Књижевне новине

47;

OINE #08

.%6

.. mu, viđenom u knjigama.

:{j

: javlja jedan zvuk za koji smo | = odavno, bogato asocijativan. U Kon-

STRANICE ISTRGNUTE IZ DNEVNIKA

a ia aaa aan jena zaain

TemišvaY, 30. avgust 1960.

ve smo bliže Temišvaru, i sve je dalje od mene ono prošlo vreme u kome sam se dđomišljao o njeDakle pa· panatom i \mestvarmom. Sad se to | ponovo susrećemgs s njegovim imenom, i sad se, po povratku, iz Bukurešta, znali

stanci sam ga video kao jednu adresu, upućenu furistički bezbrižno iznad ne, kolikih uobičajenih Konvencionalnih

- {erijalnih fraza, i ispisanu u predvor-

ju akvarijuma, Kraj Bukurešta sam ga

slušao kao ozareno ime koje je, čini se, bilo i osnova prolazničkog razgovora o seobama, o zavičaju.

ME nam ususret oni isti zvonici koji su e. se, u Imini, skrivali bezbedno pre mesec

-!. dana, kada smo, sa neizvesnošću, od-

* rili su vrata jednoj

lazili u pohode gradovima nepoznatim a ne tako dalekim. Ali nam nailazi i ono isto nebo koje smo slutili i baš jasmo gledali iznad zapisa o Dobrinoviću, iznad tolikih ilekstova koji su · nam, sa potpisom Crnjanskog, govo“ rili o Panoniji, egzercirištima i regulama garnizonskim, o detinjstvu i tavorenju u mjderu erarskih uniformi. Odlomak iz Druge Kkmjige Seoba, objavljen pre nekoliko godina u Književnosti, ali isto tako i oni bogato inkrustirani a pokatkad sebično biografski, da ne kažem i do kraja memoarsli fragmenti i romentari uz Itaku, otvovatrenoj pusto~

lovini, Dali su joj, takođe, i onaj, po+ Četni, dakle prevažni impuls. Ali ovi

—

PO u magnovenju, iščezao da bi iN

dar stanici,

„ Zvonici, i ova mpastelnmna zelena Lie oko njih, ovo prozračno jufro u koje

~ sle prošlosti ovaj Žuti

gama

> tomemo i u kome se krećemo kao po fonu jednog dečačkog raspoloženja, ovaj utisak nekakve patinirane i u savremenosfi nekako upuštene i pogaspokoj zađocneiogg buđenja, ovaj kasni avgust koji nas je baš ovđe presreo, sav prezreo, Vrelim dahom umora i mekakve onemoćale euforije, ovo je već jedna mova iluzija Temišvara koji nismo videli, a koji nam je bio na vidiku i, brzo, kao ustupio mesto novoj, nikako manje superiornoj iluziji. Ovo je nebo Crnjanski gledao u dečačkim, učeničkim danima. Ovo je smeo i morao da gleda. Ovđe se iskrađao iz provincijskog, parternog tavorenja jedne garnizonske varoši, i ovde je iragao za svojim pesmama. „Moj Temišvar bio je neka vrsta Tilzasa i Lorena, ludila kao m MRnjigama vbompijera Baresa.” (faka i komentori) Ali, u biti, „Temišvar Crnjanskog se skrio u ovom plavetnilu, izbledelom i već umornem, daleko od Baresa, daleko od one, „varoši „siare, _umiruće, fanatične, verske“. Iza SsVvega, iza nacionalističkih tirada, iza mutnih a silno ambicioznih fraza o zavičaju dalekom i romantičnom. Pola:zeći odavde, vraćajući se nekim pogaslim, nikakvim simbolima obračunski gnevno, on j imao šansu. U svetlo modrim fonovima njegoVOoBS, temišvarskog neba nazire se to jasno 1 određeno. Dok se vozovi mimoilaze na na ovom ftemišvarskom

ovoj tlu

e, koje nismo uspeli da rukom pomilu-

.. za sve neposto

~ nja, pred kišom,

jemo, blago.

Novi Sad, 1. jul 1962.

Prvo je bio Temišva?, zatim Beč, Berlin, Pariz, Rim. Sad je London gde živim.

| Iz jedmog bisma

U NEPOMIČNOM miru mladog leta, usvemu što na ovu terasu nailazi kao podne ili pak kao nepokretna „ara Taspusta, u ovim pismima koja „pristižu čoveka svuda i svakad, u ovim danima koji imena memaju, ı OVim trenucima Maad se samiuje sa hiliađama usamljenika, ima trenutaka koj su vlasništvo Crnjanskog. Jedna rc a ica tek pristiglog, kao da ie ka-

iz pisma, fi dna da ih lako i meko Ppostroji, bez reda, bez glasa. Tremuci liričara· ko-

koji je

ji nam se maselio u sluh i i ostao ondđe, zauvek. Lutalica, sa odisejskim kompleksom koji je i čista, ' nemima vokacija pesnika, Crnjamski

je pouzdano frajao jedino u tim našim davnim | „gimmazijskim boeležnicama, znan hna-

ekscerptiran za namernika, \ pamet. U sluhu, u tim postuknulim beležnicama kojima se nikada niko vratiti neće, on je sav u zvuku, stražilovskom i blagom. Sav od niti pavedrine, sav u romoru sećanja na neke pogasle i već nigđe postojeće zavičajne simbole, on naš sluh i one od svih odbačene sveske može da shvati kao zavičaj u kome je naseljen stalno. Kao jeći grad u kome živi. Onaj njegov dvojnik, što luta, decenijama, od Ilanče do Temišvara, i od Galicije do Pariza, Piezola i O HOT nigde nije i svuda jeste. Onaj dvojnik, onaj putnik, večiti. Ali onaj Desni koji je kadar da za tili čas priredi dolazniku inspirisani „autorski sat“, Onai pesnik je prisustvo večito i Dpouzdano. Ovo bačko nebo nada mnom, ovo mlado leto preda mnom. ovo JE taly:đe on, premda ponešto naglašeno eksplicitan i pokašto sa reporterskom rutinom sljubljen: i

„Sivo, ieab pesak beskrajno nebo Bačke, mutno more, u kom POTOM oblaci, kao pena i dim, nepreki ž i bezdana, u jutru. Bezgranična pustikad čun na Trecl, kola drumom, mile, kroz jezovitu tišinu 1 . dosadu što se madnela nad zemlju.

KNJIŽEVNE NOVINE

Nailaze ·

To isto nebo, žuto produženje olja kukuruza, u nedogled, n jesenja MDOslepodneva, mešavina boja peska i slatine, Konjanik pod njim ima tup osećaj da mu vetar jaše za vratom, a pešak, da su mu svi udovi od sasušene gline.“

Konjanik koji ovuđa promiče u galopu, nezaustavljiv i žurajiv.

Zagreb, 24. april 1963. TO GOTOVO i nije Zagreb. To je

· tek jedna knjiga koju sam, bezmalo in-

taktnu, pronašao i koju sada čitam polako, uzdržanog daha. Kao da je nikada video i čitao nisam. Knjiga je štampana u Zagrebu, prosinca 1918. godine, kako to jasno piše na naslovnoj stranici, u. kolekciji Društva književnika Hrvatske koju je uređivao Julije Benešić, Knjiga je u neuglednom, broširanom izdanju, u kome su se, takođe, svojevremeno bile pojavile knjige Matoša, Galovića, Vojnovića, Pandurovića,, Krleže... A nosi onaj tako znameniti podnaslov: Poetična komedija. Napisao ju je, pod naslovom Maska, Crnjanski, podsećam se danas glasno.

GRNJA

Mrr.oš CRNJANSKI

povodom sedamdesetogodišnjice

Onaj rani Crnjanski koji je, u pismu Juliju Benešiću, pisao o sebi, iz Komorana, u julskim danima 1918. godine, da je „prevrtao prašne Mnjige, ljubio žene, išao po grobljima, i da je sin Don Kihotov. To gotovo i nije Zagreb. Ali io je Crnjanski, pouzdano. U rečenom pismu, štampanom na začelju knjige, negde iza misli o tome da je „upoznao rat i želju umreti“, stoji i sledeće: „Damas je srećan. Sve mu je jedno, hoće li ga slaviti ili rugati mu se. On ne vemuje u Boga, ali u budućnost. Sve jade naše, sav ponos, svu sramotu našu, sve zna. I pitali sa o smrti ili ljubavi, o Zagrebu ili marod-

nom jedinstvu, o pesimizmu ili optimizmm, o literaturi ili futurizmu, on će na sve to odmahnuti prezrivo, očajno, ali prijateljski rukom“. U pismu, sada to već dobro nrazaznajem, stoji i ranil znak sumatraističkih devijacija koje će tako presudno odrediti, odnosno izmeniti, lik autora Seoba.

Sad tačno znam da je u genezi njegove literature faj prvi, taj rano ispoljen akorđ koji o istoriji govori iz istorije, kako bi se to već reklo, taj zaboravljeni akorđ nonšalantne, igrive, lake ironije, implicitan u Maski, ponovljen u oba dela Seoba. Akord koji i nije, Zagreb, đabogme, ali koji je naišao u jedno zagrebačko predvečerje, kada senke nestaju i. istovremeno, neumiilno ostaju, kao što, neumorno, Ve-

čito, ostaje pitanje Crnjamskog: „Vi znate Temišvar?“ Valjalo bi upitati nekog dalekog.

vrlo dalekog: Zbilia, vi znate „Zagreb? I Crnjanskog znate?

Petrovaradin, 3. septembar 1963.

NE ODUMIRU teme naših dijaloga sebično i zagonetno, već postoje jedino u trajanju, večito na tapetu. Ne postoje ciklični motivi njihovih vidova, ali uvek postoje nove inicijative koje ih iznedre, koje ih obnove. Danas, pred predimenzioniranim maneckenom u bajagi erarskom suknu, postavljenom u jednom uglu Muzeja grada Novog Sada, damas ja znam za inicijaftivu koja je uspela da za tren oka ns platou ove Vvobanovske tvrđave, tema Crnjanski naiđe neokrnjena, sva od vatre. Beskrajni vidici koji se sa tog platoa otvaraju u susret svačiioj radoznalosti, nevidljiva granica u kojoj se stapaju valeri OvOE već jesenjeg plavog svoda iznad nas, grad i osvetljen i sa tamnim stubovima dima imad svoga razuđenog prostranstva, grad tu ispod naših nogu, sve je to podsticalo da se spomene, ili da se prećuti tema Crnjanskog. Istureni, nevisoki komad granita na kome „stoji ova muivmdđa, opominje me i sada gla-

sno da je jedan stranac tu, nedavno, mudro rekao da mora biti da austrijski generali ovde zacelo nikada nisu imali do kraja ostvareno osećanje sigurnosti u scbe i vlastite sile, Stoga su se, kazuje taj o prošlosti Petrovaradina potpuno neobavešteni sabesednik, i sklanjali iza tolikih, beskrajmih zidina i bedema. „Ali taj komad kopna isturen u ovom „moru panomskom opominje i na sve migracije koje” su ovuda, zaobilazeći „tvrđavu, daodlazile nekamo u ritske izmaglice, u neznane zemlje, u daleka carstva, u tuđe vojske, u vlažne zemunice, u žestoko diferencirana godišnja doba nepoznatih vilajeta. Govoreći o migracijama, gSovoreći o Ulisu, mi govorimo uvek i o Grnjamskom. „Pokušavajući muporno, tomovima svojih knjiga, da protuma– či, da projicira zlehudu sudbinu jednog naciona i jedne prošlosti, jednog beskrajnog putešestvija koje je trajalo

stolećima, on je često identifikovao nostalgiju i zavičaj. Putujući decenijama, on sc identifikovao sa mwputni-

kom, koji, vazda, osluškuje odjek vlasli-

tih koraka, zanesen i egzaltiran. Tema 'Crnjanski to je tako nedvosmisle-

no i tema naše prečanske prošlosti nad koju su se toliko godina! lažljivo nadnosile fikcije i falsifikoVani monstrumi. Od negdašnjih stranstvovanja do Požuna i Jegre, do današnjeg opstanka i ostajanja u ovim niskim, sa petrovaradinskog platoa u jednu liniju potonulim atarima, valjalo bi, u bliskom prisustvu svega onoga što u našoj literaturi jeste tema Crnjanski, demomstrirati te naše neostvarene ambicije, pogašene “sujete, nepriznate dinamičnosti prošlosti. Ta Panonija, ta podneblja koja se naziru iza svega Što se prostrlo pred ovim nerasejanim pogledom, to je taj pouzdani znak arome koju literatura Seoba, Dnevnika o Čarnojeviću, Priča o muškom podrazumeva ne od juče. Nikada deplasirano regionalistička, ali uvek pouzdana u naporu da se o jednoj klimi govori iz te klime, nedvosmisleno.

Novi Sad, 15. septembar 1963.

ČITAJUĆI Crmog bika leta, jedmu izuzetnu antologiju mlađih „makedonskih pesnika, čitajući je u nekoliko navrata kako to već i ide u susretima sa ovako mnogostrukim, bogato razvijenim Knjigama, ja sam se jednako strpljivo i uporno zaustavljao nad Južnom zvezdom, Vlade Uroševića, kao pred ostvarenjem u čijim zvučnim, bogatim srokovima poezija traje inspirisano i u visokoj skali otkrnovenja. Na sto i jedno pitanje . gde je {aj putnik koji je svuda stran i pde.je'taj craj, to ime Koje tražim mne odgovara se nigde i nikako, ali, po svetom pravilu žive vatre darovilosti pitanja ostaju, rnmogobrojna, i presipaju se jedno preko drugog neprestano.

O Uroševićevoj pesmi pisaće se za-

celo mnogo: ona fo zaslužuje svojom

nađahnutom, iz usmenih brojanica iznedrenom strukturom. Poznata Mizera Miloša Crnjanskog, „posvećema Idi Lotringer, edno „pitanje, prevažno, ponavlja na početku i na kraju: Gde si sađ Ti? Vrlo bih voleo da opšimo govorim o ta dva'· pitanja, o tim nekolikim pitanjima Crnjanskog i Uroševića. Meni se, međutim, i danas. već čini da je, idući linijom koju je Dedinac magovestio fraganjem za stražilovskom melodijom od: Branka do danas, zajedno sa Raičkovićem, '"Timoiijevićem, Simovićem, „baš i Vlada Urošević, jedno zaneseno i bogato ime jugoslovenske lirike, moderni nastavljač senzibiliteta Miloša Crnjanskog.

Meni se čini, ali ja dobro znam”

da je Crnjanski i danas sinonim za liričara koji se rađa i koji jeste. Baš i u blizini te Uroševičeve zemlje nenađene i prevarne što zove se Aldebaran.

va. Draško REĐBEP

KA MARKSISTIČKOJ KRITICI (VI) „~

NA IZVORU

Nastavak sa 1. strane

pravi smisao najjasnije se predočava

popularnom slikom o povlačenju za dva

koraka, radi startovanja i uzimanja zaleta za skok od četiri koraka napred.

Prema tome, Marksovu i EKngelsovu misao o umetnosti sada valja oslobodđiti naknadnih, neprirodnih sprega sa raznim nemarksističkim filosofijama i metođama, kojima je bila „dopunjavana“; u isti mah, ovu. misao treba diferencirati i od tumačenja izvesnih mark sista, koja često nisu odgovarala nivou

i duhu izvornog, autentičnog marksiz-

ma. S jedne strane, dakle, Marks bi se

| morao „razvenčati“ sa Leom Spicerom,

Morisom Blanšoom, Maksom Benzeom i ostalim građanskim estetičarima, 5 ko jima su ga pojedini današnji kritičari ilegitimno sparivali, s druge strane, njegovu koncepciju valjalo bi diferencirati od „zvanične“ dogmatske interpretacije „Todora Pavlova i Ždanova, ali i od tumačenja jednog Merinsa ili Plehanova, koji su na tu koncepciju kalemili Kantovu estetiku.

Delikatan zađatak „zatvaranja“ marksističke misli prema građanskoj filosofiji umetnosti dijalektički obuhvata potrebu da ta misao ostane otvorena prema izvesnim disciplinama nauke m građanskoj kulturi. Tako, marksistička koncepcija umetnosti možda bi mogla da prihvati i upotrebi postavku moderne semantike o kontekstualnom i referencijalnom značenju reči; u isto vreme, međutim, ona bi morala odbili semantizam Klinta Bruksa, Alena Tejta ili R. Pen Vorena, kao ZOOM umetnosti koja smisao poetskog govora ograničava na njegovo „kontekstualno“ značenje, isključujući Značenje „referencijalno“, to jest određeno odnosom poetske reči prema objektu, Najzad, ako je marksistička koncepcija umetnosti „raskriljena“ i prema građanskoj filosofiji, onda se ona ipak ne „otvara“ prema „modđernom“ buržoaskom filosofiranju, nego prema klasičnoj građanskoj filosofiji, iz koje i izvire. Ne prema Hajdegeru nego prema Hegelu. U ovom slmčaju, prema HegelovojJ estetici,

Štaviše, sam Marks je postavljao sebi zađatak da svoju koncepciju umetnosti utemelji na ioj estetici, u svom pismu Engelsu od 23. maja 1857. godine, on je ovaj zadatak formulisao u vidu pitanja: „Kako da se pitanja estetike temeljito tretiraju uzimajući kao bazu Hegelovu teoriju?“ Marksitička književno-umetnička Kritika u prvom redu bila bi pozvana da odgovori na ovo ključno Marksovo pitanje. Ali, ona lo još nije učinila.” ZORA OM

Zapaljena plamenom Hegelove estetičke teorije, svetiljka Marksove i Engelsove misli obasjava dva centralna mesta, na kojima se zgušnjava sva tama estetsko-umetničke „problematike: pitanje l1epoga i pitanje umetnosti kao takve. Svako od ta dva mesta označava središte jednog posebnog kruga. Oba kruga se podudaraju, ali ne celom površinom, nego samo delimično, i to — izgleda — tako da periferija svakog od njih prolazi kroz centar onoga drugog ili blizu samoga centra. Prvi bi obuhvatao estetiku, a drugi takozvanu artistiku (nauku o umetnosti, Kunstwišsenschaft). Pod obasjanjem Marksove i Engelsove misli, sada bi bilo mogućno sagledati i opredeliti prirodu lepoga, koo i prirođu umetnosti. Bar približno. Dakle:

a) Lepo je ljudski život kao istorijski proces usklađivanja društvenog čoveka sa ljudskim društvom i sa spoljnjom prirodom, preciznije — sa kosmosom. b) Umetnost je rad ljudskog duha, na prvom mesfu rad fantazije, koji proizvodi specifične predmete kao slike i anticipacije napred ocrianog usklađivanja, odnosno kao simbole čovekovog totaliteta.

I pored sve svoje fragmentarnosti i nedorečenosti, Marksovi i Engelsovi tek stovi nesumnjivo ovlašćuju korektnog čitaoca da misao-vodđilju njihove koncepcije lepoga identifikuje kao načelo životnosti. Ti tekstovi sadrže, između ostalog, i polemićku prepisku ove dvojice sa Lasalom, povođom., njegove tragedije Franc Jom Sikimgem: ovde, Lasalovi korespondenti odlučno pretpostav-

je se izvesti indirektno — ali sasvim, | logično — iz Marksove pronicljive, sup itilnme i duhovite analize estetskog kvaliteta sadrži jednu koncepciju na koju se organski madovezuje Marksova koncepcija boja, koja nije ništa manje originalna i ništa manje značajna za njegovu estetičku misao. ispitijući „estetsko svojstvo“ zlata i srebra, Marks ga opisuje kao „samorodnu sveftlost iz podzemnog sveta, pri čemu srebro reflektuje sve svetlosne zrake u njihovoj izvornoj mešavini, a zlato samo najvišm potenciju boje, naime crvenu, popularniji oblik estetskog osecanja političke ekomomije). Navedena misao o estetici zlata krije u sebi pravo zlato estetičke misli, koje mami na detaljnu obradu; ipak, uprkos tom iskušenju, jednu elementamnu činjenicu, kcja se nazire u pozadini Marksove ideje: svetlost je bar onog razvijenijeg, a pogotovu ljud. skog; ovim njenim vitalnim značajem svakako je određen njen estetski kvalitet, pa i estetska vrednost (prirodna lepota) boje i zlata.

ljaju „krepke rembrantovske boje“ ra faelovskom koloritu. U čemu se sagtoji estetska prednost tih boja? Doslovan odgovor glasi: „u njihovoj ; sti“. Za Marksa i Tmgelsa životnost je”

bila primarni estetski kvalitet ne samo likovne umet{fnosfi, nego i knijiiževnosti. Imgels je bitnu vrlinu Geteovog pesnič-

kog stvaranja nalazio u njegovoj orj-

jenftaciji (Pridrih Kngels: u stihovima i bpYozi).

životno.

l,na praktičam život“, Nemački socijalizam,

Životnost kao pranačelo lepote da-

ova analiza

U stvari, svetlosti,

zlata.

koja se izvlači

A osećaj za boje je naj-

uopšte“ (Mayks: Prilog MKritici

ovde freba konstatovati samo

neophodan uslov života,

Pa opet, lepota kao životnost bila

bi detinjasta idila i neodrživa apstrak cija, ako ne bi podrazumevala konkretnu dijalektiku života i Drugim rečima, pri određivanju lepoga kao života, potrebno je uzeti mi obzir okolnost da život znači kako uskladivanje čoveka sa samim sobom i sa svetom, tako i njegovu „borbu neprestanu“ sa silama smrti, koje deluju u ljudskom društvu i spoljnoj prirodi, te u najintimnijem, najtamnijem sklopu čovekovog organizma. Rečene sile deluju ne samo u formi bolesti ili stihijskih katastrofa, već, pre svega, u obliku rata i eksploatacije, u vidu bede i umiranja sa tim silama, izgleda — načelno onemogućavala i razarala estetiku kao životnu, Organsku harmoniju čoveka sa samim sobom i sa okolinom. Uistinu, ona ovu lepotu ne negira, nego je samo modifikuje, fivrečne modalitete lepoga: na uz višeno i sa smrtonosnim snagama i tendencijn= ma klasnog društva, radni i društveni čovek stvarno se uzvišuje iznađ sebe samog; otuda, njegov doživljaj lepote kristališe se, uglavnom, oko paTetičnog osećanja mah, taj doživljaj se javlja i kao satirično osećanje smešnoga — smešno se obelodanjuje kao suštinska letargija i latentna agonija vladajuće klase pod prividom njenog raskošnog, „života“. Đerđ Lukač navodi neke podatke, Marks uočio primat momenata uzvišenog i smešnog u dijalektici lepoga: pre ma Marksovih izvoda Teodora Pišera sačinjavale su beleške o problemima uzvišenog i komičnog.

smrti.

od gladi, U svojstvu borbe dijalektika bi —

pomerajući naglasak na pro-

komično. U svom rvanju

'uzvišenog. IU isti

sllatkog;

koji indicirajn na to da je

ovim „podacima, polovinu iz Hstetike Pridriha

Progoneći lepotu iz socijalne stvar-

nosti, kao i sa podrućja čovekovog odnosa prema prirodi, klasno društvo je vekovima težilo da sferu lepoga svede na krug umetnosti. Marks je ovaj krug ocrtao kao jedan sektor podele rada; na taj način, on je pokazao da biće umetnosti shvata kao rad. Ovde se moraju staviti u zagrađe sve one bogate i revolucionarne implikacije, hiljadugodišnje opreke između i rada. Prođuktivni rađ je iznuđen i uslovljen fizičkom nuždom: igra predstavlja upražnjavanje ljudskih snaga, koje je slobodno od te nužde. Kao upotreba fantazije i ostalih kreativnih potencija, umetničko stva \ ranje je takođe slobodno od neposredne fizičke nužđe, iako nije nezavisno od vitalnih i mentalnih potreba ljud-

igre

naprotiv,

Nastavak na 6, strani