Књижевне новине

)

RO a O

RAZGOVORI

| Miodrag Pavlović:

U SENCI SMRTI

DRAMOLETI „Miodraga Pavlovića

više su za čitanje no za gledanje; to

su đijalogizirani eseji, filosofska razmišljanja o sudbini sveta i čoveka izložena mu dramskom obliku. U njima ima veoma malo scenskih indikacija. Lica se kreću pređ nama, ali mi uglavnom čujemo njihov glas dok njihovu pojavu teško možemo da naslutimo. Bez različitih dekora, sa junacima fantomski nestvarnim i replikama punim intelektualnosti, šta nam ovi dra-

moleti kazuju? Autoru nije bilo stalo '

do naturalističkog prikazivanja Rkonkrene stvarnosti, ni do slikanja ljudskih karaktera. Težeći za tim da doTeranim literarnim jezikom izrazi metafizičku dramu našeg vremena, on je usredsredio svoju pažnju samo na one elemente koji su, po njeyovom mišljenju, bitni za određivanje položaja čoveka u svetu, Zato je Pavlović sve ono pojedinačno, slučajno, direktno uočljivo i shvatljivo stavio u zagradu. On ne priča nikakvu priču, niti amalizira neki psihološki problem (osim, donekle, u Koracima u drugoj 5obi). Uzalud bismo tražili dramske kolizije, zanimljivu fabulu u tim izrazito cerebalno građenim dramoletima. Sve je u mjima određeno unapred i ništa se ne menja. Vreme stoji, osećanja su skamenjena, svi tokovi su presušili, reči odzvanjaju praznom jelkom kao u pećini, ambijent je smrznut od očaja i samoće.

Pavlovićeve ličnosti imaju, u muanjoj ili većoj meri, isto saznanje: to je beznadno saznanje o vlastitom nestajanju u apokaliptičkom umništenju sveta. Iako ne znamo tačno ni gde sc ni kađ se ođigrava radnja ovih dramolefa, slutimo da zbivanja dignuta iznad prostora i vremena zrače smislom našeg „opštevažećeg, nepromenljivog; ona „izražavaju „zajedničku „osnovu svih pogleda na svet koji polaze od iragičnog smisla ljudskog života kao od jedime istine. Bujica istorije jc malaksala i pretvorila se ı baruštimu nedešavanja, apatije, cinične lucidnosti kad se uviđa besmisao svakog na” pora i nemogućnosti prevazilaženja usamljenosti. U Igri bezimenih Prolog i Horovođa lutaju po beskrajnoj pustoši kao poslednji helenski svedoci razaranja koja su izazvale varvarske horde. Oni sreću Suđaje, Sem iz donjeg sveta, Boginju i vode sa njima razgovor O propasti koja je iznenada mastupila i od koje se niko ne može izbaviti. Ali ta epoha „propadanja, sve u znaku haosa, diivljaštva, ratova, nije samo karakteristična za kraj helenskog sveta; ona se javlja u svim istonijskim periođima kad rušilačke snage nadjačaju stvaralačke sile u čoveku. Da nije reč ni o kakvoj tragediji u antičkom duhu autor pokazuje, između ostalog, i time što parodira neke standardne situacije u antičkoj drami (primena psihoamalitičke terapije nad usnulom Boginjom, na primer). Prolog i Horovođa, zgađeni nad ulogama koje su nekad, u doba procvata, igrali — povlače se u anonimnost, odriču se svojih imena, svoje prošlosti, Plašeći se više od svega drugog nekog događaja koji bi ih uznemirio, oni se umorno kreću u očajničkoj potrazi za potpunom nepokretnošću i tišinom. Slično svojoj sabraći iz Beketovih drama, ti daleki aleksandrijski vesnici totalne destrukcije i proroci moderne atomske apoRalipse jstovremeno, Žive u bezmernoi praznini i čami. Šta predstavlja mnjihovog Godoa? Lutajući pod opsesijom ništavila, opčimjeni snagom nebića, ne čine li oni sve da bi nestali sa lica zemlje? Je li to pokušaj đa se nađe vrhovni mir, da se dosegne apsoluino, upozna smnmt i dostigne nirvana? Na sva ova pitanja teško je đati precizan odgovor, jer Igra bezimenih, pruža mogućnost za mmoga različita tumačemja.

Kohstatacija prologa izražena sledečćim rečima, veoma je važna za Uuo” čavanje nekih bitnih misaonih komponemti ne samo OVE, već i ostalih Tavlovićevih drama: „Ovo je kraj sve-

_ ta, zemlja bezimenih, to je naše caT-

stvo“. U atmosferi opšteg kraja mDpa-

- daju wsvi' putokazi, gubi se osećanje

vremena i smisao za perspektivu. Mešaju se prei posle, napred i na trag. Razumno biva potismuto od i-

MKNIOZŽEM.NE N-'O:MINPE

racionalnog, noćni košmari preplavljuju svesne predstave o svelbu. Otuda tako velika uloga fantastičnog i ima” ginamog u Pavlovićevim tekstovima, Mnoge njegove ličnosti nisu sigurne ni u izvesnost svog postojanja, ne osećaju potrebu za promenom, za kretamjem, pošto ne znaju ni gde se nalaze ni kuda bi pošle: „Mislim da uopšte nije potrebno nikud ići iz prostog razloga što nismo nigde. Gde ćemo odavdđe?“, pita se Milica u Koracima u. drugoj sobi. Nestaje granica između života i smrti, ništa se stvarno ne događa, vreme je zaustavljeno: „Neko:

Jednostavno rečeno: mrtav čovek ne.

treba ni da se razmnožava ni da čita. Žema: Misliš da smo stvarno mrtvi? Neko: Pretpostavljam, ali to je fteško dokazati..“ (Bdenje). U stravičnoj blizini smrti i katastrofe, oličene u Bdenju u slici potopa, i ljubav se pokazuje kao obmana. Čovek osuđen na samoću, na neuspeh, jispašta nečije grehe pred licem ništavila, kažnjen od nekoga kome ne zna ni ime ni suštinu. On je suočen sa neprijateljskim svetom: „Zlo koje čovek može da na” nese, uvek je malo. Samo je priroda velika u zlu, istorija takođe. A pojedinac je tu da bude kažnjen, čak i kad je besprekoran“, Ova kafkimska tema univerzalne krivice uočljiva je u dramoletima Miodraga Pavlovića, mada nije i jedina. Miodrag Pavlović je pri završetku Bdenja prevazišao prvobitni mihilistički stav. Rađa se svetlost zore, ljudi odolevaju stihiji prirode i mržnji, ponovo se javlja ljubav. Finale ovog dramoleta objavljuje

„IGRE BEZIMBNIH" „Prosveta“, Beograd, 1965.

raskid sa pesimizmom modemog an-– ti-teatra i sa sartrovskim egzistencijalizmom. Autor očajamju suprotstavlja nadu, a usamljenosti solidarnosti. Dramolet Koraci u dugoj sobi razlikuje se od ostalih tekstova u knjizi i tematski i formalno. On sadrži mno-

-go više životne istinitosti i mMverlji-

vosti i zato je, bez sumnje, sugestivniji kao literarna tvorevina. Dok su Igra bezimenih, Pre toga, Bdenje i Kuća ljubavi pišani imtelektualistički apstraktno, dramolet Koraci u drugoj sobi je poetski nadahnut. To je jedan uspeo simboličko-dramski prikaz neurotičkog „stanja savremenog čoveka. Slepi ljubomorni muž čuje nečije korake koji za njega i mjegovu žemu predstavljaju sve spoljne, preteće i opashe sile od kojih on hoće sebe da sačuva. To osećanje nesigurnosti, uprožemosti, sumnjičavosti, izraženo je živim poetskim jezikom, bez ikakvog isforsiranog, hladnog Kkonstruktivizma u formi kakav srećemo u nekim Oostalim dramoletima. U tom pogledu is* takao bih naročito scenu imagimarnlog izleta u brda, koja je možda najbolja u celoj knjizi Igre bezimenih.

Pavle ZORIĆ

nHHKruI IT ORGINAL ———

U KRUGU

dr Vida E. Marković: „ENGLESKI ROMAN XX VEKA“, „Naučna Knjiga“, Beograd, 1963.

ENCIKLOPEDIJ|SKIH KLASIFIKACIJA”

SASVIM JE IZVESNO da je istorija nastamka ove knjige u mnogome odredila njemu prirodu; isto tako je sigurno da je cilj koji je pisac ove studije sebi postavio nužno ogranačio njen značaj. Dr Vida Marković napisala je Engleski roman XX veka nakon višegodišnjeg proučavanja; ona je, naime, o savremenom. engleskom romanu predavala na Beognadskom umijverzitetu studentima engleskog jezika i književnosti. Sam pisac je precizno određio granice svojih amlbicija i, na taj način, izbegao mogućne nesporazume do Kojih bi, prilikom ritičkog pristupa Kkmjizi, moglo doći: „Cilj ove studije nije da se pruže svi pođaci, kaže poslednja reč i iscrpe interesovanje čitaoca, već da se podstakme mjegovo interesovanje, da mu knjiga posluži kao polazna tačka za dalje proučavanje problema i UDpoznavanje sa piscem i delom, odnosno engleskim romanom XX veka“. Nastala iz pređavanja i namenjena u Đrvom redu studentima, studija Vide Marković ne prevazilazi gramice solidnog umiver" zitetskog priručnika.

Ovoj studiji možđa bi bolje odgova– rao naslov Vrhovi emgleskog „Yomomd, XX veka, pošto se dr Vida Marković bavila dsključivo onim. piscima koji su „pomaikli engleski roman u mjegovom hodu mapred“, doprineli njegovom. nmazvoju. Ogledi o devetorici engleskih romansijera „Koji su potekli iz prošlog veka, koje je u velikoj meri formilirao XIX vek i koje prema tome možemo grupisati zajedno“ (H. Dž Vels, A. Benet, Dž. Golsvondi, H. Džejms, E. M. Piloster, D. H. Lorens, Dž. Džojs i V. Vulf) drže se kao samostalne struktural ne celine, a četiri kratka uvodma mazmatranja, na počelku svakog od četini dela Knjige, predstavljaju više nužna istorijsku i psihološku perspekiivni određenog razdoblja, nego tekstove koji Kkmjizi treba da daju celovit kanaliter.

Pišući ovu studiju dr Vida Mariković se izdašno ikoristila veoma bogatom engleskom i američkom Troritičkom. litera” turom Moja postoji o piscima O kojima je pisala, Lišemna ambicije da svojim telstovima daymeknuu originalnijn dimen~

ziju ona je, dosta često, pri komnponovanju svojih ogleda, pribegavala mozaičkom, | ĐRkombpilatorskom positupkn (možda neophodnom u studijama ove vrste), povezivala sudove, ocene i Mutiske i uklapala ih ı omu perspektivu kroz koju je piscu prilazila. Solidno obaveštena i naučnički precizna ona se kretala ı krugu goftOVO enciklopedijski iklasifikovanih opštih mesta i utvrđenih činjenica. Pregledno, jezički jednostavno, iscnpno, davala je ocene, iznosila podatke, pružala analize provereno pouzdame i izvorne, Međutim izvesna udžbenička suvoparnmost izlaganja velika je smetnja da se u njenoj studiji uživa, mađa će oni kojima je mnamemnjena njom obilato moči da se Koriste. · Kad se „Kngleski roman XX veka pročita teško se može reći da li njen autor pisce o kojima piše voli ili ne voli, koje voli više a koje menje, koji se lakše a koji teže uklapaju u mjemu koncepciju literature. na besimasna i objekitivna analitičnost može đa bude podatak o prirodi same Knjige, ali isto fakto posledica piščevog temmperamemita ili znak njegove blage rofesionalme deformisanosti. Mađa je u ovom slučaju priroda knjige zahtevala izvestan stepen naučne objektivnosti, odsusivo strasti i temperamenta Engleski roman XX veka u mmogome mdaljava od literafnure. | 'U našoj sredini igde se ovakve kmjige retko ili gotovo nikako ne pišu i ne objavljuju, studiju dr Viđe „Marković nemogućno je ne pozdraviti dobrodošlicom. Oma, kao wniverzitetsiki udžbenik, popunjava jednu osedni praznina (nedavno objavljeni Kngleski romom 'Arnolda Ketla daleko je od toga da bude sveobuhvatan), a kao podstioaj za dalja proučavanja OVOg razdoblja engleske literature može da bude Dpouzdam pulokaz. Naročito Rkorisme, ıı tom pogledu, mogu. biti napomene u kojima je autor uputio čitaoca ma izvore kojima se služio, bez kojih. se dalje i dublje. proučavanje savremenog engleskog romana ne bi moglo zamisliti. Ć Dyušom, BUMAČIĆ

UVEK NA STAZI USPONA ~

Miloš N. Đurić: „PATNJA I Titograd, 1961; „PLUTARH“,

DVE NAJNOVIJE KNJIGE Miloša N. Đurića (Patnja i mudrosti i Plutarh) potvrđuju đa pero ovog Vvrsnog naučnika · heleniste ni posle tolikog stvaralačkog. veka još nije stiglo da se zamori i istupi. Đurić, svakako, pripada onim retkim poslenicima duha čije delo nikad ne spozna pumizemit, već do poslednjeg časa traje na stazi SVOS uspona, 5 x U knjizi Patnja i mudrost Đurić se još jednom predstavio kao izuzetan naučnik i hroničar. Knjiga je proizišla iz obilate građe piščevih imiverzitetskih predavamja i predstavlja sistematizovan priručnik ogleda i studija o helenskoj tragediji. Pisana je u vidu udžbenika, tako da do detalja obrađuje kompleksnu temu helenske +trageđije. Izvore iz helenskih pisaca i istoričara, arheološke iskopine, klasična i savremena naučna shvatanja o Helenima i njihovoj umetnosti, pisac je u kmjizi podvrgao zanimljivom ličnom sudu i oceni. Prema Đurićevom mišljenju, helenska drama, a tragedija napose, predstavlja jedinstvenu sintezu reči, muzike i plastičnih umetnosti. Tragedija se razvijala u klimi stalnog „agonističkog podsticaja (to jest u klimi nadmetanja i takmičenja), te je sebi za cilj postavila spoznaju lepote i vrlime istovremeno. Nije zato čudo da se tragička umetnost, u nekoliko izmeinula u kodeks moralno-politbičkih normi i stavova na ko-

MIJL/OŠ ĐURIĆ

jima je imao da se zasniva život helenske zajednice.

TBitički normmativ helenske tragedije je kob ili nesreća. Kob je cena čovekovih mompalnih dugova prema svojoj vlastitoj meri i srazmeni. "Tragedija uči da se može srećno Živeti samo u granicama ljudskog. Ko na bilo koji načim povredi. granice kruga ljudskih normi, osuđem je da tmpi i strada. Kob je posledica krivice čovekove za koju on pred strogim sudom helemskog tragič“ kog morala može.biti kriv direkimo i imxlimejcimo.

Iz Đunićeve knjige bi se moglo zaključiti da je helenska tragedija nastala ponajviše iz mita, u jednom. trenutkau postala njegova etička' negacija. Ona je, naime, srušila mitski ideal u čijem je središtu bio bog i mesto njega digla ideal čovekove vrednosti. |

Đurnić je istovremeno i istoričar, i hroničar, i biograf,i pripovedač, Po bogaftstvu građe on je istoričar, po šimimi opisa hroničar, po pristupu. ličmosti biograf, a po toplini tona i stvaralačkom oduševljemju pripovedač, Om jedmstveno zna meru u odnosu između počelka i zaključka misli. Njegova ekspozicija već umapred „sugeriše zaklijučakk, njoj sledi obilje dokaza kojima

| Vladislav V. TIŠMA

p:rtaii mai Abas grad, iz: magle ·Sa belim, webom, i ogromnim,

; | suncem. Mrtvi ljudi, i matve vadosti Gteđaju me bedrm, očima edyom,

Prilazi mi mwačan, grad. iz izmaglice Sa stim, mebom, i ogromnom, senkom. Prišaze wwržoi ljudi i žive tuge

Znaj .Yiebo se Yazbedyava, žii aiu.

OČEKUJEM

MUDROST“, Grafički zavod, „Prosveta“, Beograd, 19638.

pokazuje emudiciju naučnika prVog reda, pa tek onda dolazi zaključni stav. Takav sistem izlaganja čini da njegova misao, i posle nekoliko stranica analitičkih ekskurzija, ostane britka i jedno“ stavna. - -

Tako se Đurić trudi da ostane u okvirima određene feze, njegova misao skoro bez izuzetka beži u širinu i sveobuhvatnost. Zbog toga se čini da on i ne piše, već da rekonstruiše. I to ne jednu stvar i jedno lice već ceo svet i poređak istovremeno, Ima kod Đurića, ponegde, i improvizacije, ali je on i tada autentičan i pouzdan.

“- * *

Od četrdeset šest Plutarkovih Uporednih životopisa o atinskim i rimskim državnicima, Đurić je u svojoj knjizi prevoda, pod naslovom Plutarh, odabrao svega tri, i to: Solom i Piublikola, Perikle i Fabije Maksim, i Demostem i Kikerom. Đurić smatra da su starije epohe Plutarha uglavnom poznavale i cenile po njegovom KEtičkom, zborniku, to jest kao etičara, dok ga novije doba više ceni po njegovim Uporednim, životopisima; dakle, kao biografa i pisca. Plutarh je jedini od helenskih pisaca na čiji su račun stavljene brojne primedbe i iz čijeg se deJa najviše moglo saznati o antičkoj civilizaciji i kultuni. Njemu se zamera1o da zaboravlja temu, da se preterano zadržava na sporednim činjenicama, da se gubi u detaljima, da ponegđe ne ostaje čvrsto uz svoj moralni stav. Međutim, Plutarh je pre svega bio umetnik stvaralac, a tek onda istoričar i etik. PFtički element u njegovom delu je značajam, ali se on ne ponaša kaq moralista koji hoće da namelne svoj stav, nego želi da izazove oduševljenje svojim tekstom, a to je njegova, prema Geteovom mišljenju, najbolja odlika.

Đurić kaže da Plutarh nije istoriopraf mego slikar-etnograf, koji se trudi da da plunu sliku prikazivane ličnosti. Time se istovremeno može objasniti njegovo često preteramo bavljenje detaljima i šitmicama. U središtu Plutarhove etike je filantropija. Za njega čo- ' vekoljublje nije samo odlika pojedinca nego osnova slave i kulture celog he" lenskog naroda. Ona je element koji Helene uzdiže iznad varvara.

U Uporednim životopisima Plufarh poređi uvek dve jedjednog „Rimljanina;

ličnosti: nog Helena i Tako ta forma nije novina, jer su je upotrebljavali sofisti i Herodot, novo je to što obavezno po” redi jednog helenskog i jedmog rim-= skog građaminma. Razlozi za takvo pores denje se pre svega moralni. „Plutarh je bio Helem, ali Helen koji je žived pod rimskom upravom. Prema Đuniće-.

njegova

' vom mišljenju Plutarh je želeo da „po“

beđena Helađa“ prema svakoj vrlini svoga rimskog osvajača može da pros bustavi svoju vrlimu jednake vrednosti.

Đunić je svoga Plutarha opremio bo” gatim predgovorom o Plutarhovoj ličnosti, koji predstavlja nešto prerađemi verziju njegovog ranijeg ogleda o Plu-

tarhu (Iz helemskih, riznica. Beograd 1959). Prevodilački deo posla oko knjige

Đurić je obavio sa svom korektnošću; I ovde domimira britka fraza mnjegovd jezičke majstorije. Reč je s jedme strane odmerena, a s druge strasna i ras: pusna, tako da na nekim mestima telst ima vrednosti prave poezije.

Ostoja ĐURIĆ

Čemevan, sanjam, cvetove proletne Pod, vedyim, mebom, vw, meizmernoj radosti '

Prilazi mi wrelep grad, iz magle

Sa belim, nebom i izvidamim 7aykamns Očekujem, vaskresenje našeg: S jave Besmrtam, talas zdamja u vYememu: | O mašemci, o :dftugari, tae beloto Skopjd Na mogama, ma, krilima ma, pučinam/a, |