Књижевне новине
Nastavah sa l. strane
KULTURE
krijem, koja mora da nadvlada na svim poljima, Potrebno je da se bori, da upotrebljava staro pravilo džiu-džica: ti me vučeš ja te guram, ja te vučem. To znači ovo: „Bacam se na sve protivnikove zasede i, na kraju, on će postati zarobljenik svoje sopstvene igre, Gnjave me sa ovom ili onom teorijom, sa ovim ili onim delom. Izvrsmo, uzeću to delo, kritikovaću ga, potpuno ću ga i do tančina ispitati. Kađa to uradim delo mi pripađa, pozna-
jem njegovu suštinu, dok su moji neprijatelji koji se
njime mačuju opacili samo pogreške“,
MARESISTIČRA IDEOLOGIJA I BURŽOASKI KULTURNI PREDMETI
Možemo da razumemo ovakvo držanje. Miroljubive socijalističke zemlje, vojnički opkoljene od imperijalističkih sila, svesne su opasnosti koja im preti, znaju da samo budućnost može da ih zaštiti, Baš zbog ovakvog stanja kultura se smatra petom kolonom koju neprijatelj želi da ubaci u njihove redove i na taj način se zaboravlja da se oružje koje se zove „kultura“ uvek okreće protiv onih koji ga na taj način upotrebe. Ako miroljubiva. koegzistencija i takmičenje sistema jednoga dama zamene hladni rat — u šta mi moramo da verujemo — zakoni koegzistencije moraće da se nametnu i umetničkim delima, delima duha. Kultura mora da bude jedinstvena i mora da se takmiči Umesto da budu odeljeni granicama, Kkulturmmi predmeti moraju da se suočavaju, da ponovo ožive kroz svoje kontradikcije. Ideološka borba mora da se nastavi, oštra, ali bez ratobornosti, onako.kako se to kaže bokserima pre borbe: neka pobedi bolji. Kafka pripađa zemlji. Ali on će ostati i sa njim i čitavo njegovo delo onima koji će ga najbolje razumeti i koji će ga najbolje upotrebiti na kulturnom polju, onima koji će osloboditi njegovu latentnu univerzalnost od ljudskog i istorijskog partikularizma.
Pošto to neđostaje ovaj mrtvac, danas, kao da ne postoji. Neka pobeda pripadne omima Koji će znati da mu pomognu objektivnim duhom da postane ono što je om bio. Ako je, kako ja verujem, marksistička ideologija, koja je dugo vremena bila kočena ratnom opaskakav će trijumf zadobiti ne samo na Istoku nego i na Zapadu! Kako će ta pobeda liberalne iđeologije biti kada jedan ruski pisac bude znao napisati — upotrebljavajući sve metodologije, ali uzimajući za osnovu socijalističku ideologiju — „objašnjenje Kafkinog slučaja“, dajući na taj način mogućnost mlađim generacijama da kroz njega ugleđaju izvesne svoje probleme sa onim nadnacionalnim duhom, i sa onim odvajanjem koja predstavljaju osnovu univerzalizacije. Jednom reči, „militarizacija kulture, kao posledica hladnog rata, u stvari, izoluje pojedine zone kulture: i razdvaja ih. Umesto da se suočavaju, one stoje
nepoieelhe" jedna prema drugoj. Jedini lek je da se ostvari jedinstvo kroz takmičenje, iđeološka borba koja će oživeti ·
iđeje i dela do onog veoma bliskog dana u kome će bogatija: i potpunija ideologija apsorbovati onu slabiju. Izgleda. da je sada pogodan trenutak. Marksistička ideologija, koja je dugo vremena bila kočena ratnom opašnošću i političkim potrebama, ponovo je počela da oživljava. Kriza marksizma koja se pokazala posle 1952. godine pretvorila se na Zapadu u izvesno rasparčavamje
mišljenja. Mnogobrojni su marksistički iđeolozi koji se
međusobno ne slažu, a ne slažu se ni sa marksističkom ideologijom na Istoku. Nije važno. To rasparčavanje nije sasvim negativno po svojim posleđicama. Ovi teoretičari, iako se protiv njih treba boriti, predstavljaju dragocene posrednike između pomalo ukočene ortodoksije i buržoaskih teoretičara koji su više ili manje nagrizeni crvom sumnje. (...).
Nikad situacija nije bila povoljna kao danas. Više nije „potrebno zaštiti od otrova Zapada omladinu koja je sva usretsređena na ostvarenje komunizma i koja poseduje razvijenu društvenu svest. Ona će znati sama da izabere, znaće da odbaci ono što ne može ni da joj naškodi, ali što će joj se učiniti nepotrebno i da zadrži ono što će joj koristiti. Ali to nije sve: dolazak neangažovanog sveta sa njegovim problemima, sa njihovim kulturama, na isto'rijsku. pozornicu, remeti objektivni đuh. Taj svet daje, uzima, postaje arbitar, On je istovremeno i sabesednik i posrednik, a i mi smo na Istoku i na Zapadu, u odnosu na taj svet, i sabesednici i posrednici. '
Prvi put kroz borbu „nerazvijenih“ zemalja za _nezaija je postala zaista univerzalna. Ono što je
iS] istor: Je DOO kih delatnosti, isto tako važi
i ojmu celovitosti ljuds il ORG NU koja prirodno nije ništa drugo nego njihov iz raz (ili, ako se baš tako hoće, koja je sastavljena od tih' istih delainosti, ukoliko su one značajne ili im je dat neki značaj). Na osnovi stvarnog jedinstva IOOHHe mora se ostvariti protivrečno jedinstvo kulture. Vreme j
da to jedinstvo i kao osnova i kao cilj ostane svesno sebe. A to može da se urađi samo sa ljudima koji se bavd kulturom, to jest sa onima koji nemaju drugog nase bave kulturom osim stvarajući je. Za' | gam Ć redložio do se sazove skup pisaca
sa svih kontinenata koji bi mogli istovremeno a Ce svoju solidarnost, svoje dogovore i svoje i (oba i koji bi zajednički pokušali da se bore pro :: Scan kulture. za slobodnu diskusiju na OV ee OE bodno suočavanje ideja i njihovih pro VE O isci i i wigci iz neamgažovanih zemalja izrazili S DUH | BOE Evropska zajednica pisaca
j j a idejom. svoje slaganje 5a tom 1 i Š Detsjja a nam pomogne (bilo bi dobro da se takve 2za'
ij i ima jednice formiraju u Africi, u Aziji, na svim Mkontinenti i da i one izjave da su spremn
sastanemo). Za sada m. m Be e čekamo kako će se razviti naša j
čina da | na Kongresu u Moskvi p
e da nam pomognu da se taje ništa drugo ncgo da ednička ideja.
(Preveli S. M. i P. MJ)
IZLOG KNJIGA,
Epigrami, Epitafi, Epigrali
(„Prosveta“,. Beograđ 19062; izbor i predgovor Mlađen St. Đuričić)
Naš stari i zaslužni književnik Mladen Đuričić koji, evo, već pedeset i seđam godina neumorno piše pripovetke i romane, a uzgred i pesme, članke, sećanja i druge kraće spise, imao je odličnu iđeju đa objavi antologiju kratkih stihovanih zapisa u kojima je sažeto zasvetiucala ljudska misao u raznim prilikama. Inspirisala ih je smrt (epitafi), humor, satira, (epigrami) ili kontemplacija, želja za poukom (epigrafi, ali i epigrami) i mnogi drugi povodi. Ovi mali sastavi obično su izliveni aforistički u jednoj ili dve rečćnice. ;
Naša književnost, inko 6kromna i relativno skorašnja, obiluje ovim kratkim pesmama ne samo ođ osamnaestoga veka Kkađ se javila naša nova knji84, nego i ranije, u srednjem veku i u našim usmenim umotvorinama, narodnoj' pesmi, pa je pravo čudo kako dosad nismo imali ovakve antologije. Zbog toga je Mlađen Đuričić zaslužan kao pionir u ovom teškom poslu, jer je ovakve antologije veoma mučno sastavljati, .
Kao preteča Đuričić je ipak uspešno sastavio ovu antologiju, mađa bi oma mogla biti
mnogo bolja đa njen uređnik ·
nije imao velikih prepreka prilikom &#&đizabiranja i konačnog sastavljanja.
Pisac ove beleške viđeo je prvobitni rukopis ove antologije još pre osam ili deset gođina, posle tri đecenije Đuričićeva rađa na njoj, kađ mi je neko izđavačko preduzeće poslalo rađi referata tađa mnogo veću zbirku od valjda sedam stotina epigrafa. Kasniji referenti svelisu jena polovi-
„mu, nekad s pravom, a nekad
na našu žalost.
Kađ se pritom još ima ha umu đa bibliografija naše stihovane književnosti, nedavno
započete brigom zagrebačkoga Leksikografskoga zavođa, još nije završena, i đa urednik Ove antologije nije đospeo konsultovati ni prve tri sveske koje su đosad izišle sa podacima o poeziji, onda je razumljivo Što se u antologiji ne nalaze duhoviti stihovi Vase Đeme, urednika „Brke“, Tihona MHadžića i drugih, rasuti po dnecvnim listovima,
Ww našim bibliotekama, tako siromašnim posle ratova, uređnik ove antologije nije mogao naći komplete „Išrke“, „Gedže“, „Đavola“, „Vrzina Kola“ i đrugih starih šaljivih listova, pa je tako svoj izbor sveo na
ono do čega je mogao đoćđi ili što mu je dopuštaio njegovo znanje. Ipak mislimo da su Zmaj, Ljuba Nenađović, Dragutin Ilić, Laza Kostić, a 080bito prva polovina đevetnaestog veka i vreme između dva svetska rata mogli biti bolje zastupljeni.
Urednik je, inače, dao save" sno i tačno tekstove. Samo kođ Milorađa Mitrovića rekao bih đa njegov poznati epigram glasi autentično sažetije: Popović je Bogđan Pisac đara retka Napis'o je đosadđ —
Cetiri početka
Ođajući „priznanje „trudu Mlađena Đuričića, nađamo 8e đa će ova zanimljiva antologija, topla od života i duha, đoživeti uskoro potpunije izđanje. Za tu priliku preporučujemo mu da unese zapis o smrti despota Stefana u Stojniku kođ Mlađenovca i onaj, valjda najđirijiviji epitaf, koji je objavio B. V. Radičević n svojoj knjizi „Plava linija žiwota“, prepisan sa spomenika Aleksanđra Ramovića:
Mrtav leži ma bojištu Kao stena ukopana, Raširene ruke smažne, Hladna usta nasmejana, Crne oči zatvorene, Razbačene ruse kose, A pođ njima razlila se Bara krvi usirene.
Ja mu pipnu ladne gruđi, A samo mi srce plače. Zar pogibe, Leso druže,
.·Naš viteže i junače?!
Ovaj epitaf anonimnoga DiWca ostaće u mašoj književnosti i ući će u mnoge antologsije, (B. BR.)
ZVONIMIR, BALOG •.• •..• EHkvilibrii (Zagreb, 1962)
Ova mala zbirka pesama 5adrži očitu protivrečnost ma osnovu koje se može pretpostaviti da njem autor, Zvonimir Balog, još traži svoj umetnički put i stav prema problemima Kkoji mu se nameću. U o» voj zbirci, mađa se tu i tamo može mnaći (u klasičnom smislu reči) po koji realistički motiv, centralno mesto zauzimaju problemi koji su neuhvatljivi i stvarni u isto vreme, kao jara koja treperi ni blizu ni daleko, ni ovakva ni onakva, ali koja je tu, pred očima, sa svojim Kkonturama, bojom i temperaturom. Balog je, kao da se prepao kompleknosti i težine tih problema, požurio da pronađe „eKkvilibrij“, đa se povuče u jednu tako reći meshvatljivu ravno đužnost, ignorišući njihovu bit nost i neporecivost,
Pomislilo bi se đa je pesnik prebolevao sve bolike OVOE sveta, ili ko zna kako došao đo neke imunosti drugima neđostupne, pa mu sađa neobično izgleđa što se ljuđi smeju ili plaču, ziđaju palate ili zaKkopavaju blago. Ili đa je, možda, pesnik pesimist, ili skeptik, pa mu ovaj svet liči na mrtvo more ili sumnja u verodostojnost ljudske radosti i žalosti ((Tko to plače nađ čim plače } Tko se smije zašto se Sin UB Ali takve se pretpo-
koje su ušle u ova vbirku, teŠško mogu dokazati. Uostalom, autor | sam tvrđi da pesmu piše kađ ga „zaboli misao“, kad mu se „zgrči tijelo i prolaznost prijeti“. On sam kaže da mu je pesma poslednji lek i poslednji spas, „između dvije nesigurnosti jedina čvrsta tačka“. Nije, đakle, u pitanju nikakva sigurnost, superiornost ili neranjivost pesnikove ličnosti nego, najverovatnije, obična umišljenost i upinjanje da se preskoče „,obične“ relacije života, pa se život sa neke visine posmatra i kKritikuje. Takav greh ni ovog puta nije ostao nekažnjen,
Tu svoju formulu pesnik je u nekoliko mahova (u ovoj zbirci) primenio. ,I, jasno, pesme Koje su po njoj pisane lišene su najosnovnijih pesničkih atributa. U pesmi „Tra“ žšio sam te“, na primer, jeđino što čitalac, iz onih nekoliko konvencionahni!l komparacija, može da sazna, to je da je predmet pesnikovog traženja — srednjeg rođa.,
Srećom, Balog nije. uvek mogao da se drži ove formule. Tačnije rečeno, nije, kao obdaren pesnik, mogao đa je ne porekne. I njegov pesnički dar, oslobođen te formule, može da se meri 8 đarom svakog od Onih pesnika koji čine fond sawvremene poezije, osnovu na kojoj su mogućni njeni ponori i vrhovi, A to je, bez sumnje, časno mesto i značajna uloga. Ne samo kao domet nego i kao perspektiva. Jer, jasno je đa se mogućnosti jednog pesnika, koji može da napiše pesme kao što su „Cudo“, „Usna harmonika“ ili „Pjesma o zemlji“, ne mogu potcenjivati.
Na kontrađiktornosti koju sadrži ova mala zbirka Balogovih pesama treba, stoga, gledati kao na jednu od dosta čestih pojava kođ pesnika Kkoji traže svoje mesto pod suncem i vlastitu reč u umetnosti. Kao i na mestimične konvencionalnosti, đeskripcije, neumerenu upotrebu komparacije ili nekih drugih figura. Ne treba se mnogo uzbuđivati za Ssuđbinu pesnika ako je poenta njegove pesme potisnuta iz prvog plana nekim drugim smislovima. Jer najvažnije je đa je poenta prisutna. Pesnik će već znati da je ošlobođi svih štetnih primesa. (S. B.)
i?
Dositei Obradović
Beograđ. 1962; priređio Mlađen Leskovac)
(SRZ,
Već ranije, 1911. gođine, Srpska Književna zadruga obeležila je stogođišnjicu Dositejeve smrti Spomenicom Dositeja Obradovića. Ovoga puta, povodom stopeđesetgodišnjice smrti, Zađruga je izdala novu knjigu, mnogo Vveću ođ Spomenice (355 strana). Ređaktor je stavio u plan đa prikupi članke Koji će prikazati „što je moguće svestranije i zanimljivije ovu majsloženiju i najistaknutiju, a po trajnosti svoga uticaja u srpskoj književnosti i svoga prisustva u srpskom. društvu i đaleko najživotniju ličnost našeg XVIII veka“, kako je u predgovoru odlično obeležio
stavke, bar na osnovu pesama Dositejevu pojavu i njegov
~ neprevedene knjige
ROMAIN GARY
Romen Gari je svoje ime u literaturi stekao romanima Koreni neba i KEvropsko vaspitanje, od Kkojih prvi zna i maša čitalačka publika, „Međutim, „nijedno njegovo đelo ne čita se sa takvim zađovoljstvom kao stranice „njegove autobiografije Obećanje u zoru (La Promesse de MPaube“). Isto tako, nijedan njegov roman ne obrađuje bilo koju ličnost koja bi Se po svojoj monumentalnosti, obojenosti i višedimenzionalnosti mogla uporediti sa ličnošću njegove majke. U ovom smislu, Obećanje u zoru je isto isto toliko pripovest o njegovoj majci koliko i o njemu samom.
Kađa je Romen Gari došao na svet, njegova mati, gđa Kaceva, bila je vrlo lepa dama Jevrejka, koja je postizala izvanredne uspehe na scenama pređdrevolucionarnog carskog ruskog teatra. Ostavljena i napuštena odmah po rođenju sina, otišla je iz Rusi-
LA PROMESSE DE PAUBE
Je davno pre nego Sto je njen muž skončao od srčanog uđara pređ vratima nacističke gasne komore. Ne poklanjajući svoju ljubav „nijednom drugom čoveku u svom životu, 0va žena je sve svoje nađe usredsređila na sina. A te nađe nisu bile ni male ni skromne. Njen sin je morao. postati čuvena, ličnost, ambasađor Francuske — jer njeno frankofilstvo nije moglo ni zamisliti đa postoji bilo koja druga država na svetu — i veliki ljubavnik koji će za sobom #dostavljati bezbrojna slomljena srca i tako „OSveftiti“ mjenu mapaćenu mladost. Buđućnost je' pokazala da su sve njene želje bile ispunjene i da je Gari (Romuša) bio dostojan uzđanik da primi na svoja pleća sve ove odgovornosti koje mu je na-
'mehila.
Pošto je završila svoju pozorišnu Karijeru Mađam Kaceva je oprobala lične sposobnosti na čitavom mizu poslova koji su bill svi ođređa smi
(GALLIMARD, PARIS, 1960)
šljeni da pribave sredstva za život njenog sina. U Vilni je bila modiskinja — s velikim uspehom, u koje vreme je njen osmogodišnji sin uzimao časove iz jahanja, mačevanja, streljaštva i svega onoga što je trebalo znati u svetu otmenin. U Varšavi je pokušavala sve i svašta, a između ostalog da prođaje i upotrebljene vlatne plombe; u Nici se zaposlila kod jednog zlatara, koji je bio opčinjen njenom aristokratskom pojavom i očeviđnim dramatskim đarom koji je primenila đa bi mu prodala nešto srebra sačuvanog iz „boljih“ dana. Konačno se skrasila kao hotelijerka. na Rivijeri, gde je njen sin i napušta pređ pađ Francuske, kađa je kao avijatičarski mnarednik „uspeo da se prebaci u Englesku, Celo vreme rata on je ođ nje primao pisma, ali kađa je pun odlikovanja po oslobođenju došao u Nicu, čekala ga je čudna vest, đa mu je mati već tri godine mrtva. Nekoli-
značaj. Kađa se uzme u obzir princip da ne treba preštampavati ono što je Zađruga već ranije izdala o Dositeju, a da je ova njiga namenjena „mestručnom savremenom obrazovanom čitaocu“ i đa se za pripremanje rukopisa obično ne ostavlja mnogo vremena, poSao nije bio jednostavam i lak. Ipak se, donekle, uspelo. U knjigu su ušli članci koji govore o. radu i značaju
Dositeja, o njemu kao KknjiŠčevniku, filosofu i sociologu. Stiče se utisak o vremenu u kome je Dositej živeo, o razvoju njegovih ideja, dalekoviđosti u pogledu narodnog jedđinstva i jezika, i o njegovom pogleđu o zavisnosti etike od znanja i kulture, rađi koje je naš veliki putnik obišao skoro celu Evropu. Članci naših naučnika i književnika u ovoj knjizi đoprinose đa se osvetli i približi Dositejev lik i značaj čitaocu.
Neđostatak knjige istakao je sam #«ređaktor u pređgovoru: „teme i gledišta ne povezuju se u jednu čvrstu celinu“ i poneka „sasvim „dositejevska tema ostala je nedirnuta“; dodaćemo još da su uvršteni i prigođni članci, koji sami po sebi mogu biti zanimljivi, a u listovima i novinama gde su se pojavili sasvim na svom mestu, ali ne i u ovoj knjizi. Za čitaoca su nekorisni jer čitalac preko takvih članaka dobija više utisak o mislima i raspoloženjima njihovih pisaca nego o Dositejevim stavovima.
Isto tako, s obzirom na namenu knjige („nestručnom čitaocu“), nije trebalo unositi rađove koji dđođiruju samo Dponeko pitanje u vezi s Dositejem, koje može da bude od initeresa „samo za stručnjake, a ponekad je zasnovano samo na pretpostavkama, i
Wu knjigu je, na primer, pre trebalo uneti radove» iz kojih bi se bolje upoznao Dositejev prosvetiteljski rad, učešće u ustanku, organizovanje prosvete u Srbiji nego tekstove o Alipašinoj genealogiji, lokalnim zločinima i osvetama i opis mesta u Albaniji koja je Dositej posetio ili je mogao posetiti. Mesto članaka u kojima se govori o Dositejevim vezama sa raznim narođima (sa nekima je imao malo ili nimalo veze), trebalo je uneti neke delove iz rađova V. Javarek o Dositejevim vezama s engleskim piscima i filosofima-moralistima XVIII veka, ili je na osnovu đosađašnje građe o toj temi mogao za ovu knjigu da se napiše članak, pošto je engleski uticaj na Dositeja presuđan. Kađa je već preveđen je-
Ko neđelja pređ smrt ona je bila napisala oko 250 kraćih pisama i preko jednog VOS prijatelja u Svajcarskoj uredila da ih njen sin ređovno prima u određenim razmacima, kako bi mu ova bila neka vrsta podrške u tuđem svetu.
A kako stoji stvar sa samim Garijem? Njegovt knjiga odra žava životni put i ličnost u potpunom skladu sa nezajažljivim željama „njegove majke. On je hrabar, saosećajan i čovek pun duha, naročito u početnim ljubavnim pustolovinama. On je postao čuveni pisac, istaknuti ratnik i konačno generalni konzul Francuske u Americi. Da li bi i sama Mađam Kaceva mogla tražiti i Želeti više od toga?
I poređ sveg uspeha, izgleda đa ga sreća nije pretvorila u blaziranog bonvivana,. Ima trenutaka u kojima on oseća poglede svoje majke na sebi iako nje više nema — ena je još uvek živa u svim njegovim postupcima.
Obećanje u zoru je pikareskna „autobiografija naravno namerno pikareskna. Nekom čitaocu može se UCImILj đa Gari iđe i suviše dalekg u unošenju imaginacije u autobiografsko štivo, Međutim,
đan kratki deo iz stuđije B. Unbegauna Les đćbuts đe la langue littćraire ehez les Serbes, mogao, je biti preveđen i neki fragmenat iz značajne studije K. Radčenka o Dositeju, kao i iz nekih drugih rađova objavljenih na stranim jezicima,
Cini se đa je za nestručne čitaoce, s druge strane, nekorisno ako o istoj ili sličnoj temi čitaju nekoliko rađova u istoj Knjizi. Poređ Jagićevog članka RWiječitost Došsitejeva, gde se govori o Dositejevom jeziku, izgleda nepotreban „poseban „pasus iz drugog Jagičevog članka opet o Dositejevom jeziku, tim pre što je u ovom drugom tek dodirnuta ova tema i što u ovom članku nema ničega što ne bi ođavno bilo svima poznato,
Da su članci pisani neposređno za ovu knjigu (kao što je slučaj sa člancimau Spomenici Dositeja Obradovića iz 1911), ona bi svakako više odgovorila svojoj nameni (J. S.) '*
emaa Bina =——
JOVAN VULEVIC
Od Pariza do Istambula
(Rragujevac 1962)
Već više gođina Jovan Vulević se javlja kritičkim člancima u raznim «književnim publikacijama. „Ovoga puta Vulević je skrenuo našu pašnju knjigom „Od Pariza do Istambula“ koja sadrži niz putopisnih „tekstova. Autor u njoj iznosi svoje utiske sa putovanja po Francuskoj, Grčkoj, Italiji, Turskoj i Jugoslaviji, Ponesen svojim Književnim simpatijama, Vulević je najviše posecivao mesta vezana za slavne pisce prošlosti. Muveji, crkve, groblja, kafane to su najčešće predmeti piBčevih opisa, toplih i iskrenih. Diveći se velikim tekovinama kulture, Vulević u stavu „odđuševljenog hodočasnika obilazi Pariz, Veneciju i ostale gradove koji su u njemu budili čitav svet remini-
scencija i podstrekavali ga na sanjarenje i na ispovesti. Ka”...
ko ne otkriva u svojim impresijama sa putovanja ništa novo u činjeničnom pogledu, iako, dakle, govori o stvarima đavno poznatim, Jovan Vulević uspeva da na mahove progovori iskrenim glasom ličnog vapažanja i razmišljanja. Ono što je očigledno za svakog čitaoca ove knjige, to je istinski zanos ı ođuševljavanje umetničkim vređnostima, stranim i našim, jeđan napor da uđe u tajne probleme stvaralaštva i đa o svemu tome Kkaže mnepretencioznu, ali i doživljenu reč.
Kompozicija ovih. đopadiljivih putopisa je nešto stereotipna. Ali bez obzira ma tai nedostatak, možemo se složiti sa konstatacijom dr Dušana Milačića, koji u svom pređgovoru kaže: „Vulević uspeEno oživljava atmosfere i panorame gradova... I najobičniji pređmet on obično IskoriBšćava za vrlo zanimljiva pričanja i opisivanja“. (P.Z.)
treba podsetiti đa život vrlo često prevazilazi „literaturu,
kao i na činjenicu da mašta
često može da buđe bolji oslonac za prošle činjenice i od samog sećanja. Sama knjiga, pak, iako bi se pomislilo da kao autobiografija mora da buđe skučena u panoramičnosti i karakterima, nije to nimalo. Naprotiv, čitalac koji želi da sazna nešto više o „luđim“ dvađesetim gođinama ovog stoleća, „đekadentnim“ tridesetim i predratnim četrdesetim — sve to iz „veltan“ šaunga“ jedne Mađam Kaceve u Nici, imaće priliku da sa velikim uživanjem prati svaKku stranicu ove antiedipovske povesti o odnosima majke i sina, u kojoi majka nije Jokasta, a sin nije Bđip.
Prevesti ovu Garijevu knjigu na naš jezik znači biti dobar urednik i promućuran „izda vač. (A. S.)
Ccara O ira aun ———
PIŠU: BOŽIDAR KOVACEVIĆ, STANOJLO BOGDANOVIĆ. JELENA ŠAULIĆ, PAVLE ZORIĆ I ALEKSANDAR V. STEPANOVIĆ
9: