Књижевне новине
ESEJ
| Prevep Petar VUJIČIĆ
do kritike
i. stvarali ne jednom, nego nekoliko pula novi uzor čo-
veka ili svoj novi stil.
ı o Svet stvaralačke misli je jedan. Uprkol državnim i društvenim podelama, uprkos suprotnim teorijama i doktrinama, svi se slažemo u uverenju da nauka može da bude samo jedna: od mnogo teorija samo je jedna u datom trenutiru sitvaralačka. Svet stvaralačke. misli takođe je jedan zahvaljujući tome što u našem veku ideje mosu da dopru
do svalcog mesta na zemlji.
e _Universum poeticum, je takođe u naše vreme dostupna činjonica, Razdiram suprotnim estetskim idejama taj wni7 OoYrsum, ne predstavlja ipak izdvojene svetove, — ostrva, ao komponente jedne celine koje međusobno Komunici. M (bilo da se odbijaju ili privlače). Bez saznanja te ceno, koja se došava u svetu poezije, teorija i kritika vemnog govora biće ograničene, partikularmme. Što se tiče „lastičnih umetnosti — teorija i kritika obuhvataju već dGdonas colinu pojava u svebu. U poeziji, s obzirom na pou plastici, ali u oblasti
sebme jezike. to nije sasvim kao evropske kulture je mogućno.
Sigurno treba uvek imati na umu stepen razvoja savremcnog jezika naroda u kojem nastaje poezija. Čak ni „gonijalna fantazija neće danas stvoriti pesničko remek-delo dostojno našeg veka, alo mora da obrazuje jezik koji se' tek olkida od romantičarske poezije, ili čak i simbolističke. Istoričar književnosti može, pa čak i mora, da se služi
relatiomom merom originalnog stvaralaštva, to muači merom zavisnom od stepena razvoja pesničkog jezika u datoj
literaturi. Dok su drevni klasici smatrani
kao nedostižan
uzor, u svakoj poeziji se težilo za narodnim Homerom i Sofoklom. Otkad se prestalo tako meriti, kritičara obavezuje samo jedan drevni šablon: spiritus flat ubi vult. A gde duh leti najviše, ne zna se uvek kad leti? Vidi se to tek kasnije, kad promeni brzinu ili pravac leta? Ne, u XX ·•velku stvaralačka misao, gde god blesne, stiže u našem kulturnom krugu gotovo istovremeno do svih zemalja i jezika. Danas, dakle, kad hoćemo pravilno da ocemimo' pesnika u bilo kojem jeziku, treba primeniti apsolutnu meru. Treba ispitati da li unosi novu pesničku misao ne samo u odmosu prema svojim domaćim prethodniocima, nego i u poređemju sa savrememom pesničkom mišlju koja se mamifestuje u svetskom stvaralaštvu. Istoričari književnosti dobro znajm da nikog ne može opravdati nepoznavamje tuđeg teksta: ako se kod nekog autora javljam isti motiv kao kod savremenog tuđeg pisca, treba smatrati da je naš autor toga pisca znao i koristio; dakle, da prema toj apsoluimoj meri nije bio stvaralac, iako je u jeziku svoga naroda bio no-
vator.
Tokom godina, što se glasnije u meni javlja Kkmitičar, kako mi se sve manje dopadaju vlastita dela — zar je čudno što su prestala takođe. da mi se dopadaju dela mojih savremenika, ista ona koja su mi nekad u mladosti izgledala dobra? Upoznavši autentične pesničke bure, prestao sam da cenim domaće skupljače kišnice,
Razni recemzenti i pesnici~eklektičari prebacuju mi zbog toga da sam doktrinar, da ne vidim drugu poeziju sem svoje, da ne priznajem veličinu stila, da ne cemim stilizaoiju koja se nadovezuje na već bivši stil, itd. Ponavljaju parolu da pesnici moraju da budu različiti i mnogobrojni.
A ja ponavljam: od romantičarske revolucije vreme u poeziji se pustilo u galop. Pesničke ideje blesnu i svetle sve kraće, različite i dijametralno suprotne, tako da plodnost poimanja. lepoga, koje one nude, može da se meri
wamd"nnmonom koncemtrisanom' u njima i silama koje ih uzajamno razdiru. Nema više zakona ni pravila „vezivanja“
jezika, sem ovoga: da pesnički jezik izražava majviše. Najviše čega? Sebe samoga? Neće biti formalistička jednostranost ako na to odgovorimo skromno: da, jer jezik koji hoće da izrazi više, nikad nije samo zvuk i fraza, On je s ljudima koji više misle i više osećaju. Jer taj „vezami“ jezik, govor uzdignut do snage značenja — tboTi uzorak čoveka koji neprestano proširuje svoju. čovbečmost. I- to je najdublja društvena funkcija poezije, stalne saveznice revolucije. Znači, među traženim „različitim i mnogobrojnim“ pesnicima u socijalističkoj zemlji računaće se u krajnjem humanističkom obračunu ne oni što kićemo ili gromko rimuju poznate uzvike i srđačne emocije, nego samo oni što su u datom vremenu rečima otkrili svojim savremenicima bar jednu dofle nepoznatu „lirsku situaciju“ — dakle novi vid osećamja i držanja čoveka u društvu koje se stvara.
KOLO RACIN i seliački pisač Miškina
Nastavak sa 6. strane
metnije i najsvrsihodnije rješenje tog pitanja. Tako je ta knjižica dospela svakako na naibolje mjesto, đa bi ostala tra:nim svjedočanstvom prljateljskih veza između dva predratna napredna književnika, oba žrtava fašističkog terora.
* Godinu dana kasnije, prigo-
" đom otkrivanja spomen-ploče na Miškininoj kući u Đelekovcu (il. VI 1950.). kađ smo se u Đelekov~
KNJIŽEVNE NOVINE
“re ot e
cu našli zajedno „Miškinin „sin, ing. Većeslav, i ja, uhvatili smo starog Pavleka u momentu raz-
đraganosti, 1 on nam je obećao đa će čitavu biblioteku SsVOg Bima, zajedno s ormanom, dati Muzeju t Koprivnici Uhvativši se za to obećanje, uspjeli smo nagovoriti Miškininog oca đa fo ne odgađamo, nego da iskoristimo naše prisustvo u Đelekovcu, kao i neki kamion koji se tu našao, te da još iste noći sve prebacimo u Muzej u Koprivnicu. Inače, u Miškininoj dosta bogatoj posmrinoj ostavštini, do sada nije pronađen neki drugi trag o vezama 5 Kočom Racinom, a da li je pronađem u Racinovim vezama s Miškinom, fo mi nije poznato, Zoonimir KULUNDŽIĆ
hL:155TA PIN avte NP da dvb ete
, RADOMIR RAJKOVEĆC
Pustare
(„Rukoveti“, Subotkea 18362.)
Rajkovićeve „Pustare“ sastoje se od osamđeset pevanja, pesama u prozi, neujednačenih, elegičnih, .tibih. U ovim pesmama pesnik se ispoveđa samom sebi i kad to čini onda je
najviše svoj i najviše like
ski funticjomalan. Kod Rajkovića. je,sve u konitraverzi; ispovesti postaju sekvence i „gotove činjenice“ koje protivreče jedna drugoj, tako ,đa se pesnički jezik i „saznanja“ pretvaraju u simbole koji zastupaju i osmišljavaju u raznim trenucima različite iđeje,
Karakteristični su 'stihovi već u prvim pesmama: „Dok lažem svoju senku, plamen je povod da se posvađamo... Ništa me ne osmišljava: i pobeđa Je saznanje memoći“,
Pesnik, maime, prepevava| izvesne već krilate., istine i stavove, po svom karakteru 'raznorođne, tako da u njegovim „shvatanjima |I preobražajima sveta i svetla a njemu” nema jedinstva, Rajković je sebe
dđajeko više doslućivao wu omim tremucima kada nije želeo đa mapadno raciomališe svoje emotivne pripadnosti ! đoživljaje svako“dnevnih zbivanja, Poput svojih mnogobrojnih mladih kolega - pesniha, Rajković „Koristi đo krajnjih granica odricanje i poricanje realnog u ime simbola i neke magičme „poetske imaginarnosti“. izvesne uspelije pesme u
_„Pustarama“ nastale su kao
rezultat toga poricanja i an gBažovanog prihvatanja „lepote u simbo}u“: „Vratili Smo ruke danu, a nikog nema da nam zahvali“, Mađa su Rajkovićeve pesme neizđiferencirane i nejeđinstvene u temperaturi i u intenzitetu doživljaja, u mjima ima toliko melođioznih mijamsi, putemosti i „mesečina“ koje uzbuđuju. U BRajkovićevoj poeziji, wu glasu | intoniranju, Wu obrazovanju doživljaja i pre-> pevanju dalekih šumova ima nešto što podseća ma prevedene pesme u prozi Remboa, Mišoa | Rene Sara.
AH „Pustare“ pak „imaju
svoju boju | svoje milrise, lako im Je glas. tanak a&a temperatura ponekad usiljena i Kao podgrejana. Sto Je 1 prirodno. (R. VJ
-eupesayii altyazı aa ——
-
RARL MARKES I FRItIDRIH ENGELES
Rani radovi
(„Naprijeđ“, Zagreb 1961;
preveo Stanko Bošnjak;
redaktor đr Predrag Vranicki) Drugo izđanje „Ranih rađova“ Karla Marksa i Fridriha Engelsa pojavilo se u pravi čas, jer se prvo izđanje rasprodalo još pre nekoliko gođina, Ovo se izdanje, međutim, unekoliko razlikuje od prvog. IZ njega „je izostavljen Engelsov spis „Principi komu-– nizma“, dok je izbor radova dopunjen Marksovim „MHritičkim primedbama“ uz „člahnhak. „Pruski Kralji socijalna reforma“, koji se ovđe prvi'put objavljuje na. srpskohrvatskom jeziku. “Tezama o PFojerbahu“ i Marksovim pismom ĐP. V. Anenkovu od 28. decembra 1846. godine, kao i nekolikim njegovim i KEngelsovim skicama (od Marksovih skica ovde se nalaze „Hegelova konstrukcija fenomenologije“, „Građansko društvo i komunistička revolucida“ i, „Iz L. pPojerbaha“, od MBngelsovih ona pod naslovom „MPojerbah“). Ove izmene učinio je redaktor đr Predrag Vranicki da bi ovo izdanje u
Slavko. Mićanović: „S MAJEVICE T SEMBERIJB“, „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1961. ri knjige Slavka Mićanovića, u kojima je obradio ustanak „u jednom delu istočne Bosne, na Majevici i u Semberiji, ođ samog njegovog početka pa sve do u kasnu jesem 1944. gođine, đo oslobođemja Tuzle, objavljene su „sađa u jednoj Knjizi, koja „je izišla povođom proslave 20-godišnjice ustanka. Budimir. Milićević +„8LOMLJENA KAMA“ „Rad“, Beograd 1961. Knjiga o poslednjim danima rata u bosanskim planinama tokom 1945. gođine, o neprijatelju koji je pokušao da poremeti 1 onemogući razvoj i oporavljanje zemlje posle ratnih strahota, o akcijama OZN-e i KRNOJ-a i njihovom udelu u smirivanju i normalizovanju života u tim Krajevima. Nikolas Gupi: „VAX-VAT“; „Zora“, Zagreb 10602; prevela Kiza Dolić, Đnevnik jedđnog pohoda po nepoznatim, „još devičamksim pređelima beskrajnih prašuma Gijane. U ovom delu pisac otkriva njihovu psihu i način mišljenja, borbu za opstanak, folklor i narodno #dVverovanje.! Na ročito zanimljivo pisac go-
vori o umetničkim. rezul- ·
y
PRIMLJENE KNJIGE
fioš većoj meri pomoglo da naš čitalac oseti onu huma– nističku crtu u Marksovom i Engelsovom misaonom i praktičkom delu, koja je — po njegovim rečima iz predgovora drugom izdanju —d „ervena nit njihovih napora“, A ona se najneposrednije otkriva čitocu upravo u njihovim ranim rađovima. KMađa, na primer, Marks go vori o milistarskom patriotizmu Nemaca i pruskom đespotizmu u pismima Rugeu iz 1843. gođine, kada u kritičkom osvrtu na knji gu Bruna Bauera „Jevrejsko pitanje“ ukazuje na jevrejski karakter hrišćan=skog društva, ili kađa u spisu „Prilog kritici Hegelove filczoiije prava“ iz" nosi, između ostalih, i opnu duboko revolucionarnu misao da „jedino „praktično moguće oslobođenje Nemačke jeste oslobođenje na stanovištu one teorije, koja čoveka proglašuje najvišom čovekovom suštinom“ — da naveđemo samo neke od iđeja koje je Marks izložio u svojim radovima Koji su objavljeni u nemačko - francuskim gođišnjacima — on razobličava sve one đehumanizovane odnose među ljudima koji su postojali u svim dosadašnjim društvima u bilo kom obliku i stvara nove vrednosii i
e Z
tatima tih primitivnih plemema, njihovim pokušaji-
ma izražavanja sveta i prirode. Džek London: „PRIČE
SA DALEKOG SEVERA„; „Rad“, Beograd, 1962; preveli V. Čolanović, A. Žeželj 1 V. Šarić. „Najbolje Lonđonove pripovetke, u kojima žive mali ljudi sa kojima se pisac sreo tokom svoje pustolovne mladosti na đalekom severu. Feliks Salten: „BAMBI“; „Mlađost“, Zagreb 1962; biblioteka „Vjeverica“; preveo Dragutin Perković.
Simo Matavulj: „„IZABRANE PRIPOVETKE“; „Prosveta“, Beograd 1961. Izbor iz Matavuljevih pripoveđaka za „Prosvetinu“ .jevtinu biblioteku vio je Rađomir
napraKonstan- IZLOG
GG KNJIGA
PIŠU: RADE, VOJVODIĆ, ALEKSANDAR A. MILJKOVIĆ, PREDRAG: PROTIĆ I LAV ZAHAROV, 3
i
merila ·za njih. . U tome je, dobrim delom, o-
nova
groman značaj koji ova knjiga ima za naše čitaoce. Zbog: toga je pilo veoma važno, pored. toga što je trebalo izložiti genezu Marksovog i Engelsovog misaonog „razvitka, „ukazati i na njihovu novu koncepciju humainizma koja je imanentna svim njihovim „delima u raznim razdoblijima njihovog stvaralaštva, aM koja je u ovim tekstovima naročito naglašema, To je redaktor ove knjige, dr „Predrag Vranicki, | učinio u svom predgovoru ovom drugom izdanju.
No, pored ovoga, ova je Knjiga vredna pažnje još i stoga što se pyeko nje upoznajemo s nekim „filozofskim. i sociološkim stranama“ Marksovog i Bngelsovog učemja koje su bitne za pravo razumevanje njihovog pogleđa na svet, a „kojima su se u
kamnijem razvoju... manje bavili”. 1
Na kraju treba ođati priznanje prevodiocu šio
je uspeo da našem čitaocu
ALERSANDAR PUŠKIN
kvgen je Oniegin
(„iaivyoBidna škola, Beo> građ 1962; preveo 'Milorad 5959 VO" RAvić) ~ ek e istorija prevođenja Puškinovog „MEvgenija Onjegina“ na srpskohrvatski je zik obuhvata čitavo stoleće: 1862. godine izišao je u novosađskoj „Danici“ članak o pokušajima Ivana Trnskog i Špira Dimitrovića-Kotoranina đa reprođukuju ovo klasično delo. Mnogo kasnije, 1581. gođine, Trnski je objavio kopačni tekst svog horejskog prevođa, a 1892. publikovan je u časopisu prevod Rista Ođavića (posebno iz danje 1893), takođe rađem wu horejima. Tri decenije
tinović. On je, takođe, napisao i predgovor.
Žak Prever: „ČARI LONDONA“; „Bagdala“, Kružšcvac 1963; preveo Nikola Trajković. Zbirka pesama.
Vera „Janićijević: „ĐAVOLSKA POSLA“; „Bagđala“, Kruševac 196. Esej o „Doktoru Faustusu“ Tomasa Mana i „o Manovim pogledima problem stvaralaštva.
na
Dragan Gligorijević: „ORGIJE NA MORAVI“ Sreska matična Svetozarevo
| pesama.
1962, Zbirka
Mirko Validžić: „OSMIJESI ČEŽNJE“; Piščevo izdanje, Zagreb 1962. Zbirka pesama,
Marko Martinović: „ZVONA TI TIŠINE“; Klub mla-
biblioteka,.
pruži vrlo dobar „prevod
jednog izvanredno teškog teksta. (A. A, M.) PJER BUL ispit _bi:elih liudi
(„Zora“, Zagreb 1962; preveo Dane Smičiklas)
Pjer Bul je doista „vešt pisac. On ume spretno da vlađa materijom romana, da konstruiše i kombinuje i da na dosta „zanimljiv način interpretira ne naročito zanimljive iđeje i prepričava u osnovi banalne istorije, I ova senmtimentalna povest, o ljubavi dvoje mlađih, o ljubavnoj čežnji, nepravdi i sličnim stvarima, koja tako odgovara i godi malograđanskom ukusu, iđe u red takvih knjiga, Šta sve na više od sto i peđeset stranica ove knjige Bul nije ispričao? Govorio je o postanku zemlje, štetnosti rasnih predrasuđa, arheo-
a Ty ~
kasnije Ođavić je dao pre pravljen tekst svoga prevoda, Nema sumnje, Trnskom i Ođaviću pripađa ne mala zasluga u upoznavanju na še. čitalačke publike s pro slavljenim poetskim roma nom, Međutim, i pored svih pomenutih i nepomenutih pođuhvata vezanih za naj obimnije pesničko Puškinovo delo, prvi pravi, suš tinski adekvatan prevod (u jambovima) đobili smo tek neđavne, zahvaljujući Milorađu Paviću.
Buvišno je posebno istica ti koliko složen i Kknjiževno odgovoran posao pređstavlja prevođenje jeđnog pesničkog dela kao što je „Mvgenije Onjegin*“ — i ko like su teškoće s kojima se prevođilac svaki čas su-
rih pisaca, Travnik 1962.
Zbirka pesama.
Saša Trajković: „BAJKA O PEKARU ČAROBNJA-
KU“, „Neven“, Kruševac 1962. Zbirka pesama za
decu.
Arkađi Fidler: „ROBIN“
ZONOVO OSTRVO“; „Prosveta“, Beograd 1961; preveo 5 poljskog Petar Vujičić; knjiga je objavljena u eđiciji „Rađokć“. Arkadi Pidler, poljski romansijer, priča u ovome svome delu zanimljive pustolovine MKoje je đoživeo njegov junak Džon Bober ma jednom nenaseljenom ostrvu u Karipskom moru.
Dositej Obrađović: „ŽIvVoT I DOŽIVLJAJI“, „Prosveta“, „Beograđ 1961; priređio Borivoje MarinKković. Čuvene Dositejeve autobiografske beleške pre daju se ovim izđanjem naBoj književnoj javnosti i školskoj omlađini u prečišćenom i prisktupačnijem obliku. „I poređ popularne namene, one su i 0vom prilikom sačuvale svu jezgrovitost, sočnost i ponekađ eliptičnost piščevog originalnog izraza. Priređivač ovog izdanja · „nije, „zapravo, prevođio DositeJevo literarno tkivo u pravom smislu te reči, iako su se pojeđine njegove intervencije svođile, ne u retkim slučajevima, na
i logiji, krizi bele civiliza»> cije, postojanosti ljubavi, razlikama između Evropejaca i Malajaca itd. Da bi se tome dao i neki širi značaj pisac ove knjige ple dirao je za jeđan naivni neorusoizam i za jedan ap-
straktni humanizam. Sve to začinjeno je sa malo jevtinih avantura, malo
egzotike iz bedekera | sa anzis karti, malo stereotipnih opisa prirode i eV-
ropskog komfora koji treba da posluže kao kontrast i da pokažu nepomirljive suprotnosti izme-
đu dva različita sveta.
Ovo je, čini se. đovoljno da se saglcđa „fizionomija ovoga pisca i da se stekne predstava o tome kakva je khnjiga roman ı „Bijeli ljudi“. Posve je jasno da je u pitanju najobičniji kič koga smo mogli slobodno đa budemo pošteđeni. Zbog toga iznenađuje pohvalni pogovor Novaka Simića, o čljem bi se literarnom ukusu mislilo, sva= kako, bolje da ga nije napisao. Knjigu je preveo Dane Smičiklas, a nacrt za korice dala je „Miranda Morić. To je jedino što se u ovom poslu može pohvalitl. (P. P-ć}
očava na području reprođukcije Puškinovog pesničkog pripovedanja. Milorađ Pavić je uglavnom majstorski rešio sva ta Dpitanja, posvedđočivši veoma razvijeno odećanje "Ma" bod“ kove i muziku stiha Aleksandđra Sergejeviča Puškina — osećanje koje je u izvesnoj meri nedostajalo Paviću na početku njegove delatnosti, kad je prevođio Puškinovu „Poltavu“,
Dobili smo jeđan od naŠih najuspelijih prevoda sa područja vrhunske svetske poezije, i to treba istaći i sađa, povođom drugog iz danja Pavićeve reprođukci Je „Evgenija Onjegina“. U svetu naše knjige ovo iz” danje zaccelo prelazi graDice svoje korisne školske namene, (L. Z.)
proces prevođenja Dositejevog pričanja sa staro=Srpskog na moderniji, dakako ne u svemu savremeni, srpskohrvatski knjiševni jezik“.
Noel-Noel: „ČIČA MARKO; „Prosveta“, „Beograd 1961; preveo Marko Viđoj Ković. Roman za omladđinu, objavljen u biblioteci „Kađok“,
Anđre „Žid: „RKOVACI
LAŽNOG NOVCA“, „Prosveta“, Beograđ 1961; preveo Živojin „Živojinović, Ponovno izdanje najpoznatijeg Židovog dela u no voj „Prosvetinoj“, izvan= ređno tehnički opremljenoj, eđiciji Savremeni strani pisci.
_—_— —c—— -— — — –J— GG _______
ISPRAVKA.
U prošlom broju, u član
ku Dragana M. Joeremića o knjizi A. Moroa „Dikens“ potkrala se greška koja je izmenila prvobitan smisao jedne rečenice. Ta rečenica treba da glasi: „Od en-> gleskih biografija nesumnjivo je najlepša prvona=stala, Šelijeva biografija, a vrlo dobre su i Bajronova, Dizrajelijeva i biografiia
Eduarđa VII, Dikensova bi ·
ografija.,.“
9,