Књижевне новине
POVODOM SEDAMDBESETOGODIŠNJICE RODENJA MAJAKOVSKOG
skih pesnika, G4-godišnji Ilja
Seljvinski, objavio je u septembarskoj svesci moskovskog časopisa „Oktjabr“ napis o svojim susretima, polem'čkim čarkama, razmimoilaženjima i „prijateljstvu-neprijatelistvu“ sa Vladimiom Majakovskim., "Taj napis le svojevrsni književni dokumenat protkan jakom i jarkom ličnom intonacijom, u mnogome autobiografsli., Medutim, kroz sekvence utob.ografskih pričanja Seljvinskog ocrtavaju se mnogi odnosi i stanja na području posleoktobarsške ruske poezije u zazdoblju 1821—1930, kao i č.tav niz oholhosti pod kojima je Majakovski stvarao — i pod kojima je branio svoju HhonCENA hove, revolucioharnme poetske reči.
U članku Susreti # Majakobsicim, Seljvinski se ne pojavljuje kao svedok, posmatrač, memoarist što stoji neBde po strani, već kao witter koji je uporno zastupao određena gledišta i :ežnje na relac ji stvarnost-be< sničko stvaralaštvo. Tokoni devetogodišnjeg poznansiva s genijalnim pesnikom oktobarske revolucije [lja Seljvinski je, u suštini, najčešće bio njegov oponent, iako je, kako sam saže, osećao osobenu, neponovljivu moć lelovanja pesnikove ličnosti. Stoga je šlanak Seljvinskog posebno zanimljiv u dugom nizu novih iekstova posvečenih liku i stviralaštvu velikog pesnika a štampanih povodom nedavne sedamdesetogodišnjice njegova rođenja (Maialkovski je rođen 19. jula 1893. godine).
„Počevši od prvog susreta, potpao sam pod ogroman uticaj ličnog šarma ovog čoveka — piše Seljvinski. — Ali on je predvodđio>grupu lefovaca a ja — grupu konstruktivista. Mi smo se razmimoilazali u bitnim pitanjima po= ezije. Danas, pošto se već bezmalo četvrt stoleća nalazim u puartiji komu– nista Sovjetskog Saveza, meni su jasni mnogi moji tadašnji promašhji. Najkrupniji među njima je u tome šio nisam dovoljno cenio sam stav Majakovskog. Suštinska zrelost tog stava postala je za mene očigledna tek posle pesnikove smrti. Ali prošlost se ne može popraviti, i ja ću nastojati, prema mogućnostima svo pamćenja, da pričam o našem prijateljstvu-meprijaieljstvu, o tome kako se ono formiralo i razvijalo“.,
Tako pristupa Seljvinski priči o Majakovskom i sebi samom, o neslaganjima između LKEMP-a („Levog fronta umetnosti“) i „Književnog centra konstruktivista“ koji je postojao od 1922. do 1930. godine a kome su pripadali, pored Seljvinskog, pesnici Riduazd Bagricki, Vladimir Lugovskoj, Vera In= er, Nikolai Ušakov, Nikolaj Panov, esejist i kritičar, Komelij ·Zjelinski, prozaik Bvgenij Gabrilovič i drugi. Snažna prodornosti stihova i ličnosti Majskovskog dala je sporu između lefovaca i komstruktivista obeležje polemike — pre svega — sa Vladimirom Vladimirovičem, odnosno sa duhom, u-– smerenošću, vizionarsko podsticajnim zvučanjima njegovih poema i pesama. Prema &x#konstruktivističkom shvatanju, Majnkovski je podteđivao pesništvo „agitkama“ i tek mmogo kasnije bivši) konstruktivisti su uvideli đa je „agitator i viksč najveći“ bio genijalni novator poezije, čak u svoj'm stihovima na „Ssvakidašnje“, „sitne“ ”“ teme. Ovo ne znači da su sami sledbenici konstruktivizma zastupali nekakvu van vremensku poeziju ograđenu od posle=oktobarske stvarnosti. Suština racmimoilaženja bila je u njihovom načinu »ristupanja realnosti, čoveku, čitavom sklopu problema pesničkog i, uopšte, umetničkog izraza. Dok se, Majakovski neposmedmo obraćao proletarijalu, epohi i budućnosti, konsttuktivisii su nastojali da izgrade vema složen sistem transmisija, pri čemu nisu izbegli u svojim teorijskim postavkama mnoge nedorečenosti i, Ššlaviše, protivrečnosti.
U konstruktivističkoj deklaraciji iz 1924. godine sadržana je i ova postavka: „Karakter tehnike savremene prozvodnje, ubrzane, ekonomične i obuhvatne, utiče i na puteve ideoloških predstava, podređujući sve kulturne procese tim unutrašnjim, fotmalnoorganizaćlohim zahtevima“, 'Feme tehničke, poslovnosti, „tehničkog osVvajanja prirode“ itd. postavljene su u teyrijskim izlaganjima konstruktivista na takav način da su zaklonile i potresnu dfamatičnost klasnć borbe, i čoveka, i čovekov doživljaj revolucije, tj. ono čemu je stremio Majakovski. Stavivši težište na „organizaciju tehničkih Dpfrocesa“ i istakavši u prvi plan poslovnu efikasnost, konstruktivisti su to naglasili čak i naslovom “svog almanzWa, objavljenog 19929. godine Biznis.
Pošto su pesnici vodili prvu reč e „MKnjiževnom centru konstruktivista ; njegova aktivnost se najviše ispoljava– la na području stiha, pri čemu je Seljzihskti, oscilirajući između tehnicističko „proizvodnih“ tema,i pokušaja modernizovanja heksametra, groteskno polufolklomnih stihova (kao što je, na pri mer, „Ciganski valcer na gitaru“) itd,, spajao divljenje Majakovskom sa ne prihvatanjem mnogih aspekata stvara" laštva velikog poete oktobra, Staviše, kritikovao je Majekovskog i zbog to“ ga što ritmika njegovih stihova, kako je tvrdio, niie podložna „novoj prorodiji“, odnosno nekoj vrsti ritmičkog „dirigovanja“. Dokazivao je Vladimiru Vladimiroviču da je prava narodna »oezija takođe ritmički dirigovana, Jer je pesništvo „nastalo zajedno sa mu
JS od najznamenitijih sovjet-
KNJIŽEVNE NOVINE
|
| žazred pseudonimom Igora Lotarjova, 1887—
zikom“. Na ovo teoretisanje mladog pesnika iz Simferopoljs (na Krimu) Majakovski je odgovorio pitanjem:
— Moji stihovi, znači, nisu bliski narodu?
— Zar sumnjate u to?
— Ne, ni najmanje ne sumnjam već sam ubeđen u suprotno, Izmenio se Bam pojam bliskosti narodu, Danas on više nije sadržan u primihvno narodskoj fo?mi nekog Cika Miheja, noego u komunist čkoj ideji koja stvara i novu {ormu. (U bređoktobarskim godinama pojedihe ruske fabrike duvana reklamirale su cigarete preko pesmica — Oglasa koje ije sastavljao neki saB8Vim slab stihotvorac, On se polpisivao „Čika Mihelj“. — IL. Z.) Ja stva-
VLADIMIR MAJAKOVSKI
VIĐEN KROZ SEĆANJA ILJE SELJVINSKOG
ram novu formu, takva forma ranije nije poštojala, 3l: ona će ući u narod.
Savršeno poštenje Majakovskog, lič10 i književničko, ogledalo se i u njeovom odnosu prema Seljvinskom. Mošao je da kritikuje, i češće je kritikozao, mladog pesnika, Znao je koji put ia sruči na Ilju čitav pljusak reslktih,
·'Juhovitih 'roničnih opaski. Ali je, isto
iako, branio Seljvinskog kad god bi se 3& njega okomili loši recenzenti, prowvnici smele umetničke reči, pisci kriiikoidnih tekstova plitkoFf daha. Jedan » takvih ocenio je roman=poemu Jlje Seljvinskog Puštorg (Centrala za Kkrzna) kao delo koje svedoči da kod autona nije razvijen insikt samoočuvanja.
— Uzgred rečeno, to se zove smelost... — reagovao je Majakovsiei,
Iznoseći taj slučaj, Seljvinski kaže: „Majakovski je mogao da me napada aa sve mogućne načine, ali n»je dopu– štao da to drugi čine“,
Još na početku delatnosti Seljvinskog održana je Olimpijada. moskovskih pesnika. Ona je završena dodeljivanjem prve nagrade Seljvinskom, što je podstaklo Majakovskog da se, u razgovoru sa novim laureatom, seti jednog ranijeg sličnog konkursa. Neki impresario priredio je tada izbor „kralja pesnika“. Uz bučne proteste znatnog dela publike, „kruna“ je dodeljena prilično darovitom, ali svakako drugonom, pesniku Igoru Severjaninu
1943), dok je Majakovski zauzeo drugo mesto.
— Sve je to koješta! — rekao je Vladimir Vladimirovič Seljvinskom. Bolje bi bilo da nas štampanju... Ljubav prema pesnicima! Objavljuju parodije naših dela a originale ne možete da vidite...
I tada, pre četiri decenije, i tokom narednih godina, Majakovski je vrlo dosledno zahtevamo od dizdavačkih preduzeća, a prvenstveno od onog vodećeg — Gosizdata, da objavljuju što više knjiga sovjetske poezije. Sa njemu svojstvenom energijom i otvorenošću, zalagao se za novo pesništvo, za „dobre i različite· poete“, o čemu svedoče i sećahja Seljvinskog. Jednog dana Majakovški je pozvao mladog pesnika da zajedno odu u Gosizdat.
— Ali ohi he štampaju haročito rado ni vaša dela... — reče Seljvinski.
— Ne mari. Hajdemo.
U sobu direktora Gosizdata ušli su, i pored sekretaričine opomene, za vre-= me nekog sastanka,
— Druže Majakovski, vi nam smetate... — Ja vam smetam? Pojmite da vi smetate meni! I ovom mladom čoveku! Uopšte, čitavoj literaturi! Da, vi! Vi! Nama!
Ova epizoda je veoma karakteristična za držanje Majakovskog prema onim izdavačima i kritičarima koji su se plašili nove, „netradicionalne“ poezije, ali ne manje otvoren bio je ve= liki pesnik i onda kad je smatrao izvesne koncepcije i ostvarenje nekih poeta neodrživim, promašenim. Njegova odbrana Puštorga lje Seljvinskog od zamerki veoma ustlručljivog recenzenta nije značila da je Majakovski oduševljen tim delom. Naprotiv, oh je rekao Seljvinskom da je Puštorg sav u znaku tematskog cepidlačenja, sitničarskih primedabas upućenih revoluciji. I da je autor postupio vrlo noeuputno objavivši takvo delo baš o desetogodđišnjici oktobra. Seljvinski je odgovorio đa Se „ne kači za revoluciju već za ohe koji se maskiraju kao ko munisti a vuku revoluciju u malograđansku kaljugu“.
— Izvinite, Ilja, ali vi ste drvo u političkom. smislu. Napisati takvu poemu u jubilamoj godini — pa to je vrhunac hetaktičnost,
Pojedini #azgovori Majakovskog i Seljvinskog počinjali su u vrlo srdaČnom, prijateljskom fonu, ali suse završavali prilično oštrim · replikama, Takav je bio, ha primer, razgovor povođom izjave konstruktiviste Agapova da Bu umetnost i tendemcija nespojive.
— Vaš Agapov rekao je sa tribine da umetnost ne sme biti tendenciozna... — obratio se Vladimir Vladimirovič Seljvinskom. — Naravno, ja sam
"istaknutih predstavnika
ga valjano izgrdio li se?
— Slažem se.
— To sam i pretbostavljao.
— Slažem Sse.. Al: tendencija ne sme da izbija iz dela kao opruga iz sofe, -
— Opet vi s tim intelektualistčkim burg:janjem. Tendenćija je tendencija. Ona je svugde kod mene, i ja se time ponosim. ·
— Ali vi govorite o agitkama a ja o ostvarenjima u umetnosti.
Majakovski je planuo:
—O Da znate, mgitka je danas najviše ostvarenje umetnosti!
— Najviše za vas, pošto vam ne polaze za rukom ep i tragedija. — Moja poema Lenjin
pravi pravcati ep.
— Po boji glasa ali ne i po suštini. Vaša poema — to je Ja i Lenjin a ja hoću Lenjina bez vašega „ja“.
— Vi hoćete i poeziju bez moga „ja“.
zbog toga. Slažete
— to je
"Do mije istina. Majakovskog mnogo volim,
— Kad nekoga vole, drukčije se ponošaju, Pečat „prijateljsko neprijateljske“ polemike utisnuo je Majakovski i svom poslednjem. delu — slavnom uvodu u široko zamišljenu « neostvarenu poemu Na sav glas. Svoj ctpor „gitari stičkoj“, „mandolinskoj“ poeziji izrazio je veliki pesnik ovim stihovima:
Za njih nema karantina,
mandoline Svaki tren:
„Tara-tina, tara-tina,
t-ent-n"“. /
Tako je Majakovski pogodio oštrom strelom ironije zaista neuspelu pesmu vrlo talentovanog i samosvojnog Seljvinskog „Cigamski valcer ma gitaru. Smatrao je da time pomaže i pravoj poeziji i samom, Selivinskom, koga je inače pominjao i za vreme svojih boravaka u inostramstvu kao jednog od sovjetske poezije. Seljvinski kaže u memoarskom članku dx su ta četiri stiha protkala izvesnom gorčinom njegovo oduševljenje za potiresnu moć pesme Na sab glas.
Vest da je Majakovski raskinuo sa životom bila je toliko porazna da su mnogi tek kasnije osetili svu težinu gubitaka — ogromnog, nenaknadivog. Ni Seljvinski nije odmah shvatio koliko je opustošila njegov unutarnji svet tragična smrt Majakovskog. Pomisao na pesnikovu smrt nosio je kao staru ranu koja ponekad opako tišti. Surovije i emocionalnije „nego ikad dotle progovorila je ta rana za vreme jednog kraćeg boravka Weljvinskog u Parizu, nekoliko godina posle VladimiTova samoubistva.
... Tri pesnika — Seljvinski, Semjon Kirsanov i Španac Rafael Alberti šetali su ulicom koja se pominje i u poeziji Majakovskog, u pesmi Verlem + Sezan:
Na ormana ivice,
na sto malećem, ja, četiri metra; po sobi kružni
Stešnjen sam ovde,
x hotelu Istria, u prekvatkoj rue Campagne=
sme?.
Premiere. ~... Pred tim hotelom Seljvinskom se odjednom učinilo da je M.«ja-
„kovski tu, kraj prozora, i da gleđa njih
trojicu. I tako je nikla jedna pesma o pesniku, mrtvom i trajno živom. U isti mah, završetak pariskih stihova Seljvinskog posvećenih Majakovskom deluje i kao reč o sopstvenom Wtvaralaštvu: č ı Neka spletke grdnim navale Yojem... Ma kojim, putem, da kreneš, živote, Srećam, sam: zvuče u grudima mojim
Dve-ftri majakovske mote.
„Proneo sam fe note kroz čitav svoj zreli život. One su mi drage. "ako pod stare dane može da ti buđe drago što si sličan starijem bratu koga si u svoje vreme ne jednom ražalostio, ali koji je na kraju krajeva, a možđa
'i na početku početaka, bio tvoj ideal...“
To je završni akord, poruka i smisao pričanja Ilje Seljvinskog o Maja-
kovskom i o sebi. i LAV ZAHAROV,
“ pisaca zauzimaju dve irećine
_ poznanstva
. Muzejska bibi
ioteka
Jovana Dučića u Trebinju
ijzad je učinjeno ono o čemu se
već gođihama govori da treba
učiniti: uređena je muzejska biblioteka Jovana Dučića u Trebihju. Po svemu sudeći, iz raznih uzroka, ova značajna ostavština jednog od naših vrhunskih književnika prve polovine veka još zadugo neće biti poznata pokoljenjima u obliku i broju kako su je njegovi savremenici poznavali dok je bila uz njega: ali i ovakva kakva je dospela do nas, značiće ne mali doprinos našoj književnosti i Rulturi uopšte. Biblioteka se sastoji iz dva glavna fonda. Prvi: knjige koje je „knez pesnika“, istaknuti diplomat i jedan od naših najkulturnijih ljudi prvih decenija našeg veka, nosio sa sobom u zemlji i po svetu. U tom delu nalazi se oko 4.000 knjiga. Drugi: knjige koje je Dučić poklanjao, u toku većeg razmaka vremena, trebinjskoj biblioteci. Ovaj deo fonda broji oko 2.000 kniga.
U prvoj grupi nalaze se Dučićeva dela štampana na našem jeziku i u brevođu na rumunski i mađarski jezik: Plave legende, Gradovi i himere i Blago cara Radovana. U toj grupi nalaze se i dela raznih naših i stranih pisaca sa svojeručnim posvetama Jovanu Durčiću. Među delima „stranih pisaca sa zanimljivijim tekstom ličnih posveta treba istaći kmjige Mereškovskog, Morisa Baresa, Igora Severjanina, Ivana Vazova i“ drugih. Najveći broj knjiga u ovoj biblioteci je na francuskom jeziku. Dela francuskih
JOVAN DUČIĆ
biblioteke. Vrlo je bogata i kolekcija na italijanskom, mađa je znatno manje
ovih dela u poređenju s delima na francuskom. Ima, zatim, Knjiga na engleskom, ruskom, španskom, „bu-
garskom, rumunskom; najviše je dela pisaca iz zemalja u kojima je Dučić služio kao diplomata. Posebno je značajna kolekcija priručnika na jezicima najvećih naroda: leksikoni, enciklopedije, rečnici, istorije umetnosti, filosofski priručnici, vodiči i veliki broj reprodukcija raznih slikara i vajara starijeg i novijeg doba. Ne mali broj knjiga pripada istoriji Grčke, Rima i Venecije, o „kojima je Dučić inače mnogo pisao i još više govorio,
Biblioteka je opremljena s mnogo ukusa, sudeći ne samo po delima i piscima nego i bo fehničkoj opremi zastupljenih dela. Među knjigama prve grupe nalazi se znatan broji starih publikacija XVII i XVIII veka u originalnom povezu. Dela koja je davao sam Dučić na povezivanje opremahnha su s ne „manjom raskošnošću i ukusom.
U drugoj grupi zastupljena su dela svih prethodnih oblasti. Ali ovde je vrlo bogat fond engleskih Mnjiga. Po svemu suđeči Dučić je ove knjige kupio na nekoj rasprođaji u Rimu, što se da zaključiti i po njegovim zabeleškama i signacijama ranijih Vvlasnika. Među ovom ostavštinom malazi se i znatan arhivski materijal koji ima istorijsko-književni zhačaj uopšte, a posebno za proučavamje | Dučićevog dela i života. U tom materijalu nalaze se i Dučićeve stuđeniske sveske iz vremena kađ je pohađao Univerzitet u Ženevi i Parizu.'Nađe se tu i po-
neko pismo koje je Dučić dobijao ođ .
prevođilaca i obo-
prijatelja, izdavača, je i nešto hjego-
žavalaca. Sačuvano vih ličnih beležaka,
Kađ je reč o beleškama, u mnogim knjigama sačuvane su na marginama zanimljive i ne manje značajne Du-
. čićeve opaske, koje su ponekad čitavi
mali komentari o onome što je pročitao u tim delima, U nekim Rnjigama na belinama sačuvani su i njegovi originalni stihovi, onako kako ih je on prvobitno napisao, ;
Opaske koje je stavljao na marginama svojih štampanih dela važne su s obžirom na izmene i korekture. Iz njih se vidi da je Dučić celog života menjao i doterivao ne samo neobjavljene nego i svoje objavljene tekstove: umivao i usavršavao ili, bar, verovao da će biti bolji.
/
Na jednoj knjizi iz 19006. gođihe zalebio je na koricama listić iz jeđmog kaletđara od 28. aprila i ha njemu na-– pisao ove reči: „Na današnji dan žzavršavam stuđije i postnjem lisarnsıje.“
Zanimljivo je da se među ovim knjigamha i rukopisima ne nalazi nijedno pravo „ljubavno pismo“, inmnko su se o toj vrsti Dučićeve koresponđencije u njegovoj mladosti pričale prave bajke. Sačuvana je samo jedna beleška koja Dučića, po njegovom ličnom priznanju, prikazuje ·'sasvim u drugoj boji. Dučić, naime, beleži da mu nije došla u posetu neka dama koju je on, izgleda, sa sigurnošću očekivao.
Nalazi se ovde i dosta isečaka iz novina u kojima se govori o njegovim delima.
Na mnogim lNmjigama zabeležio je Dučić u kome je gradu koju Knjigu kupio i kađa. Meke nose i brojeve njegovog bibliotečkog inventarnm, tako da će to pomoći da se, koliko foliko, približnije rekonstruiše biblioteka kako ju je on sam zamišljao i vodio.
Prema tim signaturnma zaključuie se da je Dučić mnoge knjige, iako su bile inventarisane u njegovoj domaćoj biblioteci, vrlo Yano poklanjao trebiniskoj biblioteci, što navodi na razmišljanje: da li je te knjige manie cenio, ili obratno, da li je smatrao Ja njima treba da se koriste i drugi.
U nekim knjigama među stranicama nalaze se čitavi mali herbnrijumi suvih listića i cvetova — svnkako drage pesnikove uspomene ma #jdvoljene žene ili neke druge dognđaje. Ko su te ličnosti, iz kojih zemalja i s kojih kontinenata, ko bi to znao?
Pada u oči da među ovolikim kniigama nema nijednog Šantićevog dela; malo je i Ćorovićevih, mada se zna dđa je s ovom dvojicom istaknutih hercegovačkih pisaca Dučić počeo svoju književnu karijeru u Mostaru, pod uticajem Vojislava Ilića, a Kkasnije i francuskih simbolista. Kad je reč o francuskim uzorima, zanimljiv je i sledeći podatak: u kniigama Samena mnogo je više podvučenih redova i pribeležaka nego u delima Heredije i Bodlera.
Sačuvan je, među ovim knjigama, i jedan primerak Dučićevog dela (Gradovi i himere, koje jie štampao poznati beogradski izdavač između dva rafa Anatolije Tvanović'(, Narodna prosveta“). Taj primerak pripadao je Pisarovu i imao je svojeručni Dučićev potpis. Knjiga je redigovana Dučićevom rukom, negde u manjoj negde u VvećĆoj meri, dok su na nekim mestima sasvim izostavljene čitave stranice,
Taj podatak važan je za buduće priređivače Dučićevih dela, jer e Gradovi i himere morati dna se štampaju u definitivnoj redakciji koja se nalazi na stranicama tog primerka, a koja je svakako autoritativnija od edicije „Narodne prosvete“, objavljene s predgovorom B. Popovića.
Inicijativu zna uređenje muzejske biblioteke u Trebinju dao je Savet za kulturu Bosne i Hercegovine i Narodna biblioteka u Sarajevu. Na njenom uređivanju radilo je 14 bibliotekara, među kojima i dva iz Beograđa Sofija Selić i dr Slobodan Jovanović). Listići, koji su napisani u toku ovog sređivanja, biče preneseni u beograd-
sku Narodnu biblioteku. Pretpostavlja se da će sve veće biblioteke u zemlji zaželeti da imaju bar po jedan katalog ove značajne ostavštine poesnika
čijom su se poezijom nekad oduševlja-
vali naraštaji svih naših naroda i koji ne malo poklonika, bar među čitaoci-
ma, ima i danas. / Siniša PAUNOVIĆ ·