Књижевне новине

(a re A \SC AO a O NJ ~ NEO

ri A ry-fopratrpc BTL.

l..

av OobDaj Drosšstor oko mene kao

S sjenka, — moć siva nikada da presahne.

Htio si da se sjetiš, da obnoviš

talog bola, izanđali.

I ova zemlja po kojoj vazduh stvruže, voćnjak od pepela, od praznine.

Tim putem ugašemim još ćeš dugo ići, vid. će ti se istrošiti. Gledaj svoje tijelo, sve što još

- posjeduješ, kako se pretvara u kamen prostora.

Dok stojiš nad vodom koja se kotrlja proštor se koči poput uspavanog.

Oslobodi me tog trovanja, tog prezrenja, noć će me Tužno Dprisvojiti.

Svijete zloguki, ti se javljaš kao mesvjestica

u kavezu oka zarezi noći.

Ptica bakremog šuma se penje

u azduh prema zovjezdama od magneta.

Sve što je budno tako je uzaludmo u prostoru gdje mema opijanja.

Vjetar lebdi u ravnoteži Yasanjemja zadihan kao vatra, mekan.

Ćemu se još nadaš. Bolje je mestati

u, šumorenju, odronjenom prostranstvu. Biće svijeta-mješine prostora

koje se smjenjuju žitko i nepredviđeno. I kro tvoja u kojoj je praznina odjekuje kao sluzava eksplozija pjene.

Prepusti se vjetru, ionako mećeš više mikad sebi moći vjerovati.

Nad rijekom ovom razrokom i tromom fu ćeš'zaćutati, zanavijek.

Prostor će uzmicati, pljuskovi dana

- . i moći:

isti glas kao i prvi put nad vodom

"Kad si metak bola osjetio.

NKNIT:OYCVITTYT TOV iti i: |

Uzalud. će igra „svijeta da se mudi

: kao žena;

ti ćeš znati da je maska nepotrebna.

Voda što ti se pričinja kad usniš

primiće te kao kamem odbačeni.

Ništa nećeš čuti; šum vesala m, mrkloj

. moći.

Taj glas zarđali iz dubine što te mami,

iz vode mirne raketa rasanjema:

slušaj kako se prostor upija, kako biješti

kao Jato ptica u zimskom vjetru.

Tu ćeš ući, tu ćeš se skloniti

iz ružnog svijeta u kolijevku.

Vuk ; 'KRNJEVIC

RkAO PAS.

Jezik vode će te mlako zasaniti

i oči suhe zapečatiti dahom. Dlan mjegov u lobanji goloj plazi, zadihana varka: da se me opireš.

0. Gdje je tresak straha koji sam nekad predđosjećao. Prošlo mu je vrijeme, krov struji od navike.

Da li ćeš ga čuti, zvuk ugušen dugim životom.

Oni koji su se predavali i sada to čine, bližnjima i mrtvo namjenjuju lice. Trumu sa svečanim, smješkom.

Sada kada se više mišta neće pomjenrniti ni tvrda patnja nema glasa.

Zivot i smrt me odjednom mapuštaju.

Sve ove stvari mepotrebne što me okružuju.

I one su svoje završile.

Ko će ih prihvatiti, ko će im, uzeti

ono što sam im tako dugo bridavao.

Slušaj kako se hlade maša tjelesa. Tako će mas mirmo i mapustiti.

Ne okreći se, ne pokreći se.

Odlazak i dolazak na istom su mjestu. Samo se pripremaj,

mestaćeš kad to budeš najviše očekivao.

Vrati se praznini koja nije opčinjenma,

ravnoteži bez tijela, bez glasa

poput šume smrvljene pod mokrim snijegom.

Gladne oči predaj prostramstvu: ko danas istraje umrijeće sa dostojanstvom. Srce tvoje teško će se pokrenuti ali će disanje pepela krv da zaljulja, ipak.

Ova praznina, postelja od izdisaja

ležaće pred, tobom kao životinja zamorena:

šum zapaljenih zaveslaja u daljini.

Lice vode-leđa mokre kornjače.

Ti ostaješ da tome suvijetu uzmeš sve što možeš, kucavicu magriženu.

Daleko grad leži, mizovi otkopamnog svjetla, noć zojezdama visoko, kruta kao mrtvac, kao manastir od mestvoarmog mirisa, u dubini koji u zoru grabljivo izranja.

Sta ti preostaje nego da šator oka pred kišom

koja će ustati ponovo razapneš i čekaš.

Prepoznaćeš svijet ali ga mećeš prihvatiti.

Reč o poez

Nastavak sa 1. strane

Kakav je odjek naše savremenosti, "našeg života, u današnjim pesničkim "srcima? Da li savremena naša pesnička 'Teč ima svoje dostojanstvo, etičko i ljudsko pokriće? Svoju gordost? Pokušajte đa imenujete pesnika koji svoju dlaku nije menjao ili svoj ćurak prevrtfao naopako? Pesnika kome veruju?

Da li istinska pesnička ličnost uspeva da svoj uzbuđeni glas prodene u uvo savremenom čoveku u čijoj se školjci komešaju šumovi dekretovanih tribuna? Da li pesnikov bol uspeva da našeg sugrađanina, koji se po ugledu na visoko civilizovane i tehnokratske sredine, sa primitivstičkim osobenostima sve brže zaošijava u bezobzirnom kolu uspeha i standarda, bar za trenutak opomene na njegovu ljudsku suštinu i žrtvu koja je uzidana u temeljima socijalističke budućnosti?

U ime čega se danas potrže pesničko 'pero? Šta ga pokreće? Šta je naša pesnička pobuda i pobuna?

Zapitajmo se, da li smo u stanju da 'odgovorimo i na jedno od ovih pitanja, i to danas, kada je poplava stihova evidentnija nego ikada ranije.

Ali, da smirim ovih nekoliko reči o poeziji. Izgovarajući ih kao gradaciju i sam sam se osetio pomalo panično iz-

iji

gubljenim pred ciljevima koje sam joj i nehajno postavio. Namera mi je bila, kad sam se, evo, već latio da nešto progovorim o poeziji, da je bar na neki način sagledam drugačije (makar u mašti) nego što se u današnjem trenutku odvija njen tupi život, dosadno ukalupljen na stranicama listova, časopisa, po knjižarskim rafovima i džepovima pesnika.

Nedavno sam naišao na nekoliko rečenica tragičnog ruskog pesnika Osipa Mandeljštama, koji mi pomažu da završim svoje uvodno slovo: „Poezija treba da bude klasicistička, poezija treba da bude jelinistička, poezija treba da poseduje izrazitije osećanje slikovitosti, mašinski ritam, gradski kolektivizam, seljački folklor... Jadna poezija trza se pred mnoštvom revolverskih cevi bezuslovnih zahteva uperenih u nju. Šta je poezija dužna da bude? Možda ona uopšt- nije dužna, nikome ona nije dužna, možda su joj svi poverioci lažni...“

Stevan, RAIČKOVIĆ

, Tekst Stevana Raičkovića „Reč o _ o poeziji“ predstavlja koreferat podnesen na proširenom diskusionom plenumu Udruženja književnika Srbije, održanom 831. oktobra 1962.

na marginama štampe

oslednja vest iz vata za sYpski jezik i pravopis: na sektoru prii usklika front je u totalnom, rasulu. Opasne prodore već su dosad učinili atemtat nad De Golom (ili Nkrumahom, ili Silpanusom, Olimpiom), akcija ma Kubu, ivazija protiv Kube, sporazum oko rešenja komgoamskog problema, izglasavamje o mepoverenju Pompidu-

loga, predloga, sveza

ovoj vladi itd. itd.

nad vojnim

na prvoj strani.

* * *

FAA LO COM LJ

Božidar BOŽOVIĆ

ONAKO. UZGRED

MONUMENT — ĆEMU!

edavno sam prisustvovao i uče-

stvovao u razgovoru u kome je

jedan naš iskusni politički čovek, koji je ne samo pametan nego i uman, sasvim opravdano govorio o našoj ma-– niji da od svega što dižemo pravimo spomenik svoje ere. Rekao je i to da u nekim zemljama (skandinavskim) danas ljudi prigovaraju prethodnim generacijama da su dizale stanove u kojima se ovim sadašnjim ne sviđa da stanuju. Dakle, treba i stanove graditi na kraći rok. Moj je prigovor ovom mišljenju da ja lično stanujem u stanu koji je sazidala moja generacija, a meni se on ne sviđa. (Ovde ne mislim na utilitarnu, znatno smanjenu kvadraturu i kubaturu, jer je to neizbežna posledica stambene krize, i ne samo kod nas, nego na nešto drugo o čemu i pišem ove redove.)

Sada se zaista raspravlja o tome ne bi li bilo dobro da se u velikim gradovima, u kojima nestašica stanova izgleda nerešiva, počne sa privremenim ali radikalnim rešavanjem krize: podizanjem ogromnog broja stanova za koje se unapred računa da neće ni čestitu deceniju trajati — tek toliko da se stvori osnova za dugoročniju štambenu politiku, da ljudi brzo dođu do sopstvenog krova nad glavom, Mislim da bi ta politika bila pametna i da bi u tom pravcu trebalo tražiti najbolja mogućna privremena rešenja.

Ali da se vratim na prvu tezu. Stotine ili hiljade stanovnika Novog Beograda ovih dana, pod udarom ledene košave,živeloje,u najmodernijim zgradama, u stanovima sa centralnim grejanjem, pri temperaturi koja se, kako gde, kretala od 5 do 13 stepeni. (Nije reč samo o grejanju koje je, uglavnom, ovih dana bilo skandalozno, i to u tre-, nutku kad je znatno povišena njegova cena, što je, u najmanju ruku, sramota.) U priličnom broju stanova ljudi su pravili grudve od snega koji je, kroz zatvorene prozore i zidove, upađao u stan. (Ja lično sam iz stana izbacio pun lavor snega.) I jeste upao kroz zid, kroz pukotinu između tavanice i spoljnjeg zida. Sve ovo nije šala već samo ilustracija stanja u kome se već nalaze novopodignute zgrade Novog Beograđa (preduzeće — izvođač radova nudilo je kućnom savetu zgrade u kojoj stanujem 36 miliona (!) dinara da ovaj sam doveđe u red što treba i oslobodi ga obaveza). Naravno, ovo hije prilika da iznosim (to su ljudi već i činili) listu apsurdnih, neshvatljivih nemarnosti i aljkavosti pri izgradnji (i defekata) ovog našeg uzor-naselja. Nešto bih drugo hteo da kažem.

Sve što dižemo spomenik je naše e-

Dokle je to neminovno moralo dovesti pokazuje saopštenje da togoanski vojni komitet „ima punu podršku i policijskim, snagama“ objavljeno 15. januara 1963. u „Politici“,

Nema mikakvih olakšavajućih okolnosti za lektore i korektore kroz čije je ruke taj biser prošao. Ako propuštaju starina Novače i deli-Radivoje, ko će da zaustavi madiramje galimatijasa?

Počelo je, zapravo, poodavno — još kad su razgovore De Gola i Adenauera zamenili razgovori između De Gola i Adenauera. Na toj kližavoj strmoj ravni sastamak De Gola i Adenauera prirodno je uskoro zamenjen sa-

Kosta TIMOTIJEVIĆ

· Galimalias anle porias

stankom između De Gola i Adenauera. Zato memojte da se iznenadite kad budete pročitali da je razmena mišljenja mastavljena ma ručku između De Gola i Adenaucra.

Možda ste, uostalom, zapazili 1. movembna prošle godine izveštaj o aferi između Štrausa i „Spigla“. Ako ste ga pročitali, morali ste biti dovoljno pripremljeni da medelju dana docnije bez uzbuđenja pročitate sve o policijskoj kampanji prema wrednicima „Spigla“, Očeličeni takvim štipom, sva– kako ste još nedelju dana kasnije već potpuno mirmo (čak možđa i ravnodušno) primili vest o planovima oko izgradnje movog trga ma Dušanovcu...

4 u tom grmu upravo leži zec. Ne na Dušamovcu, ni u planovima, nego u ravnodušnosti i rezignaciji sa kojom posmatrate kako prilozi i predlozi bezglavo jure na sve strane, uzalud, tra-

pohe, hteli mi toiline; ovakav ilionakav. Novi Beograd se diže i sa izričitom željom, kao i novi deo Zagreba, ili Sarajeva, ijoš više možda, da reprezentuje naše vreme. Bojim se da će, ako se ovako nastavi, o njemu, o nama, kad bude završen, davati, na žalost, poraznu i, ubeđen sam, netačnu i nepravednu sliku. Stručno rečeno, on će kroz jednu deceniju biti dilapidiran. Postaće, tek što bude izgrađen, naša sramota, ruina jedne izvrsne a loše izvedene zamisli, karikatura onog što želimo. U tome i jeste težina onog što se doga– đa: izvrstan opšti plan i dobro projektovane zgrade realizuju se na način koji ni pre pola veka našem građevinarstvu ne bi bio dopušten.

Poznata su mi najčešća objašnjenja: ogromna izgradnja, malo stručne radne” snage (prvi deo argumehnta, uostalom, a time i drugi, dobrim delom prestali su da važe). Ja lično ta objašnjenja ne mogu da prihvatim. A najmanje izjavu jednog (nadležnog) inženjera: takav je naš standard. Upravo to je ono što se ne sme prihvatiti, protiv čega se, sada, treba svim snagama boriti.

TRENUTAK KOJI, NECE DOĆI

eobična je stvar da političar umre

sa 57 godina, a da oni koji su ga

znali imaju utisak kako, koliko god prerano da je nestao, zaista neopozivo pripada političkoj istoriji. Hju Gejtskel, nekadašnji briljantni oksfordski student, zatim predavač ekonomije na univerzitetu, stekao je ime u široj javnosti, i politički ugled, kao kancelar državne blagajne (mi ovu funkciju, iz nužde, prevodimo titulom ministra finansija, iako je ona šira po ulozi u vođenju privredne politike zemlje) u posleratnoj laburističkoj vlađi, kao naslednik svog po mnogo čemu učitelja i imenjaka Doltona.

Kao neosporni ili, tačnije, neophodni vođ laburista u opoziciji posle Atlijevog povlačenja (jer je Bevin, kao i pre njega Krips, bio umro, Dolton bio prinuđen da se povuče iz politike, Morison ostao što je i bio, nedostižan praktičar za nivo opštinskog veća, a Bevan, svakako najveći tribun i najsnažnija ličnost ove generacije laburista, bio isuviše ulevo i neprihvatljivo neuravnotežen za ukus većine onih koji se pitaju), Gejtskel je nevoljno, svojom politikom, sudelovao u davanju pečata vremenu i u stvaranju jednog novog,

| a *..

34 yu kvivt. a Na

žeći svoje jedimicc dok besmisao nastupa ma sve, širem fromtu.

Ovoj rubrici nije namena da se bavi sitnicama jezikosloovnim. Ovo zato i nije raspravica o pravilmom i mepravilmom, mego poziv ma uzbunu.

Auz armes, citoyems!

s ·

Kad već pomemusmo Togo (onaj gde vojni komitet „ima punu podršku na d vojnim i policijskim, snagama“) — može li iko da objasni zašto se u mašo: štampi, skoro bez izuzetka, me te ze. mlje menja Togo-Togoa-Togot itd., a me Togo-Toga-Togu popu Kongo-Konga-Kongu?

Ako je dobro Konga-Kowgu zašto mam me bi bilo dobro Toga' Togu? Ako, pak, iz nekih viših Yaz' loga mora da bude Togoa-Togou zašto onda me i Kongoa-Komgou!

karakterističnog: pojma „Batskeli. zam“. Taj izraz označio je politiku m sredokratici između ponekad začudi bliskih shvatanja (sopstvenoj) desnid sklonog šefa radničke partije Gejtskela i liberalnog, mođernog Kkonzervativca nesuđenog premijera (umesto Makmi:· lana), visprenog, ciničkog i pomalo za: gonetnog R. A. Batlera. Jedan, eto, nije dočekao, a drugi po svoj prilici neće bez obzira na dug život i dobro zdravlje, dočekati da dođe na čelo Veliki Britanije — a njihova imena će ostat simbol za politički razvitak ove zemlj: posle drugog svetskog rata.

Gejtskelu se moraju pripisati mnogi vrline: izuzetno opšte, političko i eko: nomsko obrazovanje, sklonost studioz. nom (možđa i preterana: kabinetskomi rađu, smisao za držanje ravnoteže me: đu disparatnim snagama u pokretu (drugačiji smisao nego kod Atlija,. al ipak nesumnjiv), razumevanje međunarodnih zbivanja (iako ponekad jednostrano), državnička dalekoviđost i ši. rina. U istoriju će ipak ući kao izvrstat kancelar, a ne kao veliki vođ laburistič. kog pokreta. Svoj trenutak, na žalost nije dočekao: za Veliku Britaniju je ne: sumnjivo šteta što je u njemu izgubil: jednog, po svoj prilici odličnog, a možda i velikog, premijera, jer je, po svin svojim osobinama, bio potencijalno već državnik nego što je bio politički vođ lako je u ličnim susretima impresionirao čoveka i imponovao svojom đubinom, sređenošću i zrelošću, izgledalo je iz perspektive javnog života, sve do pri neki dan, do njegove ranc smrti, di; nije istinski krupna nacionalna figura: sada se vidi da je bio za glavu viši od svih koji su ostali da ga naslede.

IMAO SE RAŠTA I RODITI

ubota, 19. januar 1963. 25 godini S od smrti Branislava Nušića. (Akr j je neko zaboravio ko to' beše žao mi je, ova stranica nema dovoljni prostora da navedem što treba.)

Tog dana drame i komedije na repertoaru beogradskih pozorišta:

Narodno pozorište: Madam Saz Žen.

Jugoslovensko dramsko «pozorište: premijera „Igre ljubavi i slučaja“ (važno: 200-godišnjica Marivoa).

Savremeno pozoznište: Branislav Nušić, Borislav Mihajlović — 3„Autobiografija“ (valjda nije slučajno!) i „Sedam smrtnih grehova“, „Noć neurastenika“ „Prenki i Džoni“.

Atelje 212: Kabare „Komarac“.,

„Boško Buha“: Kapetan Džon Piplfoks. DK Zemun: „Arsenik i stare čipke“

„Branko Krsmanović“: „Stradanjt Pjotra O'Heja“. i

Bioskopski repertoar: „Drakut osvetnik“, „Majko, slušaj moju pesmu“, „Greh ljubavi“, „Povratak u gradić Pejton“, „Apartman“, „Rio Bravo“, „Za• mak sablasti“, „Ukus nasilja“, „Sin crvenog gusara“, itd., itd.

Razne beogradske dvorane, predavanja: sve i svašta, osim pomena o Branislavu Nušiću.

Neka mu je laka zemlja.

KNJIŽEVNE NOVINHM