Књижевне новине
radio i televizi
ja
JEDNO ZA I JEDNO PROTIV
MARE TVEN: „POGODBA O GOVEDINI“, RADIO ZAGREB
Sudeći po Haksliju koji satiru smešta vrlo nisko na Testolai estetsko-literarnih ostvarenja Jer „pravi komički genije“, pre svega, mora da poseduje neobično snažnu invenciju, poput Aristofana koji je stvarao svetove, a „običan satiričar“ nužno je ukorenjen u ovaj svet — ni tekst Marka Tvena o kome je ovde reč ne bi se izdigao iznad „običnog“. Istina je, možda, da „Pogod bom o govedini“ Tven nije stvoTio neki novi svet, nije dao maha svojoj viziji kao u kapitalnim de lima, nije stvarao parabolu, ali je, takođe, istina đa njegova karikatura i burleska, ono čime rođeni satiričar reaguje na stvarnost, na razlog svog revolta, posedđuju kvalitete u najmanju ruku dovoljne da ga izdignu iznad nivoa „običnih satiričara“. I odista, „Pogodđba o #dgovedini“ prelazi okvire vremenom i predmetom ograničene satire, ona se doživljava kao večito aktuelna satira na malograđanski moral, ma vladajuće predrasude i, iznad svega, kao jedinstveno originalna satira na činovništvo i birokratizam u administraciji, što delu daje posebnu trajnost.
Reditelj Matija Koletić postavio je Tvenov tekst, u dramskoj adaptaciji Volfa Šmita, insistirajući više na sadržaju nego ma karakterizaciji, tragajući za sred stvima· akustički adekvalno “efekinim Tivenovim satiričkim efektima. „Otud je drama imala više ritma u drugom delu, kada junak drame Tom Bejker dolazi u dvostruki sukob: Čovek s čovekom, i čovek s društvom. Ista stvar događala se i sa imterpretatorima Editom Karađole, Vanjom Drah i Borisom Buzančićem: „Minimalna Rkarakterizacija obilovala je scenama u kojima su akteri u nemogućnosti da se koriste pantomimskim sred stvima preterivali u akustičkim, prepuštajući se teatralnosti pa i plačnom mprenemaganju. Najveći dramski intenzitet ove. emisije i, istovremeno, „najveći rediteljev uspeh predstavljali su fragmenfi u kojima Tom Bejker prelazi košmarski „put od predsednika države do šefa patentnog zavoda pokušavajući da.nađe, mesto„ma kome će. se njegov..predmet rešiti, kao i njegovo suočavanje sa supamikom'u ljubavi, inkar> nacijom ograničenog činovnika
' kod Moga vrhunac invencije pred stavlja prospekt za osiguravajuće društvo.
I pored humorističkih elemenata ovaj tekst Marka Tvena pokazuje indikacije gubljenja iluzija i vere u čovekove vrednosti koje će u poznim njegovim gođinama potpuno prevladati.
R. TAGORE: „ĆITRA“, RTV BEOGRAD |
iPre više od mesec i po dana pisao sam u ovom listu o radioizvođenju Tagorine dramske bo> eme ili lirske drame „Ćitre“ u okviru Male scene Radio Beograda i ftom prilikom pomenuo sam meke osnovne, mislim, literarne aspekte ovog Tagorinog dela — u stvari izvanredne pesničke „transformacije jednog fragmenta „iz „Mahabharate“, Tada još u štampi je bilo objavljeno izvođenje istog teksta na beogradskoj televiziji, izvođenje koje se očekivalo sa interesovanjem „kao prilika za spajanje scenskog i akustičkog doživljaja velike poezije. Ovaj podatak pominjem samo zato da bih s Dunim pravom mogao ovim Dpovodom. da uputim „nekoliko više principijelnih ·pitanja nego kritičkih primeđaba.
Kako je mogućno, pitam se, a verovatno se i drugi gledaoci koji znaju za ovoliko zakašnjenje premijere koje je objašnjavano tehničkim razlozima, kako je mogućno da se dozvoli izvođehje rediteljski i glumački-ovako neujednačene i tehnički ovako nesolidne emisije? U dilemi sam kome da upuftim ova pitanja: Beogradskoj televiziji, koja je na svom programu imala i dobrih dramskih emisija, reditelju V. Popoviću, koji je umeo da dokaže poznavanje svog bosla, pa čak i u emisiji o kojoj je reč, glumcima M, Dapčević, J. Milićeviću, P, Tasovcu i drugima, kojima sam se često, a ponekad i u „Čitri“ divio, tehničkom vođstvu koje je znalo povremeno: đa iznenadi solidnošću? Neprekidno se pitam, mađa ne znam čime da počnem i gde đa.se zaustavim: Kako reditelj može sebi da dopusti da dočaravajući·retrospekciju. primeni jedno od najkonven cionalnijih rešenja — ugao na ekranu, rešenje viđeno podjednako mnogo puta kao i ono kod „koga se akter koji priča''6" bližoj ili daljoj. prošlosti postepeno gubi? Čemu tolika nepotrebno iskorišćavanje velikog plana koji se čuva kao najefikasnije oružje i ne traći u savršeno beznačajnim trenucima kada se na glum-
4 Li
ČEST E IZVOBNI „„EGMON'T“
Problem Geteovog „Egmonta“ je đanas u izvesnoj meri otvo” ren, jer se i u najnovijim interpretacijama može naići na mišljenje da ovde nije u pitanju tra gedija, pa čak ni drama, budući
. da pravog konflikta navodno nema. Reditelj „Sgmonta“ u Burgteatru Leopold Lindtberg je 6 dobrim „razlozima i u skladu s merodavnim literarno-istorijskim suđom stvar shvatio kao tra geđiju, i s obzirom na značaj oOvog problema, evo najpre nekoliko reči o smislu Egmontove tragike, a zatim o izvođenju OVOB Geteovog dela u Burgteatru.
Alko se tematski uzme kao O» snova tragedije bezobzimo nasilje španske vlasti u Holandiji (u XVI sf.) kao i slepi fanatizam vojvode od Albe, onda nema mogućnosti da se razvije tragična radnja, jer brutalnost i fanatjzam imaju obično slepo slučajan karakter: tragedija ne može na stati iz sukoba slepe stihije i mo> ralne volje. Isto tako Gete nije mogao naći fragičnu nit u Egmohntovom nepoznavanju ljudi, u njegovoj slepoj poverljivosti i političkoj kratkovidosti, jer tragični junak ne može biti lakomislen. Zanimljivo je na ovome mestu primetiti kako je Geteov zna“ čajni savremenik J. G. W. Hegel, u Svojoj Istoriji filozofije na formalno sličan način određio tragični karakter Sokratove f{igure, koja ne bi bila tragična ni u slučaju da je Sokrat bio samo brbljivac koji izgovara opšte stavove, konverzirajući s prolaznicima po ulicama Atine, ni u slu> čaju da je atinska vlast surovom bezrazložnošću jednostavno uništila mislioca.
Samo onda ako sukob između Egmonta i Albe predstavlja u
WNJIŽEVNMEB NOVINE
isti mah konflikt izvesnih opštečovečanskih principa, naime, bor bu državnog autoriteta i individualnog samoodređenja, sile i prava, samoupravljanja i tiranije, prava jednog naroda na samostalno vođenje svog života na svoj način i uz svu raznolikost
tih načina, i državnog rezona, ra- · ·
cionalističkog despotizma koji sve izjednačava, samo onda možemo dobiti tragediju. Tako za Getea „dvoboj FEgmonta i Albe dobija značaj i rang jedne svetsko-istorijske polarmmosti koja, kao što ističe Karl Jaspers, daje danas „Geteovom delu izuzetno aktuelnu snagu. Egmont, dakle, sili oružja suprotstavlja snagu ideje oslobođenja svojih sugrađana, i tek u frenutku kad on svesno prihvati svoju smrt koja postaje preduslov i signal stvarnog oslobođenja naroda, kad odustane od svakog „spoljašnjeg uspeha i od mogućnosti da sebe spase (kao što je to i Sokrat učinio), tek onda se on uzdiže na jednu višu ravan i postaje tragični junak. I ako Alba uništava Egmonta, duh koji je u stanju da probudi njegova smrt uništiće Albino đelo.
Umetnički zahtevi su, dakle, odlučili o tome da Gete izmeni istorijske podatke koje je on Obilno imao na raspolaganju i koje je, prema sopstvenom izveštaju, dobro proučio, Na primeru svog Egmonta (sam Gete naglašava ovu reč) Gete u jednom razgovoru s Ekermanom ukazuje na teorijski uzoran način na neophodnost da pesnik preoblikuje istorijsku građu prema umetničkim dejstvima koje želi da Do» stigne. Najzad, treba dodati da
Geteov, Egmant tematski. pred-.
stavlja pojačanje njegova Geca
čevom licu baš ništa ne događa?
Tako sam svestan gotovo nepremostivih teškoća (naročito u našim tehničkim uslovima) pred kojima se nalazi reditelj u DOokušaju da čvrsto poveže sve niti, da sjedini sve komponente od kojih zavisi
že da prođe često drndanje i lom ljava, uletanje senke kamere u kadar, osvetljavanje lika u tolikoj meri da postaje stravičan, dozlaboga neprecizni rezovi koji potresaju gledaoca iz mesta, nevođenje brige o tonu tako da đuboki uzdisaji M. Dapčević nadjačavaju zvučnošću njene reči? Znam, to su greške tehničkog vođ stva, vođstva rasvete, „ftonaca“, montaže itd., ali sve zajedno ipak se s pravom pripisuje reditelju. Zar je potrebno da bposle foli-
kog vremena za učenje teksta
glumci | zamuckuju — naročito kad je u pitanju veliki plan? Otkud to da M. Dapčević, J. Milićević i P. Tasovac na nekim mestima zađivljuju, a neke izuzetno lepe stihove izgovaraju potpuno irelevantno, do neprijatnosti zbr zano, kao da je reč o promenama u britanskom gorniem domu a ne o uzvišenim monolozima jedne; himne ljubavi? I šta, konačno, u takvoj emisiji traži preterano očovečeni, „deklamatorski 'bog Radmilo Ćurčić kome je gledalac prisiljen da uputi molbu: Druže Bože, samo nemojte zapevati!?
I tako s pitanjima do u beskraj, do apsurdnog poređenja radio-drame i televizijske drame u korist rađio-izvođenja itd. itd., a najradije bih zajaukao: Avaj, ne dozvolite ubuđuće da se ovako divni tekstovi upropašćuju, učinite da naše prepuštanje uživa-– nju u umetnosti najvišeg ranga traje neprekinuto nekim nedopustivim „kiksom“ i više od nekoliko minuta!
Bogdam, “A. POPOVIĆ
[00 ((rrrrrrrirOmuarvrvcxqu Iliri air
Fe OyVYWITE TJ
od Berlihingena (kao što njegov
Taso predstavlja pojačanje Vertera, a Faust pojačanje Prometeja). Izvođenje „Egmonta“ u Burgteatru pokazalo je, osim ispravne osnovne ređiteljeve ideje, i retku čistotu stila. Ono što su poneki osuđivali u „Egmontu“, ono što je sam Šiler označio kao salto mortale dramske radnje u muziku, naime trenutak kada u tragediji reči postanu nedovoljne i kada odjekne muzika, reditelj je impresivno i tačno rešio na taj način što je muziku na neosvetljenoj sceni pre početka radnje pustio da motivski iskaže sve ono što sleduje, a zatim na kulminacionoj tački opet pozvao muzičke tonove na saradnju, kao što je to i Gete predviđao, da bi konačno posle ftragičnog pogubljenja pozornica utonula u bezglasnu tamu iz koje je simbolički i izronila.
Fred, Liwer je bio bezbrižni, velikodušni i hrabri plemić koji se u velikom zamahu uzdiže do saznanja o potrebi sopstvene smrti i iz svoje hrabrosti crpe snagu da fo saznanje realizuje. Liwer je s mnogo šarma igrao popularnog vođu i ljubljenog čoveka, kao što je s puno snage i dostojanstva podigao svoj glas
do ragičnog patosa u završnoj
sceni. Klerhen, jednu od naiči-
c "kvalitet izvođenja, nije mi jasno kako u emisiji mo-”
O Mešturović
Ovih je dana u sedamdeset
umro Ivan Meštrović,
Sin dalmatinskog seljaka, đak Bečke aka– đemije likovnih umetnosti, ubrzo član Secesije, zatim stanovnik Pariza, poznanik Rodena, Dpokretač ili član nastajućih likovnih grupacija u zemlji, izlagač po mnogim svetskim centrima, nosilac nebrojenih međunarodnih priznanja, prvi rektor zagrebačke Akademije likovnih umetno= sti, profesor američkih univerziteta — to bi ukratko bile osnovne tačke njegove završene biografije, ali Meštrović, umetnik i čovek, još
uvek je otvoren problem.
Neobična, kompleksna ličnost sva u svom ogromnom delu koje je plod izuzetne snage jednog velikog talenta ali i neobično teških prilika vremena u kome je nastajalo. Treba se samo podsetiti da su bosle zaista izvanrednog uspeha na izložbi u Bečkoj secesiji 1910. g. Meštroviću austrijske vlasti ponudile otkup. — ali sramno uslovljen zahtevom da ne vaja više srpske junake! Vratio se' tadn Meštrović u zemlju i Organizovao izložbu sa nazivom „Nejunačkom vremenu u prkos“. Taj prkos, razumljiv i ljudski, uslovio je u mnogom karakter njegovog opusa. U ovakvim okolnostima, sin malog naroda, nepriznatog i tlačenog, sav u želji da se velikima nametne vrednošću i izuzetnošću svog dela, u svom prkosnom nacionalnom ponošu i ogromnom nmaporu svojih zaista izuzetnih sposobnosti — postiže željenu pobedu — ali je ovu mo-
rao platiti obolom oficijelnom
vaziđen, }
som“, herojima i likovima iz
decenije našeg veka.
Li?
aba
POPI
(Xi MP; IIIa ·4{WYTHS (YT rrrrxgnyzyryn
il
ZOV NC
stijih ženskih figura u celoj nemačkoj dramskoj literaturi, igrala je Marta Valner spajajući u širokom dijapazonu sWvoju Ogromnu ljubav i nežnost s nečuvenom snagom žene koja poziva na pobunu usred najveće opasnosti i koja, lišena svoje ljubavi s kojom se identifikovala, s logičkom neophodnošću izvrši samoubistvo. Nisu manje čisti likovi regentkinje Izabele u tumačenju Judit Holemajster i vojvode od Albe u interpretaciji Karla Blima. Najzad, masovne scene su vrlo brižljivo izrađene i podvučeni kontrasti koji su vrlo jasni i vrlo značajni u ovom Geteovom komadu (na pr. rađnja se iz kan= celarije regentkinje naglo prebacuje u građanski dom i posle krupnih državničkih razgovora Klerhen sađ moli Brakenburga dđa joj pridrži konce koje namotava). #
Uz tragediju, radi kontrasta, postavljam komeđiju · „Franca Molnara, „Labud“, izvedenu u Akademiteatru, maloj sceni Burgteatra, Molnar je pisac mađarskog porekla koji je prinudno emigrirao i živeo do smrti u SAD. Komediju „Labud“ „napisao je još 1908. i ona, osim Dpo tehničkim kvalitetima, predstavlja jed-
Ima ljudske tragike u ovom i ovakvom potčinjavanju talenta zaista ogromne snage i širokog dijapazona kakav kod nas.još nije pre-
Prijatelj Nadežde Petrović i Jakopiča, član „I Jugoslovenske kolonije“ i „Medđulića“, Meštrović je u doba naših prvih likovnih manifestacija proneo ime naše zemlje kroz kulturne centre celog sveta. Kađa je Srbija prvi put samostalno nastupila na jednoj međunarodnoj izložbi — u svom paviljonu u Rimu 1911 g. — u predvečerje I svetskog rata i znatno pre nego što je zajednička granica obuhvatila naše narode, Meštrović je svojim „Kosovskim ciklu-
fascinirao stranu Mritiku, afirmisao umetnost i svoju i svoje zemlje. Otuđa je njegov kulturno istorijski značaj nemerljiv, naročito za prve tri
Njegovo se delo poklapa s prvim stranicama istorije naše mođerne umetnosti, uticaj mu je bio ogroman, ali pravih kreativnih sledbenika i
i x
osmoj godini
tivnom smislu te
ukusu vremena. Preko
majstor. U ogromnom,
plastike, a bila
gura Ninskog u skoj u Beogradu
narodme pesme,
menih shvatanja.
IVAN MEŠTROVIĆ: AUTOPORTRET
pored mnogih učenika, Meštrović nije nikada imao. On nije mogao da osnuje školu, u pozi-
zetnog talenta teško nadvila nađ početke našeg vajarstva. Nije ga bilo moguće slediti a ne zapasti u podđražavanje koje je vodilo u manir i ilustrativnost. Njegov se opus razvijao na onom opasnom terenu na kome je samo falenat njcgovog granđioznog zamaha mogao sačuvati vredmost neposrednog stvaranja. Na putu od secešije ekspresionizma i stičke forme, samo je Meštroviš ostajao veliki
opusu, stvorio je taj izuzetni umetnik i takva dela koja su dosegla vrhove tađa savremene
modeme skulpture. Njegovi spomenici: od Gr-
intimno Rkoncipiranog spomenika Nadeždi Petrović u Čačku — predstavljali su do nedavno jeđino što je u nas tog imena dostojno. Upleteno snažno u početne napore naše ZaRkasnele Moderne, u njene temelje i prvu afirmaciju, delo Ivana Meštrovića cenieno tada kao nače vrhunsko dostignuće i najpotpuniji mncionalnog genija — ostalo je s punim pravom đa traje kao pojam i ponos, i onda kadđa se kavakterom svog likovnog opredeljenja odvojilo od napređnih umetničkih koncepcija i Ssavre-
reči, jer se senka njegovog izu-
poetizacije realistilski različitom i nejednakom i ostala ponos početaka naše
Splitu, do spomenika Francu— pa i jedno od posledniih:
izraz
Dr Katarina AMBROZIĆ
Tadija POPOVIĆ
OGNJENI CVET
Zapalio sam, ognjemi cvet leta il; jedno malo žuto, pseto
nije umelo da laje
pred zvonima koja su udarala o snežne zidove moći
Zapalio sam, ognjemiš cvet leta ili Jedam, crvemi mač
do pred zoru je lutao
od stabla do stabla
gde su btice oko sklapale O tome ikom mi Yeči
jer cvet me još wbek brogoni faj veliki ognjemi cvet
što sviće u, planini
kao belo labudovo jezero
nu stvar, koja međutim još uvek ovde može da nađe odjeka i zadovolji udovice „mnekadašnjih dvorskih savetnika (koje danas izdaju sobe pod kiriju). Površna i beznačajna stvar okreće se oko jedne aristokratske zgode i iormule da pravo aristokratsko srce ne ispoljava ljubav do kKkritičnog časa, kao što labud znajući pesmu ipak ne peva sve do smrti i tek neposredno pre smrti, U zapletu se pojavljuje i prava, naturalna i, razume se, ispoljena ljubav kućnog učitelja prema aristokratkinji, ali ta ljubav postaje na prilično neprijatan način instrument međusobnog podsticanja emocija kod aristokrata koji se ne izjašnjavaju. Najzad aristokrati ostaju u svom kruo svako svome, a učitelj odazi, *
Ali o njoj nisam ni želeo da referišem, već o drugoj komediji, izvedenoj u Teater in der Jozefštat, koja veoma obavezuje. Rađi se o novoj postavci Molijerovog Skapena koji je, za razliku od nekih savremenijih ostvarenja, delovao apsolutno moderno. Ko je Skapen i kako igrati Skapena? Genealogija ovog genijalnog prepređenjaka je tačno utvrđena i ona vođi od Aristofana i Menandra, preko '"Terencija i Plauta, sve do Molijerovih savremenika u italijanskoj komediji del” arte koje je Mo lijer upoznao preko gostujućih italijanskih trupa na francuskom dvoru. Njegovom Skapenu prethođe njegovi srodni likovi: Zganarel, Maskaril, Zbrigani. Molijer je preuzeo od Italijana mnoge stvari i od predaka ne manje, ali je liku prepredenjaka dao novi život i pre svega francuski duh, clartić gauloise, galsku Dpokretliivost duha, duše i tela.
Dobro se sećam našeg Skapena, nesrećnog Miodraga Naumovića na sceni Beogradskog dram= skog. Bila je to uspela igra Naumovića koji je, po zamisli režije, kao Skapen predstavljao nadolazeći treći odnosno četvrfi stalež i koji se već pokazuje nađ-
nu u svakom pogledu brevhaziđe=""Poćhift u odmosu ma gospodare.
Ne znam koliko se da adekvatno sprovesti jedna ovakva sociološka koncepcija, ali znam sigurno da tumačenje koje sam upravo video ne odgovara stanju stvari. Po tom fumačenju Skapen nije bezbožan, naprotiv on dobro shva ta svoju dužnost pred stvoriteljem da glupane i lenjivce učini pomalo nervoznim!
Skapen nije naivni lakrdijaš, on, po ideji i realizaciji Kurta Boa, misli i zauzima stav prema sebi i prema svetu. On živi da bi izvlačio iz afere — sebe ili druge ljude. U zapletima on sačuva prisustvo duha i ima uvek promptna rešenja. On imitira, laska i pre svega govori. Govor je njegovo najjače oružje. On je samosvestan: „Mislim da sam od neba dobio genijalni talent da ljude „navođim na tanak led. Svetina to zove intrigiranje. Ako jednom smem đa buđem iskren: nema obdarenijeg čoveka od mene“. On pokazuje svetu njegovu komičnu, apsurdnu ograničenosta Curt Bois, odlični komičar, saradnik „Hilperta, Reinharta i Brehta, umeo je da kombinuje u ovoj stilizovanoj komediji dell arte barokne, obesno-akrobatske i vitalno-komedijantske elemente sa divnom promišljenošću i, ta koreći, s razuzdanom lHuzdržljivošću, u širokom dijapazonu, DO= stigao mogućnost duboko huma= ne finalne sceme, neposredno obraćanja publici, kada se pre ko celog zbivanja unatrag po” vlači jedan ozbiljan ton: „Ko će me od vas pozvati za sto?“
Tnscenacija zaslužuje posebni pažnju, Potpuno moderno reše=
nje, sa stepeništima koja se stra mo spuštaju sa svih strana i su“
stiču u središtu scene, sa među“ prostorima ispunjenim simboličs kim odsečcima, na Dpr. katarka= ma, što odgovara onom „Quad diable allait-il faire đans. cette galčre:“ Na strmom stepeništu se kreću starci i iz toga niz res skih efekata. Skapenovo dotrčas vanje, utrčavanje i pretrčavanje takođe je vrlo funkcionalno.
Milan DAMNJANOVIĆ a