Књижевне новине
Dragan M. JEREMIĆ
N
DOBA prvobitnog sinkretiz-
ma ljudske kulture nauka i . _ poezija su bile nerazdvojne, jer je njihov zajednički instrument za Tazumevanje sveta bila' mašta. Ali malo pomalo, a od pre tri veka i vrlo odlučno, nauka je uzela smer kojim se sve više odvajala od ma-
šte i poezije. Pa ipak, književno ,
stvaralaštvo i naučni principi su i dalje ostali u izvesnoj povezanosti koju su ispitivali mnogi Hkritičari i esejisti. Tako je pesnik i Mritičar Sesil Dej Iauis u svom eseju „Pesnikov put manja“ nastojao da shvati poeziju kao aktivnost kojim „se fantastične razmere naučne slike sveta čine pristupačnim ljudskom poimaju. Za njega, poezija. bi nam približavala i činila prismim ogromnosii i sićušnosti kojima nas nauka zaprepašćuje, kao što je Persej, da ne bi bio pretvoren u Kkamen, gsavlađao Gorgonu posmatra= jući je u štitu na kojem se ogledao njen lik.
Ova teza O poeziji kao prilago= đavanju naučnih saznanja neposrednom ljudskom poimaju tretira poeziju kao neku vrstu posred“ nika između nauke i čoveka, zanemarujući njenu #lastitu i specifičnu ulogu u ljudskom životu, Na= Tavno, ima pesnika, kao što su Edvin Mjuir ili Vilijam Fınpsom, koji su asimilovali maučno manje u svoje pesničko iskustvo, ali to asimilovanje nema veliku važnost wu određivanju Wvaliteta i vrednosti njihove poezije, Književnost ne de= luje svojim naučnim osnovama niti logičkim rezomovanjem i sve do najnovijih vremema, ona je poči= vala na Tbrincipu verovamja, a ne na principu ozbiljne argumentacije. Anri Bergson je u svom eseju o smešnom isticao da u Hamleta treba verovati da bi se shvatila njegova estetska vrednost, a Andre Malro je u esejistički Woncipira= nom romanu „Altenburški orasi“ tvrdio kako i Defo u „Robinsonu Krusou“ i Dostojevski u „Idiotu“ nastoje đa nam svojom književnom veštinom nametnu veru u nešto, u meku osobu ili, naročito, u neku propoved.
- Klasična Književnost je živela u
"uverenju da njena ozbiljnost: proi> zlazi iz njene zavisnosti od,-života '
i koristi za čoveka, naime iz toga sa koliko će uverljivosti pružiti izvemo Životno iskustvo. Teorija književnosti kao imitacije ili ogledala života, koja je vladala od Helena do naturalizma, nalazila je svoje najdublje opravdanje u književnosti shvaćenoj kao učitelju ko= ji majbolje priprema za život. Ta pedagoška funkcija ogleda se u književnosti od Homera do građanske književnosti, odnosno do pikarskih romana, Rusoovih pedagoških Tomana i Erziehungsroma– n=-a. I FlJoberova „Gospođa. Bovari“ i Tolstojeva: „Ana Karenjina“, remek-dela kritičkog realizma, stoje u službi pedagogije, pokazujući u kakvu nesreću vodi romantičarsko«naivni zanos žene, koja je predđodTeđena da bude dobra supruga ı majka. Montenj je u svom eseju „O knjigama“ možda najjasnije izrazio to klasično shvatanje uloge književnosti: (knjige), ja tražim samo nauku koja tretira samosaznanje ae a čava kako dobro da ?
kako dobro da živim“. A klasični Tiritičari su, u osnovi, uvek TIBOF OIR li da otkriju i procene u kojoj met je od životne koristi jedno KOE no delo i stoga je za njih prvi najvažniji kriterijum bio uspeh 8 kojim je pisac prikazao Život,
Budući da je kritička svest ljudi
narasla do neočekivanih dimenzija»
moderna Mnjiževnost ne zahteva slepu veru u svoje likove i zbivanja, nego iraži izvesnost i trudi Pe da iu izvesnost nađe u jednom VIdu stvarnosti, pomoću njegovog e tođičnog istraživanja. Njen ZO Ma nije da asimiluje i imaginmat. a predstavi naučna znanja nego CB, slično nauci, prouči jedan vid aa nosti ili jedan vid doživljavanja o stvarnosti, Dol je klasična a PC nost nastojala da, bar u Pra obuhvati totalitet Života, mo edi Književnost se opredelila OOU jalizaciju. Prema svom w Bal pisac bira sociološku, ara i psihofiziološku ili lingvinisti menziju stvarnosti i piše LONižeyo sej ili studiju. Klasična 1 e e nost, sa obaveznom „pričom OK vota, realnim karakterima i či voučenijem, predstavlja, M) ; Dada jednu vrstu poučne basne 1 ke, a mođerna književnost je bitaš na po uzoru na esej ili stuđiju. va merova „Odiseja“, Šekspirov SOL lo“ ili Igoovi „Jadnici“ sU
bajke, a Prustovo delo PU za, izgubljenim vremć: ~ : vi „Šuplji ljudi“ i Beketov „SVTŠe“ tak igre“ jesu eseji ili studije dbinskim ljudskim temama,
KNJIŽBVNBS NONMNINE
„Kad ih proučavam ·
traganju · O to-
Modema «književnost nema želje ja bude praktično korisna i odlučno ističe svoj specifični, estetski smisao. Ali njem estetizam je neodvojiv od njenog scijentizma. Njena nezainteresovamost za praktičnu korist koju čovek može da ima od književnosti počiva na nepristras nom istraživanju jedne realnosti bez animističke, fideističke, pa čak i humanističke osnove. Slično nauci, književnost istražuje koje su mogućnosti ljudskog duha u otkrivanju sveta i ljudske ličnosti, a ne koje se koristi mogu izvući iz intemralne vizije sveta. Zato se i moderni kritičari pre svega pitaju koji vid realnosti je pisac preduzeo da ispituje i koliko su adekvatna njegova izražajna sredstva za to ispitivanje. To je smisao svih mogućih kritičkih „imutrašnjih pristupa“ književnom delu, za koje bitne komnponenfte klasične književnosti nisu bitne odlike prave umetnosti.
Razvijajući se putem specijalizacije, mođermna književnost se disperzivno razgranala na mnogo TYaznih „frontova“. Kuda je vode ti „frontovi“? Posle Hljebnikova i Džojsa ona može da iraži nove jezike. Može da pronalazi i nove psihoanalize po ugledu na egzistencijalističku psihoanalizu. Nakon pisanja u prvom i trećem licu jednine kao u klasičnoj književnosti, u trećem licu množine (Žil Romem) i drugom licu jednine (Mišel Bitor), mo že se pisati i u prvom i drugom li= cu množine. Interesantan bi bio pokušaj da se vremenski tok bripovedanja potpuno preokrene, tako đa opis jednog života počne smrću, a završi se rođenjem. Nasuprot
„školi pogleda“ mogla bi se stvoriti „škola sluha“, koja bi svet prikazivala kao niz auditivnih senzacija. Moderna nauka, sa Hilbertom i Peanom, uvidela je da i stavovi egzaktnih nauka zavise od slobodno izabranih ahsioma, pa bi se, možda, mogla aksiomatizovati i književnost. To su, uostalom, u izvesnom smislu i pokušali svojom poemom „Sto hiljada milijardi pesama“ Rejmon 'Keno i svojim proznim delom „Kompozicija br. 1“ Mark Saporta.
Sve su bo, naravno, eksperimenti i moderna književnost zato insistiTa na pravu na eksperimentisanje. To je, prirodno, prva faza njenog razvoja. Modema književnost je počela eksperimentisanjem, kao što je modema fizika počela eksperimentom sa slobodnim padom. Ali BVOju eksperimentalnu fazu nauka je preživela i prešla na matematičke proračune, a književnosti tek predstoji prevazilaženje ove faze. Jednoga dana Džojs i Breton će, možda biti proglašeni za Galileje književnosti, ali književnosti tek pređstoji da otkrije svog Ajnštajna, koji bi radio na teoriji književnog
· Književnost: pedagogiia i nauka
„jedinstvenog polja“. Time će književnost, koja je uvek težila razmo= vrsnosti prikazivanja Života, naći i svoju dopunu u otkrivanju jedinstvene osnove književnog sfvaralašttva. U toj perspektivi, koja nam se otkriva kao buduća vizija književnosti, klasična književnost dobija jedan sasvim drukčiji smisao od onoga koji sada ima. Dok moderna književnost predstavlja jednu vrstu ozbiljne igre duha za odrasle, klasična književnost sve više postaje književnost za mladež. Omladini je potrebna pouka za život i ona i dalje veruje u likove i zbivanja koja im književnost daje, jer nema mogućnosti da ih iskustveno proverava. Mnoga književna dela koja su napisana za odrasle, već su postala klasična dela dečjie i omladinske književnosti. Nije li to slučaj sa Sviftovim „Guliverom“, Šamisovim „Petrom · Šlemilom“, 'Pvenovim „Tomom „Sojerom“, Dikensovim „Davidom „Koperfildđom“, Melvilo= vim „Benitom Seranom“, Kornradovim „Lorđom Džimom“? A da i ne govorimo o epovima, istiorijskim romanima i naTodnim pričama i bpesmama. Danski estetičar Bileksov Jamsen postavio je interesantnu tezu da je svako književno delo pisano kao da je namenjeno jednom određenom čovekovom uzrastu. Izgleda, međutim, da se stalno spušta broj godina kojima su pojedina dela upuće= na. Čak i najveća dela: Homer, Dante, Dostojevski. Početkom XIX veka Čarls Lemb je sa svojom sestrom priredio „Priče iz Šekspira“ za omladinu, ali nije li većim delom Šekspir danas pretežno omladinski pisac? Klasična dela su, u• stvari, ona koja su postala najdraža lektira mladih čitalaca. Zato se nije čuditi što je poznati američki kritičar Lesli Fidler, s puno poštovanja za Hemingveja rekao da će njegove knjige preživeti kao klasična avanturistička dela za mladež. Ovim fvrđenjima ni najmanje se
ne diskredibuje klasična · književ-~ . · nost, kao što je ne diskredituje ni
Marksovo tvrđenje da Homerov ep spada u detinjstvo čovečanstva. Niko ne može da porekne da nas i književna dela iz detinjstva i mladosti čovečanstva mogu zabaviti, poučiti xi oduševiti. Stvaranjem moderne književnosti klasična književnost menja svoj smisao za savremenos čitaoca, ali ne gubi svoju estetsku vrednost. Jedan od najistaknutijih predstavnika modernog „anti-romana“, Natali Sanot, kaže: „Tradicionalni an održava večitu mladost“. A ovom. svetlu ne= staje protivrečnosti između klasič-“ ne i mođeme književnosti, jer je nema ni između mladosti i zrelosti jednog čoveka. Klasična dela prevazilaze moderna dela lepotom i za= dovoljstvom koje pružaju čitaocu, ali lepota i zadovoljstvo su Kkvaliteti koji prate mladost a ne zrelost. Klasični književnici su tragali za poukom Kmoz lepotu i zadovoljstvo, a modemi nastoje đa otkriju stvar= nost, bez obzira na pouku, lepotu i zadovoljstvo. Prednost koja se daje jednoj ili drugoj vrsti književnosti zavisi od ukusa, odnosmuo od toga da li se od književnosti traži da vaspitava čoveka ili da, bez obzira na čoveka, istražuje razne vidove ob= jektivne Tealnosti i unutrašnjeg života. |
a er ss ine tie: iN ra KIFSP AO BO IBN JE 2Zi MRG TIKI IO Remi mm
by IJ uredništvu
)
Ne pomaže uvek enciklopedija kad olkaže memoriia
O ODUZOJ BILJEŠCI u ovoj rubri-
cel, u broju 231 OVOE lista, Luđvika Razboršek je napala Leksikogra{ski zavođ u Zagrebu zbog teškoš promašaja, U pitanju je uvrštenje, odnosno izostavljanje Bertolđa. Brechta u prvoj Wnjizi Enciklopedije.
Konstatacija o učinjenom propustu TFe-
đakcije prve Knjige u prvi čas djelovala je porazno. Naime, veli skih enciklopedija. Omaški izostavljianja, OpOakNUJ društva, Ili netočne, pa čak i tendđenciozne interpretacije biograf5kih Dpodataka i životnog djela, što je naičešći
slučaj.
poznata je činjenica kih omaški u nizu renomiranih svjet-
ličnosti i događaja u razvoju
Poznat je slučaj jednog ođ najvećih
humanista Marka Marulića., Listajući najpoznatije svjetske enciklopedije, u potrazi
| za konzultacijom o tom majpoznatljem čovjeku Svog vremena, izgubit će se svatko bez određenog Književno-filološkog obra»
zovanja.,
Međutim, izostavljanje biografskih 1 literarnih pođataka o Brechtu u eđiciji Koju uređuju dr Marko Kostrenčić ı Miroslav Krleža — kao što je drugarica Razboršek kategorički ustvrđila — nema, Ssre• ćom, nikakve Osnove, Jer pođaci o Bertu TBrrechtu štampani Su u prvoj Knjiz, nia strani 608, u lijevom stupcu, i obuhvaćaju
devetnaest ređaka teksta,
ĐDakako, u pitanju jeste omaška, ali me ređaktora Enciklopedije, već Luđvike Ravboršek, Veličinu i domet te omaške neka
procijene čitaoci,
Mirko SOVIC
Zagreb
Tadeuš Kubjak
POLJSKI PESNIK: Tađeuš Kubjak (Tađeusz Kubiak, rođen 1924), osveđočeni prijatelj Jugoslayije, objavio je prvu Knjigu pesama 1948. gođine, Otada gotovo da nije bilo godine kad nije objavio novu zbirku. Kubjak spada u one malobrojne pesnike, koji na sve pojave života reaguju pesmom, Iz toga stava prema Životu i poeziji proizlaze i svi uspesi i svi padovi OVOg oOgromno talentovanog pesnika. Ne treba
_ se zato čuditi šlo je Kubjak stekao ši-
roku, popularnost u Svojoj zemlji. Kubjakove pesme uče napamet već mala deca, koja još ne umeju čitati, slušaju ih pevane u radio emisijama, ma festi-
. valima zabavne muzike ili u kabarei-
ma oni koji i ne misle da je reči popularne pesme stvarao pesnik, čitaju
Teškoća je u tome
"lirika: u prevodu ·
ih iz broja u broj stotine hiljada čitalaca ilustrovanog magazina „Svet“, kao i strogi i nepotkupljivi čitaoci moder» ne poezije,
M oj otac je umro ne dožipevši peđesetu ponekad, se vraća k meni i nekako obično
nita — Šta, ima novo
i mam da je njima tamo nojviše žao onoga što nisu doživeli
Najviše im, je žao ukusa voća koje misu okusili bleska mora koja u životu misu, bideli meke male njima nepoznate uličice u, Parizu . koju živi nazivaju Ulicom, gvozdemog lonca + nobootborene kYčme ma Bjelanima gde maslikani leptir leti nad, pijancim&a Jer mobo je sve svaki dam, je mob mo?a, da je toga najviše žao kad, se umire
Stvar je u tome što oni koji žibe Stalmo misle o onome što je bilo
I pričam, ocu staye izbleđele istorije
znam do, ga, častim, đavmo izbetremim, vinom.
čak i kad, palim, cigavetu, koju, mi
ljubazmo pbruža Yadim to sa strahom,
jer mekad, mi mije dožzvoljavao da pbušim,
Tek pri takoom, razgovoru izlazi iz mene slepac znam, samo ono što sam, dobro opipao prstimen.
što sam, sto puta, dodiynuo što me je sto puta oparilo što me je sto puta ubolo što me je sto puta Yamilo
Čuo
što me je sto puta zapanjilo
što me je sto puta sto puta
i samo o tome umem. da goboYyim. o tome da mislim,
ne wmem uopšte da govorim mi da mislim, o budućnosti me umem, čak mi da volim, ne misleći 6 onom što je bilo š ne umem, đa zamislim, novu ljuba»
Sve je to vrlo čudno — čudi me očev izraz lica kada dotiče moju glavu gladi mi kosu wa slepoočnicama i govori — Osedeo si Čudi me mada dobyo znam šta misli — žao mu, je što nije dožipeo do mojih prvih sedih,. . što ne može da kaže — Sada već obojica sedimo obojica smo jednako dozreli hajde da porazgovaramo o životu, reci mi šta te muči
Žao mu je ne omoga što je bilo
mego omoga što je trebalo da, bude Nakon takvih poseta svečano odlučujem da moram uraditi
to to to
da moram, viđeti
650 ODO i 0D0
da moram iskusiti
ono ono i mO |
da bi moje žaljenje bilo manje
S lakim, osmehom, sećam, se dana pYed, poslednju wWoć
'Ali dovoljan, je jedan, trm nevine Yuže koja raste tu vw blizini i coeta pod mosem, i kao miš i W.. YTubDši
krijem, se u svome damas
sam kako se jadao
Č ak i pas kad, leti kroz polje zeleno maše svojim, rebom,
Čak i konj
stara glupa Kkljusina,
ima trenutke kad, se smeje celom, njuškom, i
Čak i kiša
najmanji vazbijač kamenja ima, svoj veliki oblak
koji mosi buru
Najbedniji miš ima, svoju, plamin!, koja ga je rodila
Pa čak i tr ima svoju KkrYunisannu, Yužu,
TA ja imam, samo četiri zida,
% kojima sam, som, | Ne smejem, se — jey memam, home ni čemu
Ploši me bura čak i u čaši vode
Sakrio bih se u mišjoj rupi — ali je bretesna
Ruža se bojim kao vatre — bez sjaja i boje
od senki su i trmja
s
Portret skitnice
ii u gradu kao Jona u trbuhu, kita niko ga me znane vidi — ja sam ga video. jednom sedeo je ma kamenom dnu udubljen u posao o— jer zašipamje cipela guta kao voda, o — jer zašivanje cipela proždire sate kao gladom, pas ogriza s kosti ostatke kože
Kad je najzad pričvrstio đonove ma cipelama digao se sa, četiri cigle protegao se pogledao pošao u pravcu Kuća — tamo ušao u meku kapiju prošao kyroz nju kao Kkroz iglemo uho
jer ga nikad, više nisam, sreo . Paa \ Preveo 6 poljskog Petar VUJIČIĆ ·
S
\