Књижевне новине
Is
,
| književnih borbi
Nastavak sa 1. strane
ljivom, o kvalitetnim varijabilnostima i permaneninim adap=„tiranjima i prema unutrašnjim i prema spoljašnjim jnovacijama ·ovovremenskih kazivanja.
kove svesti, ili da sugerira introspekcijom unutrašnjih monologa „koji postoje otkako postoji . literatura“, ako hoće da bude stvaralac ne može da zaboravi ni metodološku suštinu realizma (ni starog ni novog) ni realističnost doživljenog, a ni onu Aristotelovu „životnu dVverovatnost, bez koje se roman ni našeg ni bilo kog vremena ne može zamisliti, . · : ; Teško se me-složiti i s tim da su raznostrann nastojanja za savremenim razjašnjenjima moder> nizma mnogo doprinela konstruk tivmosti i. efikasnosti preocenjivanja. Postalo je jasno da modernizam ne može da bude tu."mačen nedijalektički i neistorij· Ski, kao nešto: dato jednom za· uvek. Shvatilo se da nije nOVO ono što ·je bilo novo pre neko·:: ]jko' decenija. Niko nije kriv za · gakasnelu uniformisanost entu: vjjasta koji se u najnovije vre: me upoznaju sa nadrealizmom i,
'od nas se pisalo i još više govorilo, najčešće u „če· tir oka“, o moralnoj i nemoralnoj ili amoralnoj kritici. Sudovi o tom književnom rodu prenošeni su na drušuveno ponašnmnje pisaca. zau zimani su i dalje se zauzim5ju razni stavovi. Problem umetničkog stvaranja kao moralnog an=| gažovanja jedna je od stalnih krilatica koja nas vraća na sta" ru temu. Izgleda da postoji per manentno moralno ~ previranje "među, pišcim", „bez 'bbžiFa* da li su' oni spremni da io “otvoreno -tidprizaju ji e, Pr: ı | 'U našem” poslerathom 'Književ nom razvoju mi šmo prevalilš nekoliko etapa u shvatanju oduo 0 sa umetnosti i morala. Najpre smo bil! shematski skloni Gaa poistovetimo ta dva đomoena i da ı mladnjačkom zanosu, koji nasm sada izgleda kao jednostrano wrG terivanje, učinimo od moralnosti neodvojiv!, čak najbitniji deo u metničkog bića. Ta koncepciju. preneta je vrlo,lako ina Umetnikovu ličnost pa smo dobili još shematičniju ı uprošćeniju tvrdnju da jedino moralno zrela: i potpuna ličnost može da stvara zrela i savršena umetnička dela. Pri tom smo zaboravili glasove koji su dolazili sa suprotne sla ne iskustva i koji govore o odnosu ličnosti i dela kao o dijalektici permanenitne sukobljemiosti koja je, ı sama podvrgnuta kolebanjima društvenog kretanja "d; previranja njenih fiktivnih nor "mi, semo fuhkcija, u našem slu""čaju, jedne neutvrđend i antinomične, još uvek imaginarne 1e'dnačine socijalističkog morala. 'Kad je došlo: otrežnjenje, otišio :. se iu drugu krajnost: moralnost ·. je shvaćena kao. privatna stvar . ličnosti koja nema nikakve veze 6a stvaranjem. Stvaranje je oslobođeno bilo kakve zavisnosti od moralnosti. Stvaraočeva ličnost stavljena je u prvi plan, stvar most bačena pod noge. Ličnost ie. u pandđemoniji svoje insp.racije, postala moralni arbiter stvarnosti, Ali eš ta „formula“, uslovno prihvatljiva samo kao fiktivue pogodba stvaralačkog čina, nije · se zadržala isključivo na odno=> su kreacija-stvamost, nego ić prenesena i na domen moralno» - praktične delatnosti stvaraoče> ve ı postala prećutna osnova ko · erjiaško-klikaškog, književničko -neknjiževnog oblika samoudru=> . šivania. s _ Pošto se i tai oblik moralne egzistencije iživeo, uslovljen elementima u čiju se analizu ne · može ulaziti na stešnjenom pro” sioru, sa “teorije» se bez mnogo . uvijanja prešlo na svakodnevnu | praksu: pojavila se „parola“ o _ vavnopravnom i paralelnom za- stupništvu „modđernista“ i „konzervativaca“, parola čiia se logi
- ka osetilai u zajedničkom i Je»
dnovremenom predlogu za prijem | _ua Akađemiju i - Mihaila Lalića, kao da su deia _ ova dva pisca baš u ovom vrenu» tku (kako to?) istovremeno 5azrela za najviši stepen akađems=
2:
Onaj. ko ·želi da fiksira tokove čove-
Oskara Daviča ı
STVA
otkrivajući ga radosno sebi samima, žele da ga otkriju i drugima. Niko više ne osporava da i mođernizam može biti nemoderan i, dogmaišski interpretiran, banalizovan do krajnjih granica. Zalosno-mohikanski bi izgledao danas, u našem vremenu, onaj kritički stav koji bi uveravao da se tendencije ka novom poklapaju sa apstraktnom univerzalnošću koja ne postoji ni u jednoj literaturi sveta, pa su tamni vilajeti hermetizma njihova jedina prostranstva i da se te fendencije mogu ostvariti kao literatura samo kroz epigonstvo i eksteritorijalnost. Nije nimalo čudno što imena koja se najma-
Zoran GLUŠČEVIĆ
kog priznanja, kao da se svako književno ı umetničko priznanje mora rukovoditi principom „Gus lističke“ reprezentacije!
Jednom je Oskar Davičo rekao da se najjače i najbolnije cenzu-. re nalaze u ličnosti, ne van nje Slim sam sebi najveca cenzurc=> otprilike tako nešto. Ja bih u tome našao potvrdu da moralna samorazračunavanja izviru iz nu dublje potrebe ljudskog biča zu staln'm i neprekidmim korektivima i svog indiviđualnog društve nog ponašanja. To bi bila DOZi= tivna tendđemcija u našim napori ma da formulišemo,„makar ı 784 intimnu upotnebu i orijentaciju. onos morala i sivaranja. Danag'.
YE ay ii
nje mogu svrstati u red konzervativaca danas najjasnije istupa= ju protiv onoga, protiv čega su
J „drugi vrlo otvoreno govorili mnogo ranije. Borba za, određenije
shvatanje „ftermina modernizam nije, dakle, bila beskorisna.
. Đanas niko od konfrontiranih ne nastoji da bude uverljiv samo akcentovanjem termina Koji su razdvajali, utoliko pre što je
· u toku književnih borbi utvr-
đeno da između njih postoje neizbežni aliniteti. Mnogi su to još ranije uvideli, ali se feško savladavala psihoza koju su u. prvom redu stvorili nedovolino in=formisani, odnosno oni koji su odavno postali odani prirepak klikaštva. Trajanje tih poslednjih stvara „problem i u današnjim pokušajima preocenjivanja takvih književnih borbi.
„Biadosno je to da nije malo onih koji već nalaze zajednički jezik; još rađosnije je to što je narušen statust onog bezuslovnog hvaljenja svojih i bezuslovnog
poricanja drugih. Ali u toj radosti ponekad nešto i smeta, nešto deluje neprirodno i isforsitano. Ako su ranije različnosti često shvatane kao cilj same sebi, opasno je,
ako se i danas ftako
javi negativnu kritiku o jednom piscu, našem piscu nije ni na kraj pameti da uzroke tom na= pisu potraži u svom delu, nego u ličnom odnosu. On odmah pu= čne da „preispituje“ svoj odnos prema kritčaru. Po „prirodi„ stvari niču simpatije ili antipatije na osnovu toga kako i šta ko o nama misli, „koliko tuđim ustima iskazana slika odgovara našim željama, ambicijama i stvorenim fikcijama. Na izgled ništa nije prirodnije nego da pisac brani fikciju koju je stvorio o sebi i koja je posfala njegova realna psihička egzistencija: ona ić uslov njegove stvaralačke želie, njegova inspiracija- se”bez
Kritika
kao
HBO" IHNH <ĆIHH
se .s pravom smatra. da je mora! područje kritike, a ne samog stva ralačkog čina. Ali pojam morala izložen je mehaničkom delovanju neobično uprošćenih predstava. Mi ga identifikujemo skoro iSključivo. kao doslednost kritičara svojim uverenjima i kao gra đansku „hrabrost“ da se ta uverenja slobodno i javno iskažu. Ne pada.nam na pamet da se upitamo koliko su ta uverenja stvarno naša, kako. smo i kojim putem došli do njih. Zaboravija mo da moralni stav. i mora.na vrednost jednog „kritičkog suda imaju mnogo složeniju psiholcćku podlogu i strukturu da bi se mogli svesti na tako jednostrsn rezime. Zahtev za moralnom 17 gradnjim kritičareve ličnosti nio ra da doživi značajne psihološke dopune i korektive. Svi moremo, makar i. u dnu sebe,.da se zapitamo koliko smo stvarno Uspeli da od sebe izgradimo mo> ralne ličnosti. Kad. to kažemo, ne mislimo na bpuritanski orevi nego na svojstva koja iskliučuju psihološku defekitnost. Moralnost se sve više memeće kao pojam \ntegralne ličnosti, psihološke u ravnoteženosti i visoko razvijene nepristrasnosti.
Budimo ipak realni: ko je od nas u staniu đa sasluša poraznu kritiku o sebia dane zauzme od boian stav, a da se ne naro> guši? Da ne posegne za „protiv merama“ i da ne padne u iskušenje da spreči publikovanie ue povolinog mišljenia o sebi? Mislim da ie tu čvor: sve dok se ne nhaviknemo da svoiu ličnost sagledamo i van svojih fiktivnih pređubeđenia, moralnost će osta” ti samo mrtvo slovo na papiru. Kad kod nas jedan kritičar ob-
toga ne može ni zamisliti. Ali, da li je takvo ponašanje u sferi potpune moralne zrelosti i kako da se preovlada ta anbmomija između stvaralačkog i moralnog?
Ne znam koji sve praktični pu tevi vode u takvu moralnost, ait čini mi se đa znam koji ne vode. Evo nekoliko primera.
Kod nas se književna aktivnost započinje umesto da se završi kritikom. Dva književna početnika od kojih jedan počinje pesmom a drugi kritikom pe sme ne nalaze se u istovetnom
moralnom stavu i pravu. Kao
književni početnik baciti u svet uspelu ako ne genijalnu pesmu, roman, priču pa čak i dramusve su to primeri sasvim mogućni, prirodni, nekiput i čest. Pe sma, priča i roman ne obavezuju na stav prema literaturi nego pre ma životu: stvarna vrednost jed nog takvog dela neposreano De narušava ničiji umetnički integritet, iako, naročito kad je reč
o programskim delima, može da
doveđe u sumnju ili da negirš drugu literarnu vrednost i kvalt tet. Ali bitno je to da se vrednost tih dela ne zasniva na traj noj negaciji tuđih dela, nego na sopstvenoj strukturi. Jevnost mo še da se koleba u njenoi oceni. ona može da doživi razne udese u jednom dužem vremenskom razvoju ulussm i književnih po treba. oli na osmovu samih vrela cija prema drugim delima istog kp Žž} nog reda ona ne može da pnenuin evo Teaimu i nutenb= čnu vrednost. Zato je fVorac pe sme. rompna, priče drmpe i eseja čist i nevini stvaralac DO samoi prirođi svog »pređelienje Kritčar, međutim, mora takav tek da postame ili, ako se nekim
„ima jeđan'početnileu'tay pa ževne kritike? Otkud: mu pravp |
shvate aliniteti;, opasno je da se po svaku cenu traže afiniteti kako bi se stvorio utisak uzdizanja iznad Kklikaštva i subjektiv-
nosti. Oni koji su najviše dopri- .M.
fak
neli razvitku proizvoljnosti u ovim konfrontiranjima, lako bi mogli đa za sebe iskoriste novo> stvorenu situaciju nekakvog literamog džentimenstva. Ne treba zaboraviti da grupaška preokupiranost još uvek deluje kod nekih koji nastoje da ostanu verni samima sebi i samo sebi (u najužem i najneliterarnišem smislu
reči) i da oni mogu da prihvate .
svaku metamorfozu kako bi produžili svoje poznato delovanje. I ne samo to: u toku borbi stvoreni su meliterarni stilovi u Vođenju književne polemike, a njihovi se tvorci teško odlučuiu da sasvim unište njihovu prisutnost. Donkihotski bi izgledalo rezonovanje da je psihoza politikantskog narcisizma odjednom postala sterilna, Slučai Vidmarovog dezavuisanja je neobično simnpto=matftičan. Neki su još uvek sprem ni da se odrekmu svega u ime onog svog i samo svog, ali ima i takvih koji to ne shvataju i, u želji da džentImenišu, kređitiraju one koji su bili i koji ostaju džentImeni iskliučivo u odno-
su na švoju klikašku egocentrič~”
nost. Zato je problem stvaranja atmosfere jedne literarne trpeljivosti i u tome da se ne izgubimo u razvodnjavanju i koketeriji koja može da se pokaže jednako pa=
razitska kao i nekađašnje klika- ·
štvo. „Preocenjivanje književnih borbi jeste početak jedne drukčije i, nadajmo se, principijelnije borbe, ne manje borbene ali
. bliže književnosti.
Dimitar MITREV,
komentari .
slučajem takav rodio, može Vrlo lako ili čak mora neminovno da se izmetne u toku objektivnog literarnog razvoja koji nije umeo da prati, s kojim se nije na vre me poistovetio, koji ga nije podmladio. Takvi primeri su lako čitljivi u svim literaturama, megde manje negde više, pa ı mi nismo nikakav izuzetak: naše mlado „kritičarsko iskustvo od Skerlića do Milana Bogdanovića potvrđuje ovo prav:lo. Zapitajmo se Sad: kakva Je književna i stvaralačka atmosfe ra u kojoj se podižu naši mladi
kritičarski kadrovi? Ali, staviću, . cdmah ı ogradu? kakvo mndral |
no/* književno i estetičko p?av3j
da se odiednom suoči sa golemim, značajnim, neospornim delom jednog pisca čiju se jednu knjigu usuđuje „đa kritikuje? Sve se svodi na to koliko je po četnik dorastao jednom takvom pođuhvatu a tu on sam mora da odluči: spoljnje favorizovanje mo že da mu koristi ali i da mu šteti. Navešću primere koji to drastično pokazuju i koji nisu usamljeni, jer su se ođavno izlili u reku primera, tipizirali, omasovi li i lišili mas ozbilinih na stvarno i stvaralačko podmla đivanje kritičarskog kadra.
U zagrebačkom časopisu „Naše teme“, od oktobra prošle go» dine, Robert Tomović obiavio je prikaz Davičove zbirke eseja „Pre podne“. Kakvo moralno i estetičko pravo ima ovaj početnik da donosi svoj sud o iednom piscu takvog stvaralačko# ranga kaksv je Davičo, bez opzira šta inače mislili o toi knjizi? Razume se, to pravo iedđan.,bDOo> četnik može da stekne a moža i neko drugi da mu ga di. Na stranicama tog istog časopisa imamo dva primera kako se to pravo fiktivno stiče zajednič• kom saradniom' redakcije ı ĐD• četnika: jedan neracijom, drugi hvalom (Lierka Matutinović o kniizi Marka Rustića „Na dnevnom redu“). Krjtičarki je u pomenufoi knjizi jednostavno sve poslužilo kao povod za nienu > priornu, mirijamovsko=snobovsku ushićenost. ona niie u staniu da razlikuje banalno od literarnož. ona, nesrećnica, citira i one re» čenice Marka Ristića koje idu u najnižu reportersku publicistiku, u neoriginalnu žuralistiku kakve ima i po našim dnevni listovima i za koiu nikome živom ne pada napamet, da je SVrsta u književnu kategoriju. Nasuprot tome, Robert Tomović zau• zeo je celomudreni „nihilistički“ stav. Sem prepričavanja Davičo+ vog teksta, on se ograničio na sledeće „sudove“:
„I poslije ovih redaka uza» jamni odnos sfvamosti i mie
nog obraza — slike ne posta»
je nimalo iasniji. Čitav pto
blem Ypostavlia Davičo izrai-
zito psihološki. Veliko je pita= Nastavak na 8. strani
| guja spaba —
ŠUMA STRIBOROVA
„i: „wevddljioi Kremmše, ma hiljade: pod kopita
__ daleko tutnieć, ispod, »ndna skrita
eni knji | _ , niz sve »jetrove razniješe mene —d
izgleda |EPITAP U ŠUMI
_ uzalud pružajuć šaku, znam.
OLUPINE DRUGOVANJA
MULJET
Pod kojim, kamenom,
sada, za moje slutnje,
guja spnba;
pod kojom, vodom, ! sad sam, smirem, sad sam trava; negdje mostovi uzalud, vape, uzalud. traju: · :
nema me wiše, izmišljen, sam, i zavičaju.
Sve mi. rijeke uzvodmo gmižu,
sada, zapletemi zameteni ;
jauču buti; · .
oblake sam, navukao, gromebe 8#am đomomašo, ravnodušjem, zrelog podma vrište oči: ćutim-—-bludim —Čutim—slutim:
me znam tiše :
da ılL sam, ptica bez uzglavko,
ne znam više da: prosočim
da l sam zora, da lL.sam travka.
U kojem ždrijelu
sada, ma mene čeka
mržnja metka;
pod kojom, gramom za sve was TGastć
pečurka. straha
prapočetka;
megdie promiču gugutke panično, negdje luđe, zvonjava gorka polako pokriva ljuđe.
Pod kojim, kam,emom,
sada, za, moje slutnje
kad sam grozničab san, kad, sam, trova? . 1
zZaiaukmuše stabla, moć me poklopi neznama, nekamenma: otrovom istopi vid;
pune su stope straobe, pune mi oči bezdđana, bješe to krik, bješe'to lelMuiov #žid,
i “a sa grlom vrelim. sa kapom, mevidiša začaram, prođoh, kroz sve tumele gorke diamova golih — ·mekada džin, sad, mališa očajno sam, preplašem sred, povorke nemušte od zlomraka kome obala spava, obala kamem, obala šuma. obala, trava.
I šta mi bi da u mvustinii grakmnem
glasom, ovozemaliskim, da stanem, šta mi bi da prizevbem, linbav, oči sme, da dotaknem meko od, lišća krov — jao, tada 59i
neđoh „se a frem, prefoše broekn mene
ostedoh, samo lokva,.obnla povijuša, obala oči srme, samo duša.
Mišliah. ostaću tako. U lišću, bez kamema, pod, lišćem bomzna kojem. mod oblake koke si. Tek kad, piiethi treći sm*iehom sn sliemenma prolomšše Đmmnu, ted vekoh: ti si žib,
ti misi bio krio. ti si. žib! Mto čuma
stabla kroz zomi gledaju, očima bilia.
Pa nak: i od. sma, Simo Strihorna, uzaludma, ostade čađ, — To (uši bez okYrilja,
osfnđe mutljan koji vedrinu tre
+ ljubav merečemu, daleke oči srme.
STRIBOROVOJT
U oboj šumi gdje mejasne zore
zavnute staže. u ovom Tnođlom, mraku rođemom, pod lišćem, laži — samnjem sam. Propinjao se dugo dam, moj iznad mokre gore pa sad slomliem ležim uzatd, pružajuć šaku
Da U sam, pao. da li sam stao? Zeviiuatka
posliednji viđjeh li rub, moja braćo?
Rekli; smo sve što smo rekli: Sad smo čisti.
Oblače, ruku mi daj!
Još samo zelemi šapat zaboravljenog jednog vrutka, -
još samo posliednmiji osmšeh mad svim, što si pred zore plaćo ma tWietrovitoj ovoj pisti — MA
pa kraj?
· Kako malo treba, kako mam, malo treba pa da riječi maše postanu kosturi, na, mjesečini nošeq prijateljstoa: omo što smo bršljanom, građili · sad, je bod. vodama sebičnosti. Više mismo jedmo
oko, jedna ruka. Pobjegle su mam, obale
svo,ka, sbome ·'tokv. svnke grmenm svome.
Bojim, se: sad, smo olumine ma brijenu, dYyugovamja. Nagnut nad, stakla vodš pravim, se da sam, miram
a zafrpobam ·kratere: pYavim, se mije to mišta
a mam da sam ostmo sada. Priiatelju,
je li to yačpanje drumova — u. medonled. u mepovrat? Sađa sam, manji za jedam, spokoj, za jedmo wumirenje koje više susreeti men kri me voklope patnje.
Bojim, se: zaoglumuće me krateri odem, li mepovYatno, bojim, se: smd smo oluome ma briiemu druqovamja kao: bdijenja maša W noćima Y\mogotamnim kao dječaštvo maše ma poljanama zavičajnim.
Ko je izmisWo Mljet? Moram li
preko hrbata Yiba da gaim, pored, delfina dobrih zalazeći wu, modru kašu: tamo : mawnrJosi pepeljavi caruju mjesto zmija: tamo mivuju. neke vode. ograđeme borovima: tamo usamljemošću mazdravljaju mijesto vinom. Evo
' odolači me pučima — oma famo. mjegobdq,
u očekivanju, dalekih pyžina nod kokosima nepoznatim. Ko je izmislio Mlieft? Ponoram, odmičem,
za talasima. za oamlebovima. PYedonsiečnm: hoću, ispića posliednjnu čašu žudmije u sufom modroplavi
ovie mo što onsfamem, i sam, nstYD0. Ono OstrDo, od samoći feško + preteškn — kao tue, mojih modina
vnasutih kojieknda. Ko je izmislio MuUet
đa ma mjemnm Kkomnčno mestemem.,, m.ožđa, da tynem,?
KNJIŽEVNE NOVINE