Књижевне новине
}_______esejistika_______KAKO JE. NEFILOSOFSKI | NAROD PRIHVATIO FILOSOFIJU ·
Originalnost · rimskog stvaralaštva ne sastoji se samo u stvaranju prava i država nego baš u aktivnom prihvatanju helenske kulture, i to nije bila njihova slabost, nego -· istorijska nužnost, kojoj se nijedan' znatan mediteranski narod nije mogao oteti. Književnost u Rimljana, „koji su odvajkadđa važili kao nefilosofski narod,
počinje tek s njihovim pohelenjivanjem, tek u.
III-em veku za rata s. Hanibalom i posle njega. Sve je tada helenski uvoz: i književnost, i likovna umetnost, i robovi, i trgovci, i: alfabet, i luksusna roba i misterijski kultovi. Taj.uvozni saobraćaj postaje sve življi ukoliko se rimska vlast prostire nađ helenskim zemljama. U Rimu se naseljavaju učitelji za. obrazovanje omladine, nude se književnici i učitelji besedništva. dolaze slikari, neimari i lekari, koji se nađaju da će u njemu naći povoljno tle za unovčavanje svojih sposobnosti, a članovi diplomatskih misija razvijaju izvanrednu propagandu za helensku prosvetu. Jak priliv Helena u Rim izazvao je nacionalnu reakciju, kojoj je glavni vođa bio Marko Porkije Katon (284—149). God. 173-e prognana su iz Rima dva epikurovca: Alkej i Filisk, a god. 161-e doneseno je senatsko rešenje, kojim se filosofima i učiteljima besedništva zabranjuje boravak u Rimu. Tada su, na podsticaj Katonov, tri filosofa, koji su došli u· Rim kao atinski poslanici, i to Karnead, član Akademije, Diogen, stoičar, i Kritolaj, peripateti-
čšar, proterani, jer je Katon u njihovim vredđa- .
vanjima nalazio opasnost za duhovno zdravlje rimske omladine. |
život: oko nas
S Branko V. ad već poznajemo dve Mač- _ ; i e ve. Ne možemo ih spo= ~ RADIČEVIĆ jiti „znakom jednakosti, war aaa Nit ih | „možemo polarizovati. U literaturi, koja uvek počinje iz početka, do-
godilo se da se našao i jedan nastavljač. I on .razv«ja započeto. ·Svedočimo: Mačva se vaistinu za mačvjla. Od Janka Veselinović do Dragana Simića. Izgleda da je to literarno najobradivija pokrajina kod nas. (Ne: zaobiđe je ni L. Lazarević u svojim pocer- . skim šetnjama.) .
„Dva pisca, geografski i običajno, tako su je divno cmeđili da”. je možemo određivsti njihovini raspoznajnicama. Bukoliku Janka Veselinovića | zamenio je rpki realizam „Dragana Simića. AU, to mje nagli prelaz. Novi gl.s iskrao se iz literarne bajkovine, jačao, zamuškarčio ze, obrčio 1
Kad su Heleni savladani, tek tađa je njihova pobeđa postala potpuna. Ako je Kikeron helen-
'ski uticaj. u. ranijem vremenu uporedio s poto-
čićima, za. njihovo doba važi ono što je kazao
' u svojoj, Državi: influxit amnis abundatissimus · Graecarum disciplinarum et artium — ulila se
reka veoma obilna helenskim naukama i umetnostima,' II 19, 34). ;
E O4ata TI i | Pod zaštitom rimskih filhelenista počeo se, naposletku, razvijati smisao i za PFilosofiju. Iz-
· vesno' poznavanje filosofijskih disciplina sma-
već da bismo dokazali pojanja i pripovedanja mačvanskih međašliia. Istu muku reči. Sudbinsku. Krja će Kas'·
ftrano je kao znak finije obrazovanosti. Kao'u drugih usvajanja, i ovde stvarno usvajanje otpočinju pojeđine velike ličnosti. Prvo jače interesovanie za PFilosofiju pojavljuje se u rimskome helenofilskom krugu koji se obrazovao i razvijao oko Publija Komelija Skipiona Afrivlađare, poveo sa sobom
u Rim' Metrodora. iz Atine, filosofa i slikara, za vaspitača svoje dece. Taj krug stavio je sebi u zadatak da rimske tekovine na političkom i vojničkom polju sliva s odlikama helenskog duha i sa bogatstvom helenske kulture ,a Rim je tada bio zreo za Ssaznanje da baš to slivanje treba da čini osnovu' na kojoj će se rimska kultura svestrano i ravno merno dalje da razvija, Pored Skipiona tome krugu pripadali su državnici Gaj Lelije Mudrae, koji.je kao Kkonsul 140–e god. bio rešio da seljacima pomogne pravednijim agrarnim zakonima, ali se, kad je u većine optimata izazvao žestok otpor, ublašio i napustio svoju nameru, zatim njegovi zetovi Gai Fanije i Kv. Mukoje Skevola Augu?, pa P. Rutiliie Rufo, pravnik M. Maniliie, M. Vitelije, L..Furije Pilo, komediograf P. Terentiie Afrikanac, satiričar T. Lukilije, istoričar Polibiie iz Megalopolja u Arkadiji i stoičar Panetije, čiji je boravak u Rimu naročito značajan zbog toga što su on i Gaj Blosije, njegov saučenik i teorijski. rukovodilac T. Grakha, stoičku filosofiju presađivali na rimsko tle, gde je ona izvršila velik uticaji. Toj filosofiji Rimljani će dugovati svoie najbolje careve. Helenska. romanofilska inteligenciia negovala je rimsko interesovanje za. Filosofiiu i svoje filosofijske teoriie prilagođavala wolitičkim potrebama rimskih državnih rukovodilaca.
· kanca mlađeg, sina E-
milija: Paula, pobedn'ka kod Pidne, ko. je uglsdajući se na helinističke
litepari a postojbina
istrglost · to je tako u početku.
dvojic&
pan Ljubiša, zausti Matavulj,
Mi!oš N. ĐURIĆ
Nastaje ono ludo vrzino kolo našeg pučkog pripovedanja, koje zače Stje
III
Pomenuti Polibije pripađao je onoj hiljadi ahejskih talaca što su posle Persejeva poraza, god. 168-–e, poslani u Rim, gde je on proveo šesnaest godina. Kako se razvilo prijateljstvo između njega i Skipiona, opisuje on sam u svom spisu, i taj opis predstavlja jedan od najvažnijih dokumenata za istoriju rimskog duha.'U kući Emilija Paula on je našao sklonište kao vaspitač. Mladog Skipiona, kađ ga je ovaj zamolio za pomoć, on je upoznavao sa svojim bogatim političkim iskustvom i sa svojom filosofijom istorije i trudio se da ga spremi za državnika koji će biti dostojan fradicije svoje kuće. Moglo bi se misliti da tu nije bilo reči o PFilosofiji, jer Polibije nije bio filosof po struci. Međutim, ono što je on davao bila je helenska obrazovanost, a ova je svoj oblik do-
bila od klasične filosofije, Na rimsku okupaciju - Heleni su „reagovali mržniom-i preziranjem. Polityje pripađa. onim Helenima koji su se diEli iznad nacionalnog i ljudski shvatljivog držanja kojim su niegovi zemljaci prezirali Rimljane. Živeći u Rimu i proučavajući rimsku istoriju, on se od helenskog partikularizma uzdigao do rimskog univerzalizma i svoj pogled proširio do svetskojisto-. rijskog vidika; u Rimu on je postao pragmatički istoričar proširenja rimske vlasti nad zemljama oko Sredozemnog Mora i prvi teoretičar rimske svetske moći: nien razvitak i uspon on objašniava rimskim državnim · uređeniem u kojem su kako treba slivena tri oblika državnog upravljanja: monarhija, aristokratija i demokratija, i takva silvenost stvorila:'je idealnu državnu ravnotežu. On je uviđeo da se u krepkom rimskom vojničkom narodu krije bogata riznica discipline i liudske snage, i da rimska pobeda znači i pobedu etičke nadmoćnosti. Tek to saznanje osbosobilo je Polibiia da ·obostane pravi učiteli Rimljana. A kad se god. 150-e s ostalim taocima vratio u svoji zavičaj, on je često dolazio u Rim, ili đa u njemu boravi, ili da Skipiona prati na niegovih vojnama. . Kao Polibije, na Skipionovo političko držanje i na njegov način života presudno je uticao i pomenufi Panetiie, rođom iz Linđa na ostrvu Rodđu. Jedina slobodna država na Istoku, Rod se odlikovao uzormnom umerenom demokratiiom, eunomijom i socijalnim duhom ·“7„posedničkih
Pliva OD rar [ITOUILIIJUJEHZII-] TIE pab ani) RE
ji M
meće svog pisca da smio spremni, bez ograda, da mu oprostimz
muicu, toliko se izjednači sa Živo u
doci literarnog svedočenja. Mi
dašnji i sutrašnji. Verujem, ne ma savremenijeg literarnog KOmada, napisanog „srpskohrvat= skim jezikom. Ni tako već „ad-
Neočekivano, dvorana,
LOTO —
mog parkhiskog sastanka neke seoske partijske organizacije i dijalošku partiju, jer ca u š8vo> da iz tog položaja dašže završcu joj pripovesti, iz stranice u stra reč,. U,jedinom sreskom džipu, njegovom „džipu, čak. i tom. i to, ovim najsavremenijim, onda kada je treći da mi zaboravljamo da smo svoe dvojice bio samo sreski on, je morao da sedi r a zadnjem smo saučesnici, akteri Mi — ov- sedištu, pa makar i sam...“
docijezdila nam literatura. Za pisca težak zada-
klasa, te je svojom političkom dalekovidnošću umeo đa čuva. O orao da MOdbJA značajan politički činilac, koji je Rimski senat veoma uvažavao. U Rimu se tada već pojavljivao individualizam, koji je ugrožavao staro i zdravo osećanje države, i zato se u pravi čas počela u Rim 'naseljivati stoička filosofija, koja je-sa svojim 'trezvenim racionalizmom, sa svOjim smislom za red i zapt, sa svojim pojmom dužnosti i podvrgavanja pojedinca državnoj celini i zahtevima uma, najviše odgovarala vimskoj prirodi. Panetije, njen presađivač, u središte svog shvatanja sveta i života stavio je baš političke i privatne probleme kojima se ba> vilo i rimsko društvo. Mođifikujući stoičko etičko nasleđe u helensko-rimskom duhu, on izgrađuje etiku, pa kojoj sve razumske i moralne sposobnosti treba razvijati ma dobro zajednice u, svima njenim oblicima, od porođice do države i čovečanstva uopšte. Svoj: realistički smisno om je pokazao i u svojoj odbrani rimske svetske vladavine, koja je mesto anarhije, rata svih pro-
tiv svih, uvela red i mir, uopšte vlast zakona,
IV
Treba istaći da je Panetijeva naročita zBsluga i u tome što se Skipionov krug nije samo ograničavao na golu odanost helenskoj obrazovanosti nego je svoje vlastito držanje obeležio” pojmom onog šte se zove humanitas (— čoveštvo), u kojem se ogleđa udružemost helenskog i rimskog bića. Taj pojam obeležava ne samo odnos čoveka prema njegovoj vlastitoi čistijoj i višoj prirodi nego i određen odnos čoveka prema čoveku. Ukratko: to je humanitet u majširem značenju te reči.
Moglo bi se činiti da taj humanitet ne završava odomaćivanje helenske filosofije u Rimu, Treba imati na umu da je taj renesans helenske obrazovanosti bio samo lični doživljaj, samo dubok utisak što,ga je ostavljao razgovor sa helenskim vaspitačem. Međutim, nijeđan ođ tih humanista nije novom idealu života dao Kknjiževno uobličen izraz u latinskom jeziku. To je učinio M. T. Kikeron svojim filosofskim spisima, u kojima je on ovekovečio Skipionov krug i etiku helensko-rimskog. humanizma. Otuđa je ađdeal humanizma u raznim vidovima prelazio u potonje čovečanstvo, a najnoviji.i najlepši oblik njegova ostvarivanja jeste jugoslovenski socijalistički humanizam,
meni. Ne varaj jaran“. Daleka, poetizovana Mačva! Ovde se sve zbilo u dvormicu. Pod gusti dim i pritajenu psovku. Mačva zase da. Mačva politizira. Mačva se svađa i dosađuje. Mačva je u slovu, prekoj reči ı mrkim pogledima. U pritajenom smehu. 1 ambijentu — tako dsiekom časnom čika Jamku. IJ ambijenti bez neba.
Nad glavom tavanica. Zasedaju sresko veće i veće proizvođača. Pa. zagrgolji smeh i reč „isuče pretnju. Nenaviklo grlo izgova ra slovo. zakona.
Sta se dogođilo s rajskim dušama, slatkim dušam a? Nestalo je idile i patrijar halnog spokojstva. .
„Tamo “ma poljani igra.,kclo „Pocerku“.” Milan Reljin Rkolovo đa, a do njega Miliana iz „Bat kovca“ trese; a narod stao oko njih te gleda čuđo cd. đevojke.. Dugački Spasoje presavio se, Đre bacio gunji preko levogz ramena... Sviraj, bre... Kolo se rusti. Ciga . . nin ište od kolovođe bakšiš; de plenumsk Vvojke zovu momke đa im kupe čudo» kolača; žene se cenmkaju sa bat> dagdžijom, a onaj moj kevili Mi
ida Vu OD -
poređ nj:h šofev.
promuklo zabrundso. Toliko da se uvek prepozna u ovom vašRkolikom moru Hhteramih petiopojčića. Dve Mačve istekle iz dva doživljaja, iz dve uobr”gcilje. Dve Mačve, dva razdobija. Promeni se pejzaž. Promene se ljudi ı običaji. Pa i pisci 3e tek tu i tamo prepoznaju po rečima. Mo žđa je nepravedno pravih! upoređenja. Ali, ne zaboravimo: u pitanju su rasnopisci. Njima neće nauditi krajičak podsmešljivožš oka, koje-u sukobu starog ı novog — očekuje nemoguce SUdare. I smeh. A Počećemo sa već poslovičnim Jankovim dijalogom koji je cifiran od Skerlića do današnjin dana, ali kome ne ostaje dužan ni Simić, jer će i on mačvanškom {ivrdoglavošću iskovati sVOju dijalošku partituru, da bi, va ljda, dokazao (i to s pravom) dn se bolno rađa reč — kroz ZrĆ. Važnije je šta se piše, nego KS-
ko se piše. 1I zbog tvga večito prisutno „kumstvo ~-~ nebrižijiVOS... '
Janko Veselinović, dijalog dva pobratima u Delijama. — Pobratime! drža Šta je pobratime? Zar si.ti? Zar si ti? Što me namuči? Šio me namuči? Joj, jadan ti sem? Joj, tužan ti smm? Joj, oladio sam se! Joj, oladio sam Ee! Srce mi umrlo! I meni! i Što mi se ne !avi?! A ti meni?! % A štla ćeš u groblju” · — A Šta ćeš ti? — Ja okiso pa svrgflo. — TI ja okiso pa svY«atilo, Poslovična dijaloška partitura. Detinjasta. Staronaivna. I možda prepotencirano loupotrebljavans. da bi. bože moj, svako novo (naliv) pero dokhzszalo (oči glednost primera) “s je svaMo staro (guščije) pero žkripavo i ne sigurno. A mi ga izzjačimo iz 23 borava ne da bi se t'cdsmevali.
ls AP POT. | ce | 1 bi
KNITŽEVNE NOVINT:;
nije povesti vrzmo kolo leporTečja. .
Dragan Simić, „Među nama“, ovako će, dijaloški, . prokomentarisat! ostavku predsednika sreskog odbora, sre tena Malobabe.
„Sad će da eksplodira!"
„Samo što nije!“
— Još neće!
„Oče!“ sira
— Neće! Ypbyan
„More! mani ti budalu!“
„Pričuvaj tintarui" -
„Trebaće tr još!“ ·
Za lakopisce primer da pokažu oštrovidnost i promuđruju o mo> dđemom i demođe dijalogu, Ii', možda, da odmahnu rukom. Ali,
TROJICA 7 NAJMLAĐE DENFRADINE
U salonu mođeme galerije oti» tvorena je. jedna vrlo zanimljiva i uspela izložba. Trojica iz gencracije najmlađih: „Damnjanović, B. Protić i Samurović predstavijaju tri izrazite umetničke ličnosti od kojih svaka poseduje svoj svet oblika, svoi izraz, sVoju tehniku, svoju paletu i svoje shvatanje umetnosti. Ozbiljnost
i poštenje kojim je sve to slikarskim jezikom saopšteno :zaslu
žuju puno poštovanje. Organiz»toru izložbe svakako pripada 2asluga što se rukovodio iskliuči-
vo umetničkom vrednošću ostva– renih dela i što je umeo da je potraži i među naimlađima,
RADOMIR DAMNJANOVIĆ
raspolaže čitavom likovnom az-
bukom, ošobenom' i novom, koju ispisuje po čistoj jednobojnoj po vršini, služeći se katkad i igrom fakture:da bi uneo ritam Uu SVOja tiha, imaginarna prostranstva. Umetnik time gradi neobičnc kompozicije koje se sustiču u bo) move iznikle na ivici sna i simbola, igre. i racionulnosti, NJegove su slike i izmaštani gra-
u pDpripovesti'
prihvatiše srpski realiti, izustiše ı začiniše mnog literardni poslenici čija imena tako krupno izgovaramo, basom: Jarko Vese> linović, Radoje Domanović, Stavan Sremac, „Milovsn Glišić,
Svetolik Ranković. (I ma koliko
se to nekome činilo neistokrvno — zlatnu žicu nastavllanja b)vukli: su savremeni rripovedači' Lalić, Ćopić, Ćosić, Yscković, S5imić. Ako im se to ne dopada, do zivačemo ih femyinotenorčićem:, što nekima zazvuči, izgleda sa-
vremenije).
Nova, depoetizovpna, Mačva koja je viđena iz „sreskog dži pa" postaje ne samo literarnmo autonomna, već nam tolko na>
dovi, tvrđave iz slikovnica . prerasle u snove, i znalačka, igra znakovima ubačenim u prostor gde dobijaju neobično značenje postajući moeđaši ili novi putokazi vremena i prostora. Neobič no i vrlo lično teži ovo slikar stvo ka trogoj jednostavnosti kroz izvestan purizam oblika, all pri tom ipak želi da ne zapostavi kompleksnost sadržaja. Ova diskretna suprotnost karankteristična za sve elemente Damnjanovićevog slikarstva predstavlja ok vite u kojima se ono razvija nenametljivo ali vrlo uporno, gra= deći najneobičnije bejzaže našeg savremenog likovnogs kon-
cepta.
Dok Damnjanović nalazi nova pravila igre, BRANKO PROTIĆ traga za savremenim osećanjem
moči i izraza same materije. Sva
ka mu je slika varijacija na ovu temu koja se ne da omeđiti ničim opisnim,. niti obuhvatiti nečim poznatim. Ostavljaiući za SObom obale prisnih emterijera sa svojih prvih platna — umetnik je sada u svoiu radoznalu istraživačku pustolovinu uneo ce=
ministrativno“ formirsnog jun9= ka, kao što je Sreten Malobaba, taj prečasni i presveti, domaći, neuvezeni odbornik, romantičar i grudobusač, koji živi negde u mačvanskoj pitomini.
„Odmah bosle oslopođenja i u jeku oštrih otkupnih mera bin je prvi sekretar sreskng kom:ite ta i sve je konce vešlo i bez očekivanog mlađalačkog osmeha održao u svojoj ruci. Naređivso je: „Zovni mi predsednika sud»!“ Govorio: „Ovo je moj predsednik odbora!“ Požurivao: „'rkni, časti ti, po mog šofer!“ Ponekad je znao da se ležerno izvali na seljački krevet još u toku sa-
F--
lo svoje biće. izoštrenu senzibilnost kao i napregnutu misao u težnji đa dokuči još neizrečenc, predosećanje nepoznatog ali i ne što od tuge večitog nemira koja utiskuje ljudske tragove u sadržali njegovih likovnih traženja. Izrazom enformela, u akordima strukture i materije, sa elementima smelo komponovanim koliko samom pastom toliko i uklapanjem stranih materijala, Protić slika svoj čulni doživljaj mua– terije. Kroz suprotnosti njene fakture, ispitujući njenu strukturu, umetnik teži u svom slJobodnom postupku za integracijom s prirodom, sa onom Koja stoji vam domašaja tradicionnlnih saznanja.
Dok su Protićeve slike odraz analiza moderne likovne alhemije, SAMUROVIĆEVE su male, aragocene slike, otškrinuta vrata u predele poetičnih snova. Njegov intimni monolog otkriva. jedan po duhu i boji zvuka izuzetan „svet „izmaštanih vizija. Svet dalek koliko i prisan u ko= me je umetnikovom zanosu uspelo da stopi tanane strune se-
_ likovna umetnost.
Dr Katarina AMBROZIĆ
tak. On ne odmara čitaoca sme=> njivanjem dijaloga i pejsaža. Seđ micu (dijaloge) smenjuju pauze. Pa opet — sednica. Zapisničar. Plavi dim. Monolozi. · Dijalozi. Već znamo — 3konpfetrencije, T kako sve to izvući iz svako=dnevnih zapisnika? Nadahnuti pravom- rečju. Pretopiti u liters
'turu. Mačva je s one strane zi-
dina plenumske dvornice, Tamno su Ššljivici, kućerci, i brze vode Brzave. I Jankov grob. Što ćuth. I krije romantiku prclećnih izmaglica i priče sa sela i prela i dozivanja, otegnuta, bukolična: „Jesen shže, dunjo mcja, jesen tana. Od jeseni do Jeseni sve se selo već jženi, dušo moja, beži
ćanja, čežnje i slutnji. Samurovićeve se slike odlikuju nećim što po svom korenu pripada ma– teriji i sklopu naših ikona, odblesku srednjevekovnih riznica, njihovim tajnama i dalekoj lepoti, ali su istovremeno po duhu intimna, savremeno ~doživljena svetlucanhja, od života toplih, likovnih soneta. Saopštava ih umetnik kroz sasvim osobene zvu ke toplog, tamnog tonaliteta što kroz emaljno čistu fakturu dopire iz đubine slike osvetljen pojedinim akcentima čiste boje. Ima u sadržini ovakve likovne poezije neke tihe i uporne čežnje. ljubavi za predmet milovan patinom vremena i toplinom daha a oplemenjenim želiom da se sačuva, zadrži, ds bi živeo van
okvira vremena i doba. Ovo simbolično wikivanje „umetnikovih rađosti u niti trajanja donosi na rubu sna čudna preplitanja u kojima se kao u izmaglici naziru poetske vizije bersonificiranih
želja koje prošlost upisuju u sa> ·
dašnjost.
ladin stao između MirYvke .; Pavlije, pa zagrlio, obe. Dođem sav ri što je pod klenom, a ono žj= seli prvi ljudi. Popu i učitelja metuli u začelje..“ (Janko. Veselinović: „Preslava“).
Prošlo je šezdeset-sedamdeset godina. Šta sve nije provitlalo Mačvom? „Potomer rajskih duša dočekali i agrarnu refor mu. Promenile se pridike, doskoč ljivost ostala.
„Seljak: A reci mi, bogafi! za” ćeš oduzeti baš sve oro što imin preko deset hektara? Šef: Ako je obradivo... Seljak: 1 miraz uzimaš? Sef: Nas uopčte ne inie resuje po kom fPh osnovu imaš preko zemljišnog maksimuma Se liak: Otfikarićeš, znači, i miraz” Šef: I miraz. Seliak: A uzimaš li i ženu uz miraz? Sef: Šta će mi tvoja žena! Šofer. Upari ih, druže šefe! Seljak: 1 zar ti misliš., moj gospodine, da sam je Ovog mog akrepa uzeo zato ŠNO sam valida bio ćorav kad sam se ženio? Evo! — uzmi i nju... I ona je obradiva.. (D. Sira: „Lisopoljci“), |
Opravdavajući se medđovoljnom distancom pisci mimco:đu savremenu tematiku. Pu je utoliko veća zasluga naći ssvremeni gao, makar (or:ginalne) sa zadnjeg sedišta „sreskoz džir “. Još se nisu slegli ni usflili novoizglasani zakoni, a pasac im naia zi odjeke i primenu I u komeša nju nastajanja izvlači onu crve nu nit jedinstvene dr:me. To su naše savremene mačve. I naše Plename dvorane. “negdotihka koja se tek tu i tamo rzausti Ka ko naći najađekvatniji izraz? O stavimo to nastavljačima nastav ljača. &
A Mačva se počela menjati, na žalost Jankovu, još uoči ovog veka. Požalin se „Novoj iskei“ u svojim pismima sa «sela: „w.kvarež ušao u sela, naročito u ženskinje. Počele gubiti obraz... snaha neće svekru ds polije...“
Ali, zar je to „kvarež“ čik& Janko? : |
5