Књижевне новине
OSNOVNA
ŠKOLA
U TRŠIĆU
„BILA JE LEPA JESEN“ 1894. god. kada je dvadesetpetogodđišnji sudija lozničkog okružnog suđa Sava M. Marinković, u pratnji pandura Pera Radajjca, u Tršiću izvršio po dužnosti uviđaj „po nekoj paljevini“. Po završenom poslu Mar:nković je zaželeo da vidi mesto „gde se Vuk u Tršiću rodio“. Zap:tano jedmo čobanče „otresito je i odsečno odgovorilo: A, boga mi, ovđe nema u našem selu Vukas Karadžića“. Marinkoviću su i stariji seljaci, takođe, potvrđili „da u selu ne živi Vuk Stefanović Karadžić“. Najzad, pošto je jednom seljaku, „čič:ci šezdesetih godina“, Marinković objasn:o „da je Vuk odavno umro i da je knjige pisao i bilježio pesme i pripovetke“, ovaj sa je obavestio: „E, sada znadem o kome me čovjeku pitaš. Arna, je li to oni ĆOpo? Je li to oni šaldžija što je znao pjevati mnogo pjesama i guditi uz gusle?“ „On imaše tu kod Loznice šumu „Lagator“, kažu da je dobio od kneza Miloša to imanje. Lijepa je ta zemlja sa šumom. Njegova je kuća bila ovako seliačka ple tara, čatmara, tu neđe beše, alisad jenema. Ali, ipak, ne mogu ti kasti „cigurno“. Marimković se rastužio što „Tršića= ni njegovi Vukovi zem'jaci, ne znaju o njihovom zemljaku slavnome Vuku“, ali je pomislio da to. „nije ni čudo kad u selu nemaju ni osnovne škole“.
U maloj kafani Bogosava Vojvođića u Loznici, to isto veče, sastali su se kao i svakog drugog dana lozničke sudije Milored D. Popović i Vlada Ilić, tadašnji direktor gmmazije dr Sima Trojanović, advokat Vlada I. Popović i lekar dr Bogosav Zavađil. Njima bi se pridwužili i lozn:čki učitelji i sveštenici. Marinković im je ispričao šta je toga dana doživeo u Trš:ću i izneo im svoj predlog: da osnuju odbor za prikupljanje novca za podizanje spomenika Vuku Stefanoviću Karadžiću u Tršiću i da taj spomenik bude zgrada osnovne škole. lako je bilo i drugih predloga, na primer da se u Tršiću podigne „bista Vukova ili kakva piramida“, svi su se najzad složili da je najbolje i najkorisnije da se kao spomenik Vuku ı Tršiu „sagradi osnovna škola“. Odmah je obrazovan. i odbor za prikupljanje mpriloga, u koji su “ušli Sava M. Marinković, Milorad Popović, Viada Ilić i dr Sima Trojanov:ć, a iprota Ivko'Pobović izabran je'za blagajnika. Prisutni ovome sastanku odmah dadoše „priloge ioliko je ko hteo i mogao“ i time je započeta ova altcija. Njen inicijator Marinković, neposredno posle obrazovanja ovoga odbora, napupustio je Loznicu i prešelio se kao advokat u Aleksinac. Odbor je uspeo. da sakupi dovoljno movaca i tako je u Tršiću 1897. godine podignuta zgrada osmovne škole, prvi i za četrdeset godina jedini spomenik Vuku Karadžiću.
Ova obaveštenja o tome kako je postao ovaj prvi Vukov spomenik sačuvao je od zaborava sam Sava M. Marinković. Kao advokat u Šapcu on je 1925. god., u tamošnjoj štampariji „Jedinstvo“, štampao o svome trošku jeđ-
Srboljub MITIĆ
Covek peva 0 Sira}
yetrčao sam. Og. : zlatu šuma. trčim, preko visokih, blažnih, trava, duboko napred, brzo se Msijava zemlja, ili mi to u razumu san, pali ružnu svetlost
oči mi se napasle belog drveća
trava Ye od, tabana do srca meži
duboko matYar(J
u dnu, kostiju,
leži i | veliko sračno kamenje zapamćenog cveća
i zvezda.
SKROVIŠTA ZA PTICE
Z a ptice postoje mala
“ nedokučiva skrovišta postoje u, kostima nenmastamjemi prostori za SWOVP -
ma suetu DOosloje pliice i čudovišta na svetu postoje
koja se rimuju 8 bliicama
KNTJIIŽEVNE NOVINNB
na svetu. postoje skrovišta. i 2a. najružnije btice vole ih samo mali grbavi pesnici
ptice su meophodme poocrmelim, ljudimoe,
PANIKA VIDA
Z apalile mi se oči S OBE STRANE PAMĆENJA pa. rastaču suton
što tek. list, u. maborima brda šta se to dešava, s mojim, očima zahvatile mi pola lica
noć mi
zakasnila. na. čelu i šta me to obuzima kad progledam | nešto kao kamenje
udara me po mozgu oglašuje mi se u svesti nešto kao smrt
zašto mi se me da noktima da
dođem, do očiju zakloniće mi osmeh.
KOMPOZICIJA ZA BITKU
spravam mad sobom, mrivi
plačem, iznad. kukavičluka zato što verujem, u čulnos kamenja tamno se smešimi,
yimovaću se s mačem oko ne. uspem da Yazdyoešim, čvor tajne kako se upotrebljava ruka Žž
u doticanju movoyođenih čudovišta · | zvukova i oblika negde urlaju, reči veličanstvenije od kYvotoka „ne
nu malu brošuru od 20 stranica, u kojoj je objavio i svoja sećanja ikoja smo mi ovde u najbimijem saopštili. Marinković istovremeno moli čitaoce „da ga me razumeju pogrešno“, tj. da je on svojom brošurom hteo da piše „kakvu autobiografiju o sebi“, već da je on to učinio da se vidi „kada je i pod kakvim prilikama postala ova rasprava o Vukovom testamemtu i kako je podignuta osnovna škola u Tiršiću“, Sava Marinković je, naime, u svojoj brošuri preštampao i jedam prilog, koji je pod naslovom „Testament Vuka Stef. Karadžića. Spor o poništaju ovog testamenta, po autentičnim sudskim alttima“ bio prvi put objavljen 1900. gcd. u CČasopisu „Karadžić“ za folklor, istoriju i za proučavan.e života našeg naroda, koji je kao vlasnik. i urednik izdavao Tihomir R. Đorđević, tada mprofesor u Aleksincu. Marmković je u časopisu objavio u celosti sva originalna sudska i ostala akta iz kojih se vidi kako je sud okruga podrinskog u Loznici 1866. godine, dakle dve godine posle mjegove smrti, na traženje Vukova sina Dimitrija, „štabnog kapetana I kl., profesora artiljer. škole“, poništio testamemt koji je, „po kazivanju gospodina Vuka, pisao riječ po riječ“ u Beču 12/24. dekembrija 1858. godine Dimitrije Tirol. Ispod Vukovog potpisa na testamentu i pored Tirola, čijom je rukom testament pisan, potpisao se „Als Žeuge“ (kao prisutni svedok pisanju festamemta) i dr Fr. Miklošič. Ta dokumenta su prepisana sa originala koji su se čuvali u lozničkom sudu, a Mar.nković ih je objavio u časopisu „Karadžić“ na iraženje urednika Tihomira R. Đorđevića, sa kojim je u Aseksincu Marinković drugovao. Ova dokumenta sadrže tužnu priču kako je: „počem isti testament tri svedoka nema, niti je u zaglavlju označeno da je to „testament“, no, je to neka zapiska načinjena, to isto prema navedenim zalkonima i izloženih uzroka, ne može imati važnosti testamentalne“ — festament poništen. i ostala noostvarema poslednja volja Vukova. Odnosno, kako su Vulovo imanje zvano „Lagator“ i mjegova očevina na kojoj je 1858. god., kada je testament pisan, po Vukovom ugovoru s.Jakovom Jovičićem „sedela njegova žena Krunija sa sinom Obradđom“ — prodani, da bi se haplatilo a Upravu fondov. 19.600 groša poreskih (3.920 ain.) i 300 dukata cesarskih (3.600 din.) „bo obligaciji g. Milanu Joksimoviću, članu istog (tj, lozničkog) suda“ — sa koliko je duga, odmah posle. Vukove smrti, njegov sin Dimitrije putem intabulacije opteretio Vulkovo mnepokretno imanje. Preštampavajući taj svoj prilog iz časopisa „Karadžić“ o poništaju Vukova testamenta, jer je taj časopis Već 1925. god, bio „velika retkost“, Marinković je kao dodatak wcbjavio prvi put svoja sećanja pod naslovom „Kako je postao spomenik Vuku Stefanoviću-Karadžiću“ — „Me= mento“, — koja smo mi ovde saopštili, Milan. ŽIVANOVIĆ
(uste P livade
u. grgolj neba muke uplela.
jer sam pusta bez sluha bez tona
bez sunca zuoma, kroz njeno syce
nemi šapat Žubo?i
u. žitu, wu kaloperu
i ofborila vrata zlatnog vajata
da mvudrujem, da ludđujem,
Teči sunčamije od cveća i od Yašćenja
Milena JOVOVIĆ
(Osman jUffu
jutros su ptice pevale ma mom, Yam,en/L u prahu žbunja, sam, sedela
sad me mogu da kažem, ništa
jer sam .srušemo kube u travi
sad. ona, crmogrla gouo?i
ne mam više mišta čunak sam u bomamnom zeuu
tako sam, našla. ključeve
pokazala, sam, vremenu, đerdamnm, na konac svetlosti mamizamnm ne mislite vetrovi
Danilo NIKOLIĆ
šamor se stišao. Ovo je kostur jednog čoveka koji O žamor se stišao. Oovo je kostur jednog čoveka koji je, izgleda, umro u najgroznijim mulhkama. Ne rmože biti drukčije. Zašto bi inače bio u ovakvom položaju?!... Sjajna prilika, uostalom, da: se· uverite kako se tamo gde fme jedna jegenda često olkriva zločin. Hoću da kažem: znam drugu stranu medalje. To. jest, znam lepu pripovest koja ima potresnu sadržinu, koja čuva jedam smisao u formalinu romanse, a održava se predanjem. Sedite, sedite! a (Profesor je mlad, ali hoće da prikupi dah. n pažljivo stavlja svoj uglačani štap na zid iskopine i spušta se na blok stanih cigala. Umesto drške, njegov štap ima
- minijaturni pijuk i sekinicu od sjajnog metala, a dole,
na. šiljku, četvorouglast klin, pogodan. za hodanje po ruševinama.) Sad, kad je ulaz u ove podzemne hodnike otvoren, znamo ko je ovaj čovek; ispričaću vam upravo mJegovu istorija. Videli ste: ono što ne može jadno meso, mogu kosti. Ovaj medaljon' (profesor uzima štap, pruža ga prema ikostunu, kao kratko koplje, i jednim veštim pokretom hvata nabačeni lančić sa zlatnim medđaljonom), ovaj medaljon je sačuvao jedno ime — Kajus Lukijanus Basus — i na taj način odigrao ulogu časnog dostavljača. Kajus Lukijanus Basus.. sada smo načisto s tim čiji ste kostur odikrili. To se ne događa svakog dana, odista. Ali, vama ovo ime ne kazuje mnogo. Naravno, samo toliko da imamo posla sa nekim građaninom staroga Rima. No, mislim da iste ipak meke pojedinosti već doveli u vezu. Prvo, lanac sa medaljonom na ruci jednog kostura, jedno ime na zlatu i jedan podzemni hodnik koji je do jufros bijo zazidan. Drugo, ove Otoke, hao mali raj ma zemlji, i po-
znavanje starih Rimljana kao primernih epikurejaca. Ali.
mas to ne lišava cele zagonetke. Reći ću vam: zajedno sa vašim „dobrim“ profesonom, vi Wstojite pod svodovima podrumsikog lavirinta, nekad krasne kuće jednog bogatog rimskog matricija... Aulusa Pesonija. Onog starog Fesonija, koji je svoju mladu robinju uzeo za ženu. Ništa čudmo. Niko od onih koji su je znali nije mogao da odoli čarima lepe Lidije. Niko! Pa, iako nam ime,ne govori ništa o poreklu i krvi ove izvanredne robinje, mi bismo moghbi reći da je bila Grkinja; ali ko zna. Uostalom, ma koga su jednom pale njene ftamme oči, sa odsjajem, kažu, ljubičastog, taj nikada ne bi dao ni dve pare ma poreklo ove ili one lepotice. M'islilo se, bez razuma naravno, ona je tu — i gotovo! Da je, kojim čudom, živ Pesonijev vrli prijatelj... Terencije, Basus, takođe ugledan patricij, i otac ovog. jadmika pred nama... Da je, kažem, taj pravi arbiter elegancije živ, dao bi nam sigurnu reč da se takva žena ne sreće dva puta mu životu, Deco, zašto da sc mučim opisujući je? Zašto da tražim najbolju reč?! Vi ste u sodinama kad se čudesno bez po muke dade lako zamisliti!
(Profesor je spustio štap, skinuo sa njega lanac. Okrenuo „» medđaljon dva-tri puta na dlanu, pa uzdahnu. Zoftim je namestio štap između golih kolena i stresao nešto krečne prašine sna kratkih pantalona i maljavih mogu.)
Savetujem vam da uhitrite vašu fantaziju i da ume–sto ovih kostiju ovde vidite priliku lepog, snažnog miladića, kratke crne kose; mladića ikoji je pobeđivao na svim takmičenjima. Ovde, i tamo, u Areni. Takav beše ovaj zlosrećnik, Kuajus, L,ukijanus Basus. Bio je miljenik arenske mase. Idol! I snaga. Vanređan takmac u mnogim veŠtinama lepih sportova koji traže snagu. Muškarci su bog-
- \wuašavali da ga podražavaju. Hodali šu Rkao'on; malo su se mnonšaelamtno gegali, osmehumnuti; pokušavali ·'su' di. se”
rukuju ikao on; bezazleno se mnrgodeći. Povodom oblačenja neću ni da govorim. Žene su, naravmo, ludovale, šta drugo. Terencije... Da, da, Terencije, srećni otac, ne moga– še da se seti nijedne gozbe, nijedne svečanosti, nijednog slavlja ga kome me beše i njegov Kaj. Taj, jednom rečju, car lepote. Poglavar moći. Imperator žensikih uzdaha!
. (Tri mlađe studentkinje pognuše glave, s dlanom ma ustima. Njihovi drugovi već dugo se osmehivahu, čučeći pored zida. U polutami podzemmog hodnika profesorove maočari šeretski zasvetlucaše, sa mešto malo ironije. Ali njegovo mmršavo lice, kakvo se može videti u indijskim predgrađima, beše ozbiljno.)
0 LI sad (om podiže glas) vi možda pogađafe tačno gde ifreba u 'cenar! Spiralni krug se sužava i vi ste, mislim, u središmoj tački naslućivanja. Dalkle,.šta?.... Na jedmoj strani, u kući koja je bila ovde, iznad mas, lepa Lidija. Na drugoj, mu negde, ma ovom delu Velikog Otoka,, mlađ i
_ — T——_—-- - , gnwljjitl!"."tnpsı RA I~~=C:CGS: RnTF } ri iš«z III
duboke kao mozak plodne kao smrt od oka Dusa, lepše od oka. ptičjeg
lepše i od čelika.
toyđe veči torđe od dijamanta. tvyvđe od. zila.
i obojenije od. duge obojenije od, pamćenja
mlodova wpriziaju, me | Teči negde sa dna
bramisli m me znam,
kako se upotrebljava, vuka u, doticanju. novorođenih, oblika i zvukova |
go protip noževa zuba rogova i kljunova,
stoji ad: sobom, mrtvim, plačem, iznad, kukavičluka,
%
mego hoću da mi te lastice cvrkuću, usred, Yrastinja klenja
da me budem u dubokoj tišini
duše zaboravljena
KRUNISANJE
/ fablo nemirno
M vetar se uvitlao koraci trn odumiyu bole sad oslušni dobro vetre ponoć hoće da, kaže svoje u, dnu, Čula, 200ni tišina mema. mišta »iše al ne stamite ima Yašulo se berje j trepti u vazduhu : f ćutite | strujanje misli lišće . brevine taloži se Ž u doba petlove besme kanu kiša nabujala Yeko tvoj nemiri pesak je
; moje ušće od, njega TYastem, odsecam, - ? svila, takvu su me vašari krunisali sumce kao oz brofuftnje uzbudljivo kroi zglobove vena mastupi mesečeva, mena . do iduće plime .
zavukoh, se štura, u šuškove
PRI/Ča „KNJIŽEVNIH NOVINA
PODZEMNI HODNICI
snažan patricij, potomak visokog moda, Kaj Basus, Sa đva „es“, dragi kolega Grgureviću!
Znam, profesore;
Utoliko bolje. No, hteo sam time i reći: simbol dvostruke snage i slave. Pa šta!.. Ko hoće, neka puši. Slobodno, što zazirete?! Niste gimnazijalci... Kažem, šta napokon? Pa, razume se: dogodiće se ono bez čega nema legende — ljubav. Naravno, i smrt. To jedno bez drugog
· nikako ne ide u svim mogućim tragedijama.
Bilo je ovako: jednog lepog dana Kaj Basus baci oko na Lidiju. Ona postade hrabra. Primi. ga. 1 poče omo za šta ste vi već našli tačnu reč. No, svejedno. Prošlo je hiljadu osam stotina i četrdeset godina, a sunce se nije ]Zmenilo. Peklo ie i onog avgusta — mislim da to beše sedamdđesete posle Hrista — žeglo je kao i danas. Pržilo. je masu koja je urlala u Areni, u počast Kaju. Pravi trams, šta drugo! Delirijum!
Ali naš jadni Kaj, blistava tela, ı zanosu koji može
· da obuzme samo slavljenika, pobednika, počini kobnmu gre-
šku: ote se iz ruku onih Moji su ga nos'li, skoči, i pred svima zagrli Lidiju. Stari Fesonije odoli jednom snažnom udarcu u srce, pognu glavu. Nije morao, dakle, dugo da se muči da bi otkrio ono što su svi već znali.
(Profesor polako spusti medaljon u džep bluze, pogleda ispcd svoda: u liniji kamenog luka, na brežuljku, između dva čempresa, stajahu u daljini tri oblaka, nalik na ptice. Negde se javljao brod, muiklo.)
Čujte još ovo! Starac beše mudrac zlobnog kova. Prikrio je svoj užas. iako poče da ga razdire strašna ljubomora. Šta ćete, mogu vam i ja reći, protest se često uobliči u zločin: osramoćeni i nemoćni memaiju drugog izbora. Tako i bi. Najugledniji patricij ovih Otoka, i jedan od najuglednijih Rimljana uopšte, Pesonije, po imenu Aulus, dođe na besomučnu misao. I zato odmah. u samoj Areni, izjavi da će povodom Kajevog trijumfa priređiti sjajnu gozbu. .
To je ujedno bila poslednja sjajna svečanost u majraskošnijoj vili. Ta šta kažem! To je bilo poslednje i najsjajniie slavlje u najraskošnijem dvorcu čije ostatke, evo, istražujemo. Večera bi priređena u stilu · Trimalhionove gozbe. Do pojasa goli robovi. nalik na statue koje se kreću, unosili su pečene volove i ovnove, tepsije sa. vočem, čuda! U glavnoj dvorani je bilo preko dvestta zvanica. Lidija, međutim, beše u pobočnim sobama; mazali su je mirišljavim uljima iz Smirne. A domaćin. suv kao harimga, vrebaše sina svog odličnog prijatelja Terencija Basusa. U pogodnom. trenutku, on se primače Kaju i reče:
„Znaš li da te volim kao rođenog sina?... Tvoj slavni otac je najbolji moj prijatelj, i jedini, veruj mi. Šta meni ostaje još? Kraj je preblizu, a nemam mikog. Zato sam odlučio da tebi ostavim sve što imam. Odabrao sam ovaj dan, pun slavlja i vadosti, da ti to saopštim. Hoću li te, možda, ovim uvrediti? Zaista, sve što imam! U podrumu je. Ako me veruješ, hajde, da vidiš!“
Kaj se osmehnu ikrotko, sa snebivanjem i zahvalno-= šću, kao da kaže: nimalo ne sumnjam. Ali starac navaljivaše: „Hajdemo dole, baš želim da vidiš“,
Kaj se malo opirao.
Pa siđoše niz bcle stepenike koje smo prekjuče ot-
'krili. Stupiše ovamo, pod zemlju, u pratnji roba „koji je „mosio buktinju. Nosio je zaista veliku buktinju. Mladić i
esonije pođoše za njim. Kad su uskim prolazom dospeli do ovog kraka, Fesonije je otvorio gvozdena vrata i propustio snažnog momka napred. Kaj uđe. U tom času baklja se ugasi i vrata se s treskom zatvoriše. Kaj uzviknu! Ali — uzalud!
Prema svom paklenom planu stari Fesonije naredi da se vrata odmah zazidaju.. Robovi to lako učiniše, jer je sve bilo pripremljeno. I tako Kaj ostade u večnom mraku... Ovde je, vidimo, i skončao. A gore se, na svečanosti, ništa nije slutilo. Čak je bilo i podgurkivamja, jer su mislili da ga je Lidija odmamila u svoje odaje.
Kad se Kajev nestanak obelodanio, i kad više nije bilo nade da će se ikad vratiti, poče da se stvara legenda o mračnoj zavisti onih ikoje je pobedio, u Areni: one noći, u jeku samog slavlja kod starog Fesonija, oni &u, g#ovoraše se, izvršili gnusnmu oflmicu. I učinili sve da se mladi Kaj više nikad ne vrati. U tu priču polako se uplitala i ona stvarma: o ljubavi mlade mobinje i lepog patricija koji je nestao bez tragn i glasa...
(Očigledno zanet, predavač se diže.)
Dosta je čudno, profesore, javi se Grgurević, kako mlađić' ništa nije posumnjao?, Ispao je prilično „mnajvan, zar me!
. Ha! uzviknu profesor kao da je obradovam · ovom primedbom. Tako može izgledđafi, reče on. Ali, ja vam to uzimam kao oštroumnu opasku samo pod uslovom da negativno (on naglasi ovu reč) odgovorite na tri mala pitanja. Hoćete 1i?.
Molim, pokušaću. -
Prvo: ima li velikih ljubavi bez izvesnog tanja ošamućenosti, bezum)ja?,
To je jasno kao dan. Nema, profesore. i
Odrečno odgovarate, ali smisao je potvrdam. A zatim: opije li se čovek osećanjem snage, uspeba, opšteg naizgled divljenja kad je na vrhuncu? Ulkus slave, zar ne, porazno deluje na naša čula opreznosti? +
Pa da, nasmeši se Gngurević i pogleda svoje drugove, I treće pitanje: kolika je snaga pohlepe? 7 Uvek ogromna, reče tiho student. Objavljujem da negativnih odgovora nema! Neka se Grgurević i ostali koji su otkrili ovaj kostur, postaraju da bude sačuvan do sufra, Hajdemo! i Studenti zažagoriše, Profesor krenu prvi, _„NaiVan?“ dobaci im on preko ramena, razmišljajući o primedbi studenta Grgurevića. „Naivan... 'xUosttalom, snažna tela obično imaju. malu glavu“. Pa izađe na svetlosft dana, pognut, i ozaren zadovoljstvom. e:
Njegov profil se ocrta na zasvedenom otvoru odzemnog hodnika, kada lukavi Grgurević dobi jedan brijateljski udarac u slabinu. „Sjajno je bilo“, šapnu njegov drug. „Taj čovek zaista ima mašte!“ Ali, Grgurević ništa O Se Sa Taya poje on pođe za profesorom.
ti ga na padini brež iso, |
TN i Peded spod samih čempresa,
„Hteo bih nešto da vam kažem“, '
Profesor se okrenu, sačeka da prođu drugi studenti, pa se osmehnu: „Znam, reče, sve bi bilo potaman da medaljon nije sada u mome džepu. Je li tako, Grgureviću?“
Ovaj je ćutao. | :
„Dobro, dobro. Ja sam već nagovestio. Kad sam e-
kao: neka Grgurević sa ostalim uzme ma sebe brigu oko.
kostuna... Razumem, kustos je takođe mlađ Čovek i zato voli igru“, :
„Vi ste znali da nam je on: dao kostur?!“
„Nije vam, nađam se, bilo dosadno?“
· „O, profesore, vi divno izmišljate istinu!“
| DER
izbledele·
Ok.
-
ral ira TEA RT M ie EG „lay SSS i OV)
ček