Књижевне новине
inostrane 'teme"
|O
· JAN ROT: Ne smemo da se
Dojimo formulaciia
,
Prenosimo Yažzgovo? poljskog profesora literatuye ma Varša»pskom univerzitetu Jana Kotta sa saradnikom, čeških, „Literavnih, notvima“. Jam Kott je poznat kod mas po medavno prevedemoj knjizi „Sekspir naš savremenik“.
mojoj mladosti vladalo je opšte mišljenje da novina u društvu i ono što je novo u umetnosti ide naku pod ruku. Apsurdno je, čak, koliko je dominirala predstava da je, recimo, novina stiha, pesmička forma — odraz
realnosti koja se menja. A onda je do-
Šlo vreme u kome se sve što je u umetnosti novo, broglašavalo kao reakcija. Ili — tačno obrnuto od onog, što smo tvrdili u tridesetim godinama. Nije se to odnosilo samo na literaturu, umetnost, filosofiju, već i na empiričke nauke, na sociologiju, psihologiju i slično. To je bilo doba potpune stagnacije umefnosti i mišljenja. A sada se opet 'Rfonačno nalazimo u situaciji — i u tome se slažem sa Talkačem — da možemo da odaberemo, da sagledavamo 'stvari u njihovoj složenosti i to Dponešto hladnije i sa većeg odstojamja.
Hteo bih na ovom mestu još da pomenom dva preživela nazora. Prvi tvrdi da se oblast umetnosti i estetike ne može procenjivati politički i socijalno, a drugi opet, da se to može uvek. Oba su potpuno neispravna. Prosto moramo da vidimo stvari onakve kakve jesu, da ih ne generalizujemo i da odvojeno govorimo o pojedinostima. Nekad smo prefpostavljali da bi mogla đa postoji jedna jedina knjiga, u kojoj bi bila obuhvaćena i objašnienma sva struktura sveta, kao neki ključ za rešenje svih istina. Da bi se u njoj sve uzajammo spojilo i ispreplelo, od gospoda Boga do čoveka, kao neka vrsta jedinstvenog ogromnog dela, kao čudesni sistem MWristala. Međutim, najveće otkriće moderne kulture je baš prinolp ograničene generalizacije. Vidimo to vrlo dobro u nauci, matematici, teoriji kvantiteta, u biologiji. Svaka generalizacija ima uvek svoju određemu krajnju granicu. Uzmite nn primer čuvenu diskusiju o genetici. Postoje stvari, koje samo strukturalna genetika može da objasni, a uz to nam je ipak poznato da razvoj teče svojim tokom. Tako da je potrebno oboje; generalizacija ima svoju granicu.
Ovo isto vredi i za humanističke nauke., Ovdđe se uopšte ne radi o rezignaciji racionalizma, već i opet, poznavati gramice generalizncije. Kada granicu Pprekoračimo, nađemo se u oblasti mitologije, a prošlost nam je prikazala mnoštvo fakvih mitova. Odlično se to sve primećuje na literaturi, a jačina Sartrove poezije je baš u tome, što je pokazao kako se analizom literarnmog procesa može dospeti do ozbiljnih i vrednih saznanja. +— Ali čim počnemo isuviše da generalizujemo, ra> đaju se prazni pojmovi. Recimo u filosofiji. Ovaj problem genetike razvitka i njene strukture, naći ćete svugde, u svim oblastima, Razumljivo, da je uvek najteže naći rešenje pitamja DOstanka, izmena. ukratko prelazak od struktura na problem izmena. Samo rešenje ovog problema je moguće jedino onda, ako polazimo od realnosti, od konkretnih stvari oko nas u svetu.
06 Kakav je s»aključak svega ovoga za imetmost, literaturu? .
Što se tiče literature, smatram kao najvažnije, pristupanje doslednoj demistifikaciji. T ovde u stvari postoji mitologija koja se razvija. Ali već danas imamo literaturu koja demistifiR#uje ono, što smo učili o čoveku. Jedno od najdubljih takvih dela je Solžemicinov „Jedan dan“... Njegov značaj je u tome, što ga je napisao čovek koji je ostao unutar svoga drušiva, koji nije razmatrao vrednosti spolja i nije šinbio propaganđu. Slično je, kao kad bričamo o sopstvenoj bolesti. Strosi smo, ali je na kraju krajeva ipak neprestano fo naša lična bolest, nikako boljka nekog drugog. Onđa, ako govorimo o politički angažovanoj litenafturi damašnjeg vremema, pre svega mislimo ma literaturu solženicinovskog tipa, koji skiđa masku novije i socijalne istorije. Optimizam ove literatune je u tome, što je moguće da ona DOstoji. Pesimizam bi bio, kada sve ove stvari ne bi mogle da se izgovore.
Ali bostoji još jedna demistifikacija; i to na planu pojedinca, na planu ljudskog doprinosa, ako hoćete, sudbine. Čovek mora da umre i nikad neće videti rešenje problema koji nosi u sebi tok jstorije. Protiv ovog nema žalbe, ne postoji život bez smmrfi, bez njegovih apsurdnih strana. Za ovo, nije moguće nikog okriviti. Stvari su jednostavno fakve, ne postoji nikakav hrišćanski ni istorijski raj, ne postoji večita mladost, niti večito zdravlje, čak ni optimistički moral. -
'Nalazimo se u vremenu u kome literatura veoma zagrejano i ozbiljno prila
i zi sprovođenju demistifikacija; baš po
toj dubini i ozbiljnosti možemo damas da cenimo naprednost književnosti. Iz ovog se jasno vidi razlika između mi-
šljenja koje stagnira i literabure koja.
demistifikuje, koja korača unapred. Pored demistifikacije istorijsko-socijalnog procesa i sveopšteg doprinosa čoveka, postoji još stalna i neugasiva dužnost treće demistifikacije, koju bih nazvao — jdeološka, u tom smislu kako kaže Marks o nemačkoj ideologiji, a to, da je mistifikacija praksa. Maxks je pokazao, da upoznajući pravi smisao iđeologije, moramo ideologiju demistifikovati neprestanom konmfronftacijom sa praksom, a sam je to i svestrano činio. Najveću zaslugu Manovog Fausta. vidim na primer baš u ovoj demistifikaciji izvesnog nemačkog liberalizma, diabolizma, koju je izveo tako, što ga je konfrontovao sa praksom. Literatura mora da vrši i takav posao. Kađa govorimo o jieđinstvu teorije i prakse, zvuči to istina divno, ali donekle prazno: najvažnija je konfrontacija prakse, A u ovoj oblasti stvaralaštva stoji u prednjem ređu kritika. Naigrandioznije u marksističkoj Kritici i na celokupnom kritičkom delu samog Marksa je dosledno sprovođenje demistifikacije ideologije. Kada bih želeo da se izrazim aforiamom u MayYksovom duhu, rekao bih da ie ideologija kritike, baš — Kritika iđeologije.
6 To znači onda po vašem, mišljenju?... Ne vidim problem u tome, da li ima i koliko ima realizma (u balzakovskom smislu) recimo kodđ Prusta, kako je to nekad istraživao Taikač. Prustova zasluga je po mom mišljenju u tome, što je pokazao da čovek stari, da živimo u vremenu koje prodire protiv nas. Prustova „naprednost“ je u izricanju istine o vremenu, starosti, strahu ođ sbarenja. Prosto. demistifikacija ljudskog doprinosa... Isto to vređi za Džojsa, za niegovog Ulisa. U vremenu kada postoji temdencija gledania na Beketa kao na nešto već prevaziđeno, shvatamo đa je Džojs veliki prethodnik aDpsurdnog featra, đa je dostigao grotesknost čitavog niza stvari, njihovog nestapanja sa Životom i istorijom. Ako se govori u vezi sa Džojsom, pre svega o jeziku, onđa se rađi o rđavo postavljenom pitanju, pošto nova forma uvek zahteva i nov iezik. To vredi i za Joneska. Već je Plober stvorio svoji „Rečnik ljudske gluposti“, ali su to još, bile veoma vezane rečenice; dok je Jonmesko pronašao onu nepolkretnnm strukturu jezika, stereotipnost, koja đokumemtuje stagnaciju mišlienia i koja na Kkraju više ništa ne znači.
I na kraju Kafka. U njemu nalazimo onaj osnovni momenat apsurdnosti, kako na njega gleda kroz austrijsku birokratiju. !
Naravno, postoji još i drugi Kafka: Kafka nacističkih krematonijuma,. koncentracionih logora, logičnih posledica masovnog uništavanja ljudskih vrednosti. Ako čitamo „Proces“, logično stižemo do Hitlera, a „Proces“ u pozorištu je, na kraju uvek fo uništavanje ljudi, naroda... e
Ali imamo još i trećeg Kafku i to onog, koji nije ni jedah iz ovih epoha, već pesnik strepnji. Svaki čovek se nađe u situacijama kad prosto kaže: ovo je Kafka! Tu nam se ukazuje najšira generalizacija; Kafka demistifikator, uništavalac izluzija, unutrašnjeg mira, autor koji je konstatovao da se čovek prosto ne oseća dobro u sopstvenoj koži.
Za savremenu kritiku je stepen demistifikacije neobično važan, u mnogo čemu korisniji nego Kriterijum Yealizma. Danas možemo gotovo po pravilu da delimo pisce na one koji demistifikuju i one koji mistifikuju. Vidimo na primer jasno, da je Babelj bio jedan od najvećih ruskih pisaca. Pokazao je svu veličinu istorijske borbe, revolucije, ali nije pobegao od mnoštva grotesknih. apsurdnih, „svakodnevnih situacija, pred baosom koji je išao u korak sa njom. Ako poredim Babelja recimo sa Aleksejom Tolstoiem, čini mi se, đa je on istinitiji, a istine koje je našao izgledaju mi večno vredne, neprolazne. 6 4 šta je sa tradicijom?
Ni bu, mislim, ne smemo suviše da generalizujemo. U pozorištu danas vi-
dimo, da je najbolja tradicija šekspi-
rovska, elizabetanska, a ne 19-tog veka. Generalizacija iskustava velikih buržoaskih pisaca, kao najvredniji recept za socijalističku literaturu, je bila pogrešna. Ali pošto živimo u vremenu prepunom Pprotivnosti, svaka gemeralizacija je vrlo teška. Iz firadicije DrOšlost, čine mi se skoro bliži Rable i Svift, obojica su sve korisniji za savremenu literaturu. ~
Tičmo mislim, da još nešto postoji. Savremenost stvara uvek svoje sopstve ne iradicije, a ne dešava se obrnuto. Nekad je to bio recimo Loftreamon, on=da opet Sšd. Ovo moramo da sagledamo vrlo živo. Inače bi ličilo na oglas iz novina: tražim pretka za svoje delo!
& Još postoji
problem | ripalstva, kultura? ; j
Izgleda mi, da u svakom narodu postoje nekoliko jednih, protiv drugih. Videli smo neđavno, kako se može i u društvu koje je proisteklo iz rata i revolucije stvoriti dvorska kultura sa 'neobično feudalnim crtama. Jeđan moj prijatelj kaže, da postoji dvostruki srednji vek: jedan metafizički, idealistički, a drugi materijalistički, „„napredni“. Ovaj paradoks želi da ukaže, kako nezavisno od vremena mogu da postoje mitovi, koji brahe da se spozna istina i da se živi u slozi sa njom, mitovi koji uništavaju osnovne vrednosti, kao što je sloboda, ljubav, prijateljstvo, poverenje itd. Ukratko, u kulturi svakog društva, u našoj i buržoaz-
noj je više tendencija koje se uzajamno bore, takmiče, prepiru. ·
Đe 1! na kraju?
Na kraju? Sve više smo ubeđeni koliko je ogromna brzina društvenih i privrednih promena u našoj .epohi. Ta brzina je takva, da niz stvari tek sada počinjemo da formulišemo, mnoge od tih formulacija danas izgledaju čak i neočekivane, ali za nekoliko “godina biće sasvim evidenime. To je isto, kao još nedavno sa Pikasom i Brehtom. Zato nikad ne smemo da se bojimo formulacije onog o čemu mislimo, pa makar to bilo ne znam kako čudno. Naravno da se ne rađi o tome da izazivamo skandđale. To je veoma lako, ali teško je nastavljati.
Prevela Jasna NOVAK"
ne ·vizije
tra
bnovljeni poznanjski godišnjak
„Slavia Occidemtalis#* doneo je
nedavno nove materijale o književnim vezama Augusta Šenoe sa ostalim slovemskim svetom. Ne rađi se Ovde o nekom olkriću koje je izvršeno u Poljskoj, kako bi to moglo izgledati na prvi pogled: građa o kojoj je ovde reč nalazi se u našoj zemlji, a zaslužan je za mjeno #bjavljivanje poljski književni istoričar · Vlodimjež Kot. pe i + |; : .
U pohvalu priteđivaču svakako govore sledeći podaci: god. 1950. izdao je Jakša Ravlić oveću skupinu pisama iz Senoine korespondenmcije (Građa JAZU 19), u kojoj nema ni jednog od ovde objavljenih. Ravlić čak i ne spominje da ova pisma postoje, ne spominje ih ni Đorđe Živamović u svojoj raspravi „Šenoa i Poljaci“ (SAN, Beograd 1958),
Prvi na listi koju nam donosi Kot nalazi se poznati slavist, literat i prevodilac Bronjislav Grabovski (18411900), veliki prijatelj naših narođa i neumomi propagator maše litenature u Poljskoj. Doduše, i ranije se znalo o njegovom poznamstvu sa Šenoom; đa je dolazio čak i u njegovu kuću svedoči pesnikov sin Milam u svojim luspomenama („Moj otac“, Zagreb 1998); sem toga, o njegovim vezama s našim ljudima pisao je opšimo A. B. Klaič („Bronislaw Grabovski i Hrvati, Zagveb 1940). U svojim pismima Šenoi Grabovski se interesuje za književne prilike-u Hrvatskoj, nuđi razmenu dela, moli prijatelja za dozvolu đa prevede neke stvari, šalje poljski časopis „Biesiadu“, javlja o uspehu prevedenog TOmana „Čuvaj se senjske ruke“: ljudi su plakali čitajući. Piše o Šenoinoj velikoj popularnosti, kojoj je i sam mnogo doprineo; međutim, ovaj mu nije odgovorio ni ma jedam list. Možda je smatrao da mu se dovoljno revanširao hva-– lospevnim napisima u svome „Viencu“?
Jula 1879, pošto se u Varšavi DpOjavio u novom ruhu „Revue slave“, napisao je pismo Šenoi urednik Ahil Ttering, poreklom Framcuz. On je tražio razmenu, što je Šenoa po svoj prilici oduševljeno prihvatio, budući da je u „Viencu“ s puho priznanja govorio o tom časopisu, Itering je ovom prilikom javio Šenoi da je spreman za štampu njegov „Karamfil“ ı prevodu
Julija Mijena. Verovatno je upravo to začetak pogrešne informacije koja je
za Pranjom Markovićem, prihvaćena kod nas kao verodostojna: Kot je utvrdio da u „Revue slave“ nije objavljena ni jedna Šenoina stvar, Časopis
je ubrzo prestao da izlazi. : Malo poznata, a vrlo zanimljiva ličnost, Paulina Konaževska, Poljakinja
\
S ad, kremi, kud, bilo, 8a plamyemjem,
koje nije buktinja,
| kad, smo pošli u svet, iz Ostaše ravnice kao mepre i planine, zadimljeme u
išti, za kojima smo
uvek sami i wvek neutešni.
u, koje smo
na, bune mavikli i
LN. IDA OCJIN j OL ROVAVP |?
ruka ti je obam?T kroave tragove,
Opet nemiran,
neki svoj dom, i
i ranih grehova i
Pre mego sm?t dodiyneš visokim svojim pomeranjem samo mapred, samo ka cilju,
Radoslav VOJVODIC
[1 SD00iR MI kolpnimu
Uzalud, dolazim, u. tvoju ulicu
uzalud, lupam, ma,
tu je sad meko drugi I NAS VIŠE NEMA.
I to više mije ona tvoja kuća,
I ti više misi ona koja si bila,
i ja sam meko od od onih ma kraju, Ž7 KOJI JOŠ SAMO U SEBE VERUJU.
1964.
O __L__________ u _____ ___—W Tc TT —
AUGUST ŠENOA
Nepoznati
SENOMINI
korespondenti
koja je živela u Križevcima, dopisivala se sa Šenoom češće no što bi se dalo za ključiti po broju sačuvanih pisama. Ona je bila jedna od retkih žena alttivistkinja u ono vreme: sudelovala je u amaterskim pozorišnim predstavama, bavila se prevođenjem (prevela je Šenoinu „Seljačku bunu“ i „Ilijinu oporuku“, ali nije objavila) i žurnalistikom. Povodom njenog članka o Preradoviću, koji je izašao 1879. u „Revue slave“, pisao je Senoa u „Viencu“:
„Mi ne možemo gđi Konarzewskoj dosta hvaliti na toj raspravici kojom je divne plodove našega velepjesnika izvela pred strani svijet. Preporučamo svim hrvatskim Kmjiževnikom da sli~
ad, kreni, sve je pred tobom: Žob si upoznao, sve okusio na usnama, 7; svega se dotakao, tvojom, rukom svet milovao, la, poznaješ u tom, mi?TU
bol dugi i luda kidanja.
ali sad, molaksao, polaziš još uvek ustremljem, još uvek spreman sve da 'činiš i sve dd pokušaš.
kako bi neko jedinstvo usposštaviO.
. ono što je svetlost i vazduh i beskraj, || nove mogućnosti, da sebe DO
vetlost je bdila na prozorima, visoko w, zraku, i u drhtanju, i ja sam podao, pred sobom, | NA KOLENIMA, sam u liptanju, cao mekad, samo da te pozdravim, samo ruke da ti dodirnem, : da ti šapućem ono Što smo slušali zajedno ma kiši, pored zaspalog Dunava. u Novom Sadu i u kako si igrala ma ulici, kada sam te kaćčunima kitio. po onim, belim, onim pognutim, onim ostavljenim.
Veruješ lH, vw, onu njihovu moć. u. oko što smo im, boklonili. sami, u memoći, da tu ostanemo.
4
ona vatra, još davno svakog zavičaja., boljeni grobovi, maglama, kao pustinje gladovali,
bele konje 1abuđovskih ratovi.
ali više nemaš kud,
wbek but mabiše,
znaš i oslobodiš,
davne boli i ovih, mesanica.
koji me poznaješ.
* * *
Rimu i u Lenjingradu; kako si ponoć zavela;
prozore, uzalud ih uvetaY OotvaYa,
jede primer te našemu narodu toli pri-. iazne poljske rodojjupke. Slava joj i. dika!“ X
Jedan od retkih kojima je Šenoa odgovarao na pisma bio je i Agaton Giler (1831—1887), poljski istoričar i publicista. Godine 1877, iz koje potiču dva njegova pisma, uređivao je časopiš „Ruch Literacki“ u Lavovu; bio je to u ono. vreme izrazito antiruski časopis navođi se jedan njegov uvodnik u koOme se Rusima čak osporava pravo na slovensko ime. Inače, list je donosio vesti iz slovenskog sveta, pa je ured» | nik pozvao Šehou na saradnju, Doznam jemoy.uz to, da. je Giler bio taj kome se Šenoa obratio za pomoć u izboru dela, izrazivši želju đa prevodi s Dpolj= skog: Gilee mu je savetovao da se opredeli za Kraševskog, a preporučivao mu je i dela Tomaša Ježa (Milkovskog) s tematikom iz života Južnih Slovena.
Juzef Hočiševski (1837—1914), pisac i izdavač, u to vreme (1878/79) urednik časopisa „Lech“, takođe ie pozvao Šemou na razmenu publikacija i materijala; izgleda da mu ovaj, po svom običaju, nije odgovorio, ali je saradnja „Lech“-„Vienac“ ipak ostvaremm, čemu svedoče beleške u ovom časopisu o književnom životu u Hrvatskoj, 0 tamošnjim prevodima iz poljske književnosti. Bez odgovora je ostao i poznati slavist P. K. Dubrovski (i8121882), koji se javio pismom i člankom za „Vienac“; to je isti onaj Dubrovski koji se čelrdesetih godina proslavio kao panslavenski tribun, štićenik carskog ministra prosvete Uvarova, pa nije ni čudo šta je Šenoa ignorisao njegovu ponudu za saradnju u „Viencu“, Preostala imena iz ove skupine (pesnik Vladislav Ančič, inženjer Jan Ščepanjak) ne zadržavaju duže našu pažnju, mada imaju određeni značaj.
Zaista je šteta što je priređivač, objavljajući nepoznatu arhivsku građu, bio preko mere škrt u komentarima, ograničivši se samo na marginalne zabeleške.
Milorad, ŽIVANČEVIĆ