Књижевне новине

—

Andrić i Goja

(Ivo Andrić: „Zapisi o Goji“, „Matica srpska“, 1961)

Pod zajedničkim naslovom „Zapisi o Goji“ objavljena su zajedno dva manja Andrićeva spisa s predgovorom Olfa Bihalji~Merina i šesnaest reprodukcija Gojinih slika i bakroreza. Prvi spis, pod naslovom „Goja“, predstavlja esej u uobičajenoj formi o delu i ličnosti. velikog slikara, ali se ipak može zapaziti da je taj esej delo jednog izvanrednog pisca. Napisan 1928. godine, u vreme kada je Andrić pisao neke svoje najtamni je i najočajnije pripovetke, ovaj esej o umetniku „koji je raskinuo sa svetom i ma samim sobom“, sve doči o ftadašnjem Andrićevom raspoloženju duha koje se umno> gome slagalo s raspoloženjem ko je zrači iz većeg dela Gojinog stvaralaštva. Ali ovim privremenim slaganjem raspoloženja duha ne može se objasniti pojava drugog, mnogo značajnijeg Andriće* vog spisa, koji je pod naslovom „Razgovor sa Gojom“ napisan šest godina docnije (1934), u vreme kada se Andrićeva vizija života bar delimično razvedrila i rasvetlila. Ovaj esej u obliku dram skog monologa nije više izražavao samo jedno raspoloženje, nego i jednu misao, koja može da bude i Gojina, ali je prvenstveno Andrićeva. Prvi esej je magistralan po tome što je u njemu Andrić s krajnjom sažetošću bacio svetlost na zagonetnu ličnost i značajno delo velikog španskog slikara. U obimu „manjem od uobičajenog obima jednog predavanja, Andrić Je uspeo da se osvrne na sve što je bitno u burnom Gojinom životu i njegovom raznovrsnom delu. U drugom „zapisu“ Andrić, koji ne voli ispovedni ton i lična kazi vanja, uzima Goju za nosioca ne kih svojih dubokih težnji i ideja. Zaklonjen maskom jedne istorijske ličnosti, dobro poznate i po svom karakteru i po svom delu, Andrić je mogao s neuobičaje= nom otvorenošću da kaže neke od svojih „najintimnijih misli o životu i umetničkom stvaranju. „Razgovor o Goji“ je najličniji tekst koji je Andrić napisao i u kome se, više nego u ma kom drugom njegovom tekstu viđe ne ke konstante „njegovog duha i osnove njegovog pogleda na svet i umetnost. Sa R,(H

Ako pisac u slikaru nalazi svoje drugo ja i ako ga ovlašćuje da izražava njegovu sopstvenu misao, onda se nužno postavlja pitanje šta je to što pisca tako duboko vezuje za slikara. U svakom slučaju, odnosi među stvaraocima u raznim oblastima umetnosti su interesantan psihološki i estetički problem. Mnogi pisci su se in" spirisali delima slikara, pa i onih koji su živeli u jednoj ranijoj i dosta različitoj epohi od piščeve epohe. Takvo je, na primeT, bilo divljenje Stendala za Koređa, koga je on stavljao dćznad Mi kelanđela, Rafaela i Leonarda. Barokna lepota Koredjovih slika bila je za njega ideal koji je nastojao da ostvari u književnosti. U jednom pismu Balzaku, on je istakao kako je jednu od svojih najuspelijih ličnosti, vojvotkinju

' Sanseverinu, „kopirao“ po Kore-

dju, naime kako je ovu svoju

- ličnost modelovao po onom uti· sSku koji pružaju Koredjove slike.

Može li se govoriti o jednom tak vom uticaju Goje na Andrića? Si gumo ne, ali nešto od Gojinog

· duha i dela svakako je našlo od-

. dač-slikar.

jeka u Andrićevom delu, te se, upoređivanjem dela ova dva velika umetnika, može dublje ući i u smisao Andrićevog dela.

Goja je slikar-pripovedač: on nastoji da svojim slikama ispriča jedan događaj,.a pravi predmet njegovih slika je obično jedna tema. 1 Andrićeve priče su tematske: u njima je fabula sporedna, a glavna je tema. Ne uspevši da kaže sve na jednoj slici, Goja nastavlja svoju priču na drugoj slci. Takav je slučaj sa slikama koje prikazuju događaje 2. i 3. maja 1803. godine ili pred= stavljaju pripovest o jednoj ženi — vojvotkinji od Albe u slikama „Obučena maha“ i „Naga maha“, a pogotovu sa njegovim ciklusima bakroreza „Užasi rata“ i „Koprisi“. A Andrić je pripoveVelibor Gligorić je još 19920. godine u jednoj SVOJOJ kritici istalrao kako su kođ An" drića poređene „sve same slike koje imaju normalan razvoj”. Mnoge Andrićove priče, pa i romani. nisu ništa' drugo nego manji ili veći broj vešto spojenih slika, čije sledovanje. nikad ne prelazi u brzi ritam ovlašnih slika kao nu filmu: njegove slike su obično statične i minuciozno rađene za sporo gledanje. S druge strane, Gojine slike se mogu razviti i staviti u pokret, kao što

KNJIŽEVNE NOVINE

se može viđeti u baletskom izvo= đenju Gojinih slika u koreogra= fiji Pilar Lopez.

Ak ose traže dalje zajeđničke karakteristike, koje predstavljaju

i spone ova dva velika umetnika,

onda lako pada u oči sličan odnos prema nacionalnom i univerzalnom u umetnosti. I Goja i Andrić su umetnici koji su tražili i našli univerzalno pomoću snažne i jarke slike svoje sredine i svoga na roda. Kod Goje, skoro svi njegovi motivi, njegove boje i kontrastna igra tih boja — sve je tipično špansko. Goju je nemoguće odvojiti od Španije kao što je Andrića nemoguće odvojiti od našeg tla. A iz specifičnog nacionalnog izraza Ova dva umetnika neodoljivo izbija univerzalna životna drama, ono što je opšte u svim podnebljima sveta.

A ono što i u Gojinom i u Andrićevom svetu pre svega pada u oči, to su ljudi, ličnosti, portreti. Andrić je nemilosrdan portretista kao i Goja. „Hvatajući bitne crte jedne ličnosti, oni sva

ki lik dovode skoro do karika

ture. Obojica su shvatili da je karakter nešto tvrdo i okoštalo oko čega kruži ono što je nebitno i slučajno. Društveni ugled ili srećna sudbina nisu imanjivali oštri nu njihove vizije i velmože su u njihovim delima prikazivane bar sa istom nemilosrdnošću kao ostali ljudi, ako ne i nemilosrdnije. Gojina „Porođica Karla IV“ i Andrićevi veziri i konzuli kao da nyročito ističu nemilosrdnost vizije ovih umetnika. Jer na likovima srećnih i uzvišenih ljudi još jasnije se zapažaju prolaznost ljudske sreće i strahote ljud ske sudbine, a „oko lepote su uvek ili mrak ljudske sudbine ili sjaj ljudske krvi“, kaže Andrićev alter ego Goja.

Nastojeći da što dublje uđe u dušu svojih ličnosti i proniknu njihovu sudbinu, i Goja i Andrić su se izražavali pomoću „zgusnutog pokreta“. Ovaj jedini, stravični pokret sadrži sve one mno=gobrojne pokrete napada i odbrane, besa i straha, sažima čitavu jednu „egzistenciju i otkriva njenu sudbinu, spajajući trenutak rođenja sa strašnim časom smrti, Tražeći u ljudima i stvarima ono što je bitno, a zapostavljajući magličastu poetičnost i neodređenost likova, oni su zapostavijali svaku necelishodnost u upotrebi sredstava. Ono što Andrić o tome kaže u „Razgovoru sa Gojom“, nesumnjivo važi za Goju, ali, istom merom, i za njega samoga. Goja je skoro celog života slikao po devizi svoje tetke Anun-

MGHIORRUUH WIRGRUEROAOAOUNREUNJ WS BRHIRAIRARARIAMANE (MRIPWROURE OSME (ORNRJAOPaTOMAR ay ararna

cijate iz Fuente de Todosa, koja je učila svoju kćer tkanju, stalno zahtevajući od nje da svoja tkanje što više zbije. Ta nabijenost „tkanja“ odlikuje i Andrića i Goju: u detaljima njihovih dela ima uvek materijala za mnogo veće celine. „Ta znam — kaže Andrićev Goja — da sam svaki put kada sam pustio mašti na volju i kad nisam sabio i sažeo svoj predmet, dao rđavu sliku.“ Tog principa stvaranja, koji se približava skoro naučnom izučavanju pred meta, držali su se uvek i Goja i Andrić: zato se u svakom njiho= vom liku može prepoznati legion ličnosti i zato su oni i drevni i modemi umetnici.

Isto tako, ni Goja ni Andrić ne pričaju svoje priče samo radi njih, nego radi toga da bi njima delovali, Njihov metod u tom de lovanju je vrlo sličan: oni nastoje da nas grozom nateraju da budemo bolji. I Andrić u svojim pripovetkama i romanima i Goja u svojim „slikama i bakrorezima (s pravim pripoveđačkim naslovima) prikazuju najveće strahote ljudskog života i najveća nedela ljudskog bića, nastojeći da nas grozom odvrate od tih strahota i tih nedela. Gojine slike i bakrorezi i Andrićevi romani i pripovetke, predstavljajući jeziva ubistva, zverska mučenja, zlostavljanja po zatvorima i mučenja u snovima, imaju izrazito moralan cilj.{-Itako je Andrić prividno okre nut istoriji, oba umetnika u stva ri govore uvek o večitoj sadašnjosti.) Prožeta fragičnom svešću o negostoljubivosti sveta i neodgojenosti čoveka za humanizam, dela velikog slikara i velikog pis ca sama sobom pak predstavljaju trijumf ljudske svesti nad zlom, trijumf ljudske sposobnosti da stvore nešto što će svetleti u tami ljudskih patnji i pozivati na pobedu nad silama mraka, neznanja i nasilja.

Ali ono što najviše približava Goju i Andrića nisu osobine koje per analogiam zbližavaju njihova gledišta, nego isti duh iz kojeg proizilaze njihova stvaranja. To je onaj isti duh iz kojeg vodi poreklo i stvaralaštvo nekih. drugih umetnika, kao što

„su. Mikelanđelo i Betoven, Njiho

va dela proizilaze iz nihilizma, iz beskrajnog bola, iz očaja i beznađa, ali im se zato odlučno protivstavljaju i pokazuju kako se duh demonizma može okrenuti protiv samoga sebe. U „Razgovoru sa Gojom“ Andrić je izrazio nešto što bi se moglo nazvati filozofijom tog stvaralačkog stava. Po toj filozofiji, prirođa ima je-

IVO ANDRIĆ

dan svoj red, pun nejasnosti i ne= reda sa stanovišta čoveka koji misli. Umetnici su ljudi koji nastoje da taj „red“ zamene jednim višim redom, a umetnost nastoji da utvrdi kao trajno nešto što je samo igra aveti i senki. 'Pragičan je to posao i te tragičnosti je svestan onaj koji stvara, ali kroz njega deluje jedna sila kojoj se ništa ne može protivstaviti i koja uprkos svemu nastavlja da gradi svoje himere. Umetnik je odmetnik od prirodnog reda i borac za jedan viši red od onog u kome vladaju materijalni zakoni i prisila nužde koja stalno ugrožava svet koji on stvara.

Naravno, ima i kod Goje i kod Andrića mnogo osobina koje su samo njihove i koje nikakva analogija ne može približiti. Ima baš u „Razgovoru sa Gojom“, toj maloj filozofskoj drami, stavova koji otkrivaju Andrićevo specifično i duboko lično gledanje na svet i umetničko stvaranje. Jedan od tih stavova je mišljenje da misao pojedinaca ne može mnogo da učini bez pomoći legendi, tih „tragova kolektivnih na stojanja kroz stoleća“ iz kojih se može odgonetati smisao naše sudbine. Osnova tumačenja istorije je, po njemu, u imaginarnom, a iz bajki se može bar naslutiti ako ne i otkriti njen smisao. Toga kod Goje nema. Gigantskim po” duhvatom da prevaziđe okvire slikarske umetnosti, on nastoji da u svojoj sopstvenoj mašti nađe opštu fipologiju ljudskog ponašanja. Pesnik se, međutim, vezuje za mit i time, prirodom same svoje umetnosti, nadmašuje imanenfne moći slikarstva. Ono što pisca odlikuje pred mnogim drugim umetnicima, to je dubina njegovog gaza, to je njegova povezanost sa onom pričom kojom čovek od iskona želi da prkosi smrti i, bar imaginarno, produži svoj život. To otkriva i ova knjiga jednog pisca o jednom slikaru, koja predstavlja. mali ali značajan deo Andrićevog velikog opusa.

Dragan M. JEREMIĆ

TMINE PERA LAGEBKVISTA

„Svi su ljuđi važni, neizmerno važni, iako o tome retko vođimo računa. Mi smo dragoceni, nezamenljivi, pa ma kako beznačajni i skučeni izgledali“, pisao je Per Lagerkvist, „pjesnik ugroženog humaniteta“, u „Pobeđenom životu“. Ove njegove reči možda bi mogle da posluže Kao jedna od polaznih tačaka u traganju za smislom i idejama ova njegova tri kratka romana. Uglovi posmatranja i načini sagledavanja ova tri dela mogli bi biti. mnogobrojni, jer uprkos pri'vidnoj jednostavnosti Lagerkvistovih iđeja svako njegovo đelo je višeslojevito, pa zahteva ne samo mnogo prostora nego i obilje savesne ozbiljnosti i prodorne pro=nicljivosti u analizi. Pitanja ko= ja ovaj švedski pisac postavlja i pokušava da reši, o čoveku uopšte i o njegovom trajanju na ze~> mlji, nisu samo njegova pitanja, pa zato ni odgovori koje daje nisu samo njegovi. Lagerkvist svojim delom kao da bi hteo da kaže da u ovom našem svetu gde su svi ljudi tako neizmerno važni, svako postavlja svoja pitanja i daje svoje odgovore i da svi oni imaju svoju određenu važ nost i vrednost, Mađa nas „Baraba“, „Sibila“ i „Ahasverova smrt“ prenose u daleke magline mitova i legenđi, u drevne, davno nestale svetove čudnih vero= vanja i sudbonosnih sukobliava= nja, svesni smo da se iza jednostavne veličine, koja je uvek biJa osnovno obeležje ovoga pisca. naziru pitanja upućivana svim vremenima i odgovori koje je dalo naše doba, ili jeđan čovek

u našem vremenu.

Umirući, Baraba svoje posled= nje reči upućuje tmini. U celom Lagerkvistovom delu, bez bojaz= ni bi se moglo kazati, nema tama noći okružuje razapeto čovečanstvo. U toj nemoj noći žive ljudi, svaki dragocen i nezamenljiv, pitajući i odgovarajući. Zato je, uprkos prividnoj sličnosti, iz ova tri kratka romana teško izvući zajednički odgovor, jer svaki čovek živi svoj život, a svoje stavove i svoja shvatanja prema svetu i o svetu usklađuje prema sadržini proteklog vremena, svojoj sudbini u tom vremenu. Suprotstavljajući čoveka bogu Lagerkvist, u stvari, suočava čoveka sa životom, tako da kroz odnos čoveka i boga, koji se u sva fri dela nalazi u središtu njegove pažnje, pisac dovodi čoveka u tri različite egzistencijalne situacije, različito postavljene, pa, prema tome i razvijene i rešene. Na taj način Per Lagerkvist, „vernik bez vere, religiozni bezbožnik“ daje odgovore koji predstavljaju, u stvari, nova traganja za starim smislovima.

Pitija. Sibila, na primer, koja je „izdala“ boga predajući se rađostima čulne liubavi. osuđena na prokletstvo samovanja u planini, bez dodira sa ljudima, jedino sa svojim maloumnim sinom, u krilu divlje prirode objašnjava trageđiju svoga „odnosa“ sa bogom sasvim drukčije od Ahasvera, čoveka osuđenog na brokletstvo večnog života zbog SVOje neosetljivosti. Sibila u bogu vidi neku tajanstvenu protlivrečnost, pomirenje suprofnosti. „On je dobar i rđav, i svetao i mra= čan, besmislen i pun mudrosti,

u koju mi ne možemo dna Dpro> zremo, ali o kojoj neprestano raz mišljamo. Zagonetka koja se me da rešiti, Koja će vazda za nas postojati. Koja će večito unositi nemir u nas“. Za nepomirljivog i buntovnog Ahasvera bog „svirep i nemilosrdan. Ne mari ljude, voli samo sebe. I nikad ne oprašta, nikad ne zaboravlja... On žrtvuje ljuđe! „Neprestano traži žrtve, ljudske žrtve raspinjanja!“ U „Barabi“ sukob· čoveka i boga nije podvučen kao u „Sibili“ i „Ahasverovoj smrti“, ali zato ceo roman predstavlja razvoj od nosa glavnog junaka prema veri, delo o „sukobu vjere i sumnje”, Pričajući dalju sudbinu novozavetnog sužnja kome je život bio poklonjen da bi HrYistos mogao biti razapet, Lagerkvist je napisao jednu modernu parabolu, fra gično „paradoksalnu i otvorenu različitim tumačenjima. Osećajući od prvog susreta neku čudnu privlačnost prema čoveku koji Je docnije umesto njega pogubljen Baraba istovremeno nastoji da se oslobodi njegovog čudnog uticaja, da ga potpuno odstrani iz svoga Života, ali se, međutim: sve postojanije zaplićče u niti vere koja se upravo rađa. U jednom frenutku on sebe određuje kao čoveka koji bi hteo da veruje, ali ne može. Pred kvni »vota želeći da pomosne hvišćnnima pomaže u stvari njihovim neprijateljima i na taj način ds kraja ostaje usamlieni otnsdniP jedan od onih ljudi za koje bi Tomas Man rekao da su na pravom putu, ali nisu pravi za ta) put. Baraba, začet u mržnji, nije

je

Pod motom Gorana Kovačića, Joža Karenčiča, Isidore Sekulić i Dobrice Ćosića (koji kaže za pisce ovog Zbornika da njihove „nenapisane knjige tvore najinspirativniju biblioteku epohe“), Savez književnika Jugoslavije izdao je jednu neobičnu antologiju. Neobičnu. jer je sastavljač te antologije bila, na izvestan način, smrt. U knjizi. „Reči na delu“ okupljeno je (kao na spomen ploči) 76 pisaca poginulih u drugom svetskom ratu. Taj zbormik posvećen dvađesetogodišnjici Revolucije, pruža nam mogućnost da tačnije osetimo šta smo mogli imati i šta je sve oteto i us= kraćeno našoj „Kknjiževnosti, ali u isto vreme, šta je ostalo i nadživelo smrt svojih auto= ra. U tri toma ove knjige sretamo se Donovo sa imenima i tekstovima poznatih pisaca, ali oni sada, ovako okupljeni, drugačije nam govore o tome koliki su stvammo bili i koliki su u mnogome još uvek moć i dejstvo njihove žive literature na nas i našu savre= menu Književnost. Okupljeni, dobili su u nama više, učinili, ako tako može da se kaže, našu zaboravnost maniom, i nagnali nas da pomislimo i na one, čija imena još nisu uneta i spomen=bloče, bilo na zidu zgrade Saveza književnika. bilo u ovoi knjizi. Jer, 1edan dobar đeo istoriie naše savremene kKniiževnosti — to je sada sasvim očigledno ide kroz ovu knjigu i nezn= misliv je bez nje.

Najšira skala literarnih delatnosti. zaista sve one obla= sti u koilma reči znače delo, okupljaju u ovoj knjizi nestalih, ali prisutnih pisaca, pes-

nike kao što su bili:: Karel Destovnik — Kajuh, Miran

Jarc, Dušan Jerković, Sibe Mi

PER LAGERKVIST

mogao da voli, mađa je umeo da saučestvuje; rođen u bezverju nije mogao da postane vernik; prožet tminom, nikad nije uspeo da se približi svetlosti, ostajući na taj način, mađa ne želeći to uvek, veran svojoj suštini i dosledan tragediji svoga zla. Lagerkvistova pripovedanja o čoveku i bogu, ispredana kroz novozavetfne legende, jesu, dakle, razgovori o mnogostranosti ljudskog života, o njegovim raznolikim, često suprotnim vidovima. Za Ahasvera svet je „pokriven slojem sivog pepela“, pun bede, jada i zlobe, bez ljubavi i priiateljstva. Celo čovečanstvo je raspeto na krstu. „Čovek leži napušten na svom mučilištu u pustom svetu, žrtvovan i prepušten svojoj sudbini!,..“ Njemu, tom mo demom buntovniku u drevnom liku, bog nije samo zao, nego i

· mrzak, jer mu „prikriva istinu“,

uskraćuje ono zaščim feži, odva= ja od onog pravog, od izvora. „Ništa ne znam šta tai izvor skri va u „.ojoj mračnoj dubini. Kad

Mteči ma delu

(Zbornik palih pisaca, Savez književnika Jugoslavije, Beograd 1961)

ličić, Ivan Goran mKovačić, Kočo Racin i drugi, prozne pisce: Avgusta Cesarca, Hasa= na Kikića, „Nikolu Lopičiča, Steva Galogažu, Husa Salčića; esejiste, filozofske i ideo= loške pisce: Ognjena Pricu, Božiđara Adžiju, Kalmija Baruha, Pavla Bihaljija, Marcela Šnajdera; književne kritičare i istoričare čija je plejada naročito bogata i kojoj na ovaj ili onaj način pripadaju Đorđe Jovanović, Otokar Koršovani, Veselin Masleša, Jovan Kršić, Dušan Savković, Ilija Petrović, Avgust Žigon i Avgust Pirjevac i najzad umetničke kritičare kao što su bili muzikolog Vojislav Vučković i likovni kritičari France Mesesnel i Džemo Krvavac, bar delom svog rada. To je čitav jedan svet ideja koji obuhva– ta ocene niza naših i stranih pisaca i književnih „prilika. Ova knjiga u ratu poginulih autora govori o Suvefozaru Markoviću, Vasi . Pelagiću, Skerliću, Šenoi, Dositeju, Matiji Nenadoviću, Prešernu, Ga ju, Branku, Vidriću, o vojvođanskom istorijskom romanu, o pripovedačkoji Bosni, o književnosti Crne Gore, a od stra nih autora o Meringu, Zoli, Bajronu, Kantu, Romenu Rolanu, Gorkom, o španskoj knji ževnosti u revoluciji. -

Život i bitnost onog drugog, po prirođi svojoj možđa manie prolaznog dela ovog Zbornika, onog dela kojem pripa= daju prozni pisci i pesnici, zasvedočena nam je još na jedan neočekivan način. Ovi ne stali pisci uspeli su, ranije ili sađa, u ovoj kniizi, da okupe i animiraju toliki broj živih pisaca da se i u tom smislu može govoriti o njihovoj prisutnosti. Naime, o svakom ođ bisaca zbornika dat je, pored biografije, mali esej ili odlomak eseja. Ti eseji, i sami po sebi nesumnjiiva vrednost u najvećem broju slučajeva, predstavljaju u okviru ove an tologije neprisutnih · „pisaca jednu drugu, skoro isto tako značajnu „antologiju Kritika živih pisaca o svoim drusovima. „Njihovi tekstovi kao i tekstovi pisaca o kojima pišu, stvarani pored regionalnih narečja na srpsko hrvatskom, slovenačkom ili makedonskom jeziku, pokazuju i u tom smislu, tako nerazdvojni i nerazdvojivi u ovakvoj knjizi, onu #nedeljivost sudbina i tokova jugoslovenske književnosti.

Milorad, PAVIĆ

(Per Lagerkvist: „Baraba“, „Si-. bila“, „Ahasverova smrt"; „Vese-. lim Masleša", Sarajevo 1961; preveo Mihailo Stojanović) |

O bih to znao možđa bih se prestravio. Ali iz njega hoću da pijem. Možda je baš ta mračna dubina u njemu ta koja je u stanju da ugasi moju . goruču žeđ“, kaže Ahasver, postajući na taj način nemirni tragalac za istinama dubljim od onih: koje je otkrio i razobličio. Ali uz Ahasvera'na tom istom: svetu živi i mali proročišni sluga, stvorenje nesposobno „da viđi zlo u čoveku“, U Sibilinom svetu .zla:i greha živi i njena majka koje se nikađ nije ticalo ono „što ljudi nazivaju zloba i nepravda, ono što se zove životom. Ona: je 'znala samo za obične, proste stva= Yi a“ 7

Kroz ova uglavnom uzgredna suprotstavljanja dobra zlu Lagerkvist kao da govori: Ja sam opsednut zlom u svetu, ali sav svet nije takav. Za svakoga on ima drugu „vrednost i drukčiji smisao. Neka smisao tih vredno~> sti i vrednosti toga smisla otkriva svako prema svome nahođenju, svojim sklonostima i svome životu. | u

Pomemmo na kraju . hvale vredan prevod Mihaila Stojanovića, koji je jednostavnu i sklađnu Lagerkvistovu rečenicu preneo na naš jezik živo i spretno i opsežan i studiozan pogovor To mislava Lađana, koji. je uspeo da otkrije nekolike teško uhvatljive Lagerkvistove dimenzije. -

Dušan PUVAČIĆ 3;