Књижевне новине
ske književnosti cbogato je izloge naših Knjižara. Reč je o izboru iz dela poznalog remesansnog književnika Pijetra Aretina, pod naslovom „„Dvorska i druga posia“, O Pijetru Aretin., veoma zanimljivoj ličnosti iz XVI veka, naši čitaoci su često imali prilike da ponešto čuju, 55 ovo je prvi put da se njegovo delo pojavljuje na nešem jeziku. :
Otac modeme jtalijanske kniiževne kritike,. Prančesko De Sanktis, govoreći o Renesans u
svojoj „Istoriji italijanske Kknji-
šževncsti" kaže: „Ariošto, Makijaveli i Aretno su tri oblika italijanskog duha tog vremena:
vedra i umetnička mašta koja se
oseća kao čista imarinacija i ruga se sama sebi; zreo duh, koji odbacuje iluzije mzšte i ošećnnja i uvodi u hram nauke, u svet čovcka i prirode; moralno raslojavanje, bez grižnžje savesti jer savesti ncma, zato bezobrazno i cm:čno. Oko Ariosta okupljaju se bezbrojni pripove-= đači, rompsnopisci i Rkomščari, pohlepna hraha tog obrazovanos i dđokcnog sveta koji živi od začaranih „dvoraca, jer više me shvata ozbiljno stvami Živo. Makijave! za sobom vodi čitavu povorku znamenitih držuavnika i istoričara kao. što su Gvičardinj, Đanoti, Paruta, Senji, Nardi, i sve velike mislioce koji traže spas u nauci. Oko Aretina kreće se gomila literata, grumn= ca, lakrdijaša, dvoržana, špt”lanata i “zanatlija. Ariosto dovodi maštu do: fe tačke da izzita ironiju. Mokijaveli dovodi realnost i logiku dotle da izaziva jezu. Aretino, međutim, razvija svoj cinizam fako da prouzrck*ije ·'gađenje.. Ta tri cblika đuha kroz nijh su "tvcćana i sinteti= zovana.“
Ove čuvene rcči Prančeska De Sanktisa vratile su Pijetru Are-
Srboljub MITIĆ ·
nk sadašnja
(teskoba čovbekovw)
Sve je od ludih ptica i sve je od besnog kamenja između, pesme i pesme sve je . · ža skok probeto iako me zna, se gde je početak dobrog puta za bekstvo iz tesnogB. · vremena između, letenja i letenja . · sve kosti na. sve strane š vene : nadyle iako ne 200, Be šta, iza koprene emoći čeka . Km li. spasenjd.
(sanjanje wileto) | Dođe neko, nebo kao ponor nebo s užasnim, bticamo, ; i dođe san kao meprolazni = zid sa žŽmijnma. kao prerubljemi prst đobrog puta dođe mebo s ivicama od tupe boje zapaljene truleži zatim, s perjanicama zelenih munja jato ružnih, oblaka navalja 56 'Wa Oi. i tako otpočnem. . . da šanjam: : _ ptice, 8 fosfomim očima i . ljigavim., kamdžastim, Kkrilim& bez berja .:. 1 . s ogromnim, kljunom, odvratno šareme i me glaseći se izvlače mi mozak kroz oči. kosti kro» podmoktice : prazoem, otpočinjem da lebđim . # onda mi: CDa VIR{HNJ
zmije
pobiju oči i kroz ušta mi nasrnu w doŠa da težak | čelom o %0mo š probudim se” crnji S-|
zatim će đa se pojabi sunce.
4;
jave tupim.
tinu nešto od.one slave (pa maknat i u negativnom smislu) koju je užiyao za vreme svog života, kada su se za njegovu naklonost
borili kardinali, prinčevi, kondo
tjeri, slikari i pesnici i davali mu novac, sliFe, kćeri za ljubavnice, vino za trpezu, ogrtače i ogrlice, i sve ono što je tadanje društvo moglo da pruži, da bi se oslobodili grdne napasti, „božanskog“ „gospodi:·a Pijetra Aretima, „biča kneževa.“ Od tađa, tj. od druge polovine XIX veka kada je napisana De Sonk'fsova istorija, Kr:tika Je. sn više ili manje uspeha, uklopila „Aretinovo delo u celovitu sliku Renesanse i protumačiia dobar deo protivrečnosti koje su razdđirale ovu izuzetnu literarnu i socijamu pojavu renesansnos doba. Aretino nje bio gigant polkvarenosti i cinizma kakvim ga je pr:kazao De Sanktis, niti
bezvredno .novinarsko piskaralo ·
i ucenjiveč u vremenu kada novine jcš nisu ni postojale, isti-
na je po svoi prilici negđe na'
sredini, u dđubolooi sintezi Rencesonse kojin jie omogućila stvara
svoju indiviđualnost i da stvo> re jedinstvenu celinu koju mi danas nazivamo ~ „prenesansnim duhom. Polet, koji se u Ttaliji manifestovao još od početka Due čenta, dostigao je u prvom Činkvečentu svoj vrhunac i u isto vreme rodio suprotnosti koje će, za vreme baroka, da pomere centar umetničkih zbivanja na nova područja i da osiromaše Italiju snagom i potpunošću umetničkog izraza. I možda je baš vreme Aretinove smrti nai= bolja granica tih razdoblja kada se na renesansnu raspojasanost i čulnost nađovezuje ne ma nje čulna hipokrizija barokne umetnosti u Italiji.
· Aretinovo Kknjiževo delo nosi u sebi većinu negativnih karakter:stika „renesansne poetike: imitciju, nedoslednost, laskanie, artizam itd. Njegove komediie (od kojih se u izboru nalazi jedna od najboljih „La Cortiglana“ prevedena kao „„Dvorska posla“) i jedina njegova tragedija vrve pozajmicama; pismyua su mu puna bezočhog laskanja;
BOKA SINTEZA rar ·ENESANSE
Još jedan prevod iz italijan=
rska i druga posla“, Prosveta, Beograd 1961. Preveo Momčilo Savić
bi uživao. u 'izmišljanjima svojo pokvarene ili, bolje rečeno, bolesno radoznale natiji deo „Mudrovanja“, onaj o životu monahinia nalazi se u izboru). Ali i pored, svih tih ma– na (koje su, kako smo uostalom naglasili, mane dobrog dela rsnesansne poetike), Aretino poseduje i izveme vrline koje ga svrstavaju u red velikih umetr.ič kih pojava. Kritičko prilažen:e likovnim umetnostima na koje
će čitalac da naiđe u Aretino=
vim pismima, zatim oštra kritika dvorskog života, nesumnjiva lična hrabrost kojom se bacao u igru laskanja i ucenjivanja, kao i duboko poznavanje bede i sao sećanje sa njom, daju književniku mogućnost pred svakom, pa i najstrožijom kritikom.
Prvo srpskohrvatsko izdam'e Aretina odlikuje stručni izbor Erosa Sekvija i učeni predgovor Nikše Stipčevića. Prevodilac Mom
jo |
mašte (najpoz=
| a ri :7Z 3 „ko < \s_}f" Kic | s JA es: S —d E = == === CA TT E ==i==3 || = O ——c|-|
Ovom
nje takvih integralnih „ličnosti kao što su Ariosto, Makijaveli, Leonardo, Mikelanđelo, 'Ticijan, a u isto vreme pruž':la priliku i mnogobroinim manje vrednim piscima i slikarima da izraze
u „Mudrovanjima“, sa zađovojistvom se zaustavlja na razvrafu, ne da bi kritikovao, jer preterivanje zamagljuje njegovog kritičkog suda, već dea
složenom materijom „renesansnog književnog izraza, Oprema knjige je besprekorna.
Srđan MUSIĆ
dobar demo
ISTENIFE LEGENDE
PEKO DAPČEVIĆ: „MALE RATNE PRIČE“, „PROSVETA“, BEOGRAD 1961)
Proslavljeni komanđant, istinit kao i sama
legenda, ispoveda ovom knjigom i ovim zapi-.
sima sećanja i. nezaboravne trenutke jednog nevremena u vremenu, jednu prošlost naseljenu u sadašnjost, ono Što se zove nebrekidna nit trajanja. Jer sve je tu okosnica bitke i istorije, komandant i ratnici, reči zaboravljene da se kažu ili prekinute kuršumima košii su lutali ili
onima koji su fražili smrti. U..svakom trenutku, .
u svakom deliču 'Mrehutka,. bilo je teško i opet
" lepo i veličanstveno.'Zato što sć rađala legenda koja je poštals SMtćdrHOst~ i Osobenost jednog ~
života, koja je postala sam živof, goli i prosti,
svakodnevni, veliki, neuništivi. Evo, već sa pro”
vim sećenjima komandanta Peka Dapčevića to se ispred# zlaćanim nitima:i neumoljivo sigurno — kao bitke koje su proleteri izvojevali, prvo u sšbi pa onda na bojištu. prvo u idđeiaman i narođu pa onda u istoriil i vremenu. .Smelost je biln svakodnevna vrlina, nesušna potreba: i obeložjie. Smelost i visoki vitki jezici pobeda koie su dolazile, sigurne u sebe i neumitno obeležene crvenim slovima: sve što ide sigurno će doći, što ne ide nikad doći meće!
T tako, legenđa se nastavlja: druga polovina decembra 1941. godine. Kasin Dol, nedaleko od Ruđog gdje je nekoliko dana kasnije formirana Prva proleterska brigađa. Susret sa Titom. Je-, dan detalj, vojnička večera i drvena kašika, koja ide iz Pekove u Titovu ruku. To je prvi
ı stistet sa vrhovnim komanđantom. Živ, suge-
stivan topao susret, To je:skica „Kašika“, Dalje Peko Dapčević pripoveda godine borbe i og-
| -cceautuanSpkaness HA BU ai manapranamns=—
Svet delinistva Dragana ILukića
(„OVDE STANUJU PESME“, „MLADO - · POROLJENJE“ BROGRAD, 1961)
Poeziia i uopšte književnost za decu kod naš
se afirmisala tek posle rata. Do tada, upravo do pojave Vučovih „Podviga družine pet petlića“ (1988) ona je bila sva u znaku Jovana Jovanovića Zmaja. od forme i fakture, njegovog stiha hiie se udaljavala, niti' se pak bogatila sadržaino. A fime, naravno, unekoliko se udalia– vala od života, savremenog, onog koii je blizak i poznai detetu, onog kojim. dete živi.i ko-
·jim je okruženo.
Dragan Lukić spada u red naših mlađih i nesumniivo talentovanih pesnika za decu i iim svoiim pesmama unosi izvesne svežine i novine
u fai rod naše savremene književnosti. Te no-
vine su prvenstveho u fematici i. motivima, nna>
. đenim i uhvaćenim .na Terenu grada. urbanizo-
vanom. modernom i savremenom. Toj smvre~
| menosti i urbanizovanosti teže, doduše. i neki
naši drugi pesnici, mlađi i sfariji, ali kod Ve= čine nema u iskazivanju svega ioga, celovitosti, nema prave savremenosti. pa sve u jednom momentu deluie namešteno. nategnuto i isforsi= rano Kod Lukića, međutim:.nema toga: on je
neposredan, deci. blizak. razumliiv, drag. Sa-
bremenmost niegovog· deteta. deluie sasvim pri= rodno, neizveštačeno i prisno. On. doduše. ne
<: ponire 'u unutrašnii, emocionalni dečji svet. (ili ·
to čini sasvim' «efko!), čeniu ·pribegavnju neki naši drugi Wniževnici (D. 'Maksimnvić.” Mira Alečković, na primer). već se zadržava na &DOljašnjem, i tim vanjskim slikama, opisima, su~
„dile, grane~se savile i hoće„da.ge polemezazparm
' „Skok“ — ispovesti „koja nije beskraino izložena
· patetike, teatralnosti 1 frazirania. Ako kada i
njeva, koji nisu prestajali. Najkraća je skica, ovde, „Slab komandant“. Jesen, 1942. godina, između Mrkonjić-Grada i Jajca,: Četvrta proleterska . brigada. Peko: Dapčević. obilazi vojnike i starešine, Dolazi neki seljak i.pita: ko je ovde komandant? Ja sam, odgovara Peko. Slab: si ti komandant, govori seljak i ljuti se: kako to šljivak bogat i berićetan, šljive rodile i prero-
tizani neće ni: da ih pipnu & kimoli Ba. ih oberu,
Ljuti se seljak, kakav"si mi ti komahdant:"kad * W "braniš
vojhichiia da beru šljive? I onda se seljak zatrčava i trese stabljike šljiva, kao da će: ih iz korena iščupati. Opet — samo detali, suv i pun boja, koje se prelivaju. Možda to ne može sećanje da zaboravi. Jesen je bila i bio, je rat i bila je ljubav neka između svega toga. Ljubav koja se prepoznaje i poznaje. Tu je glavno učinjeno. I uvek ostaje ono što oporavlja: da nađa ima pravo u nekoga ili nešto. Posebnost · doživljaja karakteriše „Snvin
opasnosti“ da se pretvori u anegdotu. Više od ostalih. iskričavo je emotivan · Poslednji pozdrav sa Savom“: u istom tonu i toku, emo-> tivno, izlivno, slikovito i impresivno, pripovedanje nastavlja da oživljava činjenice i ono što je postalo deo istoriie. Sve je postalo jeđinstvo koje obrazuje i doživljaj i čitaoca. I autot
je to hteo „da nešto ispriča mlađima a povo-
dom dvadeset godina rata i revolucije“. Tako
ritam ispunjava ove reči i ovaj gOVOY. Radoslao VOJVODIĆ
sretima i dešavanjima deluje neposredno na đečju emociju i psihu uopšte. U Lukićevim pesmama, zastupljenim u zbirci „Ovde stanuju pe „sme“, koja. je ujedno prva Lukićeva. veća i pot · punija zbirka stihova, svako dete naći će deo sebe, deo svojih svakodnevnih događaja, ra» dosti i suza, dobra i zla, lepog i ružnog, svega što dečji svet čini kompleksnim, i to onaj de: čji svet koji je savremen prevashodno po sVo> joi sadržini. Tim novinama on se·odvaisa od . onih starijih naših pesnika koji su, nasleđujući Zmaja, slatkorečivo pevuckali o poslušnoj i heposlušnoj dečći. o ohome što se sme a što ne sme. . T,ukić je odstranio iz svojih pesama didaktičnost, nema u njima moraliziranja i nametliive
napiše poneku pesmu s izvesnom tezom, onda je njena namena kazana veoma diskretno i 8 primesama smeha. šale. Jer, s druge strane. ve= drina |} humor, neka prpošna radost uvek prate Lukičev stih, i u tome su, poređ. ostnlog, nesumnijvi kvaliteti njegove besme za decu,
Međutim, izvesne opasnosti kao da prete toj pesmi. Ima se utisak da je Lukić, mašavši svoj izraz, đošao do izvesnog manira. koii je.u ne kim stihovima vidljivo prisutan. Neke njegove pesme' ispevane su ko neki Ššlageri za decu, šlageri nnivni, bez dubine osečćania i s osetnim prisustvom afekta. Takvih je pesama u ovoi.
zibrci mnlo, ho one ipak odudnraiu od ostalih ,
i remefe ont Dplastičnoet i celovifost kolu je
Rkniga mogla da ima. Te pesme su. u svoloi
osnnvi. životnoj 1 umetničkoj, Suve, 'blede i bez toplote.
stih Dragana Lukića je, u većini slučaieva. i: izuzetno gibnk, elpstičan | širok Niie wWalupD- ~
lien i pevuckav. Zavisno, od smdržine K8me,
faktova njiepnvog stiha ie rapnnlika, a beneknđ , je priehftnn i fakfurn stihB h9še narodne nesme, . vapdrapane, , Otuda možda i omaji sklad u neim pesmama , | \oje, na brvi pogled, đeluju aritmifno. ·
prvensfveno one Drpošne, vedre.
Tođe ČOLAI
čilo Savić uspešno se nosio sa'
ot i M, i RNA
OX OROM POPOM EF NAL OJ
|
i”
|
r-3 |
|
E
Mai
Desanka MAKSIMOVIĆ”
· PESNIČKO FEČE
Lumpovaču noćas svu noć kao momci uoči venčamja. Ispijaću sok s pbrelomljemnih grama, otvayYati bočice ožoma, bočice starog bola, vadiću zapušače s nestypljioo prolećnog šampanja, sa svih zemljinih alkohola; pod, stotim, neba spratom sagorevaću ma kratkom spoju i kao kakav obdayreni atom u svakom tremu, stvarati zemlju pokoju. Biće to Yaskošam pesnički miocem. Iz haosa će se izdvojiti misli kopno. i pučine 8mOo9G, ražlučiće se svetlosti od tame, od bregova meba opma, mašće ma um žrnima što čame da uvis dignu, ruke; doživeću poslednji bol dyagocem, i poslednji slao maštovit sYvučiće se sa hukom., poslednje zablude bele preko noć će micati kao mlečnjače pođ buktvom. Limnpovaću moćas do besvesti. UžipaČu u, ludovamiju kao w stihu, razbijati slikova KYistale, po šahovskoi tmbli jezika preturaću Yeči kakn meni bude volja, Yvaskati rečenica šine, mislima i smovima promemiću polja, i onda 'Tpnsti u tugu tihu kao mladi pbiftmik na mmlwbi, i lutatfi mekud po mesečini \ ''Kroz carstva što ih wu, sebi pogubih. * I'sve tako đok se ne razdami, dok svet me osbnme u TOse Gurđevbku. I zmaće priiatelii dn je moje bilo, “INA Ma đe: me dam zateći u» oGnjišfte, ' OE La, čučwm, kako ptice za mnom pište. | 0 ML Robo ŽYikavci mYla seku O O Oba op VK ž ledi od bn mn oblak. ramš. . i + "dea, ı Ččirdnom, oribiđenfu 'kako negde ma »ležnim, mjionma uginualy senicu zakopavaju gavrYami.
P.EŠ AG1 Na svetu uskoro meće biti pešaka. Zaborabiće se fragovi orača i wu jutarmjoj Tosi stope kosca; pešačiće ioš samo jopuari, + mesec kad pođe kud na hodočašće, i oblaci. zanesenmjaci star, ž suncem, zakićemi, zorini mrosci. Izumnrli leptiri i izumrle tice biće zaljubljeni što .traže šuma šsamoće. na sastamak će samo lav lavici peške ići, i samo će pešačiti još vući kad kremu, na bivak kroz januareve smežne okućnice, Iza pesnika će umesto ćudđijibih, stopa. ostajati kolovozi kad vođe.da posmatra mesec mladi, = ili da: grozđove tame u šumi bere: š lovać će s kola pronomiti zberi vw gustišu paviti i bujađi. Na svetu uskoro meće biti Đešaka. Duga će prelaziti samo gorska bila, samo će se sunce peške peti uz nebo. eter će bosonog juriti po batru, ftrčkaraće zemljom još samo mravi i bivolš će slaziti peške na bojila.
· Husein TAMHMIŠČIĆ
Pp” .• Bele noći Lenjingrada
Noć bela, kao žena .
· iz jaspisa isklesana. Da li je volim? Da velim, je zato Što zrači briču, dok; se swvlaći volim je zato što me od gledanja me zabole oči volim, je zato što mi se voli. Noć bela kao drobno zlato w Tizmicama mebesnim,
; Bč li ga iskivam?
a
iskibom, ga. što ·se me opire iskibam ga Što. me ne wolire iskipbam. ga što mi. sa hoće,
Noć belu kao žemu
uzmem. ža Tuku
? pobeđem :
do prve postelje
volim, je Đolim,
oprostite.
Noć belu kao drobno zlato
založim, mw meninKnici svoje beležniće
za dve tri meta'ore :
a doe Tri šarene slike Š beca mi Se - E slušajte.
A “ — | KNJIŽEVNE NOVINE