Књижевне новине
LE FIGARO UTTERATRE
ZELJE VELIKIH FRANCUZA POVODOM NOVE GODINE
Fransoa Morijak: „Želim književnosti i umetnosti da se vrate svom glavnom predmetu: čoveku!
A francuškoj Kknjiževnosti želim takođe jednu pra vu avan-gardu — ali onu koja će biti suprotna konformizmu, jer kakva mi je to avangarda prema kojoj se ravna ceo svet i koja je izgubila moć da skandćalizuje, da izaziva, pa čak i da iznenađuje.
Žan Rostan: Na isteku jedne godine koja je bila puna nasiija, nepravednih agresija, pretnji, gusarenja i međunarodnih „podvala, nismo toliko naivni da želimo lepe želje smirivanja i sloge... Samo nauka, naročito međicina, može još da neguje naše poverenje i da pravda našu nadu. U ovome svetu mržnje i Kkrvi, ima ipak ljudi koji poštuju čovečnost i koji sebi dodeljuju misiju da pomažu, da stišavaju, da ublažuju. Poželimo da im 1962. da malo više mogućnosti i stavi u njihove nevine ruke novo oružje kome će sumo oni umeti da nađu dobru upotrebu. Jednom rečju, sve što očekujem od nastupajuće „godine to je da nam donese neko spasonosno otkriće koje će bar unekoliko nadoknaditi užase politike.
Fransis Pulank: Moje su želje za 19063. pre svega mir i manje mržnje ljudima.
A što se tiče francuske muzike, ja se ne brinem za njenu buđućnost, za njenu vitalnost.
I ako veran tonalnosti, sa velikim interesovanjem pratim evoluciju mlade škole, koja — hvala Bogu
| — 1 u susretu sa izvesnim
apstraktnim slikama retko zapada u amaterijalizam.
"Treba se rađovati što jedan Bule postavlja danas Trancusku u prvi red međunarodne muzike i treba imati poverenja u tu mladu grupu, koja će, ako samo izbegne „sistematizova=– nje“, doprineti našem bprestižu. Mark Šagal: Hteo bih da pročitam u onom što misle drugi nešto što bi me moglo zaneti, i što bi mi moglo dati neku vrstu na» de; utoliko pre što sebe osećam zarobljenikom slikarstva. Možda bih mogao reći i nešto. više, ili mi se bar tako čini...
Ali kad pomislim na sve što je do danas rečeno, sumnjam i odabiram samo ćutanje. (N. 'T.)
THE CRITICAL: QUARTERLY
HAKSLIJEVO TRAGANJE ZA ISTINOM
Haksli je često govorio da je „iskrenost ! umetnosti uglavnom stvar daro-
| vitosti«. Posmatrajući ovu
Hakslijevu misao u sklopu činjenice da se na univcrzitetima poklanja vrlo malo pažnje ovom stvaraocu A. E. Dajson. u svom eseju „Oldđos Haksli i dve Ništavnosti“, primećuje da pl
” sac koji se specijalizuie za
takve istine može biti.5iguran đa će imati mnogo neprijatelja. Haksli je, po Dajsonovom mišljenju. pisac' koji razume i osuđuje svoi sopstveni puritanizam ne bežecI od njega... Predmet Dajsonovog is-
| traživanja u ovom podu-
šem eseju je Hakslijeva i•
ronija, Ako se ona. posma- ~
tra ne samo w jednom delu, nego tokom:celog njegoVOg dosadašnjeg stvaralačkog života, a naročito tokom dvađeset godina između dva rata, teško je oslobo diti se utiska, koji se u pri lično velikoi meri uvrežio, da je Haksli poglavito negativan pisac, Podrobno a-
nalizirajući pet Hakslije-
vih romana Dajson dolazi do nešto drukčijih zaključaka. Hakslijeva ironija rođena je u nemilosrdnosti poštenja. Svaki njegov pokušaj da šokira pređstavlja izazov novoj misli, novim smerovima, a ne apatiji ili očajanju. „Oni koje ' istina šokira, kaže Haksli, nisu samo glupi nego su takođe moralno dostojni. prekora“, Kako se on razlikuje od svojih najbeznadežnijih junaka? Verom u čestitost i inteligenciju kao dobra po sebi. ma kako mračne bile činjenice i situacije. Ma>da njegov sadržaj ume po• nekad da pokrene mogućmost civilizovanih vrednosti, njegov stil otelotvoruje takve vrednosti. Ponekad je prebujan, ali je ta prebujnost posledica „njegove .neumorne radoznalosti, njegove neprestane go tovosti đa promeni ili razvi je mišljenja koja ima.
On nije samo jeđan od najinteligentnijih engleskih pisaca, nego isto tako jedan od najotvorenijih i naj okrutnijih neprijatelja lice merstva i prividne čednosti. O Haksliju se često go-
.vori kao o negativnom pis
cu i Često je izložen napadima. Dajson misli da se u vremenu u kome živimo susrećemo sa jednim drugim, daleko pogubnijim cinizmom,. koji se uvukao u
r kosti i srž našeg atofrskog:
doba, cinizmom koji je da lecko od MHakslijevog. Uz svu svoju ironičnu inteli-
genciju Haksli je pisac koji još veruje .da su ironija i inteligencija značajne stvari. Kakvi se god ponori otvarali u njegovim romanima on neprestano tra ga za istinom, u smeru ko ji ima istoriju dostojnu po• štovanja. Suočen sa brutalnošću i. stupidnošću VoO1jan je da im se suprotstav} sasvim otvoreno. U vremenu u kome živimo potrebni su nam glasovi koji će biti razgnevljeni neprav dama, ali koji će ipak Os»
tati uljuđeni i civilizovani”
iako beskompromisni u svome gnevu. Hakslijev glas je takav i njega studenti ireba da čitaju i pro učavaju bez obzira šta o njemu mislili njihovi profesori, (D. P}). i
IA PFIBRA UBTTERARIA
KASOLA I KRITIKA ~
Roman „Bubeova devojka“ doveo je. Rarla Kasolu uw red vrhunskih prozaista savremene italijanske književnosti i istovremeno Je postao „best-seler“ italijan ske čitalačke publike. On je doneo svome autoru jednu od najznačajnijih književnih nagrađa Tžallje.
Otuda. je razumljivo na-
glašeno interesovanje kniji-
ževnih. kritičara. za. Kaso. lin najnoviji roman. „Jalovo srce“, Za razliku od „Bubeove' devojke", .miš-
ljenja:o”ovom' đelu su"po-.
đeljena: jedni u njemu „vi-
de pad, a drugi novi,.još
veći: uspon- autorov. > ' Među. ove: poslednje 'spada i kritičar Pietro Čimati
koji svoje mišljenje oprav .
dava mnaročitim. tumačenjem ljudskog. i spisateljskog lika Kasolinog., Go-
vori o njemu kao čoveku ,
povučenom i nezaintereso-
vanom za. „javni“ književ-
ni Život, beskompromisno doslednom „samo svojim
unutarnjim ·imperativima ·
a neosetljivom na wticaj
-_ ovih ili onih spoljnih knji Ževnih strujanja. Kaže da
bi njega, „kad ne bi postojao, „trebalo „izmisliti: Put. Kasolin je sve. drugo samo ne ·linearan; svaka hjegova nova knjioa je no va provokacija samog sebe, skoro jedan akt pobune protiv: „završenog dela“ od koga se može oslobo-
diti samo jednim „saltom“, '
jednom izdajom.“
Otuda Čimati smatra da.
je. ovog pisca „nemoguće odrediti jednom jedinom, ma bilo kakvom, definici-
jom. Jedva godinu dana posle „Bubeove devojke“,.
romana u' kome-su dostig~
le najveću zrelost, čak ni- . vo jednog remek-dela,.nje~ ·
gove sposobnosti·.socijalnog pisca i saosećajnog tumača onih problema koje je naročito rat doveo do lu stjanja, pojavljuje se. „Jalovo srce“, jedna „Knjiga sasvim intimna, sasvim po svećena ženi, u jednom omeđenom „svetu, u Sseoskom mikrokozmosu 1Z godina fašizma u kome taj fašizam kao da i he postoji, kao da se sve događa u jednoj Italiji rustikalnoj, netaknutoj istorijskim događajima, u jednoj Italiji starinskoj, sramežljivoj, ponavljanoj do totalne monotonije zbivanja 1 misl.
Po Čimatiju, jedni su
· kritičari shvatili stvaralač
ki imperativ Kasolin koji
kojega umesto da realizuje, jedva uspeva da poet!zuje.“ (Đankarlo Vigoreli).
Čimati veruje đa je taj „umorni san“ važniji ı
·'stvarniji kreativni - impe-
rativ Kasolin od njegove šelje. da bude svedok i tu-
mač posleratnih društve-
nih zbivanja. On tvrđi da
. Be Kasola književno formi-
Tao još u pređratno doba, sa pripovetkama „Poseta“ i „Prijateljice“, . pod uticajem ranog Džojsa „prema vlastitom priznanju, a da Su mu samo njegova ljudska savest i osećanje odBovornosti naložili da se u posleratnom periođu pozabavi društvenim problemima koje je obradio u „Bubeovoj devojci“ i u „Pa» ustu i Ani“.
Novi „zaokret iKasolim, zaključuje Čimati, ne znači da je on završio svoje moralne račune i obraču» ne sa stvarnošću, nego samo i jeđino to da je na pragu zrelog doba đosetio potrebu da ponovo prona* đe istine i smukbnje svoje mlađosti i da se vrati istraživanju vlastite prirođe.
(T. K)
7
a
ra - BE . | i ~ - ee CO i i a ea a i a a i i, e dr ly ta, ai a ai at at ali a a a a a a at al lt a ly i ly a i ty, te ty a ta tt ai a, a tt a a la tia, tha a th alla, tz: tt a la, a lt a a all, lb al
„at ga je.naveo na jedne ovakve Knjige i čak
, je neki među njima pro-
LI glasili za njegovo najbolje Pampaloni i
drugi su protuma-
sumnjive
delo (Đeno
sac zapao u
Kritika kao moralni čin
Nastavak sa 2. strane
nje da li se problem pjesničke riječi može rješavati na ovom terenu?... Nije li međutim riječ, prije svega društvena tvorevina, sredstvo uzajamnog praktičnog saoDća-
vanja?... Čitalac bi se na o-
vakvim mjestima. opravdatxn
mogao zapitati ima li pred sobom „stranice izopačemcg frojdizma?... Slijede eseji...
Svi oni ne donose ništa no-
vo... Riječ se rađa i živi u
društvenoj praksi... Poezita
nije kemija.. ona je totalitet. čovjekovih kreativnih sns ga“. TItd. Ttd.
Šta uobražava aulor ovih rečenica? Kakvu li nam je on to, mu drost otkrio? Zar doista misli da i jednog trenutka možemo da se Rolebamo između ovih priprostih, neznaličkih, vulgamo tipiziranih „formulacija“ koje vuku probleme na prevaziđene šeme ili na opšte poznate činienice, i Tavičovih varijacija nastalih u amnt;tezi sa duhom vulgarizovane i mediokritetske istine? Šta ie u svetu esejistike i estetičke nauke stvorio ovai kritičar da bi
latentna prisutnost tog stvore-
nog dala moralnu ubedljivu sna gu njegovim misaono praznim su dovima?
Da li jedan nepoznati čitalac — kritičar (Tomislav Rajić u poslednjem broju revije „Da-
nas“) ima moralno pravo da, nn
osnovu niza očiglednih štampar=skih grešaka u jednoj Knjizi, iedne: ili dve materijalne greške (potpuno :nevažne za. bitne ideje
'Knjige) i svoje „interpretacije“ ·iliti nerazumevanja
onoga Što je pisac ·rekao, osudi i proglasi
za štetnu' iednu nađahnutu knii- gu (Petar Džadžić: „Ivo Andrić“),
sa čijim se postavkama ne mo” ramo u svemu il do kraja sločžiti. ali koja predstavlja najbo”
"lje što-je kod nas dosađa hnapj-
samo o Ivi Andriću?
"Primer, druge. vrste pristrasno sti i nezdrave atmosfere koja smeta kritici a još više podizanju novih kritičarskih kadrova, pružila nam. je ređakcija časopisa „Delo“, Ona, je organizovala 'književno savetovanje · nekih beogradskih:'književnika i ObjPvila razgovore koji su tamo VO” đeni. Jedan od učesnika ovih razgovora, Dobrica Ćosić, pohvalio :je -samu' činjenicu što šu sč mogli okupiti pisci ako razli-
'.čtih shvatanja. Svako ko je do>
bronameran mora se sa tim složita ipak, po kakvom su se ključu okupili na razgovor bDpisci u redđakoyji „Dela“? Da to niie bila seans neobaveznog ćaš~
iN
pisanje
Emilio ·Čeki), njenu „pojavu
čili kao izraz potrebe đa se „rađi drukčije“ (Karlo Bo) kao korak unazad na kome je pi„umoran san
VINJETE NA OVOJ STRANI IZRADIO MILIJA GLIŠIĆ
kanja, vidi se po ozbiljnosti problema i razgovora koji 5su objavljeni u decembraskom. bro= ju „Dela“. Ako učesnici jednog savetovanja ističu tolerantnost kao princip koji dominira jed-
nim savetovanjem, mnda sastav učesnika tog savetovanja „može da dovede u sumnju njihovu" toleraninost i nepristrasnost. Ne govorim bi iz kakve lične ili redaktorske sujete, uvređenosti i pogođenosti: što mi njje„učinjez je Čast da na Ovo“ savetovanje” udem pozvat. U jednom. smistu taj bi poziv bio"? SER OG n
kima od učesnika ovog savetovanja svakodnevno se viđam i vodim slične razgovore. Dakle. nisam u pitanju ja. Ali, da li se i zašto niko nije setio da, pozov»” predstavnike redakcije „„Kniževnih novina“, revije „Danas“ i časopisa „Jugoslavija“? Ili n:z drugih pisaca koji bi predstavlia li sami sebe, koji nisu obuhva– ćeni nikakvim redakcijskim okvirom koji bi itekako imali šta da kažu kad bi bili upitani? Redakcija „Dela“ stavila je na dnevni red savetovania ne svoje unutarnje probleme nego Pprobleme naše književnost i naše kulture. To su velike stvari i ve like ambicije. Da li se one mo= gu uspešno obavljati u sastavu učesnika koj ie određila ređakcija „Dela“? Tako suženi sastav dovodi u sumnju ozbiljnost poduhvata koji ie pokrenut. Da se razumemo: ništa nemam ni Dbrotivu kog učesnika „savetovanja \li nekog od članova redakcije „Dela“. Šta više, oo neki put minogo lepše mislim o uređivanju časopisa „Delo“ negoli o ne kim brojevima „Književnih novina“, u čijoi se redakciji nalazim. AJi, problemi maše Kknjiževnosti i naše kulture nisu njčija prćija, ni avangarđista ni konzervativaca, ni „delašn“ ni „danasovaca“ ni nas iz „Književnih novina“ ıli „telegramova= ca“ a sutra i „forumaša“. To mo ra ostati vam Književnih i ne> književnih svađa i zsđevica, nad metania i podmetanja, netrpelijvosti, pristrasnosti i isključivosti. Jedan književni časopis Y jedan list imaju pravo da odaberu svoje saradnike po svomi sopstvenom ključu i kriterijumu' neka se tu uplete i mnogo lićnog ili nesimpatičnog. Alr niiedna revija ne bi smela da pokreće bpitania od najvećeg. kulturmog i literarnog značaja, čak da nagovesti njihov stalan oblik povremene konsultacije a da pri tom zatvori vrata nizu ODrvorazrednih stvaralaca i mislilaca kao da ovi žive na nekoj drugoi planeti ili kao da svoiim ličnim žamnom ili nekim drugim · Ssvojstvima freba da zasluže pravo da učestvuju u ftakvoi diskusiil. ZoyaW, GLUŠČNEV IĆ
id Atdka M
TI u PREVEDENE
Anri LEFEVR __ e O
Sudbina slobode
\ +
lje Pre kratkog vremena, tokom neđe
„Marksističke misli“ održane u Parizu, po” stavila, su se u vezi Pe SO sit aciiom marksističke m1is 7 nekolika, pitanja koja zaslužuju i našu a žnju: Marksističku misao ne možemo đanas zanemarivati, mada je ona bila „pomračena“ u toku nedavno proteklog vre-
menskog razdoblja. Da li t tati u uslovima mođernog socijalizma? U
ovako intoniranim diskusijama učestvova–
iči klonosti i pogleda: · li su ljudi različitih s O Ca
Žan-Po] Sartr, Ernest Labrus, Ža! i stije, Žan Ipolit itd. Redakcija pariskoš jista „Ar“ zamolila je Anri Lefevra, đa proanalizira protekle debate i o njima iznese svoje utiske. Lefevrov komentar, objavljen je u broju od 3. do 9. Januara.
Ne dešava se često da se šest hiljada ljudi sakupi na jednom mestu da čuje. filozofski go vor na vrlo visokom nivou. Ali kako velika
„Sala uzajamnosti“ nije mogla da primi više-od ~:
tri hiljade lica, morali su se na brzinu posta-
u Francuskoj ,
je treba preispi-
viti zvučnici u obližnjim salama i staviti ih na” ~:
raspoloženje publici, mlađoj, vatrenoj i, žudnoj mnanja. Pobožna tišina vladala je dok je ŽanPol Sartr izlagao svoje shvatanje dijalektike, „detotalizovane čenog broja.
Druge rasprave — posvećene istoriji, psihi
jatriji, sociologiji — imale su manji broj, slušalaca nego ovo uvodno, f#filozofsko raspraVljanje. Ipak, interesovanje i za ostala preda-
- vanja bilo je znatno, ali nijedno od niih nije
bilo dovoljno da definiše ideološku situaciju. Nijedno od njih nije bilo, kao ono koje se odnmosilo na filozofiju, pravo ključno raspravljanje.
Dijalektika prirođe ili diialektika misli? Drugim rečima, da te kontradikcije ne pretpostavljaju jedno shvatanje i jednu ljudsku mis80, ili još bolje, nemaju li ome poreklo i koren u nečemu najobiektivnijem, u snazi prirode, au samoj maferiji?
G. Ernest Labrus u svom izveštaiu o „marksističkoj nedelji“ („Le Monde“ od 20. decembra 1961.) smatra da je to u stvari jedna teološka tema. Slavni istoričar nesumnjivo da podrazumeva u marksizmu samo jedan deo ekonomske i istorijske doktrine. Sa elegancijom, on odbacuje filozoifju. Dakle, ta se tačka gledišta me nameće. A teološke svađe? Možda, ali pod uslovom da se podsetimo da se velika kretanja misli i akcije razdvajaju u suptilnostima. Treba li ovde pomenuti poreklo jansenizma? „Zar za neke od ovih feoriia nije sam Marks gSOVOTio da su u stvari teološke suptilnosti? Ako se pomisli da je filozofija u suštini od uvek bila feološka, i ako se smatra đa ona nikad nije ni imala značaja, osim u slučaju kad joj se dodeljivala moć, govorilo se o teološkom raspravljanju. A ako se, nasuprot, tome, smatra da iz-
među filozofije i slobode postoji duboka vezar”=ıi
između filozofskih doktrina' i definiciie hura-
nizma, tim raspravama daće se najveći značaj. =
Na dan 7. decembra u „Sali uzaiamnosti* one su se istakle mnogo više nego filozofski stavovi. Diskusije su prevazišle učestvujuće ličnosti. Ticalo se same filozofiie, njenog značnja, njene sudbine. odnosno sudbine slobode.
Svedimo ih brzo. Izlaganje Žan-Pol Sartra ostavilo je po strani razmišljanja koja su isbunila prve glave njegovog neđavnog dela „Kritika dijalektičke misli“. Ali nije to važno. Za njega je Marks bio prvo i u osnovi filozof, koji je dao Hegelovom sistemu dijalektički život. Hegel je poistovećavao misao bića sa bićem misli: drugim rečima, on je poklapao racionalno sa Tealnim. Marks je razbio tu identičnost, oshovu hegelijanske sistematičnosti; on je počeo razlikovanjem bića od ljudskog znanja, da bi docnije otkrio između njih jednu dijalektičku vezu. Znanje (dakle, misao i liudska svesi) nije biće, a međutim, ono je u biću; čini deo stvarnosti. Stvarno biće ne podređuje se racionalnoi nauci, ali racionalna nauka nije van realnog bića.
Dakle, znanje se sastoji iz pojmova, od kojih jedno ima, po Žan-Pol Sartru, prvorazredni značaj: ono o sveobuhvatnosti. Znati nešto, znači
postaviti to u nečemu. Napraviti nešto, proiz- .
vesti jedan predmet (na primer, građevinu, ili jedan sto) znači stvoriti jednu celinu, dakle jednu sveukupnost. Kad pojedinačni čovek sebe oseti i shvati, to je u unutrašnjosti jedne sveukupnosti: društva čiji je on deo, koga on sačinjava i koje njega stvara. Tako čovek doseže dno neke celine i sebe otkriva. Mi sebe Ppronalazimo feorijski i praktično u najširoj totalnosti koiu mi sačinjavamo i koja nas sačinjava'* u istoriji. A to potvrđuje i istorijski ma-' terijalizam, prema Marksu.
Dakle, fvrdi Žan-Pol Sartr, jedna sveukupnost mora biti osmišljena, ier ona ima potrebu da bude shvaćena svešću i ostvarena liudskom praksom. Bez ljudske svesti, koja će da je osmisli, nema moguće celine. Tek u unutarnosti jedne totalnosti mogu se shvatiti fragmenti „detotalizovane sveobuhvatnosti“, znanje koje ponovo stvara ili prvi put stvara sve od delova, odričući nilhov fragmentarni karakter. Ili još bolje, tek obuhvatajući jednu celinu u naiširim sveobuhvatnostima napreduje praksa i ljudsko znanje. Izvan čoveka ne može postojati ni sveobuhvatnost ni odricanje. U čoveku i pomoću· čoveka dijalektika se shvata i determiniše samn sobom: ona je sama sebi osnova.
Na nesreću, markiste (sa Engelsom, pre nego sa Marksom) hteli su da dosegnu diialektiku u prirodi da bi osigurali jedinstvo saznanja.
Od tada, oni su. prema Žan-Pol Sartru, uspostavili hegelijansku identifikaciiu saznania i bića. koju je Marks odbacio. Oni veruju da predmet, izvan misli i pre nie. jeste diislektjčki. Dakle, neosmišliiva je činienica. prema Sartru. da priroda ne postoji za nas, ljudskn bićn, osim jeđino kao „spoliašnost“, Kako uneti koniradđikciiu i negaciiu, ohakvu kakvu osećnmo u spoljnoi stvarnosti, u odnosu na čoveka? Alko postoje sklooovi prirodnih bića, ona su nsm poiowno spolina, dakle neshvnfliiva. T,\udsko znanie ima svoje granice: otuda ljudski pođuhvati u osvajanju prirode. Izvan ovih granica, filozofija DO-
KNJIŽEVNE NOVINE
sveobuhvatnosti“ i neograni- .