Књижевне новине

NA PRAGU LEGENDE

M. Panić-Surep: „DEVET TRIPTIHONA*“, piščevo izdanje, Beograd 1902.

ZBIRKA POBTSKIH MEDALJONA Milorada Panića-Surepa, namenjena ljubiteljima lepe knjige i štampana samo u 36 primeraka, predstavlja prijatno iznenađenje i po opremi i po svom poetskom jezgru. Kod nas je, u poslednje vreme, sve više izražena tendencija da se knjige poezije ne samo ilustruju već i štampaju kao plakete, albumi, knjige grafika, koje su u jednakoj meri rezultat pregnuća i pesnika i likovnih umetnika. Knjiga Devet triptihona, izzezana na linoleumu i otisnuta na hartiji, na veoma upečatljiv način svedoči o celishodnosti takvih poduhvata. Ovo je, istovremeno, i knjiga grafika Miloša Ćirića 'i knjiga poezije Panića-Surepa, a udruženo predstavljanje umetnika javnosti dovodi do kompleksnijeg doživljaja njihovih umetničkih dela. Svakako da oprema i ilustracija ne mogu presudnije uticati na saživljavanje s poezijom i poniranje u nju, kao što ni poetska reč ne bi trebalo da otkriva nove dimenzije i prostore umetničke slike, ali čini mi se da Panićev stih, u ovoj knjizi, prosto iziskuje da bude

ispisan rukom i urezan u metal, kamen ili pergament, svejedno. Ovakva umetnička oprema knjige, gde je svaki tripilhon otisnut na posebnom tabaku hartije velikog formata, likovno predstavlien u dve boje (crvenoj i crnoj), odsovara u potpunosti dubokim intencj= Jama same ove poezije.

U ovim kratkim, sažetim pesmama, u stihovima neobično jednostavnim i prozirnim, ima nešto što podseća na usmena kazivanja, kada se u nekoliko reči, u jednoj poetskoj slici, stiču mukotrpna mudrost, proverena i doživljena, i osećanja koja nisu plod Jednog trenutka i svetlećeg nadahnuća. Takve su reči ba= čene u svet nekom nadahnutom ličnošću, ali su dočekane, orbemenjene i sazrele u mnogoglasnoj i monolitnoj zajednici, Tim rečima kolektivnog narodnog stvaralaštva naša poezija se neprestano bogati, u ovom trenutku preuzimajući njihovu metaforičnost i zgusnutost govora, odsjaj ugljenisanog iskus= tva i sagledavanja tajne života, mno= gim prizorima, odzvuke opomena i poruka, Poneki naši pesnici rastu iz njihove opštosti i univerzalnosti, produžujući čisti glas njihove ljudske suštine, dok je u stihovima Panića-Purepa vidan napor da se za današnju poeziju spase i njihova obojenost tlom iz kojeg su ponikle. Tom čistom glasu vraćeno je njegovo seljačko ruho, bogatstvo nacionalnih simbola, osluškivan je njegov eho u srpskim planinama i crnogorskom kršu, njegov odjek nađ vodama Drine, Lima i Rrzava, tajanstveno njegovo brujanje u Sopoćanima.

T mada samo jedan triptihon nosi na= ziv Memento jedne zemlje, isto bi se moglo reći za svih devet. Svi stihovi evociraju prizore i slike viđene na Ovoj zemlji, prisećaju se njenih međa i raskršća, u istoriji i ljudskim sudbinama, ili koje kao prirodne izbočine i korita daju zemlji njen poseban lik, Pesnik je imao dovoljno sluha da samo u nekoliko poteza ozvuči te slike sugestivnim poetskim govorom, da ih upečatljivo ocrta. Slika stare Župe, kako se kao ogroman pehar ljulja pod do= zrelim grožđem. Gorobilje sa smiljem u prozorima i mirisom dunja, putevi Srbije krivudavi kao ošinute zmije, devojačka kika uzavrele Drine, vitko minare poletelo u nebo i ispunjeno jecajima inujezina i strahom, stravično uplašenog nad gradom „bez zara i alaha“,

KNJIŽEVNE NOVINE

đermovi i kolibe sirotinjske, kolevke u kršu, ostaju urezane u sećanju. Isto kao i Filipovićeve ruke, ogromne i prostrane, upućene u nebo kao simbol vremena i zakletve ljudske, kao i glava oborena na grudima nad zaspalim poljem bitke, Kosova ili Sutjeske.

Ali to nisu samo slike, vizije rodne grude, mada su koloritno ocrtane; kroz te stihove odzvanja opomena i poruka, nešto što udružuje u sebi memento jedne zemlje i memento mori. Nad pitominom zemlje grakće gavran, osećajući i u snežnoj belini strv, tragovi se ljudski crne a kraj zatravljenog groba izbija živa voda; ne kao priziv života već kao osvedočenje smrti: jer pobeći ma jci nećeš od njega. Ako se traži misaona i emocionalna osnova tih sti» hova, unutrašnji razlog poetskog stapanja prisećanja na rodnu zemlju i na smrt, mislim da bi stihovi koje gavran izgrakće nad čovekom i detetom, što simbolično u zemlju bacaju zrnevlje jedno mi trune drugo klasa, bili pravi putokaz. Na smrt se ne sme i ne može zaboraviti, ne zbog vlastite smrti koja: je neminovna i usađena u čoveku, već zbog smrti drugih, koja je sveopšta i koja je legenda ove zemlje, čini je onim što jeste, a i duhovna je klima u kojoj zriju novi životi, Nijedno zrno ne pada u zemlju bez uspomene, ne trune u njoj uludo, čoveku na stid, jer on često ostaje bez uspomena, zaboravljen od onih koji su isklasali iz njega. Prizivanje smrti u Surepovim stihovima predstavlja poziv da se živ čovek ispuni legendom i pro= šlošću, da se uključi u istoriju, kroz koju jedino postaje večan. Smrt ne zjapi kao ponor u njegovoj poeziji, gavran nije glasonoša mraka, mada je stravičan kao Usud, već opomena čoveku da se istrgne iz samozaborava i zaborava. Čovek i dete, gavran i Zrno, nisu i ne moraju biti negacija jed= no drugog, već su pre simbolika opšteg smenjivanja i obnavljanja, iz života u smrt i iz smrti u legendu, koja je večna. Poruka i opomena da se ona ne zaboravi, ne istisne iz čoveka.

U manje od 100 stihova Panić-Surep je dovoljno celovito utisnuo viđenja svoje zemlje, upleo u njih legendu o

životu i smrti, pronašavši odgovarajući izraz i reč, I po svojoj umetničkoj opremi, kao i jednostavnoj a jezgrovitoj poetičnosti, knjiga Devet triptihona, kao celina ostavlja povoljan utisak.

Aleksandar PETROV AU VV Ae

Dragan KOLUNDZIJA /

MOJA PRVA PESMA

NP računaj ma mene: ja radim, Ja pod zemljom, mlad, radim.

Teško breme, srebrni blokovi I dno mora koje V\reba pobediti, A ja sam jedan, samo jedam,

Već mi u oči gvožđe pada, Strušna vođa hosti umjiju. Šta mi vredi što si dete.

Ne računaj ma meme* moji pate, Moji u zavičaju, oboleli, pate.

Pijuk, moja budućnost.

Točkovi, tvoj zaborab.

Avion, pokisla zvezdo, mladost objavi.

JOKA MARINKOVIĆ

JB Marinković, · Radnica jedme fabrike:

Nju da su obesili

Na ulazu u radilište,

Ona bi danas bila zastava drugim Yadmicima.

Ima osmoro dece I kada se vrati sa posla Kuva višnjin sok.

Joka Marinković,

Radnica danju i moću.

Iz njenih usta govori mežnmost: Siromašna kuća. slaba zvezda. Mi se me vidimo.

Mi se me vidimo.

Ima osmoro dece I kada se vrati sa posla Stiđi se izneti ručak.

Slavko MIHA4LIĆ

IJUBAV IR STVANNI MH}

O dozgo led ođozdo prsti vode

Vidjet ćeš kako led samom sebi kičmu mrskua, Odozdo sam + tko nas meće slijediti

U skupom, poslu ljubavi

Ah, ođozgo ah, ođozdo

Doći će treći i bit će zvjerski vješti

I gore sam, i dolje slomijem, do utrobe Za nekog koji neće razumjeti

Ovo je Korana zašto ne i Duna Stvarna si zemljo samo kad, si cjelovita Doći će četvrti i ponavljati iste riječi Zbog kojih smo i mi bitke gubili

Ne lomi ovu stravu, punu, nadahmuća, Jer je sada; u prošlost ne vjerujem, Budućnost bude li kucala ma ova vrata, Bit će istjerana; neka stigne kasnije

Za tebe živim, koja mi moćas lomiš usne i vezeš prste

Za sve vas koji ste sa mnom do koljena u glibu

Za jednu sadašnju bijedu, ne bih mijenjao sva buduća, carstva

Ove fine magle žednih, očiju a tako snenih

S NAMA I NAŠI UBOJICE

N”" je u. paramparčad slomljeno (Iza svake krhotine jedmo nijetno, modro) Tlo se ljulja, pod, kućama buktinje

I sad budi prorok a lice ti obrazina Srce pouk u, bunilu,

Uđružite se vlakovi bez cilja,

Uzdigni planino vrh ma od čega

Isperite kose krovovi, oči prozoTi

I neka su prazne čaše svejedno ćemo iz njih piti Ponajviše mi s razbijenim čeljustima

I neka se vrate maše razočarane drage

Valjda još ima mečeg u potamnjelim, žilama, · (Tako me strah maše site šutljiposti

Naše zapuštemosti ma lamcu prepuštenmosti)

Aj, pamtite, svaka naša odVuka odjekuje bez konca S nama su pali i naši ubojice

(Hoću li pretučem samo još tri koraka

Tako sam, 'pokopam u svojim, mekim dvoranama.) I nije važno što ćemo prvo učiniti

Samo da se prsti sasvim me Taziđu

Neka trunu trupla, samo. da me potonw

Iscrpljema cesta već me krije koljena,

Nikoga pod, nama, mi nad, nama nikog nemo,

KA SVEŽINI ILI KA TRAJANJU

„METAK LUTALICA“, „Prosveta“, Beograd 1963.

Matija Bećković: -S KOLIKO SMO UŽIVANJA i zavisti, u isti mah, slušali kabardinskog pesnika Alima Kešokova dok nam je, pre dva-tri meseca, pričao kako u njegovoj dalekoj republici građani pozdravljaju svoje pesnike (koji i ne moraju biti bogzna kako značajni) skidanjem šešira, odajući poštu njihovom pozivu, svesni uzvišenosti misije kojoj se oni pridružuju svojim glasom. bez obzira na njegov volumen i intenzitet... Tako je, Verovatno, u idealnim prilikama, a one, na žalost, s našom književnom situacijom, bar što se mladih tiče,imaju veoma malo zajedničkog. U čitavom nizu promena, koje je za poslednju deceniju naša poezija, doživela i preživela, kritičari su ustoličavali pojedine mlađe pe= snike, proglašujući ono što oni pišu za gummum bonum svekolike poezije. Mi danas, donekle, možemo i da razumemo njihove postupke jer nesumnjivo je, na primer, da je pesnik koji se u klimaksu jedne pomame (koja je, dakako, imala i kvalitet oslobađanja) i opse= narstva formalnim preckupacijama, ja= vio svežim,naivnim, nepatvorenim mohtivima i osećanjima, svojom pojavom i donosio jedno osveženje. Ali ono što se posle toga dešavalo teško je shvatljivo. Rečcni mladi pesnik unošen je u anto= logije, pojavljivala su se bibliofilska izdanja njegovih stihova, dok o živim, da i ne govorimo o mrtvim, veličinama nismo imali ni odgovarajućih studija na kamoli toliko potrebnih monografija, postajao je miljenik malobrojne publike, dok su njegovi značajni prethodnici tonuli u zaborav, a talen= tovaniji i ozbiljniji vršnjaci tavorili u anonimnosti. Sve to ne bi bilo tako po= gubno i izvan granica uobičajenog kada taj mlađi pesnik, pre vremena uveren u svoju izuzetno„', ne bi prestao da rađi, da proširuje svoje intelektualne vidike, da usavršava svoj talenat i up=ravlja ga ka višim artističkim ciljevima. Da nije uskoro, i gotovo nepovratno, rostao pesnik sa efemernim i zaleđenim „kvalitetima, čije je glavno obeležje ostalo „osveženje“.

Nisu li, upitajmo se, reči velikog pesnika Roberta GreJvza, ako i ne u pot= punosti prihvatljive, po mnogo čemu karakteristične i poučne za naše vreme:“,.. Pesniku nije potreban arıditorijum: on može da dela veoma dobro i bez kikota i grohota tako potrebnih cirkusaneru. Cirkusaner pokušava da poveća svoju publiku što je mogućno više i ne propušta priliku da dođe 8 njom u kontakt... Pesnik se ponaša sasvim drukčije — sem ako nije pravi pesnik nego prerušeni cirkusaner, ili propovednik [...]. Jedini zahtev koji može imati pesnik u odnosu na svoju

'publiku jeste da ga tretira 8 razume~

vanjem i da ne očekuje ništa od nje-

ga; i da ne stvara od njega javnu lič-

nost — Već, radije, tajnog prijatelja“. * * +

Metak lutalica Matije Bećkovića pr-

va je, u stvari, njegova knjiga. Stica=

jem okolnosti prethodilo joj je izdanje jednog njenog dela, poeme Vera Pavladoljska, u „Zađužbini Ras“. Na osnovu te poeme i stihova objavljenih po listovima i časopisima, čovek je mogao da stekne izvesnu, nekompletnu, predstavu o ovom mladom pesniku. Ako je želeo da pronađe nešto autentično mladalačko i pesničko, istovremeno, u njegovim stihovima, njegova pažnja zadr-

žala se, verovatno, na pomenutoj poemi. ~

I, odista, Vera Pavladoljska nosila ·je, i nosi, u sebi jednu pravu ljubavnu dramu, ispevanu snagom falenta i mladosti, dramu u kojoj su akteri Vera Pavladoljska, neka Vrsta inkarnacije ivečnog ženskog, i pesnik koji obeloda=

njuje svoja osećanja, želi u njih da uključi čitav svet i prirodu, a svestan nepostojnosti njihovog predmeta prevlači ih velom ironije. Njenom poetskom in=tenzitetu, sem večne pesničke teme i bogatstva divnim i tako različitim au=> tentičnim osećanjima koja se uz nju vezuju, doprinosi i mladalački sirov, ali duboko iskren jezik. daleko od svake precioznosti a tim bliži istini i nc= posrednosti. Primera radi, navedimo samo jednu strofu:

„Mrak je u mraku sjao kao životinja Grom u lancima čamio za brdima Molio sam, se za sluh, fizičkih radnika Divio se mjihovbom, surovom apetitu Zaklinjao jednog gluvbonemog mladića, Da izgovori tvoje ime

Vera Pavladoljska“.

Metak lutalica Matije Bečkovića donosi sada još jednu pesmu u istom tonu napisanu. To je Levo srce, pesma koja se gotovo može dopisati Veri Pavladoljskoj kao njen nastavak i sinteza. Kada bi trebalo da kažem koji su delovi ove knjige koji me uveravaju u dar Dpesnika, koji nađu u njegovo napredđova=– nje čine osnovanom, to bi, pre svega, bila Vera Pavladoljska, Levo srce i nekoliko soneta iz ciklusa Muke po Matiji. Bećkovićevi soneti s parnim rimama i

bez utvrđene metričke sheme, s kombinacijom folklornih kvaliteta i bogate muzičke elokventnosti u kojoj se ose= ća i daleki odsjaj jednog davičovskog penušavog jezika, čini mi se da su u misaonom pogledu njegovo najzrelije ostvarenje: u njima se nazire pokušaj da se d& jedna kompleksna slika sveta, pesnikovog položaja u njemu, pesnika suočenog sa samim sobom i s problemom pravog smisla poezije.

Najveći deo ove pesničke knjige čini estradna poezija (koja, trenutno, ima nekoliko zastupnika, a svi su izgledi da će joj pozicije veoma ojačati), u punom značenju te reči, čiji kredo bi mogle biti pesnikove reči: „Poeziju treba koristiti kao nuklearnu energiju“. Ljubitelj poezije koji ne čita samo između stihova nego i iznad i kroz njih, koji voli da otkriva razne, veoma nijansirane veže u njima, koji traga za određenom VrStom jedinstva i sveukupnosti efekata, tu nema šta da traži; ljubitelj refleksivne ili lirske poezije još manje. To je veoma zvučno i veoma bučno nizanje stihova, pogodnije za recitovanje u hešto širem krugu slušalaca nego za mirno čitanje. Postupak je tu uvek, ili skoro uvek, isti: bez obzira da li je reč o maljenkoj Veročki, koja je za pesnika

„Ta žena taj gigamt ta država u državi Kad sam je prvi put video rekao sam: Eto kako treba da izgleda prestonica je-

dne zemlje...“

ili o jednoj simboličnoj noći koja je „Noć diktature proletarijata Noć kojoj će se svi ma kraju udvarati Prepoznaćete po tome što se od drugih razlikuje Njeni najžešći meprijatelji se sami ubijaju, Proširuje se prostor za mjemu, karije| Tira a ili o svrsi poezije

„Pesmo koja si me uzela pod svoje Insceniraj grom u vedrom nebu

Zavadi zvezde pa zavladaj vodom, Iskušaj budućnost avaj kud ćeš šta ćeš Ogrezni u nove misli do ušiju...“

— te pesme sačinjava rimovano ili nerimovano nizanje metafora, s manje ili više duhovitosti i neočekivanih sklopova reči, s manje ili više invencije, To je poezija sa svim manama i vrlinama žanra, poezija koja, na svaki način, suprotstavljena ogromnoj produkciji besmisleno i beskrajno zamumljenih i zakukuljenih stihova, predstavlja osveženje, ali sudeći po jednom opštijem, nevezanom za vreme, kriterijumu to bi trebalo đa bude u pesnikovom razvoju samo jedna prolazna faza — bez obzira na njene izvesne veoma očevidne kvalitete. (Sem, naravno, ako nije u pitanju pesnik snage jednog Majakovskog.) Da bi napredak i sazrevanje OVOS pesnika bili kompletni i plodonosni tre-

Nastavak na 6. strani

Bogdan A. POPOVIĆ