Књижевне новине
Preveo Dragoljub S. IGNJATOVIĆ
DETALJA
Najvažnije, što je neophodno izdvoiiti iz ae ulozi umetničke detaljizacije u gradnji opalo Veka 0 remenosti u književnom delu, to je naročiti značaj istinitosti u detaljimia, F Činjenički reaijizam nestajao j” onda kada su se u umetničkim delima otkrivale crte sličnosti sa onim što nas okužuje, što nam je poznato i što je dostupno našim preživljavanjima, Istorijski, to je bilo baš tako. Nas mogu da zadive, na primer, u opštem uslovljenom sistemu raznih epoha strasno-elementarne podrobnosti pokreta, kroj odeće, izraz lica, kao i harmoniša celine, na drugoj strani, Ali to se može primeniti i na bilo kog umetnika, koji svet posmatra realistički, Adekvatno izraziti, uhvatiti životnu kretnju — oblik čoveka, čulnu upečatljivost prirode, kvalitet preživljavanja to je, uvek, osnova umetničkog stvaralaštva i!ogromna radost. (Bunjin se seća da ga je na Krimu sa Čehovom najviše zbližio „izmišljanje umetničkih podrobnosti). Umetnik-realista vidi svet, tako reći u konkretnim i karakterističnim detaljima. Antirealistička tendencija beskonflikta, na račun koje su već kazane mnoge zasluženo oštre reči, otkrivala se. možda, najviše tako što su izvesni pisci gradili u svojim knjigama spekulativnu idealnu situaciju, „zonu ugodnosti“, u kojoj su — iz pozitivnih pobuda — konkretni svakidašnji detalji našeg života i borbe bili zaglađeni, ulakšani i iskrivljeni. U čitavom nizu pseudoumetničkih dela, tipični uslovi (izgradnja komunizma, kolhozi, elektrocentrale i id). bili su da vani kao utopistički uslovi. Pikantan izbor životnih detalja, nekakvi nepodnošljivo patvoreni potezi — sve je to VOdjlo·' ka potpuno slepoj, nezaustavljivoj laži. Naša surova, dobra vremena bljesnula su odjednom u tim knjigama nekakvom trivijalnom pozlatom.
Međutim, zašto je to tako? Ako pretpostavimo da sirasna ideina opredeljenost leži u osnovi umetničkog dela, i da je jedna od bitnih osobina te idejnosti beskompromisna, za svakog istinskog umetnika kategorička istinitost njegovog dela, onda je zahtev da se piše „onako kako je u životu“, zahtev da se kreira ıstina isključivo načinom sakramenine sofistike — moguće izjednačiti sa zloglasnom lozinkom „klasičnog“ naturalizma, Istinito delo — samim tim je i idoejno delo. Ali prava umetnost, i delujuća snaga likova i slika, sastoji se u tome što ni na koji način ne nameće čitaocu idejni rezultat, što ga ne „vaspitava“, što iz tvorevine ne izdvaja drugostepeno naravoučenije o
„dobrom“ i „lošem“ u slvarnosti. Prava umetnost emocionglno pleni čitaoca, izaziva u njemu idejnu reakciju snagom umetničkog preobražaja, umetničkih „dokaza“, u
nizu kojih takozvani umetnički detalj ima posebno mesto. Vaspitna tendencija u književnosti izražava se, najviše. ne direktno racionalnom formulom, čak ni u vidu spiritusInospekulaetivnog bojenja likova, već, na primer, u obliku tanane poetizacije i depooetizacije onoga što sc kreira, i to pomoću umoetničkogs detalja. A to je nemogućno izvući iz dela, Rao bonbonu iz omota; lo je nužno osećafi, jer je to umetnost, književnost. a ne dva puta dva — četiri. Uvek kad se govori o aktivnom majstorstvu ume{ničke detaljizacije mora se voditi računa da to što nazivamo „detaljem“ nema u delu nikakvo samostalno značenje. Datu činjenicu, dato pojimanje ume{inika, mi primamo na=vočito obogaćeno, u vezi s celokupnim sistemom likova, sa temom i atmosferom pojava, Spoljne oznake slike čovekovog života, koje daje umetnik, dužne su da izraze nešto veliko, unutarnje karakteristično, kako bi nas to zainteresovalo i. uvuklo u. događaj, ideju, ličnost, ličnosti: 'wOrnetnički: detalj: nije nislučajna sitnica, mi, su-
višnost. On je, obavezno, deo umetmičke celime, tako, rećj;z
korisna „radioaktivna“ čestica celovitog umetničkog likovnokonkretnos momoenta. Izraziti defalj tako, u većini slučajeva, ne sme igrati ulogu dovoljnosti same po sebi, jer to može da iskvari i onemogući stvarslačku sliku. On je potčinjen harmoniji celine, svom likovno-emocionalnom i ideinom „sistemu“ tvorevine, tako da neobaveznost biva spojena sa neophodnošću, u cilju da se, ne upadajući u vulgarnu demonstrativnost, u besmislenu igru detaljisanja, umetničkim fvorevinama dopusti potpuna sloboda izražavanja, istovremeno kad i mogućnost da budu nosioci OSObene i značajne, prirodnosti odnosa i preživljavanja adekvatne, misli umetnikove. Takvom čudesnom umetničkom zakonomernošću upravo se i dolazi do neophodne ideje dela. Izrazitost, viša vornost detalja, tesno je povezana sa duboko stvaralačkim procesom fipizacije 5; estetskog pojimanja života, koji je svojstven umetniku, čoveku slikovnih predstava života i realističnih misli. Zato je umetnost detalja — umetnost karakterističnog detalja. Po takvom detalju mi možemo, kao paleontolog po jednoj kosti kakve izumrle životinje, shvatiti, u opštim potezima, i predstaviti sebi svu spoljnu karakterističnost i čak psihologiju ličnosti. 5 -.
Tajna umetnosti je takva da se osećanja autentičnosti, umetničke istinitosti, može ostvariti samo tada, ako po sredi nije kopiranje, već stvaralaštvo, to jest umeće kreiranja života ne iz bilo kakvih, nego samo iz karakterističnih, whikovitih, bitnih i asocijativnih detalja. To zapravo i. jeste rcealistična adekvatnost detalja. U SBROORJEOC noesaznajnom“ izboru neophodnih „detalja, kao i uopšte O e. je u. pitanju umetnost, sadržano je stvaralačko „Ja“ umetnika; njegov talenat, prijemčivost, predstava ,o životu, ie” sove društvene i lične osobenosti, način „osešanja, dBie e sklonosti, ukusi i td, To je duboka aktivnost stvaralačke prirode, .I, nasuprot, sreće se netemperamentno „opisivanje“, književnost nižeg stepena, koja se BOD Č.0 čemu do o elementarnim „podobnostima“, Jedno i n „linearno“ svođenje nekakvih bezveznosti. I to RRDE Da što nije shvaćeno da ·umetničko-izraziti detalj služi grad” nji isključivo realističkog lika ili pojave. „tipične u Poo“ nim okolnostima“. Njegovo mesto je uvek tamo gde je konkretna umetnička spcznaja sveta, u SVOJ VOOR nosti „ostvarenih likova, slika, pojava, BoKTela. RIJae Od impresionističkog polu-poteza, od UO 00 ini 8 a eid a aaBoH Mr a AIO nutohitep| štavanj idojnih simboia. ' r OS OL Op ab inae da adekvatno kreira tok života, misao vremena, sve on n WnOri Sl OT ĆAV i storstvo umetničke detaljizacije nap QUO De TORO stvaralaštva, jedno od osnovni stava DOD aaa „pesnik želi da ideje, koje nam predstavlja, SPO LEE i životno da ih mi sebi dočaramo, kao da poseduje! 5 anje pris tih ostvarenih pojava i, istovremeno, | DOBLO ab oyaNimo na sredstvo upotrebljeno u tom cilju, na reč“, J ; RM BELEŠKA O PISCU. — MARK ALEKSANDROVI Po GLOV (1926—1956) obđareni sovjetski književni IEIU RT O jist. Široku afirmaciju stekao je 1053. godine SRORIOPNAd: 0 benost satire Lava 'polstoja“. Strasno ŽBUMRVERRJ O tokove i oblike savremene ŠPVJE i ROdaU MR buy či a: v eno, nekom naročilom emocl : . kaj KeađuBekcaj lirici XIX veka (Fetu, Tjutčevu ._ SVO AN pa se pripremao. da napiše igorpnu studiju o njoj. smrt ga je onemogućila.
U ovoj rubrici donosimo,
značaju stvaralačko-umetnič
bel u mnogome, označio kao vrednost u
ževnosti.
u sažetom obliku, njegov esej ke detaljizacije, es»j koji ga jjednoj bogatoj knji-
Cerca KNJIŽEVNE NOVINE
u.,.odnosS:„
o što nazivamo istinom života. Maj- .
MILUTIN VELIMIROVIC
Neosivarena ljubay
(„Bratstvo-Jedinsštvo“,. „Novi | gad, 1962)
Učesnik u prvom svetskom ratu, dr Milutin Velimirović je, kao vojnik ·'i Tekar u. isti mah, imao prilike da; posmatra svet i doživi mnoge lične događaje u velikom i prostranom okviru na poprištu toga rata. Pošto je prešao Albaniju, njega je sudbina odvela u Rusiju gđe je učestvovao u. borbama Dobrovoljačke „divizije na rumunsko-bugarsko-ruskoj tromedi u MDobrudži. TIzbačen iz borbe zbog rane i kontuzije, Velimirović posle toga studira medicinu u Moskvi, gde se, uzgred rečeno, Upozmao s nizom ruskih pisaca, medu kojima s Blokom, Baltrušajtisom, Balimonpftom, Severjaninom i Majakovskim 5 kojim je jedno vreme stanovao u istoj kući, Ti dodiri Sa ruskim KMnjiževnicima i velika oktobarska revolucija, u kojoj se zatim našao, ostavili su jak trag u njegovom životu i radu. Velimirović je počeo da piše i pre tih događaja, ali je tek tada dao svoja najbolja ostvavrenja. Vraćajući se iz Sovjetskog saveza preko Sibira, Mandžurije, Kinc, Japana i IndijSkoga okeana, on je liaj pul veoma zanimljivo opisao u 5VoOjim MWnjigama „Kroz MKMinu“·i „Po Japanu i Mongoliji“, Osim toga dao je, takode u posebnoj publikaciji, interesantan prikaz „O japanskoj poeziji“. Još važniji je Velimirovićev pokušaj da u vidu romana DPrjkaže prvi svetski rat kroz prizmu Ysvojih doživljaja, Početke toga rata dao je u „Pešskim godinama" (1954), gde je opisao vreme pre povlačenja kroz Albaniju, a sad u „Neostvarenoi ljubavi“ daje zbivanja u Dobrudži i Rusiji od Kraja 1916. do početka 1918. godine.
Mladi student medicine Nenad, u kome
se Jako prepoznaje
Vijuga iudila a
Ar ž Beograrndy,. 1962)
Ova zbirka pesama čila se 5 naporom; i io ne zato Što? je poezija koju saopštava hermetična, šifrovana ili sakramentna, već zato što je lieško pratiti jako produžemu'i uporpu
težnju. da sec :·igazove! Sok, da?
se čitalac. zaprepasti.: Pesnik
se predstavlja
daru Moji bi doživljaj Doetskog Sveta preobratio u doživljaj haosa i apsurda, neurasteniie i isključivosti, Pošao je, to jest, od umetnosti da bi afirmisao jednu (i to svoju) svest, uokvirenu očajanjem i patnjom, gotovo Uuzaludni, ne da «bi izgradio dostojanstvenije trajanje, stvaralačkim aktom oplemenjeno, ako i legobno i pesimistično. Porukha završnih stihova („Sıjaj danu „poslednji y osvetli tamu svesti moje /a senkom pokri bol da se ne primeti“), zbog toga, izgleda neiskrena: čitalac Je, naprotiv, svedok neskrivenog bola i bolovanja, često neprijatnog u #šprostoj razgolićenosti.
Očajanje, apsolutno očajanje, i pred postojanjem i pred
neprevedene
JERKATERINA STARIKOVA
Iako Starikova u uvodnoj belešci, govoreći o trajanju kritike, ističe da je Kritičar pre svega Žžurnalist, tekstovi sabrani u ovoj knjizi veoma malo liče na vibrantno, đdali khratkcvečno MWritičarshko Tenagovanje na stranicama listova i časopisa. Osvrti na dela Paustovskog, Leonova, Vere Panove, S, Antonova i drugib, pisani stilom MKritičkih ogleda, ne daju povoda za sumnje autora u potrebu i akhtuelnost njihovog objavljivanja u Kknjizi, koja, s obzirom na teme kojima je posvećena, već na prvi pogled skreće pažnju na sebe. Ovo je, inače, prva knjiga Jekaterine Starikove.
Clanak o romanu „Lopov“
·bavna osećanja,
'jansama i
raspoloženjem · neumerenog: insistiranja 'na M?
sam pisac, najpre srpski vojnik u Dobrudži, gde učestvuje na bojištima kao lekarski pomoćnik, posle loga prolazi kroz,niz peripetija od Moskve do Vladivostoka „Kroz oganj
„Yevolucije. Ove veoma uzbud-
jjiyve događaje prati još jeđan lični doživljaj, ljubav prema Nini. Studentkinja muzike, osećajna devojka, Nina budi u mladom Srbinu naijčistija ljuOvu ljubav, njena stania i sve unutrašnje i spoljne peripetije, pisac je uspeo da prikaže s podjednakom veštinom i tanapnim nikod Nenada i koci Nine, Sve do Ninine smrti koja gine u revoluciji...
Ovu fabulu, i ako je na prvi pogled obična i česta kod slihara 'evolucije, Velimirović je uspeo da obrađi s plno spontanih detalja i umetnički na nivou naših boljih romana realističkog pravca. Iz Dporodice koja je kulturi dala Wiz radnika (njegov otac Miloš dao je odlične rasprave iz etnografije; sestra Zorka prevela je niz ruskih romana, a Vuka Velimirović-Martinijer poznat je vajar, dok mu je sinovica "Tatjana, iako rano preminula, zauzela lepo mesto među mlađim ruskim liričarima treće decenije ovoga veka), Milutin Velimirović, i sam veoma Kulturan, izgradio je svoj roman na uzorima srpskc i ruske beletristike. Ti uzori su crpeni uglavnom iz realističke epohe, ali se u dclu osećaju odjeci i simbolizma, impresionizma i drugih pravaca umercnog miodernizma. Zanimljiva fabula, prijatan i tečan stil, zadobiće svakoga' čitaoca. Velimirović je ovim malim romanom Dpopunio jednu prazminu u nai književnosti s rafnim molivima: mi smo već pre rata imali opisane borbe po Srbiji u bDYvom svetskom ratu, povlačenje Kroz Albaniju, Ssolunsiku front, stanje pod okupacijom 1 mnoge druge momente; sad je
Velimirović đao i druge mulive, naše borbe u Dobrudži, eČ-
kvoz daleki istok,
vakuaciju a što je najimteresantnije, i „reminiscencije
({B. K.)
svoje intimne
iz velike revojucije.
iščeznučem, dominantno je Obeležje ovog pesnika, i njegovo inteleRhtualno-psihičko opterećenje, Ono je ta. „crna zastava“ kojom pokušava da negira sadržaje i oblike sveta m kome se kreće, i da fiksira, na drugoj strani, svoju izuzetnost. U tome je, nesumnjivo, iskren. Kad kaže: „Ćelije se otvaraiu za doručak / ćelije se otvaraju za ručak / ćelije se otvaraju za večeru / ćelije se zatvaraju“ — gde Ssimbolizovanom patetikom obuhvata besmisao trajanja u manilestovanju — jasno je da to mije ni poza, ni spekulacija. Očajanje postoji u njemu kao Kkre-
podvigu
bičajeno, LULU Bay NIOMOZ SN } }+, matičnih momenata i zapliće
do, kao oslonac za izražayanje nespokojnih «vizija trošnosii svesa živog. Ono je njegova priroda, čuvar integralnosfi.
Shvačeno, medutim kao stvaralački „podsticaj, i Kkao stvaralačka preokupacija, to
isto očajanje, istog MkolJlorita i intenziteta, u ovom ~/„Sslučajmu, ne samo da ne uveraya, nego u dobroj meri škodi originalnosti. o je zato. što određena vznačajnost poseduje jednu Y3alorizaciju u životu, u realno-
sti, a sasvim drugu u umetnosti, I nije u pitanju samo fenomen očajanja. Posmatrajmo kompozitora koji u· melođiju prelida utkiva, recimo, radost života, i samo nju: ti tonovi neče biti ništa dublji od onih ptice Rad sačekuje zoru. Mtadost života sama po sebi, očajanje samo po sebi, ili ironija, ili skepsa — nedovoljna je, i, gotovo redovno, bexzsizgledna. Ajdđić, za nevolju, postupn baš lako: očajanje kao svoju bitnu oznaku i vrednost on razliva i sustiče neumorno, grčevito, gotovo pretenciozno, ali ga, istovremeno, da li iz neumeća ili iz nemoći, ostavlja netaknuiko, neizmenjeno, to će reći neizdignuto iz svoje elementarnosti, Nepodržano adekvatnom «emocijom i mišlju. ono, delujući sirovo, neprerađeno, čini da se ova zbirka pesama primi Wao prostor krutog, mehaničkog i linearnog pevanja, u kome, ovako kako je, nije mogućno otkriti red
reč Koja bi „poremetila
stvari“, (D. 5. I,)
—-CC==aaiRaEi a IJAN ————|
MILAN NIKOLIC
Taina kanarinčeve krleike
(„&osmos5“, Beograd 1962)
Najnoviji roman Milana Niholića pripada takozvanom romanu zabavnog žanra. U mnoŠtvu naslova raznih Knjiga i knjižica 'ovakve vrste, on na sebe skreće posebnu pažnju. Pre svega, je? ieži da našoj čitalačkoj' publici pruži izveSnu mogućnost upoznavanja Jjednog života Koji je Često, Oko nas, a najviše Što. Nikolić, svoju ulogu pisca zabavnog romana mije shvatio olako i neodgovorno. e
I ovom prilikom dao kriminalni roman u klasičnom smislu. Roman Moji ima utvrđene zakone Iorme i držine.. Ali. se taj. roman u mnogome, razlikuje, od. onih. 5 hojima se svakodnevno Susrećemo Nikolić je pošteno naplpotpisao jedmu priču o naseg čoveka Moji, za Kriminaloni, doživljava niz dra-
sao i
iragajuci
se u bezizlazne situacije, da, u trenutku kad čitalac očekuje
Nikolić je
sa-.ı
uO- _
ono „najstrašnije, on upravo počinje da odmotava niti, i da 5 uspehom izvršava postavljeni zadatak,
Nikolić je svog junaka doveo jedne noći na usamljeni drum, odakie ovaj, sasvim slučajno, olUkriva misterioznu vilu, kao stecište falsilfikatora strane valute. Od tiog irenutka, njegov junak traga za pravim Krivcima. Neobično složeni zađatak dovodiće sa do najopasnijih situacija ali, svyestan svoje odgovornosti, on ce biti spreman na svaku živu. Jer u izvršavanju svog Zadatka on ne vidi samo disciplinovano pokoravanje, već i nešto više, Jedna premeniti]a ideja omogućuje mu da istra Je do MWraja. Upornim radom on Ce uspeti da otkrije ćitnvu mrežu falsifikatora, zavodn!ka i ubica, i da krivce pređa vl:nstima, Citavu ovu složenu i opasnu putanju Kkretanja glavnog junnaka, pisac nije dao uobičanjeno proračunato, već Je mnastojao da s izvesnom ozbiljnošću, na izvesnoj visini, pri„.poveda o jednom događaju ı sudbinama ljudi vezanih Zža taj, „događaj. "To ukazuje ma
činjenicu da je savesno savla-”
dao zanaistvo pisanja JNiriminninog romana. (Mi. P.)
— iii ———
MAREK TVEN
Tajanstveni slranac
(„Rad“, Beograd 1961; prevela Melanija Uvalić)
Zbivanja opisana u Ovom delu napisanom u poslednjoj deceniji piščevog života — dakle prvoj deceniji našeg veka — a objavljenom posmrtno 1916) događaju se 1590. BOdine u jednom malom austrijskom selu, ali se mije teško uveriti da "ven ne ostaje u okvirima tog srednjovekovnog dekora. Novela „Tajanstveni stranac“, zasnovana na razmatranju o čoveku i sudbini, položaju jedinke u društvu i u svetu, može se, isto tako, odnositi i na piščevo vreme, a nena poruka doseže i do naŠih., dana.
Posmatrajući čoveka, koji je, po njegovom mišljenju, mašina patmje i mašina Sreće, Tven mu suprolstavla „tajanStvenog stranca“ Satanu, koji
nasuprot Kkonvencionalno. predstavi, oličenje Bladnog, ali razumskog i razumnog rezonovanja, i tako postavlja
Je,
vm /izmad svih stvari, I baš stranice u kojima opisuje ljudsku bespomoćnost i nmi-
Sštavnost dostižu vrhunac humanizma i, u suštini, jesu pesma čoveku. Kroz duhovito i sarkastično pričanje pada Jjedna po jedna unapred prihvatana i trađicijom okoštala ist!na, da bi na kraju pala i ona tvrdava koju pisac naziva „O sećanje morala“, a koja je, Do njegovom shvatnju, zasnovana na lažnom vrednovanju i slatko-Borkim zabludama, Jer, zaključuje Tvenov istomišljenik Satana, „život je samo prividenje, san“, Tek lada čovek, osloboden i razgolićen, može da otpočne novu avanturu, na koju sa poziva mdijsao, kao proizvod razuma; „Otkrio sam ti tebe samog i oslobodio sam le. Sanjaj druge i bolje snove“ Sarkazam kojim se ven
služio nosio je u sebi svoju
humanističku megaciju. (I. 5.)
POEZIJA PROZY
Leoniđa Leonova najbolje pokazuje đomete i padove Kkritičarskog metoda „Starikove. Ona, ocenjujući razvoj Leonova prema dvema verzijama ovoga romana, uočaya nekoliko važnih momenata Moji su ulicali na pojavu dela (1927. gOdine), analizira, njegovu slojevitost i „Višeglasnost“, Dajući prednost novoj verziji romana, koja „se pojavila više. od trideset godina kasnije, Starikova konstatuje da Leonov. nije uveo u roman nove, bodre i zdrave, ličnosti, :radi . dopune mračne galerije likova iz prve, vpgzije, „već, „izmeniyŠi se, poučemn iskustvom |..„] sa Svom .odredenošću , svojih zrelih sudova, „oseinmo, prisu-
.santan
stvuje u Knjizi, odajući SVoOJe prisustvo || otvorenim lirizmom romana“. Bez obzira na mestimičnu neujednačenost, ovaj ogled omogućuje bliži, prisniji Rhomtakt s romanom Leonova,
Govoreći o knjizi „Zlatna ruža“ Konstantina Paustovskog, Starikova ima više mogućnosti da direktno izloži svoja shvatanja o umefnosti ji „estetici, Jer, „Zlatna ruža“ je „Interepokušaj da se govori o umelnosti sredstvima same umetnosti“. ' Medutim, iako Dpiše o ovoj knjizi s mnogo ljubavi i poštovanja, ona se u
„nečemu i ne slaže sa Paustov-
skim, prebacujući mu Suvišnu polemičnost i estetizam, Moji
se provlači kroz knjigu uporedo sa „čistom slirujom iskrenog estetskog osećanja“.
Sa sličnih pozicija, služeći 5e uglavnom impresionistićkim pristupom književnim delima, Starikova piše i o V. 50louhinu, J. Dorošu, V. Mihajlovu, S. Antonovu, V, Tendrjakovu i V. Panovoj, pružajući nam ovim izrazito Subjeltivnim „izborom interesantan pregled ostvarenja sovjetske proze tokom poslednjih godina. „U jednom je MKritičar potĐuno sličan piscu: ma kako bio svestran i objektivan, on ne može da piše o svemu; u Svom radu on se potčinjava opštoj ljudskoj osobini — Dproizvoljnosti ukusa“, kaže ona,
(„Sovjetskij Moskva,
DR GRGA NOVAK
Yis
Zagreb 196?)
(JAZU,
Knjiga dr Grge Novaka o oslrvu Visu dolazi da, izmedu ostalog, potvrdi još jednu stranu i dobro poznatu istinu da ne može biti ni govora O nekoj pravoj, naučnoj, i Sistematskoj istoriji bilo nekog od jugoslovenskih naroda, bilo Jugoslavije u celini, bež prethodne izrađe monografija o pojedinim mestima i pojedinim ličnostima. Posle zna> čajnih dela o Hvaru i Splitu dr Novak je pristupio izradi istorije Visa. U prvom tomu koji je upravo izišao, obuhva-– ćena je istorija Visa od VI Veka pre naše ere do tragičnih događaja aprila 1941, 8Odine, Drugi tom obuhvatiće istoriju Visa u toku narodno» oslobodilačke borbe, Njegova Kkonjiga prcdstavljia naučno des lo trajne vređnosti i može da posluži Rkhao primer kako O» vakve monografije treba ra~
diti i kako naučne poslove OVeE.
vršte treba obavljati.
uvek naučnika ı dr Novak je prišao kao ar-
Ujeđinjujući u scbi i dobro obaveštenog darovitog pisca izrađi ove monografije u podjednakoj meri heolog, istoričar i geograf. On Se Moristio svim tekovinama moderne istorijske nauke i služio se svim metodama Moji su mogli da mu omoguće da
o prošlosti Visa da jasnu i
preglednu sliku, čuvajući. Se |
pritom mekih.. jednostranosti koje izvesni moderni istorijski metodi nosc u sebi i kojima su opterećeni mnogi savremeni građanski istoričari. Isto tako, dr Novak se koristio revultatima etnologije, istorije književno»ti, sociologije i OStalih istoriji srodnih nauka.
· Uzto, pisac ove knjige posma-
istoriju Visa ne samo celokupne hrvatske istorije no i u okviru opštih međunarodnih zbivanja u periodu kroz koji je prošlost oVog Ostrva pratio. Tako po, smatrani doegaji su dobili mno-
trao je u okviru
ga nova razjašnjJenja i objaš« njenja.
Pored toga Što je Koristio bogatu, razmoliku i rFraznoVrs-
nu literaturu i sve objavljene izvore koji se na prošlost Visa odnose, pisac ove Mnjige VIšic je ispitivanja mnogih neotkrivenih izvora i došao do mase novih fakata. To je svakako jedan od razloga š(o Ova knjiga predstavlja jedan od najznačajnijih rezultata maše istorijske nauke, (P, P-ć})
PIŠU: BOŽIDAR VIĆ, DRAGOLJUB S. IGNJA“TOVIĆ, RADIVOJI) PIŠSIĆ, IVAN SODP i PREDRAG PROTIĆ
e
pisatelj“, 1962)
bravdajući svoje gledanje na dela o kojima govori. Uspelom analizom ı 5likovitom reprodukcijom MWvaliteta Role, sa SsvoJe tačke gledišta, delima koja obrađuje, Starihova u Knjizi „Poezija proze“ nadoknaduje ı prevazilazi IZvespu Jjednostranost Whoja se ponegde susreće u ovim Oglcdima. Za jugoslovenske čitaoce, koji se služe ruskim jezikom, Ova knjiga može, pored ostalog, biti interesantna i zbog tosa Što govori o nekolikim delima savremene Sovjetske MKnjiževnosti još neprevedenih, na Žalost, na naš jezik. (I. S.)
9;
KOVACČIJ ·
nalazi u”