Књижевне новине
Preveo 4lehksandar Popović
SRAZALJKE
upotrebljavano za grojanje stanova, a ne za spaljivanje ljudi. Koncentracioni logoi, ispiranje mozga, masovni teFor, monštr-proćesi tada Još nišu, bili na visokoj ceni kao danas, On je bio mali činovnik i veliki pisac, a pisci reaguju vrlo oselljivo na secijalno delovanje vlasti i bi vokiaBtije.,
Ovaj ptoblem se ponavlja u mhegim pripovetkama i u svim romanima Kufkinim i poprima lik traglčne dile= mi, Pišać je u birokratizaciji modornog dtuštva video sled duše istorijske evolucije koja vodi enormnom Yaž= vitku dPežavme delatnosti. Aparat vlasti, koji kontroliše svaki detalj individualne eppPišlencije, bočinje da se iđenftifikuje u voljom zajednice. mađa je samo njeh manđant. Vlast uzima Bebi pitavo da vodi sve naše misli i dela, evlađava individualitetom čovekovim i uništava ga. Prav= đa se prividno objčktivita u vlast, prebvara se u nepravdu i poštaje oruđe firanije.
Kafki 56 svemoć birokratskog moloha čini tako opasnom da se embpifijaki svet u njegovom delu, gotovo po pravilu, mahifestuje k86 hepregledljiva i svirepa činovnička organizacija. Sud i uprava Zamka su slike Tmeo?re, projekcije unutrašnjih doživljaja prokurista i geometta, ali je tkivo ove fikcije isbfedeno odđ stvarnih niki.
Po Maksu Brođu oba romana predstavljaju dve forme božanske svemoći: „Suđ i miloštć. U Procesu sud betsohifikuje najvišu pravdu, a u Zamku se skriva, tvrdi Brod, božahska milost; Amerikanac Čarlz Nider tvrdi da su sud i zamak negacija božanhske ličnosti. Meni se čimi da obojica, Brod i Nider, kažu šamo Pola isline, Obojica imaju pravo i nemaju. Suđ i zamak olelovljuju kraj i pakao, svetlo i tamno, pozitivno i negativno u ljudskom biću. |
Ali ja bih hteo još jednom da prizovem crnu senku, Hteo bih da podsetim na sudije, koje se „neprekidno, danju i noću, kreću u uskom krugu zakona“ i nemaju „Fazumevanja za ljudške potrebe“. Hteo bih da podsetim na službenike zamka koji terorišu stanovnike sela, DOnižavaju ih i 5 njima bostupaju 8 najvećom merom sViteposšti. Hteo bih da podsetim i ha sudbine seoskih stanovnika koje počivaju u tajnim spisima, koje leže Yaz= bacane po ormanima svYatišta, po pisaćim stolovima, stoličama, klupama, pa čak i po podovima. Svaki dokument snabdeven potpisom i pečatom jeste papirmna grobnica čovekova. Ja bih, najzad, hteo đa citiram KaflWine reči: „Lanci čovečanstva su od kahcelarijske hartije“.
Kafka se osećao ugroženim od demonije absolute vlasti. pa je proročanski bredvideo i hjenu pobedu, đoba tižana, „čija prava he bočivaju u njihovom razumevanju nego u njihovoj ličnosti“. Strah od vlasti je, pre nego u svim delima, uočljiv u Kaznenoj koloniji, u toj apokaliptičnoj viziji totalitarne „tiranije Moja izmišlja egzakino funkciohišući mehanizam ponižavanja i uništavanja. Svet tu sačinjavaju mučitelji 1 mučeni, dželati i njihove Žžrtve. Ovde se svaka MWrivica, pa ćak i ona Prividna, kažhjava smrću koju osuđenik priželjkuje kao izžbavljenje. Žžatvorehići su bez odbranć, oni neće znaju šta šu skrivili, Re znaju čak mi Badržinu presude, Osudu saznaju u Pposlednjem ftrenufku voa života, utišhutu na sopstvenom telu posle dvanaestoćasovnih toriura. Osuđu izriče jedho lice, čija odluka ostaje netakmuta i nekontrolisana. Optuženi se pretvara u bezvoljnho biće koje umire ša 5ledećim hatpisem pred očima: „Poštuj svoga bretboštavljenog“. Berlinski izdavač Kurt Volf, kome je Kaflta ĐOšlao svoju Pripovečtku, pisao je autoi đa je pripovetka na nječa oštavila mučan utisak. Kafka Je na to odšgovohio: „Ne samo pripovetke, već naše vreme uopšte, a naročito moje vreme, bilo je i jeste mučno“,
Kafkin pokušaj da promeni sve završio BĆ poratofi. PisMc je to priznao otvoreno, s Borčihom i Bkrušćno. Ali je to bio jedan od poraza koji su potrebni pobedi 8l6b0de, Kafka je blo bišsac nezaštićenih, očajnih, demonima progonjenih lutalica našeg stoleća. Njegova nemoć Je odolela moći zla i u tmini njeBovih patnja treperi zrak nađć.
Tekst koji đonostmo u ovom broju ije odlomak jednog obimnog Yada poljskog istoričara književnosti, profesora Romana Karta, koji spada u najveće pozna vaoče Mažkinmog dela, Ovaj odlomak štampen je u jul skoj svesci austrijskog Mhjiževnog časopiša sVyOrt dn
der Zeit“.
a a aeuarutgatnaisa:etfngresaanĆBiPNJRRKNHRRIRJESRRNIYK RRNRRKUKIG KOZA meKum=oei==—
ČEŠKI ČASOPIS O KRLEŽI
na Moja je već u više navrata pisala 6 objavila je u trećem ovogođišnjem „fteč Miroslava M(rleže“, u
Milena Miršherova, i0i najnovijoj književnosti,
broju „Šlovanškog pšehleđa“ članak lb se osvrće Na seđamđesetogođišnjicu rođenja 1 pedeseto
iževnog rađa velikog jugošlovenskog pisca. Miršeca HNHBS Mk je Rrežino đelo pobuna i protest protiv Have moga Bto je gušilo jugoslovenski narođ u prošlosti i tk 81e bio pređođređen da kab prvi M dugoslaviji, posle a „HB gođine, umetnički i iđeološki, nokautira katolike, jezu a ya tariste, Mateđarške mmuđrace, malograđane, socijalđemo! :d djiđeologe, Velikohrvate, v\elikosrbe i ostale veli. Đelo Miroslava KrIeže nije šamo puko svedočanivo o vr » već i nož hirurga, koji nemilosrđno lisecm i tela, delova, Teđji gnjiju a time leči i spava. Kršnerova BEOAiN i na intenzivan atmosferski pritisak u svakom Krležinom 5 di; na njegovo shvatanje književnosti kao borbe, na Ditaovi e ei: kao umetničkog kritičara. M.rleža, je napisao u dJugo5. avij ah lepšu književnost o čoveku u prvom svetskom rafu, ia 50Ć pie nim problemima đoba i đao je Ošnovu mođernoj književnos
kritici.
KNJIŽEVNE NOVINE
o:
VIKTOR NEMRASOV
KIRA GEHORGIJEVNA
(SVJETNLOST, SARAJEVO, 1963)
MOŽDA JE DONEMHM oobično, ali je tačno: Vikhtot Ne+ krasov, kome je sada 592 gsodine, počeo je da piše tek pre sedamnaos5t godđina, čekajući vajlđa da rat potvrdi biscme, u njemu. Mjegova prva Mwjiga, „U tovovima Staljingrada“ć (hoće li se neki izdavač s#etiti da ponovo izda ovu divhu' Miijigu?), nastala Je kao nepostedna evbokacija piščevih duoživijaja i iskustava iz gigantske bitke čža ovaj „istorijski gradđdprekretnicu wu ishodu drusog svetshog rafa. Posle OVO FO* manon, Mekrasov sc javio sa jednim „pozorišnim MKomadom i Još dvo jli tri hhjige, od ko* jil su mu pripovetke („Vasja Monakov*“) primerei kraće pro #6 koji nalaze takmaca samo u hekolikim MWKazjakovičevim pripovetkama. Zapravo, bez bpreterivanja rečeno, njegova btipovetka „Druga noć“ u majvećoj meri se približuje ivan» ređnim opisima „običnin“ vođjnika koje je dato Tolstoj u svome „BMevastopolju“ ili „Mtatit i miru.
'a skoro, u Ččašobisu „Novij mir“, Tivarđovski je objavlo i njegovo posleđnje đelo, koje je sarajevska „Svjetlost“ u reho?Tdnom roku, slušajući valjiđa BVOR vrlo obaveštenog i odličnog prevođioca Petfta Vujičića, pripremila i za naše čitaoce, obogativši time svoju popularnu ediciju „Džepna knjiga“. Wwzgred "buđi rečeno: bravo „BSvjetlosti“ i njenim wuređticima! . Prilikom posete Parizu, prošlć godine, Nekrasov je u Jod dđnom jintoervjuu izjavio da njega kao Književnika no interesuju „posebno herojske ličnosti“, već da voli da piše 0 „navodu“, tj. o „običnim ljudima iz svakođnevnog života" koji u datim situacijama duclaju na svoj poseban hnačim, đalčko ođ NMlišea i utvrđenih pravila, Suđeći po poslednjem njegovom kraćem romanu „Ki ra GeorgBijevna* Nekrasovljeva izjava nije u raskoraku sa rezultatom i ličnostima koje upoznajemo u ovoj knjizi, Da-
jući nam Svoju „Kiru“, ženu oko koje je organizovan glavni zaplet u Knjizi, Nekrašov, u granicama Jednć Vrlo konvenćionalne interpretacije opišuje postupke | osečćahja ljuđi koji su na ovaj ili onaj način vezani za glavnu ličnost. Zapa> njujuće je, pak, u kojoj meri njemu uspeva da u okviru svega stotinu i četrđeset strani ca, prikaže čitav jeđan ambijent nialjnističkog periođa, Če sto monsiruozno poraznog, po sudbine malih ljudi koji su u njemu. živeli,
Kađa Joj je bilo dvađeset ı dve Bođine, mlađa devojka, Midra, Bušreće isto tako mlađog i životom Još neusukanog pesnika Vađima, 5 kojim se vVenčavnan. Oma u mjemu voli hjegovu O8o0benosf, hiegove pomalo hermetične stihove, njeovu mepatvorenost i Životni žar, On Je za nju revolucija. i pustolovnmi đuh, Ali neobjašnjive čištke iz 1937. „godine prekiđaju ovu malu idilu bračnika i naivnika, Jer Vadim biva uhapšen i Mira gubi vezu sa njim. Ćutanje je kompletno i tale 'punih' dđvađeset.. godina. Ona zna tek foliko đa je slobodna ođ obaveza pre" ma svom mužu, koji joj to saopštava na jeđnom komaiđiću papira nekako njoj doturenom gođinu dana po hapšenju. Prvih pet godina ona Živi anonimnim životom | tek onđa, 5 obzirom đa lako zaborav-
ija sve ono što joj se u njemu isprečuje, ponovo 56 u daje, ali ovoga puta za jednog starijeg „zvaničnog“ slikara i profesora Nikolaja Ivanoviča, kome ostaje verna sup-uga sve do 1957. godine, kada sreće mladog elekiro-montora Juročku, čoveka mladeg dvađeset godina od mije, Ni« Rholaj Ivanovič, obuget svojim akađemskim #čivotom i ne Sumnjh Bta se iza njegovih leđa, vapravo često i pbred samim njegovim nosem, zbiva između Hire i duročke. Bla više an Juročku tretira kao sina, i tro upao je Klasičan. Međutim, nckadašnji mlađi pesnik i KMiTin prvi suprump Vadim dolazi ip: Wibira, slobođan i začudo mirah, „Da mničča su bacili u vatvor kad mu je bilo dvadeset i djeđna gmođina, (Gotovo kao sad Muročki, I zafvotili su Ma bez razloga... I proveo je na robiji polovinu Života. TI nije mogao čah ni đa se raduje đa strađa za stvar, va ideju, — strađao je uzžaluđ. 1... ma koliko ižgleđalo čudno, me ma u njemu ogorčenja. NeMWras0y kroz misli guročke đaje i objašnjenje ovom malom {etnomenu, zašto, mhime Vadim nije ogoftčen? „Zašto? Možda ođ sreće Bto je ostao Živ, Što se vratio, što je jDE sačuvao snagu, šio seđi ovako, i bDUušeći cigatetu, o svemu mirno priča, A možđa zato Što to nije bila njegova lična nevolja nego trageđija celog naroda i što ju je on delio „zajedno s njim. Teško je reći zašto... A
možđa i vato Bto je Vvorovao đa se ovako nešto ne može ponoviti“,
Kira se najpre. prilagođava novonastaloj situaciji i mirao prima Vest da se Vadim u Bibiru oženio, da ima dete iz tog baka i da sađa očekuje svoju porođicu đa mu se pridruži. Međutim, Vađim više ne piše stihove i nije u stanju da sastavi ni jedan {ilmski scenario, koji mu prijatelji obezoeđuju. Toliko o Vadimu i Miri. Ttoman se završava tiho i bez posebnih uzbuđenja u trenutku kađa Rira očekuje u svom ateljeu (đa, fisam spomenuo da je ona vajar) Juročku — koga je ostavila rađi Vadima jer ima sa njim zakazan sastanak. Sva će Valjđa poći SVOjim starim tokom? Ali neće. Juročka nc đolazi, jet „prosto je zaboravio* đa ima šastanak. U prisustvu njenih skulpliura, Miru po prvi put u životu obuzima osećanje stida i ona se vraća Nikolaju Ivanoviču. 'Poliko!
Nekrasov nije želeo da svojoj junakinji prilepi atribute „div žene“ koja stojički podnosi sve neđaće života. Naprotiv, Kira je ličnošt obična, ali razumna i dosta simpatična. Njen greh je jeđino io Što Drzo zaboravlja, Život dje Mmosi, ona ftiho plovi njegovom rekom i u njoj nema protesta. Možđa je u ovome i Ključ tihe trageđije. Nema protesta. Ona čak nije svesna ni đa je bio rat, ni đa je njen suprug bio dvađesšet godina odstranjćan iž životne ičre. Mala knjiga 0
zaboravu kao temi, sa varijacijama koje diraju. Nekrasov je tanani pisac, ali poentu dje teško ne viđeti, Ili, poente mo(A. V. 8)
žđa i nema!?
IZLOG
KNJIGA
SOMERSET MOM
U siarom zamku
(„SVJETLOST“, SARAJBVO, 1963; PREVELA LJERKA RADOVIĆ) ROMAN Someračta Moma „U Rhiafom zamku“ ide među oba dela poznatog ehgleskog pisga koja su pisana samo sa jednom namerom: da budu za bavna i da zabave. U pitanju je ljubavni trougao u svome
najkonvencionalnijem viđu: dva čovcka se bore za jednu
šenu i jedna žena mora da donese odluku o njihovoj i s5VOjoj sudbini. Ispostavlja se da prokaženi i od licemernih putitanaca klevetani Rouli ima viBe srca i, samim tim, i više ljudskih kvaliteta od švakog poštovanja dostojnočg Bdgara 7
Svifta. Ova banalna ljubavhš priča sročena je, za Moma, Uobičajenom veštihom. Pisac izrano požnmaje psihologiju t ukus publike kojoj #86 obraća, on zna šta će zagolicati njenu radoznalost i ne šteđi efekte koji će doprineti da se roman čita bez pređaha. Tek kada ]e roman pročitan čitalač Wsfac movljava đa sve to i nljč blA naročito zanimljivo i da jcdna, relativno žahimljivo isptičana, anegdota i nije bila izuzetno interesantna.
Kao što se vidi, iz,romana „U starom zamku“ saznajemo sve ono:Bto smo o njegovom piscu od pre znali.' Ovo" delo ide u red zabavne literature ko ja se rado čita i još radije pre pušta zaboravu, u kojoj nema problema i oko koje nema problema. Ono neodoljivo podseća na filmove „od dva sata“, sa lepim predelima, snobovskim automobilima, raskošnim vilama, u kojima se vođe duhovito prazni razgovori o štvarima i problemima ljudskog srca itd. Tu sve ima svoju boju 1 svoj ukus; knjiga koja može da se sviđi i koja se sviđa jednoj određenoj publici. (P. P-ć)
PIO BAROHA
Gospoda
ALEKSANDAR VOJINOVIĆ
BELI BREG
(„EPOHA“, ZAGREB 1963)
POSLE ROMANA „Krv nije sve“ nova knjiga Aleksandra Vojinovića ne dolazi kao iznenađenje, već kao potvtfda ranije osveđočenih vrednosti. Kao i u prethodnom delu tema je ratna, Rat posmatran okom direktnog učesnika, Zaio su i ličnosti impresivho date, Jer su doživljene. Onc su deo blšćeve ličnosti, deo revolućije. Radnja romaha se doda, đa na Pohorju gđe je pisac proveo ratne godine. Kao direktnl učesnik u ratu, Alehsandar Vojinović je imao jednu plakšavajuću oMwolnost i niz O-
težavajućih. Nije morao da izmišlja život, jer se on sam po sebi nametao, ali zamke autentičnosti događaja su ga vrebale iz svakog ugla i uvek preHle opasnošću da pisac uleti a mlake vode frivijalnosti, u »analizovano prepričavanje Oonoga što sc uistin zbilo Vojianović je tu opasnost dobro izpDegao i svoj talenat je usmerio ka stvaralačkoj transpoziciji već gotovog, autentičnog matetijala. Šta je Aleksandar Vojinović
Lutalieća
_(„OTORAR RERSOVANI“, RIJBKA, 1963; PREVEO
JOSIP TABAK)
TRI ROMANA koji šačinjavaju ovu trilogiju, ne odveć Čvrsto međusobno vezana, donose nam patinirane slike života i ljuđi s početka ovog veka, skićirane širokim bpotćezima, mestimično gotovo monumentalno, ali bez dovoljno zalaženja u prođubljivanje i detalje. Pio Baroha (1872-1956) bio je nćsumnjivo pisac koji nije stajao ni ostajao ravno dušan pred problemima švoje zemlje i šVOg Vremena, On je, istovremeno, bio neobično plo dan pisač (oštavio jč Oko stotinu dela). Zato je razumljiva njegova Stvafalačka žurba i groznica, želja đa kaže Bto Više i da Što manjć oštaVvi ne" zabeleženo.
„Dama lutaliča“ (La đama errante), prvi roman tlogije, opisuje · mađridsku „gkređinu 1906. gođimć, U cehtfu zbiVax nja je grupa intelektualaca i inteligenata, progresivnih eclemenata i anarhista. Doktor Arasil, {razer i PBeudorčvolucionar, slučajno dolazi u Vežu sa grupom anarhista, od
NADA ČURĆIJA —PRODANOVIĆ
OVAJ omlađinski roman jćč u izvesnom smislu ižuzetna knjiga. Autor, Nada Ćurćija= Pro danović, kod nas je daleko po anatija kao prevođilac s eh Hleskog jezika nego kao pisac. Zanimljivo je, i po tome je „Balerina“ izuzetna, da je ona svoje prvo delo, napisala na engleskom jeziku i objavila ga u jednoji od najpoznatijih englesktih izdavačkih kuća, prem da u njemu govori o našim lju dima i našem vremenu,
Tok radnje vezan je Za Život učenika beogradske MBaletske Bkole. Jednostavno i dopadljivo ispričana priča o dolasku mlade darovite balerine Lane iz Skoplja u Beograd, o teškoćama na koje nailazi prilagođavajući se novoj sredini, nGgrećnom slučaju koji je doživela i koji će je, kako je izgle_ dalo, potbuno otrgnuti od Uumetnosti koja joj je predstavljala smisao života, o njenoj istrajnosti i pobeđi volje nmađ uđesom, o ispunjenu „njenog sna, đa postaneč „prava“ bale-
BALLERINA
rima, ima U sebi jasno primethu, ali ne zloupotrebljenu, moralističku tenđenciju, koja če“ sto smeta mnogim domladin• skim romanima,
Očigledno je da pisac izvanredno dobro pPpogsnaje šredinu koju opisuje, jer „Balerina“ poseduje jedan kvalitet koji knji« zi daje njenu osnovnu vređnost: Nada Ćurćija--Prođanović sigurnom | „meposrednošću uspeva da dočara „atmosferu sredine o kojoj govori i odnosa koji među mladim ljuđima koje opisuje vladaju. Ona, štaviše, sama priznaje da su mno Hi događaji u romanu sasvim autentični i da je sama istorija glavne junakinje potpuno verodostojna, Pretvarajući se, tako, u izvesnom smiglu, u neku vrstu hroničara jednog određenog razdoblja života beogBrađske Baletske Škole pisač je, ponekad, ponesen valjda onim autentičnim „materijalom kojl mu 56, doživljen, nameta0, obteretio Yoman izvesnim nebit nim ! Potovo sasvim nepo-
kojih jeđan vrši atentat na španškog kralja, Anarhista-atentator sklanja se u kuću doktora ArasBila, a ovaj u panici beži prerušem, bojeći se policije i represalija. Na putu ga prati kći Marija. T'aj deo romana poslužio je piscu da skice madridskog života dopuni naturalističkim slikama
Bpanske provincije; ovđe dolaži do izražaja piščevo oscČanje soćijalne pravde i bunt protiv žaostale, Mlerikalne i polufeuđalne apsšolutističke monarhijć, kakva je u lo vrćme Dila Španija. Arasila Kkonačno prihvataju prijatelji i on preko Portuđalije odlazi ža MKnglešku.
Druši đeO trilo#ije, „Magleni građ“, posvećen je emiBrantskim „danmima „Arasila i njeBoVec kćeri i donosi novu sređinu +— Lonđoh, koju pišac prikažuje sa puno bpošmatračkog dara, zalazeći, pritom, sa svojim junaćima u mnoBše krajeve rada, zapažajući socijalne probleme i neravnopravnost, izgubijenost
„OXFORD UNIVERSITY PRNBSS“, LONDON, 196i
trebaim wWetaljima. Na mebtima gde je želela đa bude liteTarnmno Ppretencioznija, maročito u opisima prirFođe, Nađa Ćurćija-—Prođanović je „okitila" roman slađunjavim, psčudolirBkim bpoetizacijama koje osetlJivom uhu moraju da smetaju, Međutim, te dve najočigled nije mane nisu mogle da bitnije poremete i doveđu u bpitanje celokupni utisak o „Balerini“ kao prijatnoj, zanimljivoj i mladalački vedroj knjizi,
U „Balerini“ se oseća mnogo od autentične atmosfere našeg „omlađinskog“ vremena, Šlikolskih priredbi, letovanja, bulovanja „velikih“ i malih problema tako jNarakterističnih za sva mesta u kojima mladi ljudi zajedno žive i rađe. Vešto Rkomponovana, živo pisana, za“ nmimljivo ispričana ova priča o devojkama, koje su se đobrovoljno opredelile da poslanu robovi umetnosti, ima sve Uuslovć da i među našim dečacima i devojčicama nađe svoje ođane čitaoce, kao što ih Jjc našla u Tmgleskoij, (D. P.)
želeo da Baopšli ovom Kknjigom? Da li je to đug prema pnim borcima koji su 86 Žrtvovali ratujući i osvajajući Beli breg, odnosno Breg Nade, Breg Slobode, Breg Budučnosti, ili Je to jedna vizija sveta u ratu, slika koja se nametala piscu kao imperativ, Pre bih bio sklon da verujem da je to slika Jednog kohkretnoBš trenutka kojom se vraća dup fate him drugovima. Dug koji jć
vračem posle dvadeset godina,
koji ima svoju svrhu, svoj smi sao. i Verujuči u revoluciju Vojlnović je jednoj mračnoj Sill suprotstavio jedinku i na hjoj je ispitivao ljudske mogučnostil, Kao đa Ba je zanimalo kolike jeđam čovek može đa seč žrtvuje spasavajući opštu stvar, boreći se za jednu humanu ideju. Sa druge strah on je prikazao mračnu šilu, jednu štihiju čije zločinstvo je premašivalo sve što je ljudsko iskustvo dđotađ pozhavalo. Majdđa i Neža, majka i kćer koje Sticajem ololnosti, izvr. šavajući svoje partizanske žađatke, dospevaju u neprijatelj ske ruke, podnose najstrašnije muke. Njihova „snaga u žrtvovanju za grubu partižana nosi u sebi jeđnu notu fanatizma. Te stranice Vojinovi« čćeve knjige najupečatljivije su i najviše je zađržavaju u čitapčevoj svesti. Pišćeva ljubav prema junakinjama Knjige na nekim mestima briše nužnu đi stanću koja mora đa postoji Između pisca i događaja Kkojć opisuje. To bi se moglo okvaIjfikovati i kao mana dela da plscu nije pošlo za rukom đa fanatizam svojih ličnosti Dbrčtoči u jeđan divan herojižam. U želji đa što više uzbuđi, da iznenadi čitaoca, Vojinović je usporio radnju. Da nije iz« vesnog psihologiziranja sa me očekivanim žavršetkom, ova Knjiga bila bi roman akćijć.
(O. L.) e
Čoveka u poslovnom ljuđskom mravinjaku. „Autorov bostupak ni ovde se ne me nja; on kao da nema dovoljno strpljenja da pojedine epizode dovede do Maja, već ih
spaja i prepliće, tragajući staz“
Ino za novim licima, suđbinama i dđogađajima. Služeći seč takvim proseđeom on višć na• goveštava nego što kazuje, vi« še konstatuje nego Što azjašnjava. Ukoliko ga neki probelm «čvršće zainteresuje, on onđa ustupa reč pPprotogo• nistima dela i kroz njihovu diskusiju raspravlja o problcmima koji su ftištali njegovu epohu.
„Drvo spoznaje“, treći dećo trilogije, nema neke bitne vćže sa pređhodum. Kao smižć poslužili su stuđenski dani Andresa „Hurtada, stuđenta međicine, i njegovih kolega, 60d kojih jč jedan rođak đOKk• toru AYabila (dok jć sam Hu tado nećak Arasilovog prijatelja Iturioža, i u tomć 86 IB« crpljuje sva đirektna vesa sa prethodna dva romana), Ovđa je piščev israz najkoncizniji, koncentrisan najvećim delom na jednu ličnost — Huhtada — u kome se, kao u žiži, bfo• jektuju i sabiraju „dileme mnogih mladih ljuđi njčgo=vog vremena. I ovdc promiču bređ očima čitaoca ljuđi &A dna društva, svet Madrida skriven iza fasada jićdne tru« le sredine, Dokumentarnost u znatnoj meri doprinosi uverljivosti ove proze, koja bi se bez preplitanja sa zrealističkim, Botovo reporterskim išečcima pretvofila u apstraktno intelektualizirano · dišputovanje. U predgovoru za englesko izdanje sWvoOg dela (1016. đođine), Pio Baroha kaže: „Knjiga kao što je La dama erran« te, sva je prilika, nema uv» deta da dugo živi; nije to silika sa zahtjevom da stighe u muzej, već impresiohističko platno; možda je, kao djelo, suviše grubo, tvrđo, premalo je u njemu vedrine...“ KOBmopolitski „nastrojen, „zagle dan u aktuelne događaje i društvo u Rome ne Mretae0, Baroha je „prevazišao ovo prvobitno nađanjć, Ostavši svojim delima tumač iutanja ne samo španske, već i jednog dela evropske inteligencije svog vremena, vršeći do danas uticaj na dalji razvoj španskog romana, (IL. ŠJ
PIŠU: ALEMSANDAR V. BTE-
PANOVIĆ, PREDRAG PROTIĆ, OGNJBN LAKIGEVIĆ, I-,
ı .
|
|