Књижевне новине

Da li će se filozofija prevazići?

je u pilanju ·

staje teologija. A prirođa? Za onoliko koliko je možemo zamisliti, ona je beskrajno beskonačna. A ako možemo shvatiti površine stvarnosti, bilo bi potrebno da joj dođelimo bezbroj površina budući da je svaka površina beskonačna. Zar nije u tome, pita Žan-Pol Sartr, jedna suprotnost dijalektičke stvarnosti?

Na te ozbiljne primedbe Rože Garodđi odgovara izjavljujući da ie samlasan, ali samo do izvesne grznice. Za Garodija nije moguće đa

struktura ljudske misli i ljudske akcije o pri-.

rodi nema nikakve veze sa strukturom bića. Čovek se unosi u prirodu. Iz nje se i rcđa. U njoj dela. Prirođa, a a sa niom i poreklo čoveka, nema i ne može ni da ima neku vrstu golog postojania, Ona mora da ima jednu dijalektičku' strukturu. Ta hipoteza — nova u odnosu na filozofsku prošlost, ali koja vođi ra» čuna o akvizicijama čitave filozofske misli potvrđuje se prema Garodijevom planu u celokupnoj istoriji nauka i naročito u savremenoj nauci.' Ona nije više hipoteza, već jedna filozofski i naučno dokazana istina.

Danas su sve nauke prevazišle mehanizam fizike XVIII i XIX veka; sve nauke, i na prvom mestu savremena fizika, proučavaju pokret, oblike energije. Prema njoj, sve se pokreće, a nove stvarnosti koje se pojavljuiu u prirodi nisu rezultati prostih kombinaciia ranije postojećih elemenata. Pokreti u prirođi imaju svoje opšte zakone, koji su dijalekfički (na primer, pretvaranje kvantiteta u kvalitet, zakon koji ie otkrio Hegel, koji ie prihvaćen od Marksa i Engelsa, i na kome Žan-Pier Vižije više nastoiava neFo Rože Garodi). Prirođa ima svoju istoriiu. oma še razvija u skokovima. Ona stvara atome i molekule, beskraino kompleksne i pokretne, ali koji su već svi određeni. Ona se uzdiže zmtim đo živih organizama, koji su ioš izrazitije celine, I najzad, ona ide do razumnih hića, do čovela. Ona stvara, dakle, skupove i celine pre čoveka i bez pomoći njeeove svesti. Na pitanie: „Ima li celina u prirođi. pre čoveka. i bez čovekn?“ naučnici i nauka odgpoveraiu. Rože Grrodi izjavljuie đa se slnže sa Sprtrom o značaiu celine, ali se razileme wu značeniu tog poima. Za njega se noipm diiPlektike struTture orirođe ukazuje plođnim. Jedinstvo zrionia potvrđemje se, a đa filozofi ne 7menemprni mmoro smpcetfičnest različitih osnovan i rnpzmolikih delohru”a. Osobšto, istorija ima svojstvene oznake u odnosu na prirođu. ·

Prema dvoštcei filoynfP, i veomn rpdermnmo za obavešteni publiu, fizičar mprl-eist Žrnm-P'er Vižiie n”stoinvno je m icfo vreme da včvrsti ĐOzleciie i da uvede molifičlei psmaskt oroh15ma, evocirajiući miro!bihiya Enemeistemoeitn Nikite Hruščova i avet Stplimman. Zn Ž-P, V\ižišen, pfemsla Đomba stvPra novinm w·jstoriii, štfn dopre etkeperimenftelnn da ima novo“ u Č'favoi istoriji. T; novoš. telo stvorenmoi siftpmoiil, nosfrvlja se đilema: „Tli mirniinbivn kooeezntetemoeiia ili uništenšeolenmntoe“, Pai nuklonrmn 'fizira sa svoO~>

jim preTetičnim 'royTtat'ma uoravo :domosi do».

kaze isdne- dinletbtike u prirodi» Od atomn do

galaksiia, pretezeći preto mnomih posredniPa,

savremrnma nm razotkriva osmmove stvarnosti. Na svakom nivou i um odmosima imeđu spmih tih nivoa, ne komstrtuiu li se zmnkoni diinmlektičke misli: Fontrađikciim, poskoci, transforma: cija kvantiteta u Kvalitet. +

Mi smo ostavi! po strani kratki govor Bo.

TIpolita. On se zađovolio samo iednim dvosmislenim pitaniem: „Znašto smo mi ovde?“ Zpftim je ispričao. uve” prijatno, i uvek jronščmo. nekoliko anegdota, On se neđevno vratio. iz SSSR-a, pde su i poređ ofnora npstnavnila stuđenti usmeli da čuiu predavanje frenmieTrog filozofa o evzistencijalizmu. IopPk. usređ tih ameedota, PF. Inolit jie ubacio netoliko pronicelivvih oppesVWi., Po niesovom mišlioniu., filozofiia ie iednn „plem totalizaciie“. koji uvek počinje izmnva i uvek je nemoftmun, Ti piem ne može uostnlom ni da ima potpunoet (shvnfliivp) u čitavoi sveobuhvoafmosti (obihvafliivoi kr”o fahkvoi). Prema. tome, priroda je domen moeućes više nero jzvesmost i nmeooDhodnost. A što se tiče misli isforije, kelWo ce ona biti ndekvafna spmoji istoriji? Pa i drugih naucna. koje istorija uzima u obzir, na primer 5o0ciologije. j , ,

Pre svema, nije li za žaliemie što su mmogi marksisti isključeni iz ove đebmte, oni koii su klasirani kao revisionisti od sfrane organiza> tora ove „marksističke nedelie“. Oni Bačiniavaiu grupu. koia se ne može zanemnrivafi. gruou koiu je g. Reimoh Avon krstio „Pariskom šlrolom“ (marbsističkom školom, razume se). Marsisti, o kojima je reč, uostalom, ne formirnini jednu organizovanu ePruDu; fo su: Fransoa Šetle, Serž Male. Fdmar Moerem, Kostas Aleelos, Pier Na> vil, Lisilen Golđman i drugi. Nije li čudno da se u Parizu orennizuie đehata o markeizmu. a da „Pariska šola“ bude odemtns? A nije li ioš čudniie tvrditi. pođ tim uslovima. da se ravpovara sm sv'mnm tokovima savremene misli? Ni Žan Ipolit. ni Žan-Pol Sartr sebe izrično ne na> zivaiu merksistima. A fakozvPni „reviršnnigti“ ne samo da za sehe kmžu da su marksisti. već mogu da nm pruže i novosti u odnosu na Staljinovu eoohu košin se znvršnvn, ier omi su Upravo ji nroizašli iz kvifike stalilmizmn. 'Učostvu> juči u debati, moždn bi oni doneli neke asoskte misli Marksa i Leniina, zaboravliene ?n vreme žđanovizma i staljinizma? A evo nekih od tih aspekata

Marksova dela mladosti poiačala su 80Osobnost shvatanin marksizmn, čije priznavanie odbiiaiu dogmatičavi. Uostalom. posle rušenia stalimovsetee đoematike, ppžlilvi čitalac može DO> novo pročitati fa mladplačkn dela novim nčima. Marks ie u.svoi'm nrvim delima pieso dn fiozofiin treba da buđe brevaziđema, ali se nikad nije vrsio na tu osnovnu i bitnu afirmaciju svoe misli. ) v

Za. niema mostoii dvosfrmko vhivpnie' filozofsko zbivanie sveta (svet i istoriin iyraženi u filozofekoj Foneepcii., kao što su ra?nm., pošećdovnnie. slehoda. „reotmračmo mrizmnvanie slo> bodne liadeke savesfi ifđ). i zbivmnie svehm filozofiie (odmosnn.npnor da se. pređe U ceneiiolni život i praTesu filoznfekih komcemnin, dn bi Fe (novo po«taviln u stvmrnmosti. i. obrezov"fi da

nje. pođe iedan novi.sfvarni | istiniti svet

Nastavak na 10, strani

KNJIŽEVNE NOVINE

Mjubo Leontić Kronika bez. naslova

(„Zora“, Zagreb 1961)

Ljubo „VLeontić u svojoj knjizi „MKronika bez maslova“ piše o delatnosti jugoslovenske omladine, posebno se zadržavajući mn onom njenom delu koji je stuđirao u Pragu, na dđogađajima Kko#ji su prethodili prvom svetskom ratu i stvaranju BRralževine SMS, O istori?žskim događajama i istorijskim ličnostima. Nikoli „Pašiću, „Jovanu Skerliću, Dragutinu Dimitrijeviću - Apisu, Gavrilu Principu i đrugim političkim i kulturnim radnicima, Leontić piše „veoma zanimljivo, slikovito i plastično. Naročito su mu u pečatijivi „razgovori sa Skerlićem i Pašićem, Očigledno je đa je Leontić bio vmčesnik i sveđok vrenja omlađinskih pokreta, „#“djskusija i programa, koji 5u se vođili o stvaranju ujeđinjene države, uoči i za vreme svetske Matastrofe, MDwihovno raspoloženje Koje je vlađalo među našim naYođima, naročito među 0> mlađinom, Koja se zanosila i živela iđealima, nacionalnim „i revolucionarnim, neđovoljno je ispitano i o tome je malo pisano. Sem ' pojeđinih pokušaja + ostvarenja, mi memamo ši rokih, istorijskih i umetnič kih slika iz toga vremena, nemamo nijeđnog zmnmačajnog epskog đela kole bi vw celovitosti i sa osećanjem istoričnosti, obuhvatilo izrazitije viđove toga periođa. Leontičćeva „Ironika“ predstavlja pokušaj đa se na JjJeđnoj takvoj „širokoj pozađini, koja obuhvata i đosađaje Kkoji.su se odigravali van naših granica, ocrtaju prelomni trenuci u rušenju jedme i stvaranju druge države, Sliku toga

Kaka aj

co TL

vremena MHeontić je dđočarao mnogim „autentičnim dokumentima, Mislim ” da su, sa istorijske tačke gleđanja. nmajinteresantnija zbivanja koja su se odigrala među stuđentskom omlađinom u Pragu.

To bi bila jedna strana ove „MKronike“, koja stoji zasebno i izdvojeno; Ppostojanje đruge, „književne“, samo ·sužava granice istorijske slike. Životni putevi mlađih ljuđi, većinom umetnika, ođređeni su tokom 1 hodđom istorije, ali na primeru ovog dela u pravo se može govoriti o postojanju dvaju paralelnih sižea'i neđostatku sin teze. Istorija ne prožima ljudske suđbine niti se izražava kroz njih. Mađa 5u Leontićeve šimbicije bile pre svega književne, on je kao umetnik «patetičan i neuverljiv, Njega privlače melođramski sukobi, kitnjasti opisi, romantični izlivši 1 izveštačene tirađe,

Jasno se ošeća neđostatak”

stvaralačke | imaginacije. Al to ne znači da njegove knilge o istoriiskim događajima, naročito o oni-

ma kojima je prisustvovao,

me mogu biti zanimljive i Korisne. Pisati interesantno 1 živo — cenlena je O" sobina kađa je reč o isto» ričarima, ali je neđovolina

za stvaranje umetničkih đela. (A. ?.) Živojin Karlć

Slike nu oblacima

(Izdanje piščevo, Smeđere-

vo 10960)

Ziuvodin MRarlč spađa tu stariju generaciju | dđečjih pisaca ali ta činjenica mu

ne smeta đa buđe vrlo blizak duhu savremenih malih ljudi. on upravo izvanredno poznaje psiholosije tih malih ljudi i ume da uđe u tajne njihovib interesovanja i svakodnevnih tema koje jih ophrvavaju i kojima, je opsedđnuta mjihova mašta. Provevši profesionalno cco svoj život s đecom na njega gođine nisu učinile ni jednu dđevijaciju u Kkomzervativnom ·„(deklamaiorskom) smislu. Naprotiv, uvek je imao đovolino mladićske snage i lucidnosti da, iđe u korak sa savremeniziranjem dečje mašte kroz generacije, pa bilo da je pisao u vreme kada je „uzo đeđa SVOE imuka“ ispunjavala „gotovo „svaku osnovačku čitanku, bilo 1 vreme kađa dečja srca Uuzvuđuje lav koji je pojeo ceo vramvaj.

Literarmo ova knjiga Živojina Karića ume da bude čitka i stilski ujednače-

na, Sav okrenut ljuđima i.

stvarima, koje ih okružuju on zna uvek da „izdvoji baš takav momenat (koji te mu dozvoliti đa se pre* ma njemu ođnosi ne dekjlamattorski već sanjarski, đa ga osmisli duhovito i maštovito, a đa se on ipak ne izgubi sa svojih pozicija realne stvari (kačket koji je usređ ljute zime otišao bez kaputa da poljima iuta).

Njegova omiljena tema su životin?e, Jedna. ođ najlepših jegovih pesama. svakako je „Zašto je zec haw.Maćeć“;. No, vrlo „često baš ovaj krug tema „yod mega. je '\retiran basnopi-.

je basna veoma bliska klasičnoj wdečjoj literaturi,

iako su se njome nekada .

služili filosofi da. bi rekli svoje mudrosti.

Karić:nije tako tanani, & ipak smeli „igrač i uzbu-

đivač. đečje psihe kao šta.

je to jeđanm daleko mlađi Danojlić; on nije isto tako ni pisac avanturističkogeografskih bučno smešnih diklićevskih bajki; on nije svoiu đečju poeziju za snovao na zdravoj, i vedroj narodski smešnoj skaski kao što je to Čopić učinio; ali zato je kođ Karića isKkristalisana jedna veoma stilizovana. i „đupečatljiva, liričnost u majlepšim SsVOjim oblicima, I baš ova osnovna komponenta svih Karićevih pesama, koja se veoma lako zapaža u zbirei „Slike u oblacima“, čine

je za nas vrednom pažnje .' i spominjanja. A takvu je

i treba pozdraviti kao do sta vidljiv doprinos našoj savremenoj dđečjoj turi. (T. B.)

Slavomir Nastasijević

Despot Stelan

(/Kosmos“,. Beograđ 31961

Ličnost i život despota Stefana Lazarevića, ratnika, „pesnika i državnika, njegova tragična sudbina vlađara, koji je po svojim sposobnostima i ?šdsvojim naklonostima bio određen da upravlja jednom državom u punom usponu, 4 ne jednom državom u đekađenciji, i koji je bio

- raspet između onoga Što

želi i onoga što se mora i

protivu čega se bunilo ce->–

lo njegovo biće, mogu da buđu „predmet ne samo zanimljivih i značajnih is»

· toriiskih ispitivanja, već i

izvrsna građa za razne literarne interpretacije. Slavomir Nastasijević prišao de toi građi sa znatnim simpatijama, prema đespo-

“edo 1

pijetetom · prema

+ 7 U BN Ja TOO "TBGčki, Možda to i nije MHoše kađa se ima na umu da.

litera- .

· zama,

tovoj ličnosti:i 68, velikim

srednjovekovnoj #žrošlosti. 'Nastasijevićev istorijski

roman, po viđenju i đoživV- ~

ijavanju prošlosti, · ostaje. a okvirima naše stare pseudđoistorijske literature, u

trađicijama istorijskog YO- ·

mana Čeđobmilja Mijatovića i Vlađana' Đorđevića.

Ono po čemu sec Nastnsije- ·

vićev roman razlikuje od trađicionalnoy srpskog istorijskog romana, jeste matno mirniji način izlaganja i ođsustvo romanti-

. Čarskih fraza i nacionalis-

tičkih izliva, Mastasijevičevo tečno i zanimljivo pripoveđanje iđe postupno, om dobro i sigurno vlađa materijom romana i istorijskom građom koju obrađuje. Zbog toga se njegova Knjiga čita bez napora, & ponegđe i bez predaha.

Pa ipak čitalac ne može đa se oslobođi tiska, đa

srpskoj

je Nastasijević išao po po» vršini i đa nije imao do-

voljno snage i pronicilji-

vosti đa uoči svu tragiku

· despotove ličnosti i da

· činiti i jedno

nam predstavi „despota i njegovo. đoba na onaj način na koji su to umeli pisci Klasičnog istorijskog romana. To je okolnost koja u znatnoj meri uma= njuje vređnost „Despota Stefana“, Ali, u isti mah, piseu ove knjige treba upriznanje; on nije pribegavao ni Knji Škom psikologiziranju, ni

· ispraznom umovanju, on

je osećao dokle dopiru njegove moći i nijiie činio, pohvalne ali uzaludne naDore đa ih učini većim, On se zadovoljio time da njegov roman iđe u onu Vrstu Nnjiževnih | „proizvoda koji se nazivaju zabavnom literaturom i đa kao takav uvek ima svoju publiku. (P. P-ć)

U CC

. Bertranđ Flornoj

Avanigra Inka

(„Zora“, Zagreb 19061;

preveo Ivo Subarić) Oživljavanje prošlosti oduvek je predstavljalo poduhvat dostojan ljudske stvaralačke mašte. '"rojaki su pulevi-. koji vođe otkrivanjiu tajni nestalih civilizacija. Naučne studije, na primer, služe kao štivo uskom krugu 'čitalaca. "Daleko je veći broj onih koji su inspirisani događijima minulih vekova stva-

' rali romane nejednake Jli-

terarne vrednosti. Jedan hibridni rod, ni istorijska hronika mi istorijski roman, u Mvwropi je već po stao trađicionalan. Ovaj oblik se odlikuje reporterskom zanimljivošću izlaganja, ali i faktografskom tačnošću naučne studije. B. Flornoj uneo je u SVO" je delg nešto više od dubokog poznavanja civiliza= eije Inka. Mnoštvo Suvopornih podataka međusobno je “povezao živom uzbuđjijivom naracijom koJa teče w istorijskom Pbprezentu... Stil Flornoj-a mo-

*O0rBam"0bi" da. se. poredi sa ' načinom plsarija-·

veliki malstora:'reportaže, Pa i«

pak, vm” razliku '0d ovog

viđa movinarstva,. iznošenic činjenica lišeno je svake improvizacije i ogolje» no od podteksta. j

Piščev · stav prema isto+-

Blaže Kone ski n _MrOCEt E salekj NALJAU.JI (Rultura“, Skopie· 1961)

Nastala w- jednom intenzivnom trenutku iz nađabpuća napajanog na nepre sušnom izvoru istorijskih činjenica. verođostojno. utkanih „u dokumentovanu

· ariju jednog trajanja, u

veliku ariju života, koia se proteže od najstarijih đa-

jna sve do bliske prošlosti,

poezija Blaža Koneskog pređstavlja jedno, od vrhunskih dostignuća u sav

- remenoj makedonskoj knji | Ševnosti, |

Koristeći sve elemente

duhovnog bogatstva koje

sU vremena Rkristalisala kroz nasilja, kroz bure, kroz potencijal.napora u traganju za realnim pođuhvatima za stvarnom slo-

bođom, Koneski, ta toli-

ko nežna, toliko, osećajna

i prefinjena poetska, matu-

ra, dđoživliavajući svestrano ! duboko sav, bol, potresne istorije prošlosti Svoga marođa, bol njegov i njegovu veličinu, dostiže onaj impresivni nivo poet“ skog izraza koji zaslužuje B8Bvaku pažnju i poštovanje.

Koneski je u svojoj „Vezilki“ odstranio svaku mo-

· Bućnost fraze: Čak i u u-

običajenim lirskim emfanjega „me mapušta trezvenost stava. Tako su se u njemu sjeđinili Koneski pripoveđač, Koneski

lingvišta visokog ranga i

_ Roneski pesnik. Posveću-

jući posebnu . pažnju širokoj primeni jezičke · kul-

Ta tragedija

rijskim događajima je objektiviziran. U&wU njegovom izlaganju se ne. oseća ni simpatija prema osvajačima, ali ni sažaljenje prema civilizaciji osuđenoj na uništenje. Posebnu vredmost daje Knjizi „spretno korišćeno poznavanje istorije. Tekst postaje zanimljiviji, istorijski vidici prostraniji. Čitaocu se pruža zadovoljstvo da sistematski prati đogađaje koji su se odigravali istovremeno Kađa i remesansa.

Delo je pođeljeno na dva dela. Prvi je posvećen dđetaljnom opisu „Kkonkvistadorskih priprema za osvajanje zlatom prebogate civilizacije Inka i prikazivanje njenog pada. Sa upečalliivom sigurnošću Flornoj pripoveda o višegođišnjim naporima španskih pustolova da pokore staroseđeoce jugoistočnog Konti nenta. Drugi deo Knjige avtor posvećuje „mirenju legenđe i istorijskih pođataka, Dok se izlaganjem u Đrvom, delu Knjige sugerinepravedno brze propasti jeđne nađmo ne civilizacije, u drugom delu pisac ukazuje na Ve-

* Ničinu „duhovnog bogatstva

jeđnog „naroda „koji smo stotinalr- stanica ranije O-

a stavili u ropstvu daleko

nekulturnijih osvajača.

Prevođ Iva „Subarića je korektno sačuvao privlačnost i zanimljivost izvor-

. nika. (D. TT.)

| —-—-c==unnei0' (ia . ;

ture' makeđonskog ' jezika,

| tragajući za rečima koje

Je već davno prikrila pati-

na vremena, Koneški je

natraclonalnije izgradio

svojstvenu kulturu | svoga stiha, LR:

DPandbikrijimnuu an voza KAR Aati a M 9 U grču vremena, u njegovim perturbacijama, na-

· silnim ili prirodnim, „Ko-

ı gov sam,

neski nije tragao za dokumentima istorije, Njegovo otkrovenje trađicije je u njenim suštinama, u njenim organskim produžecima, pumokrvnim i živim.

Istina, Koneski je pesnik koji mnogo polaže na motiv. Ali ne na njegovu raznovrstnost, nego na njegove „simbole. Njegovoij stvaralačkoj mašti „bliske su i ličnosti i momenti i doživljaji ih ličnosti u određenim momentima. Ali osnovna 'njegova intencija je uvek ono toplo makedonsko podneblje. Iz nijegovih „okvira se MKoneski nerađo uđaljuje. Tu je nje njegov „zanos, njegova istina. A to Je

upravo ijedan ođ najosnovnijih uslova što nas priv-

lači niemu i oatvara moBućnosti za široke kontak-

te prisnosti. (R. P:.)

PIŠU: ALEKSANDAR PETROV, BOŽIDAR TIMOTIJEVIĆ, PREDRAG PROTIĆ. DIMITRIJE TADIĆ, RADIVOJE PEŠIĆ ıI MARITA MAJDAK

Žika Bogđanović

Veliki"ydk" fihna

(„Epoha“, Zagreb 1961)

Knjiga filmskih „eseja beogradskog novinara ZŽike Bogdanovića me bavi se obradom jedne teme, nego sa „esejističkim aıambicijama tretira. daleko šire i zahvalnije podđručje — od bočetka filmske Komedije do najmlađe» filmskog. žan ra, sclenoce fiction-a. SVakako, inicišativa i namera Su dobre i korisne.

Nema za pisca knjige ničeg poraznijeg od čitaočevog indiviđualnog „zak“ ljučka: sve što je rečeno već je više nego dobro poznato. Pojedini odđeljci Bogdanovičćeve knjige navode da se o njima upravo to kaže. Možđa mulađosti Bogdanovičevoj treba pripisati njegovu ođanost teorčtičaru Anđre Bazenu i Kkrugu oko poznatog filmskog časopisa, „Cahier de cinema“! Izvesno „je: „Bogđanović pojedine svoje suđove đuguje Bazenu (rasprava o

vesternu, na primer); „to.

bi, međutim, bilo oprostivo kađa na tim stranicama. ne bismo, na mahove, nalazili ' čitave đelove Koji nisu mišta drugo đo pre» pričavanje tekstova francuskog autora. Izgrađivši u sebi mit — to je, uzgred, najčešća reč u „Velikom veku filma“ — o Andre Bazenu, Bogđanović je umesto da se opusti sputavao sebe u Č#ž„3zaključivanju, u mnalizi pojava istoriji filma. Tamo gde je govorio on sam (uvodni deo, poglavlje „Dvostruki život“), sa spreinošću solidnog esejiste, otkriva nam svoju poetsku zaljubljenost u film, u njegov medijum, čime nam, đobrim delom, „olakšava da razumemo egzaitaciju kađa je reč, na primer, o japanskom filmu; izlaganja povišena je često dao opasnih visina što doprinosi khonfuznosti teksta i brzopletim zaključeima

Posle tog veoma „lepog uvođa, „autor u narednoj Blavi,govorjo, prirodi sme-

Šnog i kategorijama, - ·hu> ·

mor8,..... dakle, o. filmsko,

komeđiji i njenom razvoj-.

nom putu od „„Polivenog polivača“ Limijera, preko Mak Seneta, Čaplina, IIoa, „Iling“ · komedije, dajući iscrpnu analizu. · Klerovog stvaralaštva (što je, sigurno, najbolji tekst u· knjiziy da bi- se, pišući o savremenoj američkoj komediji, prebacio u oceni MPranka Tišlera, glorifikuju ći ga do neshvatlivog. U poslednjem poglavlju Knige, bez nužne doze Kritičnosti, Bogdanović rasprav“ lja a „science fiction“ć {ilmovima: pomažući se ci-

tatima, &Paskala, Kanta, Salea, „Ajnštajna, · Ničea, Voltera, Valerija, „Džemsa Džimsa 'i, „naravno, Andre Bazena, autor nastoji da nas ubeđi

kako ovaj žanr „mirl nau ku i maštu, razum 1 osečanja“ i dalje, đa će, buđu li mu se obezbedili uslovi, „procvetati kao najlepši cvet nađe, „mašte i liubavi“ (?), i -

Najoštrija zamerka Bog-

danovićevoj 'Knjizi ne od-'

nosi se ua njen. sadržaj, nego na način kako je on obrađen. Baš zato što je pokušao da „obrađi. više problema nego što sć6 oče

kuje od jedne knjige, Bog- ·

danović Je mogab više bri-

ge da posveti pitanju kako · da ih plasira čitaocu. WQW”

„Velikom veku filma“ potrebno je, nehrojeno puta, vračati se na pojedine staVove da bi se shvatio smi5ao Uzrok ovome je autoTrovo nastojanje da «svoja zapažanja afirmiše jeđnim učenijim, mudđrijim jezikom. Razume se da ije postignuto suprotho: umesto da se čita sa zađovoljstvom, Bogđeanovićeva knji Ba često se odlaže. Njegova rečenica je nategnuta, isforsirana, pređuga, zapet ljana i bez potrebe nejas-

· na

Iznoseći nedostatke KknjiBe „Veliki vek filma" me krijemo đa sa zanimanjem

očekujemo nove tekstove ~

Žike Bogdanovića, uvereni da se slahosti ovo prve Knjige neće više ponoviti.

(M. M.

temperatura.