Књижевне новине

BRNISLAV ĐURĐPEV

Uloga crkve u starijoj isloriji

Srpskog

naroda

(BVJETLOSTU, SARAJEVO, 1964)

BRANISLAV ĐURĐDEV dao ie kra> tak Istorijski pregled srpske crkve od deobe .crkava do završetkm, srpske crkvene samostalnosti, Ulogu koju je srpska crkva igrala u društvenom, Multurnom i političkom životu srpskog narođa „naročito za vreme turskog periođa naše istorije, nikađa ni• ko nije potcenj'vao. RBranislay Đurđev u svome prikazu istorije srpske crkve najviše se i zađržao na turskom periođu. Srpska crleva menjala je svoj odnos prema Turcima kao što su 1 Turci menjali svoj ođnos prema njoj. Nekađa, to je bio ođnosš užajamne tr• peljivosti, ponekad tolerancije sa, turske i Sarađnje sa srpske strane, naj“ češće otvoreno neprijateljski sukob i• li pritajena opozicija srpske crkve turskoj vlasti. U početku bilo je najviše slučajeva sarađnje. Kasnije bilo

· je najviše sukoba, Čitav stpski đu-

hovni i politički život razviiao se kfoz Ćrkvu, a crkva je u svojoj šuštini bila feuđalha ustanova. Zbog to“ ga što je bila. feuđalna uštanova crkva je čuvala feuđalnu trađiciju. Čuvajući feuđalnu trađiciju ona je istovremeno čuvala i srpsku Miaclonailnu svest, vršila uticaj na narodnu masu, uticala na marođnu Književnost. Tu feuđalnu trađiciju crkva je uspela đa održi i đa je pređa u vreme buđenja mođernog nacionalizma srpskoj gra» đanskoj Mlasi, U tome Je osnovni 15% torijski #»načaj uloge koju je srphka crkva ođigrala Đođ. turskom Vlašću,

Pisac ove knjige je svakako jeđan 0đ najboljih poznavalaca turskog pe» riođa naše Istorije, On ima jeđan Kkri• tički· staV prema mašoi mnmacionalnoj prošlosti, kakav na žalost sve ređe i teđe Ssrećemo kođ maših istoričara. On se prema prošlo%i ne ođnost šen• timentalno, ali ne zapada ni u nekri“ tičnost đruge Vrste. Ba smislom #za istorijski iremutak Đurđev «srpskoj crkvi određuje mešto koje joj pripa* đa u mašem istorijskom razvoju.. Ne“ ka poglavlja knjige Branišlava. Đur» đfeva mogu dđa posluže kao primer KkaMo treba govoriti o našoj prošlosti,

· Knjiga je izišla u jJeđnoj eđiciji kO-

ja je gamlšljena kao prosvetiteljska,

i namenjena je najširej publici, Pa ipak jednostavno izlaganje Branislava Đurđeva nije bilo u isto vreme i simplifikacija, tako đa knjiga može đa izdrži i najozbiljniju i najstuđiozniju naučnu kritiku, Jeđan od retkih primera naučnih rađova u pravom smiSlu te reči, u kojima se ozbiljnost ne meša sa đosadnošću i jednostavnost i pristupačnost izlaganja ne brka sa po= vršnošću, (P. P-ć)

ANDZEJ KIJOVSKMKI

Optuženi

(„PROGRES“ NOVI BAD 103; S POLJSKOG PREVEO PETAR VUJIČĆIĆ)

OVO JE treća knjiga proze Kljovskog, profesionalnog književnog Kri« tičara., Po shemi fabule mali romi „Optuženi“ je jednostavan, običam, jeđfioznačan, Psihopatkinja i narko manka tiranin svoje porođice upotrebila je veliku đozu fanađotma 1 umrla, Doktor Krame? koji ju je pos lednji lečio, u romanu je nosi'ac mišljenja Kijovskog, po kome je stanje nemira blagosloveno stanje u ko» me čovek' ostvaruje punoću čovečnošti. Osećanje stabilizacije i stanje bilo kakve sigurnosti su suprotnosti sa prirođom života — dakle jeđno ođ formi smrti, Pjotr, sin bkihopatkinje, koji svesno traži stabilizaciju, koji hoće đa pobegne od nemira, hteo je đa buđe srećan preko junaštva, a srećan je preko fillWterstva, tražio je sreću koju đajc sVetost a našao običnu, malu ljuđsku sreću. Otac Pjotrov i muž umrle živeo je u uverenju da nije samo Nevin, već pravi, pravcati svetac. GOđinama se Strpljivo i potpuno Ppređavao „luđilu“ umrle. Protiv te sigurnosti Je đokitor Ježi Kramer. Bve8no ubistvo isto kao i svesna SVeEtošt može garantovati osećanje TraY-

- prihvatiti, jeđini spas za čovečanstvo u nepre-

nmoteže. Takyo osećanje se me sme

Zato doktor Kramer viđi

Sštanoj pobuni protiv osećanja rav noteže. U tome Kramer viđi svoju misiju lekara, misiju tužioca. Sivar=no ljudsko je samo. stanje večnog nemira, Pjotr đa bi bilo srećan, đa bi izdržao u smrti, odlučuje se na stanje 'u kome je Direnmatov optuženi iz „Mrakse“, Direnmat vođi svoga optuženog ođ osećanja nevinošti đo osećanja Krivice. Kođ Kijovskog nijedna sigurnost nije đobra. Covek Kijovskog spreman je đa pristane na svaku sigurnost Direnmatov optuženi kađa se ošetio krivim pobunio 66 i ubio. . Doktor Mramer u romanu je lekar

iz obaveze, tužilao po profesiji, Ko.

je u životu? Pisac. Roman puni nemirom, ali je optuženj. bezimeni, optuženi smo svi. Cilj knjige je po• stignut, i

Kiljovski prozaik ima intelektualne

ambicije. Oblik njegove proze zavisi·

od „funkcionisanja „aparata misli. Svet optuženog psihološki se iskomblikovao, obogatio raspoloženjima, materijalizovao, Ljudski problemi dotiču se najviših suštinskih bita nja, imaju ne toliko društvene koliko egzistencijalne „proporcije, ne toliko istorijske Koliko muetafizičkc. Bta otidriva kritičar koji ođ eseja beži u beletrističke forme? Mao Kami ođ „Mizifovog mita“ ili „Pobunje« nog čoveka" u „MKugu“ ili „Pad“? „Optuženi“ je po svemu Vrlo inte« resantna knjiga. U intelektualnom pogleđu najbolje su poslednje partije, kađa priča postaje isključivo predmet filozofskog komentara.

(B. B.)

MILORAD GONCIN

PERSI BIB ŠELI

Poeziia

(ZAVOD ZA IZDAVANJE UDZBMNIKA; PREVELA DR RANKA KUIC; BEOGRAD 1964)

PREMDA. je ova Mnjiga Šelijeve po.

ezije, čiji je izbor, predgovor, proc* vođ i komentare sačinila đr Hanka Kuić, namenjena u prvom ređu uče: nićima i nastavnicima srednjih škola, ona će, nesumnjivo, po onome što predstavlja svojom pojavom i znači svojim sadržajem, prekoračiti ogta-• ničeni krug čitalaća.,

U predgovoru, kraćem, ali ne Nase vim kratkom, dat je jeđan čisto naučno-biografski presed, iz koga se, ne samo informativno, osvetljava životni but pesnika Šelija. Kroz taj gro plan. Ranka Kuić prištupa Šeliju sa -8OCljalno-istorijskog stanovišta, Tu nlje

izoštala puna mogućnost da. se sagleđa i. preispita Belijeva poezija i ocene njeni umetnički kvaliteti.

Ova knjiga ima vređnost Jeđnog a ista brižljivo i sa ljubavlju pripremljenog đela. Pesničkim · prilozima priključena su i dva prozna pesnikova napisa — „Odbrana poezije“ i „Mi“ smo lordu MKlimbereu“. Bez. njih bi ova knjiga, čija je namena da mas

Plavi šlemovi

( „PROGRES“ NOVI BAD 19003)

KNJIGA „MILORADA „GONCINA predstavlja jednu ođ onih „zanimljivih knjiga kojima prilazimo Botovo jeđino kao čitaoci, namerni. đa u dobrom štivu nađemo trenutke odđ• mora, neku đobronamernu ruki KO«

ja nas vođi od jednog događaja do

ESEJ

fe [4 AVA

DANAS

odlučnije upufl ovim stasama, A šta nalazi na

, koju prihvata đubnjima, to je pouka RRpiBol itaiso i Fernan

ije nego svaku drugu; ovo je Ver'esen.

· Blijar je prošao kroz nađr i prevazišao. Naročito, on sa nijem francuskog j

sti, utvrđujući poeziju u njenom

i om govoru i u nju, (slike), u M op; a KOMPA akta Stačat: Jedinstvo, usređsređe-

je vi izvestan oblik. na retorika i brozodija.

nost, čvrstina posla oslanjaju se n

e žš : raspore: ke koje bi trebalo utvrditi re e Tebi Hi po-

„Pišem tvoje ime“ u j i «y. onavljanjima ili Variaa Čika a hove u alhyničnim jedi-

LOR OMA : 0) itd. Nesumnicama, (distih ili kvatren, aaa: Wed oblika

a 3e domogne VC-

sređišne ćelije sastavljene ip stavke (kao ono čuveno

jacijama; grupisanj

njivo da je dobrim delom omogućila Elijarovoj poeziji d

like popularnosti. red

+ | i i razlog: a

OŠTOJI i jeđan drug 7 Teiekljora 1 haj francuske poezije, od Francuske,

icijom ljubavne poč” i et ei francuske DO-

Veza. 8a frađicijom, it

važnijom trađicijom Šarla, Orleanskog i Marije šara i·Lamartina, 54 žije. Elijar se pojavljuj ezije w irenutku kađa vlađaju čistog intelektualizm'

t (ist lirik, kada Apoliner, takođe HOPIDNO GGRONi! opšte

đrealizmu

poeziju ka novim putevima. pravilu,poezija. rođena u Na

> - ilji nego osećanju. “ se više uobrazilji : a, na primer kod Ponža,

slednjim preobražaji ona obilazi predmetu. Elijar je telektualne poezije, ezije čiste uobrazilje, “8 njega je, kao i #B Misea, i njegove najlepše beš Nekiput se može pomis ji se izražava fihim i ı osećanje ljubavi, kod romanti Vesnoj vremenskoj prošlosti, proizvodi proino tome, „Prošlost je jaje koje e je tek sneseno. Šađai tam mog srca večni

od mistične

je ritam.“ e. * '*.

OVA DBPINICIJA Elija ie bar na njegovo zrelo

Wlapa sa nadrealizmom sbirket i Neposredni živo".

me objavio svoje najvažnije

ealizam, ali ga je je izmirio sa #86" ezika i francuske književno

a i KlodeI pesnik vere, i

i brazsilju đa ei "podjednako udaljen od in-

i poezije „predmeta.

M Mua. Potie samo u Ssrću ubavne

Mi 4 je i romantik kouzdržanim glasom. Ali čara, okrenuto 12” dubini postavljenoj negde u patetičan ton. pesnik je trenut igpilelo, šnjost, to je moje srcč.

r0Vo Kia XOja-ge u koje je vre"

punjuje,

postaje pesnik

nu, okrenut ka

sirovom staobličavajući „po prirođi“

šu da je pO

a jasne obli-

đ oko jedne ispunjavali.

On ne peva samo o oblacima, već.i o borbama ljudi. Pesnik Čoveka i Žene, ljuđskog. bratstva, i pesnik sadašnjeg irenutka živi u proročanskom vreme-

Blijar je hieo da bude Ss ČE pesnik (idući istim putem kojim su išli Lamartin i Igo), Ali, treba obratiti pažnju, poeziji nije bilo nikakvih prekida. Osećanje kolektivnosti samo je rezultat pokreta koji ga je vodio ka bližnjem. Bio je on već potpuno prisutan u toj.poeziji ljudskih ođno88, samljenosti, kako ga kon. Prema rečima jednog kritičara, MBlijar je komunista, kao što se kaže za duprirodi hrišćanska. On oseća poitebu za zajednicom, mu za dugo vremena

Preveo

Nikola. TRAJKOVIĆ.

a zatim se odlučno angažuje. Od tađa,

lišću ili kamenju,

dalekoj buđućnosti. idea socijalni i politički

u njegovoj

| ne-udefiniše Gaetan Pi-

za jeđnodušnošću, koje 8su ljubav i prijateljstvo bili

Wiwpoređo sa tim, i vreme je menjalo osećanja koja je iri Nije dotvorni irenutak, vreme u u na pojava. Razvijanje ljudskog života, to je budućnosf. „Mi smo u budućnosti“. ,. poezija iz Vremena njegovih poslednjih dvađe-

set godina života | A\Z dučnosč ljudi. „Prostor je po meri čoveka.

više prisutan samo čutoku je sada glav-

Sva Eliiarova

samo dokaz vere u bu-

1 bila, je ja

vreme je zapečaćeno jednim upornim i mučnim

prolećem“, Elijarova

Ron-

Valeri pesnik

vodi odgovorio na

obraća,

U svojim D? stima koje

bi se vratila to je mogao,

poezije, od PO“

pesme.

____ _—-

Elijar, %uka sadašnjice: budućnost ja- BILEBKA

e inspiracija širila, Wolabab Sat je o: reči da izrazimo ono vno, ali potrebne RAR 'prikažemo“. Ono što dobija ee večanskom odjeku, njegov jezik gubi u šlatofb i dolazi sc u iskušenje đa tim angažovanim ekstovima preipostavimo njegove čiste poeme od se da pativiona to u PLEIaR „Kritici O aa j o Svesno odlučio đa stavi SsvOJu DOČat WJBbi altcije, izlažući sc svim OopašnoOtaj slav donosi. I dogodilo 5ć da je Klijar jedan ođ retkih savremenih pesnika koji je uspeo da uravnofeži ia dva prohteva. Za| bar jeđnom, u poemi đa ostvari težnju poezije da bude u isto vreme stvarno mođernš rim sloicvima mnarođa.

i rebnik se bogatio.

su nam šve reči đa

je Klijar pređošetio to, i sam

„Sloboda“

i polipuno pristupačna najši-

% Miijenbl je zabeležio izvesnu analogiju sa ma_dagaškarskim hain-teuys, za koji je Mlilap mogao da sazna preko Žana Polana,

YTveancuski pesnik | ešejišt Rober BreBkon, pisac

(između stalož) | poznate štuđije počžiji Anti

Mišoa (do prošle godine blo je MWulturmi Yifančutške u načoj a60lji, a 8ađa Je u Ištoj funhciji u Lisabonu, u Portugaliji), ekej špecijalno za đrugo izdanje KElijarove poeziJe Koja će Uuskoto igadi u izđanmju „MOoBsnioBa“, „Kojiževne novine“ jednom su već objavile stihove Robera Brešona, a u više navrata i neke

oezije odnoši i B6>

„Prestoni-

&tašć

napisao je ovaj

«“ „Poeziju ljubavi“, » Španiji, dkyav Ny6P al od VraOaataćij a Š L ibote Biegove kraće ekaje,

19986. gođine, njegova 86

KNJIŽEVNE NOVINE

\ }

drugog, čiji sanjari-učesnici posta» Jemo na neki posve neprimetan način, Ona je takva zato što njen Autor i nema nekih većih literarnih pretenzija (a možđa je đeo njegove veštine kao pisca što ih tako vešto prikriva) koje bi u nama buđile a nalitičara | stilskog slađokušca bre nego onoga Moji je spreman #đ5đa Bamo usvaja, đa Veruje i OBeća,

Njeni eksterijeri postavljeni su ta» mo gde ih je stvarnost jednog, Vreinena, smesta, a ijeni, akteri, ako „i, misu. apsolutno _sutenkični, jer ·je. u Ditanju roman, a ne zapis ili reportaža, autentični su „umetnošću kojom su doneti ma svet.

„Plavi šlemovi“ govore o našim vojnim jeđinićama koje su se našle u sastavu Snaga Ujeđinjenih nacija na tlu Birajške pustinje negđe 1956. godine 'ao' čuvari mira u ime čovekoljublja, sa oružjem koje je bilo namenjeno iznađ svega onemogućavanju upotrebe oružja. Pisac nas Vešto upoznaje sa onim do čega mu Je, od ptVe do zađnje stranice nje govog dela, najviše bilo stalo: otkrivanje pozitivnih vrednosti u čoveku, afirmacija jednoga stava Koji je stav humanosti sa njenim bitnim razlozima,

Izvesna neveština u građenju đijaloga ne smeta, čak se može pri-

hvatiti nastojanju đa se ličnasti osmišle šVes nim realnim | realištičnim postup•

kao adekvatnost u opštem

kom; ovako shvaćen dijalog đopunjava njihovu !konsštrukciju. Gonćčin kao očeviđac „ispričanih. đogađaja pokazuje nam se u priličnoj meri ı kao vešt pripoveđač koji će i BVOjim slabostima umeti da maneVriše, đa ih Koristi, čak i da ih osmišljava., P&ihologiju vojnika, u određenim uslovima, autor „Plavih šlemova“ đao jc sa retkim darom đa 5t6 dectalj u uzročnim Vežama podigne na jedan viši stepen, da bude funkcionalan. OVa funMpoionalnošt „mo• menata“ je uočljiva kod onih provaišta Koji Mao i Gončin imaju snagu đa nmas podstićča na ražmišljanje i donošenje zaključaka samim pređmetom, samom građom I materijom đatim u sirovoj i autentićnoj formi, Cini nam se đa bi im „Viša pismenost" smćčtala, raz

vodnila ih i činila neuverijivim. Mkspresivnost izraza, Žživotnošt či« njenice, divna ljudska poruka, literarna | pšiholOška mnošivost, buđe u nama nađe đa pisao „Plavih 8l6mo Va“ neće ostati na ovome što je prušio čitaocima, da će, opredeljujući se za ljteraturu, biti u stanju đa hag iznenađuje | đa nas podržava U đobrom mišljenju Moje Smo stekli nakon čitanja ove njegove Knjige. - (A. R.)

•

PIŠU:

PREDRAG PROTIĆ,

raz BISERKA RAJČIĆ, 'ALEKBANDAR RISTOVIĆ, VOJISLAV BOJOVIĆ,

| IVAN ŠOPI

što nepošrednije približi onom. pravom | sveukupnom Šeliju, bila zaista 1 nepotpuna i neđorečena, Drugi, po“ sebno važan elemenat ža poeziju, .8 , za čitaoca majvažniji kvalitet ove knjige, jeste. srećan slučaj što je ona izašla u prevođu čoveka koji ne Ba-

mo Bto đo tančina i najđubljih tana• nosti poznaje Belijevu poeziju 1 njen

Jezik nego se sa književnim istoriča-

rem uđružio i pođuđario darovit i

suptilan pesnik koji je mogao đa O"

Neti pravo pesničko bilo Šelijeve po"

ezije | đa ga sa gotovo istom snagom,

lepotom, finoćom i umetničkom Wme*

okrnjenošču prenese tu sasvim drugi

svet, na jeđan funđamentalno driga-

Čiji jezik, t Dri svem tom rizičnom

i retko svlađijivom pothvatu Šeli ie ostao onaj pesnik kakvog ga zna či-

talac u originalu — na engleskom jeziku; samim tim, on je istođobno po-• stao i naš pesnik, jer ga naš čitalac otkriva u ovom prepevu kao i čitalac koji zna engleski,

A, PADEJEV

ĐAKOMO SKOTI /

Naravno, da bišmo mogli đa prilhvatimo Ranku Kuić kao pesnikovok posrednika i đa se preko njenih a“ đaptacija đojmimo pravog Selija, ne smemo ni za trenutak da previdimo ni vreme, socijalne i političke prilike u kojima je Beli živeo i stvarao, ni umetničke horizonte toga vremena i đruštva, Tu se naravno podrazumeva” 1 istorijski momenat ukusa ! stanja estetike, koji su uslovili hjegov Ppe"* nički i lični eg 6. U protivnom, ce9, ili u glavnom ceo, | čitaočev | pre vođiočev trud biće uzaluđan, Dr Ran* ka Kuić je očigledno i tu okolnost l• mađa u viđu, pa je i za nju — svojim predgovorom knjizi, svojim beleškama i komentarima, kao i samim izborom i rasporedom materijala — nn“ šla nesumnjivo uspelo rešenje, kojim. će mas, u majmanju ruku, sačuvati trenutnih zbunjenosti i đezorijentacija, koje su Često neizbežne Md Je.reć o stranom pesniku koga upoznajeme iz druge ruke. (V. B.) e

Poraz

(„SVJETNLOBSBTM“, SARAJEVO 1964; PREVOD U REDARCIJI VIDA LATROVIĆČA)

ROMAN A. Fađejeva opisuje dramatična zbivanja iz vremena građanWkog rata, kađa se na pepelu stare rađala nova državna i društvena or• ganizaclja u Rusiji. Piščeva primarna težnja jeste đa prikaže me toliko %dme đogađaje koliko liuđe u njim; dosleđan takvim intemoljama on šstva* ra šaroliku galeriju likova, pgrađirajuČi njihove karaktere i vrline, odnosno njihove slnbosti i mane: Jeđni uspevaju đa istraiu na svom revolucionarnom putu, druži pre ili kasnije ođustaju, jedni ·sć preobražavaju,:iz” rastaju, čeliče se, đok đrugi zastaju zbunjenj događajima, nespošobni đuiu odlučno., krenu. napređ,- đa se prilaBoađe, toku-i.zbivanjima, uslovima Ko“ je samo vreme nameće. Fađeiev je precizan i nemilosrđan portretist; liKkovi u njegovom romanu đati su pla stično, puni šu života, kao integralne ličnosti sa brojnim Y\rlinama i manama, Pisao kao đa odmerava te njihove osobinć, koje prevaguju i menjaju ravnotežu, đow na kraju jedna Stra• na definitivno ne prevlađa.

Citav roman je, u stvari, hronika O borbi jeđnog partizanskog odreda Sibiru u vreme nađiranja Japanaca, Ođređ' se Dori, povlači, biva gotovo uništen, ođ ćele jeđihice ostaje Samo jezgro, šilavo i otporno, koje na Kkraju izlazi iz tamne i močvarne šume i iđe ka svetlom horizontu i suncem obasjanim poljima, Ovakav simbolićan Kraj nlje lišen izvesne patetike, ali ta patetičnost nagoveštena je prethodnim tokom đela, te dolazi logično i obrazloženo, kao katarza Koja je posle: svih žrtava, napora i iskušenia morala konačh6 đoći, \

Fadejev kroz đelo vrednuje i 5šup• rotstavlja dva različita lika: bivšeg vuđara Morosku I &imnazijalca Moečika; Moroška je kao borac neđisciplinovan, samovoljan, ali hrabar, na svoj način čvršt i pouzđan. Nasubrot mjemu, Mečik je Kolebljiv, nesigu-

ran, neđovoljno otporan, popustljiv i povodljiv. On revolućiju u. početku prima ikkreno, čak i romantičarski ganeseno, ali mnogi pojmovi za njega ostaju neprečišćeni i neđovoljno jas mi, On pristupa — što je karakteris« tično — ešerima maksimalistima, ma” đa mu nije đo kraja razumljiv njihov politički program i uloga. A kađa đo» laži iz građa u partizanski odred, stra žari previđaju ono „maksimalisti“ u njegovoj propusnici i smatraju ga ?a neprijateljski raspoloženoF esera, Koji Be job usuđio đa im pruži takvu-·har« tiju, pa se fizički obračunavaju sa njim, Time je već Mečikov entuzljazam bio pokoleban, i dalje sleđe itraume, lutanja, mneđotiiice. 'rako*nnad Moroskom ima iWvdsne"PFednosti, Mečik u odlučujućim trenucima popuSta, gubi se i gubi igru, "Lt 2%2EaaKi

Uz ovu dvojicu protagonista romana mogu se pomenuti još neki: ko manđant ođređa „Levinson i njegov zamenik Baklanov, Moroškina Žena Varja, bivši stuđent Ciz, Bvi su ovi likovi prikazani svestrano i komplekšno, u autentičnom, a istovremeno ne» stvarmom Koloritu jeđnog ratnog Dpo* prišta,

Pričanje Pađejeva je snažno, pro* žeto osećaniem za reč i niene dimenzije, Slikovitost je postignuta do te mere đa pojeđine slike opčinjavaju. Pejzaž je upotrebljemn đo maksimuma funiccionalno, a metafore | epiteti (materijal iz koga pisac građi svoje slike i vizije) iznenađuju svojom ori« ginalnošću, Za Pađejeva je, ma pri• mer, tama „gušta, kosmata i slepa“; ovakvi primeri u knjizi mnogobrojni Su, U tom pogleđu hronika A.FadeieYvaR može se poređiti i meriti sa najuspelijim đelima inspirisanim ovim periodom, ..“

Zahvaljujući slikovitom i melodičnom prevođu, lepote tek5ta A. Fađejeva postale su dostupne i jugoslovenskim čitaocima, (I, Š.)

VASKO PRATOLINI:;

vedene knjige

. la coslanza della ragiome

MONDADORI, MILANO 1963.

OVIM ROMANOM, koji predstavlja tematski nastavak poznatih bestselera „MH Quartiered, „Cronache đli poveri amanti“ i „Metello“, Pratolini se VraČa poslijeratnoj generaciji italijanske omlađineč, zapravo priča nam o Jeđnom mlađom čovjeku, Woji {e za Vijeme rata tek bio na pragu mladđosti. On je sim palog borća u pokretu ot bora; njegova majka radi Kao blagainića, le mema vremenma đa S6 0 njemu” brine, Bruno, tako se zove protagonista ovog romana, ođgajan je bOđ moralnim vođštvom jednog Obiteljskog prijatelja, komunista Millo« sehija, po zanimanju tokara, T mlhđić, takođe, postaje tokat. Međutim, kas• nije, kađ Bruno „postane ovjek“ prijatelistvo između mMjega i Millotćhija biva pomućeno a zatim Trasklnuto. OxFok — ljubav. Ali | ta ljubav Će 66 prekinuti, tragično: Lori, dje• vojka Moja je na kraju romana u centru svih zbivanja, umro ođ izhć• wađnoe bolesti. Likovi glavnih lica rO• mana, osvijetijeni kroz sukob ignić• đu intimnih ošjećaja, moralnih prin« cipa i „osjećanja, prijateljstva, ostaju

Integralni i uzvišeni u svom DOlitič« Kom opređjeljenju Njihove riječi su još uvijek one ište khoJe su izgovori. li ljudi koji su se borili za bolji ži« vot, Pratolinijeve stranice vezane #W za jeđan poetski svijet zanosa 1 nađe, odmah poslije pađa fašizma; te Su stranice u MKojima autor 1 đalje, kao i u drugim romanima, pokušava revalorizaciju ideala prijateljstva, društvenosti, ljubavi, historijskog Angažiranja prema progrešu, * Usprko5 novom valu talijanskog ro• mana, Pratolini je ostao vjeran NVO* jim principima, idealima i problemima. On prisiljava italijanskog čitaoća da se vrati unažad, đa ponovo Bagle* da oprayđanost ! potrebu da gleđa ha svijet i na život i na povijest očima on6 Reneraćije koja se borila brotiv fašizma, i koja je sačuvala OBhovno ideale one borbe. Romani „JJ Quhrti• oxe“, „Cronacčhe đi poveri amanti“, „Motello“, „Lo Soialo“ 1 ovaj Dposlijeđnji „La coštanza della Yagloneć“ prćdstavljaju, u stvari, italijansku povJest datu Mrož obitčljske i lične kronike (G. 8,