gromke futurističke aktivnosti MKamenskog, za-
jedno s Majakovskim, Burljukom, Kručenihom itd. Lik velikog Vladimira, koji je bio za devet „godina
mladi ođ Kamenskog, duboko je pro-
dro u njegov svet; o čemu svedoči mala, upečailjiva poema »Mladost Majakovskog«.
LL 20
O ANDRICĆCU T JUGOSLOVENSKOJ KNJIŽEVNOSTI
Dodeljivanje Nobelove nagrade za književnost Ivu Andriću izazvalo je u američkoj štampi živ interes ne samo za nejgovu ličnost i delo već i za celokupnu našu Književnost. Tako u brojevima od 12. i 19. novembra, romansijer i kritičar Džozef Hitrec objavljuje dva teksta, prvi u rubrici »Govorimo o Mnjigama« i drugi pođ nasiovom »Pismo iz Jugoslavije«. Tim povodđom, broj ovog časopisa od 12. XI. donosi tri pesme iz »Male riznice svetske poezije“ čiji je urednik Hjubert Krimkor: pesmu Iva Andrića iz »Nemira«, »Veče na školju« Alekse Šantića i »Sat« Jovana Dučića, u prevodu Pola Selvera i Olivera Mıtona.
U prvom članku Hitrecec, na vrlo zanimljiv ı neuobičajen način za štampu, analizira Andrićeva „glavna dela objašnjavajući njihovu istorij=sku i filozofsku podlogu, osveljavajući psihološke podsticaje u autoru, što, sve zajedno, predstavlja lep primer kompleksnog i, istovremeno, konciznog tumačenja jednog vVelj= kog stvaraoca na malom prostoru. »Da li ta sinkretička fuzija mita i realnosti ima neke veze sa sadašnošću može biti tema diskusije tvrdi Mitrec ali sigumo je dđa promišljeno vraćanje prošlosti i legendi i otkrivanje večnih vrednosti u prošlosti ima svoj dubok smisao. Most na Drini predstavlja sve što je vredno i postojano u #„lBnasleđu. Kao kameni anđeo most natkriljuje spektakl života i smrti u Višegradu, proslavljajući ga i nadmašujući ujedno“. Najviše pažnje Hitrec posvećuje stvaralaštvu Andrića i Krleže, „azivajući ih „usamljenicima« čija je reputacija proizašla iz beskompromisne individualnosti njihovog dela. »Uobičajeno za zemlju te veličine gde je kulturno jedinstvo, manje više, delo borbe, a ne istoriskog nasleđa, dva pisca takvog formata bili bi sasvim dovoljna osnova, u Jugoslaviji oni su u društvu brojnih falentovanih pisaca kao što su Viekoslab Kaleb, Mirko Božić, Aleksandar Vučo, Vladan Desnica, Ranko Marinković i drugi. Be
Od romansijera MHitrec ističe još Taaliča i, od, mlađih, Dobricu Ćosića i Miodraga Bulatovića, a posebno Oskara Daviča. Među pesnicima autor članka. pomalo čudno, samo Gorana Kovačića i Nikolu Šopa, a posebnu mažniu pridaje | narodnoj poeziji. (B. A. PJ)
izdvaja”
ekspresionizam,
govornosfi.
doba slabijenja Rimske
stike, u
njama“.
zacije.
Italiji.
ljudske aktivnosti; na sloboda o kojoj
ja, na početku našeg građanske civilizacije,
Stefan Cvajs,
formizam, s
nifestacija
veka,
„PREVEDENI.
KORADO ALVARO
Književnost i i
Morado Alvaro je jeđan od najznačajnijih italianskih pisaca našega veka. Neđavno je u italijanskoj javnosti svečano obeležena petogodišnjica njegove smrfii. Tim povodom je „Fjera letteraria“ donela izbor njegovih eseja i proznih odlomaka pod zajedničkim naslovom „Alvarova aktuelnost“. objavljujemo ovaj esej.
Iz toga izbora
Prvih pedeset godina ovoga veka videle su rađanje toliko novih pokreta filozofskih i umetničkih, koliko verovatno nije vrdelo nijedno drugo doba. U svakom slučaju, oni nikada ranije nisu bili toliko žustri i žurni, toliko sposobni da izlaze i nastaju jedan iz drugog. Da nabrojimo samo glavne: psihoanaliza, kubizam, futurizam, dadaizam, nadrealizam, zam. Toliko za pedeset godina, a još smo propustili mnoge manje 'struje. Svi ovi pokreti, kako filozofski tako umetničk i književni, potiču iz jednog zajedničkog korena, iz drveta dobra i zla mođemog nemira. Rađaju se iz borbe koja se u mođernom čoveku vodi između razuma i instinkta, stečenog vaspitanja tj. svesnog ć nesvesnog; u osnovi, između odgovornosti i neodTo je velika okuka na putu civilizacije, jedna od tri velike krize ljudske zajednice. Setimo se prve koja je nastupila još u osvitu civilizacije kojoj prYpadamo, u imperije: orgijastičkih i dionizijskih, kojt su doveli do reakcije mipočetku sa skoro masonskim kultum Mitrinim, na završetku sa hrišćanskom mistikom. Prva od ovrh dveju sekti je kratko živela, druga je postala religija velikog dela čovečanstva i fenomen moderne civilizacije, ali u oba slučaja ritual je podrazumevao misteriju, žrtvu u pećini zemlju, molitvu i mrsu u katakombi. prožeta konfliktom između svesne sile i nesvesne sile, tj. prirode. Priroda je bila oličena u Dioniziju, poreklom orijentalnom, protiv čijeg je kulta, svim onim čuvenim raskalašnim gozbama, rimski senat često morao intervenisati neefikasnim dekretima, Predstavu OVOS konflikta nalazimo. već i u FEur'pidovim „BahantkiJer kao rimska, tako je i grčka civilizacija imala za religijski osnov borbu protiy varvarskih misterija koje su prodirale sa Istoka, večitog ishodišta religija i jeresi, koje Zapad prerađuje i pretvara u moral života i civili-
apstraktizam, egzistencijali-
civilizacije i prirode, između
vaskrsavanja kultova
“ podAntička mitologija je
kulta ko. je bio temelj
Drugi momenat jednake važnosti dogodio se takođe u Renesansa. U ovoj epohi ponovo su velike snage oslobođene jednom vrtalnom energijom koju poznaje samo iz retkih momenata kad je njegovo društveno ustrojstvo bivalo savršeno, pronašle svoj red i svoju meru. Tada se i uspostavlja temelj misli kao središta svake oslobođena ecnergija postala je razumgovori Đordđano Bruno. Poznata je ova formula sveta i čoveka kao definicija Renesanse: čovek je arbitar svoj - celog sveta, sposoban da osvoji prirodu koja ga okružuje i da uživa u hjoj.
Pojava Sigmunda Frojda, mladog bečkog lekara Jevrejedan je od krucijalnih punktova mada nije fako to tvrde neki njegovi biografi ı sledbernrci, Frojdov sugrađanin. Cvajg je napisao svoj esej o Frojdu 1919. godine, kad je psihoanaliza predstavljala katapult protiv društvenog Wonvencćionalizma u nemačkom svetu ubeđenom da ma pred sobom čitav jedan vek demokratije. Uskoro zatim pojavili su se totalitaristički režimi u Ttaliji i Nemačkoj, rođeni baš u ovom novom besu oslobođenja instikata od društva i njegovih konvencija, ali koji su ubrzo morali prihvatiti jedan kolektivni etički konsličan onome u Sovjetskoj Rusiji.
Da bi se u zaključku opredeli u korist Frojdovu, moTamo praviti razliku izmečiu osnovnog originalnog značenja dela jednog fakvos istraživača duša, i između vulgarne upotrebe njegove doktrine od strane svih onih površnih za koje je ona postala još jedna dokolica više pored sanovnr ka i sledanja u karte. Ili još gore, postala opravdanje svih maneodgovornosti u čoveku.
Frojdovo delo proizilazi iz jednog duboko moralnog zahteva; postavljajući dilemu između znao da jedino u razumu lež..spas čovečanstva. Ako smo ipak rekli da njegova pojava nije bila toliko izuzetna to je zato što je ona koincidirala sa drugim filozofskim i literarnim radom koji se u njegovo vreme, krajem prošloš x početkom nnšeg veka, obavljao sa istim ciljem. On je bio zaključak toga rada i njegov najjasniji rezultat. Jer konTlikt između ljudske prirode i društvenih konvencija i predrasudđa postoji u iiteraturi već dva veka, ako mislimo na Žan-Žak Ruson kao začetnika.
Ne smemo zaboravit. da je u devetnaestom veku, tako plodnom u otkrivanju {ajni fizičkog sveta, znanje o čoveku ostalo mračno duže od pola stoleća i okružilo se predrasudama kakve možda nijedno drugo doba nije poznavalo. Istina, pokušavale su, i fiziologija, logija, i grafologija, i astrologija, da izvrše jednu metamorfozu čoveka, ali u trenutku kada moderna civil.zacija po-
čovečanstvo
izuzetna kao što mećđu njima i
'azuma ı nagona on ]Je
i hiromantija, i karaktero-
Istorija književnosti
Nastavak sa 2. strane
'Treba, dakle, čekati na podv:š jednog čoveka i prepustiti izradu istorije književnosti slučajn»sti. To shvatanje, međutim, be isključuje , i ne bi smelo da is" ključuje kčlektivne „radove a pregledima Književnosti, jer deba širokih specijalnosti odavno je prošlo i najnužnije potrebS tveba zadovoljavati onim sredstvima koja irenutnc stoje na raspolaganju. Kolektivno stvaralaštvo u nauci danas je jedna od najevidentnijih činjenica. U o vom slučaju u istoj smo situaciji kao u oblasti prevodne li terature, gde velika poetska dela svetske književnosti ostaju «dccenijama, a često i stolećima neprevedena i neugradena u kulturu domaćeg čitaoca, zbog to ga što se čeka izuzetna pojava jednog obdarenog prevodioca U stihu, umesto da se kolektivnim radom ekipe solidnih proznih prevodilaca odjednom „popune praznine i reše problemi bar
prvom stepenu hitnosti.
Nedostatak je, dakle, dvostruk. S jedne strane nedovoljno ražumevanje i angažovanje odgov5rajućih društvenih i stručnih taj tora za potrebe stvaranja takvih naučnih institucija koje bi ornogućile kolektivan rad na Dproučavanju istorije naše književno“ sti, i, sa druge strane, u nedostatku takvog centra, nedovoljan afinitet, nedovoljna stimuliranost i neokupljenost već postojećih kadrova sposobnih zć kolektivan rad na istoriji književnostli. Potreba stvaranja jedne nu ve književnosti nameće se sVe |S nije iz dana u dan, Niz nerčšenih problema koji se mogu Tešavati sa uspehom samo u koni~
pleksu jednog književnog isto> rijskog pregleda, čekaju. Niš
materijalnih grešaka ji praznina prevaziđene i nekada dragocenč Skerlićeve knjige, takođe zahtevaju reviziju i dopune. U našim
ENJIŽZEVNBE NOVINS
}