Књижевне новине

| MATIHHB (OPIIOKB *GONA. RADOJČIĆ O RANKEOVOT „BRPSKOJ REVOLUCIJI“ ı VUKU

NIKOLA RADOJČIĆ, koji se čitavih šezdeset godina između ostalih mnačajnih naučnih poslova, bavi i istorijom jugoslovenske istoriografije, u dvobroju „Letopisa Matice srpske“ za avgust i septembar raspravlja slučaj " „Sıpe revolucije“ Leopolda Rankea. NMe osporavajući uđeo koji je Vuk imao u nastanku ove Knjige pisac ove kratke rasprave ubedljivo dokazuje đa smo mi skloni, u jubilejskim raspoloženjima, da fai uticaji pomalo precenimo. Za MRankea koji je bio strastan ispitivač izvora Vuk je kao živi svedok bio dragocen izvor. Smeo maučni zalet, dubina istorijskog istraživanja, savesnost i akribija pripađaju nesumnjivo Leopoldu Rankeu. Bvežinu 1 neposrednost koji izbijaju iz Rankeove knjige Nikola Radojčić pripisuje Vuku. Sasvim je izvesno da su za jeđan naučni rađ mnogo bitnije prve nego druge osobine. Istovremeno Radojčić prikazuje i odnos Ran» ea i Kopitara i ukazuje na okolnost da je Kopitar u priličnoj meri zaslužan što je Ranke u potrazi za izvorima za „Srpsku revoluciju“ došao do mekih podataka, kao što je iđeja o prikazivanju srpske revolucije kao jednog viđa zapadnjačke borbe protivu Turaka misao koja je potekla ođ Kopitara, a koju je naučno obrazložio u svojoj knjizi Leopold Ranke.

, Za ovaj broj „Letopisa“ karakteristično je da ima gotovo isto preveđenog i đomaćeg materijala i da je preveđeni materijal zamimljiviji. Boško Petrović đao je panoramu Savremene poezije Nemačke Demokratske Republike. Preveo je Petera Huhela, Štefama Hermlima, Georga Maurera, Johahesa Bobrovskogš, MHajnca Kalaua, Gintera Kunerta i Gintera Dajkea. Svi pesnici predstavljeni su se po necKoliko pesama, tako da se može dobiti prilično jasna predstava o njihovim interesovanjima, osećanju sveta, poetskim i intelektualnim preokupacijama. Antal Hidaš objavio je svoja sećanja na Fadjejeva koja sađrže, kao i većina memoarskih zapisa uostalom, dosta dragocenih podataka o ovom sovjetskom piscu i o sovjetskom književnom, političkom i hkhmjiževnom životu tridesetih, četrdesetih i pedđesetih, godina ovoga veka.

Među prilozima, koje bi, vredelo pomenuti treba navesti napis Rađeta Monstantinovića o Todoru Manoiloviću i priču Žike Lazića „Vasilijeva kiša“, „Sita kamen“ Bogdana Čiplića predstavlja i urednički i Književni promašaj, kao i napis Vasilija Kalezića: „Poezija i shvatanje književnog masšleđa,“ (P, P-ć} j

| THE | _CRITICAL QUARTERLY

ĐŽON VEMŽN O FILIPU LAREINU

„ANGAŽOVANJE ILI POVLAČEWJN?“ — tako se zove esej u kojem istaknuti engleski Mritičar 1 romanaljey' Džon Vejn analizira delo pesniia Filipa Larkina u letnjem broju oog časopisa. Larkin je, na samom početku ističe Vejn, jedan od onih retkih pisaca koji svoju slavu duguju prvenstveno činjenici što umeju da pišu. On je trenutno najveći majstor Wmjiževnog zanata koji stvara na engleskom jeziku, Čitaoci ga 'čitaju ne zato što je društveno značajan, što se po njegovim delima snimaju filmovi, što se pojavljuje na televiziji, što ih tera na smeh ili na plač ili zato što je' predmet procesa na kojima ljudi od :ugleđa prave od sebe budale; po” bularan je zato što svojim rađom po \azuje šta je još mogućno učiniti u Yiteraturi sa engleskim. jezikom,

'Larkin je pesnik čiji smisao mikad smije mejasan. Njegovim pesmama nije potrebna analiza „reč po reč“, jev je im \weran ideji jasnosti, U njegovoj poeziji ima neočekivanih reči ali ne= ma „zgrušanih i tankih“ stihova. „Po= pulamost takvog đela je ohrabrujući

/ dokaz zdravlja u jednom vremenu Wađ "izgleda da luđost ponovo gošpo= Bari u „svetu poezije“, U takvoj 'llmi moglo bi 6e očekivati da će peš= nik kao što je Larkin biti zanemaren od strane čitalaca, Nešto ranije to je izgledalo mogućno, napominje Vejn i 'priča kako su pre pet' gođina članovi jednog književnog kluba, bitnički ovijentisanog, smatrali đa Larkina tre'ba:čitati „u krevetu dok se čovek leči od gripa“.

TDiskutujući sa mišljenjem nekih Tritičara koji su smatfrali da Larkimov'dar za „laki stih“ nije dobro raz= wijemn, Vejn navodi jednu „laku“ TL,ar= Yilnovu pesmu i, analizirajuči je, po» kazuje kako su ti stihovi duboko satirično proosećani, 1 đa su u njoj Osećanja izražena veoma direktno, što fnače nije Larkinova odlika.

„ S čemu Larkin snažno oseća, pita se 'Vejn, i odgovara: o Engleskoj, Do«

8

nald Dejvi je nedavno rekao, podseća Vejn, da je Larkin danas nezvanični „pesnik laureat“, jer on obrađuje engleske pejzaže i manire, kontemplira ih sa strašću 'koja čini od njih prikladne „umetničke „sadržaje.

Larkin piše o Engleskoj kao što pišu

\judi „koji su ·stvarno · posmatrali, stvarno, mislili, stvarno osećali“. On pejzaže i ljude posmatra nepopustlji-

vo onakvim kakvi su, ali pri tome še”

pokazuje istinitost jednog starog otkrića u umetnosti, da sve što je ljudsko, lišeno svega lažnog, . postaje zanimljivo i kompleksno. |

U spektru savremene engleske li-

terature L,arkin' zauzima mesto na sa-·

svim suprotnom kraju od pisca kao što je Vilijem Golding, stvaraoca pređanog jednoj jeđinoj ideji, koju iz

đela u delo, istražuje. Dok Golđing

svom svojom snagom privlači čitaoca svom intelektualnom središtu, Larkin stoji u pozadini i posmatra. „Ali pDosmatrati, za umetnika njegove receptivnosti, znači osećati“, '

Detaljnije se zadržavajući na nekim Larkinovim pesmama koje potkrepljuju ove njegove teze, Vejn podseća da je ovaj pesnik napisao dva romana, „Džil“ i „Devojka zimi“, Woji pomažu da se shvati đa su mnoge teme njegovih pesama realizovane pomoću izrazitog romansijerskog senzibiliteta koji se savršeno preneo u poeziju.

Danas, kad novinarstvo gospodari,

stvaralac je pod stalnim pritiškom đa se pretvori u autobiografa.-Da bi. đoprla do širokih „čitalačkih slojeva knjiga mora da se dopadne movinarima. A ono što se novinarima sviđa, to je izveštaj o činjenicama. Otuda to lika sklonost pisaca:da govore'ma ovaj: il onaj deo zajednice, o ovom ili onom iskustvu, To je stari broblem.: Kako nešto vredi čitati ukoliko nije o onome što se stvarne dešava?· Moda romana o radničkoj klasi svoj intemzitet treba da zahvali osećanju da je to nova oblast koja čeka da bude istražena. Glas iz fabrike se pažljivo sluša, dok glas literarne Mmteligemcijie samo ponavlja ono.ščto je ramije Yečemo. Ljuđima keji ovako misle, naglašava Vejn, predstavljati da se literatura ne bavi glasovima odavde ili glasovima ođanđe, nego, čištim i.jeđnostavnim, Jjudskim glasovima bilo bi beskorismo. Kao pbošleđica ovoga stanja oštrina opažanja.i sposobnost đa se čitalac uveri tu Vverođostojmosi piščevog iskustva postali su majdra•goceniji Wvaliteti, Mkwalitetl koji ss najbolje prođaju. Ali, kaže Vejn, ovo su svojstva novimarstva.,a me imaginativne literatuye. Starija, šira ideja o. piscu jeste da on njje reporter, .đa nije vezan za svoje iskustvo, nego,da poseđuje đar imaginacije u onom smi= slu u kojem se tom rečju služimo u svakodnevnom govoru — P &šposobnost da uđe u druge ljuđe, da se postavi na njihovo mesto, :da pogođi kako bi izgledalo živeti mjihove živote, da se 'raspolaže „znamjem.o ljudskom srcu“, A Larkin poseduje. upravo takvu {maginaciju. ·

Tamo gde karakterističan mođerni pisac kaže „Učiniću da svako osefi moju tugu“, Larkin postavlja sebi stariji i dublji ideal: „Mogu da osetim vašu tugu“. Ili vašu sreću. Mogu da osetim sve što vam se"dešava ili što je verovatno da će se .desiti. Suočeni sa ovim mi ne· govorimo neprestano o pesnikovom neuključivanju, njegovom... odbijanju da deli opštu.ljudsku sudbinu, Mi ga. prima=mo 1 zahvalni smo mu,. završava Vejn. (D.)

•

|M AN PAU WIRAJETA

BON O'KEJSI O ŠEKSPIRU

NEDAVNO PREMINULI irski dra= mski pisac Šon O'Mejsi, koji je pre= ma pisanju ovog lista, neprestano 5 njim. kontaktirao, poslao je redakciji članak o Šekspiru. Članak slavnog piBca „čije su drame ušle u rizmicu Svetske dramske literature“ ponavlja staru istinu o besmrinosti Šekspira, ali, čini se, mnogo mu, je više stalo da žigoše nađobudne avanturiste. koji ga zaboravljaju. Pošto je veoma koncizno ispričao pesnikovu mladost, me zaboravljajući da istakne i nedotupavnost mnogih Šekspirovih savremenika „8 Wiuniverzitetskim obrazovanjem“, koji.su se prema njemu. odno-

ČASOPISA _

si „s lakim a ponekad i duboltim prezrenjem“, „a jedan od njih je čak na samrtničkoj postelji proklinjao Šekspira kao uljeza i upozoravao se~

bi slične na toga.bezobzirnog nezna.

licu: i probisveta“, . O'Kejsi uzvikuje: „Kako se razlikuje sve ono što vidimo ·đanas od onoga što je bilo pre trideset gođina!“ Šta je bilo pre trideset. godina? „Tada je Šekspir tiho seđeo u uglu kao.miš jer.Su.u pozorištu gospodarili Pinero, Pari i Kauard.“ Intelektualnoj omlađini tih godiria Šekspir je bio dosadđam i*ona se truđila đa ostane pođalje od njega.

Nadmoćnost Šekspjvovi nađ tom novom generacijom i njegovu besmrtnost Šon O'Kejsi pokazuje komparacijom između „univerzitetskih umova“, Marloa i Bena Džonsona i Šekspira. Zašto veliki Kristofer Marlo i ne mahje veliki Ben Džonson izgleđaju danas tako kruti ako ih uporedimo sa lakoćom i gipkom elegancijom Šekspira, pita se O'Kejsi i odgovara:

„Meni se ·čini da je to otud što oni,

nisu voleli mnogo i mnoge, a on je voleo vrlo mnogo i nebrojeno mnogo ljudi. Šekspir, kao niko, umeo je da buđe strašan, gorko izobličujući ljudšku nezahvalnost, medruželjubivost; mjega je bolelo što je ljubav.skoro uvek ćud, a drugarstvo pritvorno. All Kroz sve i svašta prolazi živa, pulsirajuća struja saučešća i bezgranične ljubavi prema svemu što postoji... Kod Šekspira nije bilo ni traga od literaYmog Mkočoperenja Marloa ili gr late hvalisavosti meponovljivog Bena TDžonsoma“. Njemu-.su i PFalstaf i Kle-. opatra bili jednako prisni. . Đok su Marlo, Ben Džonsom 1 drugi „univerzitetski umovi“ u većini slu-

- čajeva za svoja dela uzimali motive

iz sebe, Šekspir je „viđeo sVe, čuo eve, pretrpeo mnogo, osetio sva Osećanja, udđisao je slatki miris cveća 1 sa odvratnošću izbegavao trulež rata." Tako je Marlo posedovao možda veći talenat nego Šekspir, on je bio hladan i skoro lišen humora. Šekspirov humor, na protiv, vrlo je punokrvam i pun života. To ne znači da Šekspir gleda život samo kroz ružičaste naočare. „On zna da čovek, živi samo kratko vreme, da dolazi na svet dđa bi bio pokošen smirću, da odlazi kao senka i me vraća se više.,., On je video promene i oronjavanje isto tako jasmo kao što ih viđimo mi, savremeni dramski pisci, i osećao ih-je daleko dublje nego mi, ali on je viđeo i pođmilađivahje. On je'znao da se' čovek rascvetava i vene.ć

„Eto zašto, kad. našu kuću posećuju Marlo, čak Bem Džonsom, mi ih dočekujemo s poklonom poštovanja, & kađ dođe Šeksbir, mi vičemo: dobro došao, tapšemo ga! po Yamenu smještamo ga u najtopliji kutak kraj kamina“. (8. B.)

TAROSLAV MAREK RIMRJEVIČ O SAVREMENO POEZIJI

DEVETI BROJ vroclavskog časopisa „Odra“ donosi zanimljiv prilog bpoljSkog pesnika srednje generacije J. M. "Rimkjeviča o tome šta je i šta bi tre= balo da bude poezija danas.

„Pitanje, kloje se u poslednje 'vreme često postavlja, odnosi se ma bostoja= nje boezije kao književne. vrste. Da li je danas poezija uopšte mogućna?

Na ovo :pitanje Rimkjevič odgovara

dđa mišljenje pesnika koji tvrđi da je pisanje stihova danas nemoguće, 5va= kako ne proističe iz društvene ili istorijskoliterarme situacije. Om bodvlači da je besnik poslednji u svom rodu ako smatra da je sve što je u

poeziji postojalo da se urađi učinjeno za njega i pre njega, đa- su iscrpene sve forme, dskorišćene sve slike i da je onaj koji piše stihove osuđen na wesvesno ili svesno ejitiranje predaka, parodiranje | dli · kopiranje uzora iz prošlosti. ; : Prema tradiciji prošlosti pesnik treba da-se odnosi kao prema „zatvorenom i prošlom &adržaju“, čije elemente može da aktualizuje. Tradicija, koju MRimikjevič maziva „Pondorinom kutijom“, neuništiva je i uvek prisut-

ha, Pesnik koji piše u svetu sa Dpo-

krađenim „simbolima prepušten je svom. unutarnjem. iskustvu, svojim unutarnjim očima i svojim snovima,

„Pošto,ne može da utvrđi ko je kriv

za krađu, pripisaće krivicu sebi, osuđivaće sebe, a fo znači svoje prethodnike, da su. uradili sve što se u poe> ziji moglo uraditi.

Svako pokolenje istupa sa vlastitim sistemom . šimbola, koje koristi za

-sporazumevanje i iskazivanje sadrža~

ja: pokolenja, sadašnjice. Pesnik koji nije hroničar zna da u svakom isto=

rijskom iskustvu postoji nešto što nas prevazilazi. Prema tome da bi se dao potpuniji odgovor na pitanje, šta bi poezija trebalo da bude, pisac članka navođi primer madrealista, koji misu brinuli da li će postići sve što su teoretski nameravali. Slično misli i kritičar Zbigniev Bjenjkovski: „Savremema poezija ne igra nikakvu službenu ulogu ni prema istoriji, ni ptvema smislu. Sama je vlastiti smisao. Reči nisu značajne, nemaju stalan, jednom zauvek dat im sadržaj, ali napadaju, ulaze u maštu sveta, razrivaju je. Građe čiste, apsolutne vizije. Oslepliuju. Tu je smisao savremene po» ezije, smisao njenog „postojanja.“ Prema tome, pesnik u svetu lišenom skupnih iskustava osuđem je na evociranje individualnih iskustava i nm građenje inđiviđualnog morala. Odgovor na pitanje da li je pisanje poezije u takvoj situaciji greh mije stvar pisaca. (B. MR.)

Sodobnost

O SARTROVOJ „MUČNINI“

U DEVETOM BROJU ovog ljubljanSkog časopisa, Dušan Pirjevec daje „uvodnu stuđiju“ za roman Ž. P. Sartra „Mučnina“ (koja je zapravo predgovor za izdanje Cankarjeve založbe). Neke potrebe koje se piscu studije nameću već samom potrebom da čitaocu obrazloži knjigu, odnosno da bude njegov vodič, navodđe ga da iznese neke Sartrove poglede na knjiševnost iz rasprave „Šta je literatura“, da bi ih sukobio sa osnovnim

stavovima koji proizlaze iz romana.

Rober BREŠON

a EĆ od svojih prvih „pesama, jeni 1917. godine, Elijar je našao svoj čisti i nešto tamni glas, a, u isto vreme i svoju

To zapravo dovodi u pitanje objašnjenje sudbine glavnog junaka, Antuena Mokantena, koji kao literarni istoričar piše delo.o jednom političaru XVIII veka, da bi jednog trenutka u naletu ođvratnosti i gađenja, bez vidnog spoljašnjeg uzroka, napustio svoj naučni rađ i nasuprot tome postavio sebi jedno značajno pitanje: Šta ću uraditi sa svojim životom?

Naime, pisac u raspravu upliće svoj lični opus: ako mora prvo sebe da ubedi u nešto što je značajno u roOmanu ne samo za pojedince i „neke“, već i za sve, đakle, da bi to ubeđenje preneo ma „ostale“ (čime određenoj književnoj „eliti“ daje ulogu po* srednika), onda time ostvaruje unutrašnju vezu sa tretmanom romana, Jer je do nje došao upravo preko jednog otpora, nečeg što je jednog trenutka postalo odvratno. Sada je već mogao i da analizira smisao francuske reči „la nausće“ i da približi evo+ luiranje njenog pojma do značenja teskobe i straha. Na drugoj strani obrazlaže doživljaj odvratnosti glavnog junaka, kome postaje odvratan wamen, koji je u rukama dece bio igračka, kvaka Moja postaje ledeni predmet, ruka prijatelja — veliki beli Crv.

Pirjevec se zatim opet vraća sebi: doživljavajući jednu Murnovu pesmu (gdđe pijano oko ubija prostrani svet neba), on shvata da bi taj svet bio „1 bez čoveka | bez mene“. I u ranijoj Sartrovoj noveli „Intimitć“, naga žena shvata da čovek pored nje ne bi ljubio delove tela koji žive pod njenom kožom: slepo crevo, jetru... delove koji su van čovekovog zagrljaja i žive sami za sebe. A kađa je i junak „Mučnine“ samo jednog tremutka okrenuo leđa publici, shvatio je da mjegovo delo nije mi mjegov predmet ni oruđe, već da nastaje iz sopstvene snage i volje, nešto što postaje samo za sebe.

Jeđan takav živ, srazmeran dođir sa romanom, poslužio je upravo kao pođioga za druga razmišljanja koja, u određenom smislu, dosežu izvan Okvira u kojima kruži samo Sartrovo pripoveđanje.

Pirjevec navodi neka mišljenja Martina Hajđerga o strahu, teskobi i odvratnosti koji nastupaju u trenucima kada stvari gube svoju vrednost, a sam čovek se zbog toga oseti tuđincem u tuđem svetu. Posluživši se citatom Iz Marksovih „Pariskih rukopisa“ (radnik polaže u predmet svoj život koji sađa ne pripada više njemu već predmetu... koji egzistira izvan njega, nezavisno i tuđe), Pirjevec tumači i Cankarevog slugu Jerneja kroz problem alijenacije, jer je i Jernej stvorio svet koji mu se odđupro i izgnao ga. Tako je svet koji čovek stva ra ne svet -- za — čoveka, već se menja u svet — protiv — čoveka.

Sartrov junak je taj odnos tuđinstva osetio u svojoj umetnosti, Dajući jeđan vid problema po kome su umetnost i društvo jedno drugom otuđemi, kroz analizu koja obuhvata stavove Platona i Aristotela, Lesinga i Getea, autor se ponovo vraća Sartrovom romanu, iz koga proizlazi da alijenacija nije samo društvena pojava, jer se ne može združiti ono „što — je — za čoveka sa onim što je stvar — sama –—- za — sebe“. Sartr je, međutim, na taj način društvenu pojavu alijenacije apsolutizovao, A njeno gađenje je

u suštini samo osećajno-mislens Tezslizacija njegovog alijeniranog bivanja u alijeniranom svetu. Ipak težnja za apsolutizacijom gađenja, mučnine, po«staje očevidno suprotna poslednjoj stranici romana, gde se mučnina otkriva kao polazna tačka za autentiče niju egzistenciju,

S druge strane, međutim, ostaje jedma mužčma protivrečnost: ako je u umetničkoj reči objektivirana alijeniranost promenjena u nešto apsolutno i večno, čime u umetničkoj reči životne činjenice gube svoju prirodnu plastičnost, onđa, s, obzirom da „pro“ blematične osobine“ ovog đela njsu plod autorovih ličnih i slučajnih nedostataka — roman „Mučnina“ otvara i uvid u unutrašnju problematiku i unutrašnju muku savremene lumetnosti reči uopšte. (Li. Đ.)

aan a SpA: jr —

objavljenih

prisnu i izvanrednu uobrazilju; blagođareći tim dvema, osobinama, on se ođuvek izdvajao od Ostalih pesnika, i niko ga nije mogao podražava= ti. Njegova poezija, kaže Gaetan Pikon, jedna je ođ najosobenijih kakva samo može biti, Taj prvi i nesvodljivi elemenat, koji su kritičari pokušali da izdvoje i da ga predstave pod raznim imenima: neposrednost, prozračnost itd., w svojoj suštini nesumnjivo je vezan izvesnim osobenim odnosom elijarovske svesfi za zajednički jezik. Ima reči od kojih se živi, kaže pesnik. Uostalom, i on sam Voleo je da se služi rečima koje su mu ranije bile zabranjene. Njegova wobrazilja iseca iz jezika oblasti osetljivosti, u kojima se mogu sprovesti razmene između svesti i sveta. A time hoće

. da se kaže da je Elijarov poefski univerzum de=finisan pre svega svojim rečuikom,. Učestanost izvesnih povlašćenih reči: voće, cveće, dan, smeg, mebo, ptice itd. ocrftavaju izgled izvesnog zamišljenog sveta, načinjenog od nevinosti, novina, sreće, čak i u onim njegovim „pesmama koje su, na nivou spoljnjeg značenja i naštra> gičnije,

EiHarov rečnik je w isti mah i ograničen, relativno siromašan (ili, ako se hoće, homogen), ali do krajnosti nijansiran, što daje njegovoj poeziji neku vrstu prelivajuće monotonije Koja podseća na tu osobinu u Debisijevoj muzici. Njegova, poezija je često prosto nabrajanje: nabrajanje imenica, kao u pesmi „Slobođa“, ili imeničnih prideva, kao u početku njegove „Neprekidne poezije“, odnosno suštastva ili osobina, ređe akcija. Njegova poezija nema energije koju ima poezija Rene Šara, ni čistilišna moć poezije Anri Mišoa, niti epsku veličinu poezije Sen-Džon Persa. Ona je samo sanjarenje o realnosti. Ona nema za cilj da proizvede neću rađnju, da vrši neku moć, već pre da dA, svojim izrazom, ekvivaleni grubog bilisanja stvari, Ona principijelno mije ni misfična, ni idđeolo= ška: nije poezija stvari, već bitisanja. O tom smislu, ona nagoveštava katkad estetsku i o» snovnu poeziju mlađih pesnika današnjice; primer Andre du Buše.

Ali poetsko sanjarenje je aktivno sanjarćenje. U isto vreme obelođanjenje grube i neskrivene stvarnosti jednog raja postavljenog u WObrazilji, a može se reći takođe i da preobražava svakodnevnu banalnost (Reč i najbanalniju Stvar izgubljenu — Nateraj da zalupa kKrilima...) ili da pripitomljava, čuđesnost (Šta ste došli da viđife — Na mestu tako vidljivom —J Ono što vide slepi). Ta dvosmislenost izražavanja u stvari je poezija, A njeno sredstvo učigledno je metafora. ~

Da bi spojio ono što želiš Užeži zoru wu, samom ižUOTu Tvoje ruke vezačice Mogu spojiti svetlost i pepeo... Blika, stvarnog

sa. svojim „rasturenim „elementimž wniverzuma, stvara jedan movi svet.

POL FLIJAR

TU Elijarovim poemama obiluju „nezaboravne slike: klavijatura snega u noći, varučenje gođišnjih doba, orguljše lagane noći, rečnik velikih vetrova itd. Slike neki put krajaje uprošćene, ali često dovoljno probrane: postoji tako kod Blijara 1 jeđan izgled malo izveštačen i barokanm,

Da bi se imao ključ tc poeiske oblasti trćbalo bi proučavati načine. na koji se te metafore kombinuju i utiskuju u jezik na toploti stvaralačke wobrazilje. Trebalo bi viđeti zatim po kakvim se zakonima udruživanja. reči i slike povezuju u tkivo pesme. Jer ako se neki put nalaze kod Klijara, ne i4forizmi kao. kod Šara, već nekoliko stihova „izdvojenih koji sadrže jednu nezavisnu poefsku jedinicu'), poema liči kođ njega na jeđnu reč koja se spontano razmnožava, nasumce, i koja bi se mogla beskrajno nastavljati, kao đa se pesnik predavao moći produžavanja, ili daljeg rasprostiranja jezika, Nigđe se karakter njegove poezije ne pojavlju“ je tako očeviđnim kao u mjegovoi „Neprekiđnoj poeziji“, toj „pesmi bez kraja“, đugom verbĐalnom delirijumu, u kojem pesnik „govori u vetar“. U onim njegovim „kvatrenima „Otvorene knjige“ ili u njegovim kratkim poemama, poetska reč šiklja u svoj svojoj poipunoj slobodi. U poemi „Pesnikov rađ“, posvećenoj Gileviku, nalazi se ovaj zakon poetske umetnosti:

Dolazi se brzo

Do reči jednakih Do reči bezvređnih, A zatim

Do reči bez beže

Govorifi a nemati ništa Teći ... Ništa samo eho koraka · beskrajnih, vw. *

ERBALNI delirijum — odnosno automat-

sko pisanje — i sistematska upotreba me-

tafore, to su dva osnovna proseđea na“ drealističke poezije. A ovđe je zgodno da se podsetimo da je i Klijar pripadao nadrealizmu, za koji njegovo ime ostaje vezano, prema svim izgledima, u i storiji književnosti.

Istina je da su susret sa Anđre Breionom, uticaj ovoga, iskustva postignuta, u zajeđnici 54 njime, sa Benžamenom Pereomisa Rene Marom, najodlučnije uputili Klijara ka izvesnoj poeziji snoviđenja, ili bar ka poeziji u kojoj slike snova igraju važnu ulogu. Ali, ni njegova inspiracija ni njegovo pisanje nisu bili u osnovi izmenjeni. Može se bez sumnje razlikovati jedan nadrealistički period u KElijarovoj evoluciji, doduše mnogo manje jasan nego kod drugih pesnika. Nesumnjivo je da je nadrealistićko iskustvo, daleko od ioga, da ga odvrafi od puia kojim je išao u ranoj mladosti, uficalo: da se jo:

| ra}

KNJIŽEBMNE NOVINE ~