Књижевне новине

NASTAVAK S1. STRANE a

IU DANA — ~

ne savjesti unostiti u kuću? Znaju li naši kriminalistički isljednici i sudovi da sve ono što pripada u njihovu nadležnost 7 profesionalnu znatiželju ne pripada odmah i javnosti, da se sve to ne može u fakvom obliku predati na milost i nemilost amliciji jednog izvještača javnosti? Nije li već odavno dokazano da zločin nije prirođen čovjeku, već se razvija i javlja ako je podstaknut na bilo koji način i iz bilo kojih razloga? Ne smatraju li odgovorni kriminalistički i sudski odjeli da je vrijeme da razmisle o kompretenciji novinara u pitanjima koja su isključivo pravo njihove profesije, koja je upravo

~ i stvorena da spriječi, da otkrije, da

suzbije porok, kriminal, zločin i povredu dostojanstva? Ako već pravni krugovi osuđuju takozvanu pomuografiju u književnim djelima (iako pravo djelo ne može nikađ biti pornografsko) čudno je, đa fo nikad nisu otkrili u našoj štampi? Ne samo autentični oblik pornografije, već autentični opis jednog sadističkog ubistva, u kojem se u smislu nailošijeg žurmalizma reprođuciraju sadistička stanja „ubice, iznakažem i bespomoćan izraz žrtve. Začudo da još nitko od javnih i službenih zaštitnika morala nije podigao glas protiv takvih zbivanja u našoj žumalistici, začudo, možda još najviše, da mnogi takvi listovi nose podnaslove naziva određenih društvenih organizacija a da te organizacije još nikad nisu „zoemijetile na što se sve ne odnosi njihovo ime?

(Telegram“, 10. IV 1964) e

Prvi prevodi „Seoba“ Miloša Crnjanskog

KLASIČNO delo naše literature, „Seobe“ Miloša Crnjanskog (prvi đeo), objavljeno je, u prevodu Ine Jun-Brode, kod izdavača „Verlag Kurt Desch“ (Wien MUNCHEN Basel). „Seobe“ treba, kako smo obavešteni, da budu objavljene i u Holandiji. Jedno od najznačajnijih dela maše literature počinje na iaj način da dobija širi publicitet, koji je nesumnjivo i romije zasluživalo. e

Kakvi su ljudi (američki) O. PISCE ea van U JEDNOM 0d najnovijih brojeva (7. IV. 1964) beogradskog ilustrovanog lista „Sport i svet“ može. se naći članak sa nadnaslovom „Poznati američki pisci, čija su dela prevedena na naš jezik, u Jugoslaviji i o Jugoslovenima“. Veoma zanimljiv i kao literarna informacija, ovaj tekst sa svojim naslovom i nadnaslovom biser je među primerima novinarske umešnosti: om, naime ako posmatramo stvar sa čisto novinarskog stanovišta — obogaćuje američku literaturu piscima, o kojima takođe govori, kao što su Tomas Man, Bernard So, Alberto Moravija, Marija Dombrovska, Marek Hlasko, Arčibald Kronin, Pransoaz Sagan. Sve sam Teksašanin! · Konciprirajući svoj tekst kao niz događaja u vezi sa piscima koji se kod nas prevode i dolaze k nama u posoete, sutor T. Džadžić zaključuje svoj članak sentencijom: „Eto, otprilike, kakvi su ljudi pisci“. Ako ovaj zaključak nadovežemo na jednu od pomenutih anegdota koja govori o Erskinu Koldvelu, koji je za osam dana boravka u Jugoslaviji uspeo da potroši 750.000 din. od honorara za svoje preveđene knjige („sto hiljada dinara džeparca dnevno, iako reći“), haši pisci, od kojih samo neznatan broj ima od ove 8ume veći godišnji prihod, ireba da se upitaju: jesu li, vaistinu, pisci iakvi ljudi? LI

Ja lažem, ti lažeš...

PRVO JE BIO strogi amaterizam, a zatim postade „neamaterizam“. U početku je to bila stvar društvene svesti i savesti, a onda je postala javna tajna...

Ili bi, možda, priču irebalo početi onom divnom turskom poslovicom: „Ja lažem i ti lažeš; ja znam da ti lažeš i {ii znaš da ja lažem; ja znam da ti

znaš da ja lažem i ti znaš da ja zmam da ti lažeš... I opet se lažemo!“ Jer, da pre desetak dama — kako smo iz veoma informativmog i ođavno potre=

'bnog članka Bera Vlaha u „Beograd-

skoj nedelji“ od 5. IV 1964. saznali nije došla Služba društvenog „knjigovodstva i pretresla zakulisna delanja uprava fudbalskih ligaških ekipa, i dalje bi se u javnosti promosili glasovi o stanovima, ogromnim Ssvotama novca i honorarima koje naši fudbalski „neamateri“ dobijaju za lojalno teranje lopte u svom klubu, ili, još bolje, za obećanje da će je terati u tuđem. Ova=ko, pred nama se, iz verođostojnih izvora pokupljeni, nižu podaci: fudbaleri (navedena su imena) pojedinih ligaških timova, pa i onih iz druge lige, dobijaju i do 200.000 dinara mesečno; ti momci i za vreme boravka u armiji primaju redovnu „neamafersku blatu“; stanovi, koji su u životima mnogih građana predmet neispunjivih snova, dele

se kao bonboni: jednosobni, dvosobni,

trosobni — za potpis koji overava prelazak iz jednog tima u drugi; nekad samo 5,000.000 dinara, a nekad nekoliko miliona i stan, kako više voliš; klupske kase služe kao pozajmice iz kojih se

vadi i do pola miliona dinara... 1 tako dalje i tako lepše,

Interesuje nas, sada, koji štadijum dolazi na red pošto je javna fajna prestala da bude tajna uopšte. Hoće li odgovomi faktori preduzeti nešto da se ovo stanje normalizuje ili ćemo i dalje, sa svojstvenom nam ljupkošću, prelaziti preko svega što se tiče „. ta“, kome poklanjamo svoje slobodno vreme, "ba ijubav?” ~

Domaći proroci

ZAGA PEŠIĆ-GOLUBOVIĆ TI ANĐELIJA TODOROVIĆ postali su proroci nove religije za koju se do danas na ovom {tlu nije čulo. Prevodeći delo REBriha Froma „Zdravo društvo“ (izdanje Rada“, 1963) one su u fusnoti, na 70 strani, dale sledeće „objašnjenje“:

„Mosaička religija je drevna hebrejska religija, koju je osnovao Moses, prvi zakonodavac, koji je oslobodio Hebrejce ispod vlasti Bigipta“.

Šta bi na ovo rekao Vuk? Verovatno da i prevodioci treba da čitaju Bibliju.

Izvođenje Krležinih dramskih dela u Budimpešti

BUDIMPEŠTANSKO POZORIŠTE „Madach Szinh8z“ (kao poslednju premijeru u ovoj sezoni) prikazaće 28. maja Krležinu dramu „U agoniji“, u prevodu Zoltana Čuke i Stojana D. Vujičića. Dramu će režirati — kao gost — Bojan Stupica, koji je 1958. godine

već režirao u budimpeštanskom Narod-.

nom pozorištu Krležinu dramu „Gospoda Glembejevi“. Očekuje se da će na premijeru u Budimpešti doći i sam autor, kao gost mađarskog PEN-kluba. Nosioci glavnih uloga biće najistaknutiji članovi pozorišta „Maddch“, tako će ulogu Laure tumačiti poznata mađarska glumica Klari Tolmai.

Tako reći istovremeno sa premijerom drame, „U agoniji“, budimpeštanski rađio priprema radio-premijeru KMrležine drame „Aretej“, u Drevodu i radio-adaptaciji Zoltana Čuke i Stojana D. Vujičića. | ·

Izvođenje Krležinih dramskih de!& u Buđimpešti sveđoči o nesumnjivo sve intenzivnijem interesovanju za dramsko stvaralaštvo jugoslovenskog klasika u Mađarskoj, čija su ostala dela („Glembejevi“, „Povratak Tilipa Latinovicza“, „Hrvatski bog Marsć, a naročito „Balade Petrice Kerempuha“) tokom poslednje đecenije već dospela do mađarskih čitalaca u veoma uspelim prevodima. Š \

ii |

S edma sila ima jednog ilegalnog člana. Nije registnovan u Udružemju novinskih preduzeća, ne plaća članarinu Savezu novinara, nema ga ni na spisku Jugoslovemske radio-televizije a jasmo je da je tu među nama i da se bavi širenjem vesti i formiranjem javnog mnenja. Naročito je brz i efikasan u dezinformisanju i stvaramju paničnog raspoloženja. Kao što ste već pogodili, reč je o Radđio-Milevi.

U zemljotresnim situacijama poput ove od pre neki dan, Rađio-Mileva ima veliku prednost nad svim ostalim radio-stanicama, listovima i drugim izvorima obaveštenja. Dok su redakcije

' telefonirale na sve strane, proveravale

pođatke i pripremale izveštaje, Rađio“Mileva je već uveliko bila u eteru, po parkovima, trgovima, ulicama i avlijama, upozoravajući unezvereno građanstvo đa će doći još dva udara zemljotresa — u 11 i 14 sati, sve strašniji od strašnijeg — da treba hitno evakuisati stanovništvo i, čak, da je milicija već počela da isteruje iz kuća one koji još nisu dobrovoljno izjurili na otvoren prostor.

Priznata sredstva informacija izradila su kroz dugu praksu sistem „pokrivanja“. Listovi se obično pozivaju na agenoije, agencije na druge agencije, a druge agencije na neimenovane „krugove“ i „izvore“. Mimikyvjija Radio-Mileve sastoji se, između ostalog, u tome što se i ona pozipDa — U OVOm slučaju pozivala se na Radio-Beograd, pripisujuči njemu sva tobožnja ubDOZOrenja i obaveštenja o predstojećim užasima. Simptomi paničarstva mnogi su i raznovrsmi. Osobu sklonu panici prepoznačćete između ostalog i po tome što

' a priori veruje Radio-Milevi a ne ve~

ruje Radio-Beograđu. Pored onih koji su 5 iskrenom i neprikrivenom stravom telefonirali beogradskom pradiju da tačno provere za koje je vreme zakazan sledeći potres (pa razočaramo ili revoltirano konstatovali: „Ništa vi ne znate“ kađ im ie odgovoremo da se to ne zna i ne može znati), bilo je i takvih koji su strogo zahtevali objašnjenje: kako ie radio smeo da poziva narod na evakuaciju kad o tome niie doneta n'kokva službena odlura. Naiteže ie bilo ubediti svet da Radđio-Beograd uopšte nikakve pozive, ampele, proglase i upozorenja nije emitovao.

Čitav đan posle zemliofresa bilo jie ljudi (i fo pe štono kažu „od ovaca“, nego ljudi „od razume se“) koji su tvrdili đa je radio u prvi mah bio emitovao upozorenje o predstoiećim trusovima, Đa se posle „vadio“ demantijem. Toliko ie poverenje građana beogradskih u Radio-Milevu!

ŽIVOT OKOMAS

(gih,

LJUBIŠA MANOMUDVIĆ

ŽIVOT LEP I — RUŽAN

ez fudbala život bi nam, mislim,

bio manje lep. Nimalo se ne

ustručavam da to kažem mnogim vrhunskim intelektualcima koji na reč fudbal počinju da škripe zubima. Fudbalski susreti su veliko uzbuđenje ljudskih miliona, i ljudski milioni su Sspremni da za tu svoju radost i strast ubc= ce milione dinara u ćup iz koga se posle vade, pa isplaćuju (i treba da se isplaćuju, ali javno) plate i nagrađe fudbalerima. Velike plate i nagrade. "o je tako, i ne znam kako ui moglo da bude drukčije, makar vrhunski intce=lektualci zbog toga" pukli na lakat.

Bez fudbala život bi nam, ipak, bio i manje ružan. Jer na površinu te nemirne vode svaki čas ispliva poneka prljavština i, obično samo u obliku javne fajne, kuži vazduh oko nas. Zahvaljujući intervenciji službe društvenog knjigovodstva u ligaškim fudbalskim klubovima, mnogo te kuge otkriveno je i dokazano na najubedljiviji način. Za voljenog ligaša mnogi funkcioneri su, uz malverzacije, bacili, milionske iznose društvenog novca. Činili su to sa strašću kao oni šefovi računovodstva koji prokockaju pare svoOB preduzeća ili stari, već osedeli blagajnici kojima je strast mlada ljubavnica, pa jednom rukom miluju ljubavnicu a drugom šamaraju kasu. d

Posle otkrivanja raznih falsifikata i drugih kriminalnih oblika kojima su funkcioneri fudbalskih klubova zadovoljavali svoju strašt sada se — U onoj najozbiljnijoj štampi, u vodećim dnevnim listovima, na primer — mogu pročitati konstatacije da se nesumnjivim utvrđivanjem ovih malverzacija došlo do atmosfere u kojoj su mogući daleko iskreniji razgovori i dogovofri u SVIm pravcima.

na:marginama štampe

Kosta TIMOTIJEVIĆ

| • aco | M i | | leva Osnova tog poverenja može delimično biti i nepoveremje u „zyanična sredstva informacija — nepoverenje o je malo ljudi javno izražava 1 svesno neguje, ali je mjime inficirana podsvest velike većine čitalaca. Velika većina, doduše, veruje svakoj budala-

štini o vasionskim brodovima u doba ili o lečenju raka tvndo

Nemanjića : a :d kuvanim jajima koju prožita u Nnovinama — ali zato ne veruje da će no-

vine (odnosno Yadio) reći celu istinu kad iskrsne neka velika opasnost.

Tstini za volju, to nepoverenje nije ni sasvim bez osnova. Kad ljudi u novinama čitaju đa je grad najzad obezbeđen od zimskih nepogoda i nezgoda, pa se posle cele zime tociljaju na DOledici; kada čuju đa meso, duvan, perile, luftbaloni i punjene ptice meće poskupeti, pa posle ti artikli poskupe; kada tako na raznim primerima nejednake važnosti, ali prilično jedmake učestalosti, vide da su bili dezinformisani —o 7 Dijonda nije baš ni toliko čuđo što nisu spremmi da veruju sve ođ az do ižice. }

To neverovanje ne mora biti na priliku one stare, čaršijske mudrosti: „More, lažu novine“. Dovoljno je da

o lE-će;samo đa predsedava na tim azgovorima?, Da li koji od ovih fud-~

balskih strasnika na državni račum ili — pošto smo se dogovorili da pravda ne treba da ima dva aršina — oni isti koji predsedavaju kad su u pitanju strasni ikockari i strasni ljubavnici na državni račun?

MONOPOL KRITIRE I ANTIKRITIKE

razgovoru s urednikom „Nina“ U Milošem Mišovićem sekretar Centralnog komiteta Saveza komunista Makedonije Krste Crvenkovski izneo je jedan svoj zanimljiv utisak: „... Meni se čini da se ponekad iraži monopol u kritici. Ja, na primer, živim u ubeđenju da taj monopol, pored ostalih, traži štampa. Pojedini listovi, naročito cemiralni, jako su osetljivi na kritiku njihove kritike. Pa čak mogu da kažem da često nisu spremmni da svoje stranice ustupe za odgovore.“ T meni se to čini, sve tako od reči do reči kako ističe Crvenkovski. Protiv tog monopola se svakako treba boriti, i to — koliko poznajem tajnu novinarskog zanata — najlakše kratkim, jasnim i pristojno sročenim odgovorima na štampanu kritiku. Ali meni se isto teko čini da nam taj momopol nije još narastao u bogzna kako veliki broblem. Kad je reč o negovanju kritike, glavni problem, svakako najglavniji, i dalje nam ostaje jeđan drugi monopol. Naime, monopol konzervativnih ljudi (često rukovodećih, ali ne samo rukovodećih) koji su spremni da odgovore bojevim metkom na najbezazleniji kritički ćorak.

INTERESANTNO

esto do nas dođe kakva vest o

pokušajima katoličkih sveštenika

i drugih propagatora kKkatoličan= stva da svoju veroispovest popularišu na atraktivan način. Skloni smo da se smejemo, na primer, belgijskoj sestri Adeli, „raspevanoj kaluđerici“, koja svoje kompozicije verskih pesama, uz gitaru, peva po manastirima. Ali ta katolička sestra, bogami, ima mnogo uspeha. Njenu kompoziciju u taktu fokstrota „Dominik“ otkupio je „Filips“ i snimio na gramofonske ploče. Neke druge njene arije · komponovane kao društveme igre takođe su počele da osvajaju.

Zašto se mi tome tako olako smejemo? Ruku na srce, zar ne biste potrčali da čujete kad bi se našao meki naš inventivni propagator koji bi uz gitaru umeo da otpeva — da idemo čak tako daleko — i same pretkongresne teze? Što bismo izgubili? Ili je ovo što ja razmišljam teška Jeres i, u kaluđerskom shvatanju nekih stvari,

italac najdobronamernije onstutuje a) išta: greši, da me 2mQa, dase „prešla“. Šteta ugledu sedme sile tima ie već pričinjena. ; Badio-Mileva na tom terenu «bhnije ranjiva. Kad ona tvrdi da će hleb po. skupeti, pa hleb me poskupi, niko se Deće sećati da je širila alarmantne gla sine. Tim pre što će hleb pre ili posle poskupeti, pa ce tako ispasti da je Radio-Mileva ipak bila u pravu. (Obič« mo više pre nego posle.) i

Njoj se, osim toga, veruje zato što je uvek prva (pre zvaničnih predstavnika, seizmologa i novinarskih izveštača), zato što: je precizna 1 kategorična ma šta tvrdila (lepo: ima da budu ioš dva potresa, u,ll i 14 časova, sve jedam jači od drugog — a ne: niie poznato, pretpostavlja se, ne može. se predvideti, nije dokazano itd.) i naizad zato što ie u svoioj kategoričnosti dovoljno elastična „da dopušta oduzimanja, dodavamja, izmene 1 prerade, već prema mestu, vremenu, spikeru i pubei edio-Mileva je naše opštenarodno dobro i ne može 5e ukinuti ni iskoreniti, između ostalog, i zato što ima suviše mnoeo urednika i saradnika. lJostalom, život bi bež nie bio dosađam,

Ali ovog pufa ie zaista prekardašila, Vest o predstoiećim potresimn može se obiasniti pamičarstvom. Čak se 1 verzija da je TRiadio-Beograd pozivao stanovništvo da napušta domove može wripisati raspalienoi mašti. Ali se pri ča o tome kako miliciia isteruie narođ iz kuća me može obiasniti običnom blesavošću ili histerijom. Za takvu izmis šljotinu potrebna ie zla name?a.

Sigumo ste već čuli da je opasna žiriti neoroverene (kao u slučaju OVOZ zemliotresa) mogu um panici ugroziti liudski životi. Sigur< no se slažefe. Svi će se 5 time složili,

'Ali to dragoceno sammamie i opšta načela saglasnosti mi izdaleka nisu dovolini. Zato, kad vam prvom sledećom prilikom meko u poverenju saopšti da će smak sveta nastumiti u 09.87 časovn po Griniču i da ie Radio-Beograd po naređeniu miliciie prepvoručio Beograđanima da poskaču u Dunav —emojte 'se mitamjima aobraćati ni TRadio-Beogradu ni miliciji (jer tamo ljudi imaju druga posla), nego svome sabesedniku hilmo sasoite zube u grlo, pa ga onda priiateljski posavetuite da om „to isto učini s onim od koga je vest čuo i tako ređom dalie, sve do onoga ko je celu stvar izmislio. Na taj će način iz apatvata TRadio-Mileve bar za neko vres me biti udaljeni njemi najopasniji urednici i saradnici. _

A vi svojim nasušnim dnevnim no« vinama i dalje verujte ili ne verujta ._ već prema tome kako vam nalažu zdrava pamet, lične predrasude i irenutno raspoložemje.

mi baš moramo da budemo veći kato» lici od: pape? na

KOSA TANKA,PA-—CRTA DEBELA...

razuđenom foku naših uzajamnih U ubeđivanja, iz usta sekretara Gradskog „homiteta Beograda Dragog Stamenkovića, čula se reč koju je jedan beogradski list istakao kao neku vrstu sveže krilatice: „Demokratija znači ostati i u manjini.“ Znamo da je to nešto sasvim iz po» litičke azbuke. Ja, međutim, nemam nameru da se= kretaru Gradskog komiteta Beograda zamerim što nas uči azbuci. Hoću 5a-

mo, komentarišući život oko naš, da

ukažem na karakterističnu pojedinost da neko čak i sada mora tome da naš uči.

Demokratiju je najlakše Droklamovati. Ali demokratiju treba i — izdI“ žati. i

DARLE(M), DRUGOVII DRUGARICE N edavno nas je uzbudio podatak da

Opštinskog odbora Socijalističkog saveza Niša, u tom gradu od oko std

hiljada stanovnika drži 3.000 (i slovi» ma: tri hiljade) sastanaka dnevno.

Sad saznajemo da je predsednil Opštinske skupštine u Maglaju Husein Omerović jednog dana krajem marta predložio dnevni red od trideset fača“ ka i desetak podiačaka.

Toliki sastanci, pa još tako dugački! Postali smo ubledeli zarobljenici sop“ stvene demokratije. Imamo li mi za vremena? I — pitanje još kritičnije možemo li za tako nešto uvek na nerava.

KNJIŽEVNE NOVINE

glasine, ier se time ·

se, prema nepofpunoj evidenciji |

—— NO