Књижевне новине

NE SNAGA. NEI NOVINA „POMALO

. DRAGOSLAV NIKOLIĆ: „IZMEĐU STRAHA, SUMNJE. I SNA“, „Prosveta“, Beograd, 1962.

DUJIGHE Bh · Ona zžahteva' đve vrednosti sasvim hepodudazne, gotovo isključuju-' ie (u drugim slučajevima): racionaizaciju i poetizaciju. I to ih zahteva tako da budu najpre garantija određene celine, a zatim sintetizovah stvaralački postupak. Racionalizacija . podrazumeva izbor i grupisanje materiJala, rutinersko umeće odvajanja bitnog od nebitnog, dok poetizacija svoje delovanje usmerava u pravcu zgusnutog a jasnog komentara događaja i ličnosti u njima. Jedna uz drugu, one omoguću= ju tvorevini neophodnu integralnost, čineći, istovremeno, stvaraočevu prisutnost logičnom i jasnom.

Knjiga pripoveđaka, koja 'je pred nama,. ne samo da je formirana izvan ova dva zahteva, nego je, štaviše, i strukturalno i sadržinski, negacija pripovetke, uglavnom nekonstruktivna. U tom Smis.u nekonstruktivna što, ne istražujući nove oblasti pripovedanja, zaobilazi već utvrđene, tako da smo 'dobili dug, strašno dug i monoton solilokvij, Jednolinijsku odu sveprisutnome Ja. Ono što se saopštava u jednoj pripoveci saopštava se i u svima ostalim; i obrnuto. Oduzeti deset pripovedaka ili dođati novih deset — ništa ne bi izmenilo: ostaje i traje prekomerna ras= pričanost, verbalna bujica uporno istog daha i istog kolorita.

Uočljivo je da je Dragoslav Nikolić mnogo čitao i da je naročito pod.ožan piscima bizarne atmosfere i jezivih motiva. U tome ne bi bilo ničeg čudnog, da je on te uticaje iskoristio za izgrađivanje dubljeg i trajnijeg, što će reći SVOS odnosa prema životu, ali je nevolja u tome što mnoge stranice, umesto da interpretiraju autora, interpretiraju Kafku, Dostojevskog ili Hofmana. Pripovetka Kutija, na primer, potpuni je Kafka: najpre noćna poseta dvojice nepoznatih strašnih ljudi koji održavaju imaginarno, iracionalno suđenje, preopterećujući nesrećnog juna=ka krivicom i sumnjom, sugerirajući mu prljavštinu življenja i zločinstvo nadanja i želja, a zatim ono padanje glavnog junaka u kutiju za cigarete i njegovo zatvaranje u njoj. I zar, dalje, to nije Goljatkin, kad junak dolazi u svoju kancelariju i u svojoj stolici zatiče nepoznatog čoveka, pa ga pita ko

pripovetke jedna je od

je, otkud on tu, ljuti se, da bi, na kraju, otkrio da je to on sam. A, svakako, samo se u nemačkoj romantičarskoj prozi može naći slična krajnost kakva je ono muževljevo požurivanje žene da odu u polje, na reku, đa spreče samoubistvo, vešanje, davljenje 'nekog čoveka koji, opet, nije niko drugi do sim junak. Čak i tamo gde·bi želeo da prevaziđe svoje uzore, Nikolić se upinje da bude izuzetan, da frapira, podređujući bizarnom, nasleđenom bizarnom, GOD istinu do koje je inače sam ošao.,

Kao i Jozefa K., i Nikolićevog junaka progoni utisak i mora krivice, apsoluine, neshvatljive i apriorne. On je, međutim, obuzet nepotrebnim pitanjima i sumnjama i mislima bez dimenzija. S puno oveštalog u emociji, aktivnosti svedene na polubunilo kratkog dometa, na sanjarenje rasplinutog plana, preopterećen šlagerskim semtimentalizmom, on je možda pokašto i uznemiren i paranoičan, ali način na koji se ta uznemirenost izražava potvrđuje i pokreće — krajnje je običan i neprodoran. Prisustvujemo somnambulističkom lutanju od kvake do prozora, od flaše sa mlekom do flaše sa

rakijom, od sivih stepenica do sive pa-”

učine, od izgužvane postelje do neprijateljskog neba; lutanju ispunjenom, kao uzgred, ali prenaglašeno, asocijacijama sumnjivog kvaliteta. Nikolićev junak je sav u znaku apsolutnog Ja. Van toga Ja — nema gotovo ničega. Nema odnosa, nema određenja; samo jedno jedino biće koje možda ima glave, možda je nema, koje možda postoji, a možda ne postoji, ali koje ima bezgraničnu moć samouživanja u svojim treptajiima i patnjama. To Ja je sve u rasponu od urođene krivice i iskonskog zločinstva do potrebe odbrane, do forsiranja odbrane pred trenutkom izvesnog apokaliptičnog svesuda. I samu smrt (koja treba da bude uzbudljiv kvalitet njegove invokacije) ovaj junak vidi i prihvata sladunjavo: kad. umre, u njegovu sobu će se useliti nepoznati ljudi, pa će se uz njegove stepenice „penjati neka noga sa ogromnim cipelama, ili neka nežna nožica žene sa visokim potpeticama“. Kako je on smešan (a htelo se suprotno, iako

se eksploatisala jedna Bulatovićeva situacija iz knjige. Đavoli dolaze) kad ide ulicom i deklarativno traži bol, pita jednu ženu može li sa njom da doživi bol, pa drugu, pa pedesetu, i nalazi, konačno, onu koja će mu, kad je stisne, omogućiti doživljaj bola, i on je steže, davi, ubija, ona se raspada, zaudara, ali bola — nigde. Sve su, to kompleksi i neuroze, ali: veoma uske.i isforsirane, nezanimljive za praćenje njihovog delovanja i sazrevanja, nepo= dobne za izgradnju višeg ili odelitijeg

odnosa prema stvarnosti. Interpretira- :

jući, na primer, svog junaka. kao biće lišeno tla i uporišta, i tražeći za njegovu situaciju adekvatno rešenje, Nikolić mu, izbegavajući da ga poredi sa oblakom (ili nečim drugim nebeskim), pribavlja oznaku dečjeg balona. Degradacija i suštinska (to se možda i htelo), ali daleko više stvaralačka: do izuzetnosti se nije doprlo; naprotiv, banalna komičnost tamo gde je trebalo da bude spiritualno određenje tragičnog.

Dragoslav Nikolić, očigledno, pokušava da oformi svoje pojimanje apsurda. Površan, međutim, bez neophodne vitalnosti, on je apsurd sveo jednom na plač, drugi put na prenemagan]je. Otuda ne samo dosada objektivnog, postoječeg, dakle okvimog ili stimulativnog, već i dosadno saopštavanje; otuda sećanja i utapanja u plitko, do besvesti, sa · besmislenim, mehanizmom impulsa i reagovanja. Otuda, konačno, slike aluzije permanentnog košmara (na gotovo svakoj stranici knjige) u kojima je sve bez veze, ali i bez veze sa stvaralaštvom, slike u kojima nekakvi lavovi pričaju kao svakodnevni pijanci u svakodnevnoj krčmi, bez daha, u kojima su zmajevi i ratovi, posekotine i skakutanja na jednoj nozi, bez ruke, bez pola glave. ras

Asocirati, kako to čini Nikolić, i te asocijacije beležiti bez obzira, bez 'kriterijuma, pravolinijski — znači biti daleko od umetnosti. Ako bi jednoga dana Nikolić shvatio da asocijacije nisu materijal umetnosti i da su u modi isključivo u cilju prikrivanja intelektualno-stvaralačke slabosti, učinio bi

sebi veliku uslugu.

1 Dragoljub S. IGNJATOVIĆ

IMAJUĆI u vidu neosporni geteovski

smisao pesništva, Renato Pođoli je u-.

kazao na jednu osobenost pesama Ane Ahmatove: otkrivajući jedinstveno iskustvo života, one su u toj meri precizno određene vremenom i prostoron), da je naučno sastavljanje intimne biografije ove pesnikinje postalo pitanje tehničkog uobličavanja činjenica. Drugu osobenost otkrio je u jednom. davnom ogledu Mark Slonjim, našavši mogućnost da u jednoj šetnji drvoređima pesničke atmosfere Ahmatove podvuče kontinuelnost tema ovog neobičnog lirskog dnevnika, čija kompaktnost i sveprisutnost opravdavaju Geteovo mišljenje o Rubensovim sredstvima potčinjavanja detalja prirođe. Najposle, nedavno preminulom Borisu Ajhenbaumu pošlo je za rukom dđa problem uzvisi do insistiranja na svrsi impozantne Odiseje pesničkog govora u okrilju različitih „pesničkih pravaca; u slučaju Ahmatove, naporedo s izmenjenim likom pogleda na svet u koji se uvukla jednostavnost odmeravanja. stvari i

pojava, pogrebnu procesiju maglovife: simbolističke klime ispratilo je i je-. dno novo saživljavanje 's drukčije in-

toniranim. leksičkim fondom, jedno novo angažovanje odnosa. reči u prilog neizmerne jedmostavnosfi:

ma istorijskoj dovoljnosti analize jednog dela, ovim se iscrpljuju 'osnovne naučne i. interpretatorsko-esejističke asocijacije povodom poezije Ahmatove, pa ipak, ponovni pogled u dubinu jednog pesničkog zdanja, u izvore značajnim trenucima obeleženih inspiracija, izazvao je i potrebu da se iznova progovori o jednom pesničkom statusu koji je, za preko pola stoleća svog neuporedivog. posiojanja, postao i jedan obrazac načina mišljenja, reagovanja na oznake našeg vremena, oboružan pre svega jednom besprekorno autentičnom poetskom fizionomijom. I meni se čini da Je ona, divna slutnja što se rađa na izvorištima svakog pravog nadahnuća s godinama prerasla u poštovanje edne suštinske poetske filosofije, koja Ahmatovu danas predstavlja kao emisara zajemčene večitosti poezije. Peministički dosledna prvobitnoj sluinji, kreacije, Ahmatova je u svojoi pesničkoj praksi unekoliko modifikovala misao gospođe de Stal da se „hajbolji deo talenta formira iz sećanja“. Ako se proces njenog dugogodišnjeg

pesničkog. mišljenja. Sa stanovišta respekta pre.

PREOBRAŽAJI } 1 TRAJANJA PESNIŠTVA.

prilagođavanja. tokovima posleoktobar– ske sovjetske poezije prihvati kao vid. fakozvane gnoseološke tragedije, podjednako prisutan u tvoraštvu nemačkih romantičara Arnima i Brentana.i sa-

vremenih neoromamtičara Bloka, Jese-

njina i Majakovskog, postaće očigledno nastojanje Ahmatove da se pojedinostima doživljenog, probranim okolnostima sveta odraslog izvan brutalne „kule od kamenja“, simbola pogrđa i nepravičnosti sveta i udesa prema ličnosti pesnikinje — kako je Ahmaftova Tigurativno označila ujedno i status pojedinca u uzburkanoj epohi — obezbedi trajnost jednog sistema sećanja, jednog načina odabiranja i sređivanja uspomena na nivou spremnom đa se podvrgne ne uvek poznatoj oceni isto-= rije. Sličan napor uložio je Pasternak: njegovo kretanje ka pređelima jednostavnosti detalja i sećanja imalo je za cilju preobražaj sluha za svet kao izvor novog, individualnog doživljaja u jedam istorijski entitet, koji sudbinu po-

jedinca obeležava kao sudbinu “čoveka ·

uopšte. Ali Ahmatova-pesnikinja je rođena bez potrebe za ovakvim Kretanjem: vernost i poverenje koje ona uključuje u svoju pesničku temu prostiru se podjednako na samog lirskos junaka i celokupnost sveta oko njega, ·' oslanjajući se na trajnost jedne filosofske- izvesnosti. A tema ova je u toj meri podložna depersonalizovanju, da se neke paralele nužno nameću.

U autobiografskoj belešci uz najnoviji izbož svojih pesama (Moskva. 1961) Ahmatova je naznačila neobično interesovanje za·klasičnu korejsku poeziju i srpsko narodno pesništvo. Shema odnosa jasna je u dva aspekta: pesništvo kao vid otpora sili jedne istorijskim trenuikom neravnopravne nacije, i istovremena anonimnost i antologijski karakter fakvog pesništva zapahnuli su Ahmatovu poznatim mirisima gatke o stoičkoj doslednosti stvaranja. U takvoj prisnosti maleni opus Ahmatove dobija dvostruko značenje: postaje i sam deo nečeg anonimnog, univerzalnog i, u isti mah, stiče pravo da bude posmatxan kao izraz jedne snažne poetske individualnssti. Kako se ova značenja ostvaruju? Pesnikinji nesumnjivo imponuju osobenosti jedne stvara lačke klime, koja se oplemenjuje iskrenošću težnje za anohimnošću velikih osećanja, poricaniem prolaznih glorifi-

kovanja; herojski karakter ovakvih o-

ANA AHMATOVA: „RASTANAK“,

„Bagdala“, Kruševac 1962.

preveo Lav ZahaYov

., k - . CEB :. : za i „sećanja. i. ovakve. postojanosti: ubućuje je na misao o veličanstvenosti skromnog i tihog-·stvaralačkog akta kroz istoriju; naravno, ove okolnosti je podsećaju na vlastiti položaj, koji je razvitkom sovjetske poezije. toliko decenija potvrđivan. I srpska narodna poezija i klasična korejska poezija. poseduju izuzetan kvalitet: prokušana elegičnost „jezerske škole“, naporedo s elegičncšću srpskih junačkih ciklusa, provejavi tonovima suzbijanja jednostranog osećanja painje i stradanja, sugerišući zaključak da poezija, kao čin velike jednostavnosti stvaranja, prethodi materijalnim invektivama pojedinih istorijskih perioda, i nadživljuje ih. Ahmatova je otkrila ovu sličnost sa sopstvenim poetskim stavom, što joj je Omogućilo, uprkos svim nepravednostima vremena, đa kaže: „Srećna sam šio sam živela u tim gođinama i videla događaje kojima nije bilo ravnih“. Pesnik zemlje zelenih gora veli: „Bh! Poći ću u polja i šume da celog života 5 jelenima drugujem. Pristajem da tako živim večito, a tebi hvala, gospodaru!“; Ahmatova takođe zna da približeno „vreme tuge srca“, intonirano dishar=– moničnošću pesnika i epohe, istovremeno znači i korak pomirenja koje nam, svečanošću primanja u okrilje velike poezije, preporučuje osmeh vremena. To je upotpunjenje i. razrešenje antagonizma: neminovnosti vremena sec povlače pred snagom kreativnosti, i zalutala lira Ahmatove postaje drugo ime za veličinu vremena koje ju je kaznilo.

O drugom značenju: lišena svake ilustrativnosti, poezija Ahmatove nudi jedno zanimljivo mišljenje o prirodi i svrsi inspiracije. Kao da se ne ukazuje potreba za stepenovanjem doživljaja

različitih trenutaka; kao da je OsnOVno pesničko osećanje jednom za svagda dato. Ahmatova ne poznaje osećanja koja stare; upoređivanje njenih ranih pesama sa najnovijim, i pored Nastavak na 7. strani

Milivoje JOVANOVIĆ

27 2

ljubavlju gradio lik svoga junaka.

SVI Sa

PRETERIVALI

BORIS PASTERNAK: DOKTOR, ŽIVAGO

„Prosveta“, Beograd 1962; prevela Olga Vlatković

SKINUT je veo zagonetke s jednog svetskog ·senzacionalističkog događaja — „Prosveta“ je u svojoj izvanredno opremljenoj i znalački uređivanoj seriji „Savremeni strani pisci“ izdala roman Borisa Pasternaka Doktor Živago i omogućila našim čitaocima da pročitaju tu toliko hvaljenu i napađanu knjigu.

. Istina je da Doktor Zivago nije bio pisan s namerom da postane knjiga kojom će, kao zastavom, mahati protivnici socijalizma. To nije reakcionarna i nije antisovjetska knjiga. Danas se u SSSR-u izdaju daleko oštrija dela.

Istina je, takođe, da Doktor Živago nije epoha.no delo u onom smislu u kome Je htela da ga prikaže nekontrolisana štampa Zapada, to ni izdaleka nije „ključna knjiga“ koja bi daia puno objašnjenje „ne samo Rusije, nego i celog našeg protivrečnog i strasnog veka“.

Doktor Živago je, međutim, najznačajnije delo ovoga vrlo značajnog Sovjetskog pisca, koga su mnogi, ne bez razloga, smatrali, i smatraju, jednim od najvećih ili i najvećim ruskim pesnikom našeg vremena. Iz toga izlazi

' da je toj knjizi mesto negde u vrhovima

sovjetske proze, među delima koja nastavljaju ve.iku tradiciju ruskog roma– na XIX veka, recimo uz Hod po mukama ili Tihi Don.

Doktor Živago je roman pesnika, koji je godinama gajio u sebi želju da stvori delo svoga života, da utoli nataloženu žeđ za stvaranjem i, upravo, za stvaranjem u prozi. U pismu direktorki jednog urugvajskog časopisa (citiranom u francuskoj štampi) Pasternak vrlo određeno kaže da je poezija nedovoljna da izrazi najdublje čovekove težnje, da to mogu jedino proza ili filosofija; da

stoga on smatra da je najbolje što je , „stvorio u životu roman Doktor Živago,

a da, na žalost, ijudi ocenjuju njegovo mesto u literaturi samo po njegovim ranim delima. Još sažetije i neposrednije on to kaže u dosad neobjavljenom pismu upućenom Milivoju Jovanoviću, pisanom 19. novembra 1959: „Vi sigurno znate da je u mojim očima sve što sam ranije napisao, pa i Povest, do te mere beznačajno, nesređeno i sramno, koliko je, po mome gledištu, dubok roman Doktor Živago. Ali ne može se živeti samo tim jednim romanom, bilo bi to premalo. I meni je nepopravljivo žao što je toliko mojih najboljih godina, čak i desetina godina, otišlo na prevode“iryns 21 ;

U okvitu sudbine jednog Velikog pisca. čak i potpun promašaj rađen sa ovakvim pretenzijama morao bi da bude više nego interesantan. Tim pre što ovde nije bila u pitanju samozabluda autora nesposobnog da oceni svoj promašaj, kao što je bio slučaj sa Gogoljem i njegovim Izabranim mestima ız prepiske s prijateljima, s kojim Erenburg upoređuje Pasternakovu vezanost za svoj roman,

Kao što vidimo, svi su pomalo preterivali. Čak i sam Pasternak, koji se u ime svog romana bezmalo odrekao svega što je ranije napisao. Srećom, vreme je već počelo da prekriva zaboravom Pasternakov famozni „slučaj“; romam ga je preživeo. ;

Pasternakov roman je vrlo značajno umetničko svedočanstvo o jednom vremenu. Previše lično, previše subjektivistički pisano svedočanstvo, ali to ne ne umanjuje njegov značaj.

Osnovnu nit romana predstavlja biografija moskovskog lekara i pesnika Jurija Andrejeviča Živaga. Kao i toliki drugi ruski intelektualci i umetnici, Jurij. Živago nije se snašao u događajima; bura rata, revolucije, gladi, potucanja pomela ga je i uništila. Da ne idemo u svet fikcije, setimo se niza sudbina najvećih ruskih pesnika koje je ta stihija pomela — Gumiljova, Babelja, Piljnjaka, Cvetajeve, Jesenjina, Majakovskog, najzađ samog Pasternaka. Ko se od njih snašao u godinama rata, revolucije i u godinama posle revolucije?

Treba li zbog toga osuđivafi revoluciju? Pasternakovog junaka? Autora? Bilo bi to nepotrebno. Pasternak u svom romanu daje samo jeđan deo istine o ljudima i događajima toga vremena. A revolucija i istorija ne moraju da se boje istine.

Pasternak je očigledno 5 DOyTeC a

e– sto se potpuno poistovećavao s njim. Svoje najintimnije misli o umetnosti, religiji, filosofiji, istoriji, čak i čitav ciklus svojih pesama, objavio je kao da

su to misli, sudovi i pesme Jurija Živaga. Zivagova sudbina nije posebno izuzetna. Stvoren da živi mirno i korisno, proživeo je svoj vek u vrtlogu događaja jačih od njega. Ostao rano bez roditelja, proveo mladost u tuđoj kući, oženio se ćerkom svojih usvojitelja, otišao na front, upoznao drugu ženu, Laru Antipovu, koja će postati žena njegovog života, 5 kojom će doživeti sreću prave ljubavi kad se ponovo nađu u izbeglištvu u Sibiru; napustiće partizane koji su ga neko.iko godina držali kao SsVOgS lekara, i kad Laru događaji odvuku na Daleki Istok, on će se vratiti u gladnu i opustošenu Moskvu, Njegova porodica — žena, deca, tast — internirana je u inostranstvo; ZŽivago će životariti kao od bede, saživeće se s ćerkom bivšeg sluge svoga tasta, rodiće i s njom dvoje dece, i umreće na ulici baš u vreme kad je trebalo da se vrati svom lekarskom i pesničkom pozivu. ; \:

Pasternak daje u romanu biografije mnogih ljudi koji su sa Živagom bili u bližim odnosima, ili koje je čak samo usput sreo. To je čitava Jedna bogata galerija likova i sudbina. Pasternak, u stvari, posvećuje ljudima i njihovim sudbinama daleko više mesta nego događajima. O ratu, revoluciji, partizan-' skom ratovanju, kontrarevoluciji on 8Ovori uzgred, kao o: stvarima dovoljno poznatim, ne upuštajući se u analizu tih događaja, niti ih posebno povezuući. ? Uostalom, on uopšte malo vodi računa o povezivanju događaja, čak i kad su u pitanju sudbine njegovih junaka. Može se to smatrati slabošću ili neveštinom „njegovo8 romansijerskog postupka. Međutim, kad se sagleda kompozicija čitave knjige, vidi se da je autor vrlo čvrsto razradio plan svog romana, vidi se da je to njegov vrlo svestan postupak, izveden čak vrlo uspešno. -

Moris Nađo hteo je da vidi u Pasternakovom romanu jednu novu Verziju Tristana i Izo.de. U romanu Je, zaista, posvećeno toliko mnogo mesta ljubavi, u prvom redu ljubavi Jurija Živaga i Lare Antipove, da dobrim dclom problem ljubavi izlazi u prvi plam romana. „Voleli su se, jer je sve „oko njih dvoje to htelo, zemlja pod njihovim nogama „nebo iznad njihovih glava, oblaci, drveće... — kaže Pasternak o Lari i Živagu. Na drugom mestu Lara,

· govori o njihovoj ljubavi: „Ti i ja smo

kao prvi ljuđi, Adam i Eva, koji na'po- četku sveta nisu imali čime da se pokriju; mi smo isti takvi golaći i beskućnici sada, na njegovom kraju. I ti i ja smo poslednje sećanje na sve Ono neizmerno veliko što je učinjeno u svetu za mnoge hiljade godina između njih i nas i, kao uspomena na ta iščezla čudesa, mi dišemo i volimo i plačemo i držimo se jedno drugoga i jedno drugom hrlimo“.

Pasternak je duboko religiozan pisac. Uz to on je i fatalist. Veruje u sudbinu, u neizbežnost događaja, u neku metafizičku predodređenost. Ceo njegov TOman izgrađen je na toj predodređenosti. Tako da izgleda kao da bi se događaji razvijali kako su tekli i kad pisac ne bi intervenisao. To zaista ne deluje mnogo uverljivo.

Uostalom, to nije primetno odmah. Roman nije pisan tako da se događaji ređaju u povezanosti. Svaka glava pisana je kao zasebna celina i kao kamičak u mozaiku uklapa se u opštu sliku, koju pisac stvara deo po deo.

U tim posebnim glavama ima ioliko mnogo lepih detalja, poetskih mesta, opisa prirode, ljudskih raspoloženja, ratnih teškoća i ljudske sreće i nesreće, da upravo te vrednosti dominiraju nad svim slabostima knjige, koje nisu ni male ni malobrojne.

Na jednom mestu Pasternakov ju'nak zabeležio je ovo razmišljanje: „Dela govore svojim elementima: temama, situacijama, sižeima, junacima. Ali više od svega, ona govore umetnošću koja je u njima prisutna. Prisustvo umetnosti na stranicama Zločina + kazne mnogo je potresnije od samog Raskoljnikovljevog zločina“

To isto moglo bi se primeniti na Pasternakov roman. Prisustvo umetnosti na stranicama Doltora Živaga mnogo je potresnije od događaja kroz koje pro.aze njegovi junaci.

Prevoditi Pasternaka podvig je za sebe. Olga Vlatković savladala je taj zadatak čak vrlo uspešno. Ono što u prevodu najviše smeta, jesu dosta česti „štosovi“ iz našeg uličnog ili razgovornog žargona, kojima nema mesta kad se prevodi s drugog jezika. Zatim. zašto je trebalo ruska imena po ocu davati u obliku naših prezimena na -ić? To para uši. Pesme Jurija Živaga, koje je Pasternak dao na kraju knjige, dobrim delom su neprevodive. Dobro je što nisu prepevane. jer ne bi “ale željeni re= zultat. Jedino treba žaliti što nisu objavljene dvojezično. Jer, pored nekih mutnih ili čak i slabih pesama, većina iz ovog ciklusa spada u najlepše što je Pasternak napisao. To se iz prevoda čak i ne naslućčuie,

Petar VUJIČIĆ

KNJIŽEVNE NOVINE